E priča počinje na jednoj od naših ekskurzija u zemlju koja od kraja prošlog veka nosi epitet inostranstva. Baš u to vereme je došao je ruski cirkus i mi smo se našli pod šatorom. Nikola je sedeo do mene, bili smo malo odvaljeni, kad su se pojavili oni na trapezu zgodni i gipki kao majmunčići. A onda je jedna šljokičava pitala da li neko od nas hoće da malo visi, u tom trenutku su malko spustili one karike, is there some maljčik or djevuška?, a Nikola me je zgrabio za ruku i prodrao se MI!, i u sledećem trenutku smo se peli uz one male lestvice, od straha me je prošlo svako dejstvo opijata, i onda smo se uhvatili, ne sećam se kako je bilo, on me je držao i bili smo zapanjujuće dobri, i krenula sam da širim noge u vazduhu kao za špagu, koju nikad nisam umela ali sam baš tad počinjala da se bavim onim radnjama koje čovečanstvo od postanka koristi za produženje vrste, i ne samo čovečanstvo dakako, a onda smo sišli i svi su nam tapšali. Tu je bio i par naših profesora i nadrnadne sekretarice i svu nam pravili prolaz kad smo išli do naših mesta a C. me je pitala Jebote koji ti je sad to kurac s nogama, ja mislila da imaš dve leve...
Te noći nisam oka skopila da bismo opet otišli u cirkus. Ovog puta su akrobate izvodile neki kolut nazad i izazvali nas da i mi učinimo isto i rekla sam Nikoli ajde, ajde, i on se poslušno popeo na isto ono uzvišeno mesto i tek onda sam primetila da su skunuli sigurnosnu mrežu. Počela sam da se dernjam Not wihout the net! kao manijak, i čekali smo pola sata da je vrate, i kad je konačno sve bilo spremno od Nikole nije bilo ni traga, samo mi je zazvonio mobilni i on je objašnjavao, zamuckujući uz buku neke pivnice, da on nije spreman za tako nešto, da je kolut nazad velika stvar, on je ipak tako mlad i željan čvstog tla a ja sam isuviše ozbiljno shvatila sve te akrobacije, ali sam stvarno jako spretna i savitljiva i da ću sigurno naći nekog da mi parira a on, on me on prosto ne zaslužuje. I za sve to vreme, moja su usta bila ukočena kao da sam pušila najgoru albansku travuljinu i nisam mogla ni da beknem, a onda smo izašli napolje i sunce me je ošamarilo svojom jačinom i nenadmašnošću i bila sam mnogo besna.
U ruci mi je bio kompjuterski miš, i tek tada sam primetila da je gajtan ukuljučen u šteker koji je povezan sa prekrasnom starinskom lampom (jednu od prvih na struju) i sve to visi na povocu kojim su jedna debela i debeli prikovali nekog oprljenog psa. Izvinite, moja lampa i moj miš su se zakačili za vaš povodac, rekla sam uz stranačku finoću. To nije vaša lampa zagraktala je debela. Ali jeste, u mom je štekeru! i povukla sam i šteker  i lampu i miša, a debeli je krenuo da brani ono što mu ne pripada, Šta, ako ste u EU mislite da možete da otimate, grebala sam ga po ruci dok mu nije oslabio stisak i dograbila lampu, viknula sam bežimo! i bežale smo.
A kada smo konačno usporile videla sam da je abažur sav iscepan i u dronjcima i zaplakala sam jer je tako mio i drag bio taj abažur, a to je moja omiljena reč u našem jeziku i jedna od retkih za koje se tačno sećam kada i gde sam ih prvi put čula – bila je zima i moj brat od tetke, tetka i ja smo šetali Zvezdarom, počeo je da pada mrak, a to je moje omiljeno doba dana, ali je sneg i dalje sve osvetljavao, a kroz prozor jedne kuće gorela je velika lampa, kao uramljena srednjevekovna slika, i moj brat je rekao vidi ažubur! A tetka ga je ispravila Ne, Maki, a-b-a-ž-u-r, i neprestano smo ponavljali abažur abažur abažur, taj zvuk je sa pahuljama padao svuda po nama, a posle tog abažura oni su se odselili u Australiju, i sem na bezličnim iskeženim fotografijama, nikad ih više nisam videla.

I tako sam plakala, dok se lampa nije pretvorila u sladoled od čokolade, što me je u trenutku malo oraspoložilo, ali taman kad sam htela da zagrizem videla sam da je šupalj iznutra i ispunjen običnom vodom, besno sam ga prevrnula i sve se proslulo oko mojih nogu. Ostao je samo prazan kornet, a i on je ubrzo nestao kad me je probudio zvuk mobilnog.