Moj tata i ja smo se oduvek sjajno slagali. Sem kada su bile u pitanju knjige. Ja ih nisam volela, a njemu ništa nije bilo draže. Imamo slike na kojima su nas na prepad uhvatili, gde me on drži u jednoj, a ogromni tom američke enciklopedije koji mi potpuno parira u veličini u drugoj ruci. Kada sam naučila da čitam tata je mi je u jednom trenutku čak i plaćao da barem otvorim korice knjige. A ja sam samo htela da se igram sa buvljivim kučićima i oparenim mačkama.
    A onda najednom, tata je spakovao kofere i otišao u Australiju. Bila sam besna kao ris danju, a beskrajno tužna noću. Pred mamom sam se pravila da mi je sve jedno, kad bi tata nazvao bilo mi je svejednije, ali ponekad, kad bi baš postalo neizdrživo, kad bi se njegov glas kroz prekookeanska magnetna polja, krčanje, pustinje i sve ovozemaljske vode toliko približio kao da je tu, a ja osetila da su mi te vode na vrh grla i na dnu oka, samo bih brzo spustila slušalicu, a posle lagala da se veza prekinula.
    I nisam htela da taknem knjige, iz inata, listala sam istorije književnosti i priručnike i gledala filmove, ali autorska dela principijalno odbijala. Zato i ne mogu da se setim kako mi se u rukama našao Balzak, ali dobro pamtim kako sam se, kada je tata Gorio umirao u samoći kao poslednji pas, ja gušila u sopstvenoj nesreći misleći na mog usamljenog psa od tate, čekajući da me pozove da mu osvetniči ćutim i na pitanje čitam li, opet skrešem Ni malo.
     Kasnije kad sam upozala Ivana, i kada je on počeo da dolazi i odlazi onako kako mu je volja a ne moja ljubav nalagala, ni tad nisam plakala, već ćutala, besnela, lupala šamare i vratima, ucenjivala, postavljala ultimatume i ultimatume na ultimatume, napijala se, povraćala i viđala s drugima. Ali plakala sam samo na svojoj terasi i u svojoj samoći.
  I to naše poslednje veče, prelaz maja u jun, kada mi je posle uobičajene svađe (koje su nam pričinjavale mučna mazohistička zadovoljstva) prilično uverljivo rekao da sam ga smorila, nešto se u meni prelomilo. Možda jer mi se prvi put prikazao u svojoj ogoljenoj bezdušnosti, a možda i jer sam bila prilično uduvana, tek, bez ikakve najave ja sam počela da plačem –  iskreno i nepresušno.  A on me je samo prezrivo pogledao, da, nema bolje reči da bih opisala kako su mu se oči skupile taj poslednji put i kako odbijam da ih pamtim, i isto tako prezrivo rekao: Uvek su me nervirale žene koje plaču. I u trenutku me sa takvom nemarnom lakoćom obojio u jednu od onih, od Žena koja plaču.