Prvog dana je sela iza mene i pokazivala svog trinaestog dečka, četvrtog od pozadi, na slici je imala haljinu od skaja sa rupama za prvlačenje protvnika, u prvoj godini smo se čupale za kosu, jednom smo se potukle pa sam je šutnula u stomak a ona mene pesnicom u glavu, ponekad bih je uhvatila za ruku dok smo šetale Knezom a ona bi ko oparena ustuknula Ju, da pomisle da sam lezbača!, na svakom prstu je nosila bižuteriju utopljenu u cirkone, suknje su joj bile do pupka, ljubila se sa našim momcima i nije se izvinjavala, kad joj je nešto trebalo bezočno nas je lagala i iskorišćavala, učila sam je latinski dok smo šetale gradom (da ne propusti nekog dobrog tipa) a ona mi je pravila palačinke sa eurokremom, jednom me je zvala kod nje za Novu godinu, njena mama je ispekla zeca a posle su njeni roditelji plesali uz Riblju čorbu a mi ih snimali mobilnim, onda smo išle u neki klub i držale smo se za ruke...
     Kupovala nam je poklone za koje je znala da nisu po našem ukusu nego njenom -  viseće šljašteće minđuše i narukvice sa bezbroj jeftinih detalja, gnušala se komplimenata kao javnih wc-a, bila je baš loša, loša do srži, čisto i neprikriveno, kad bi jednom godišnje sa roditeljima otišla na Kopaonik te nedelje sam bila bolja osoba, kad je bila besna sužavala je oči u procep kroz koji ništa nije moglo da prođe, i prosipala psovke i suštu mrznju kao čistačice prljavu vodu niz stepenice...

     Ponekad bi nam se I. pridružila i onda bi na zidu škole dečaci pisali neke prljavštine na naš račun, I. i ja bismo čupale kosu i tražile krivca a ona bi se zadovoljno i ponosno smejuljila, bila je cinična, oštroumna, i beskonačno duhovita, imala je nokte kao divlja mačka i uvek me pobeđivala u grebanju, ponekad bi mi, iz ležećeg položaja, u slušalicu uzahnula Ah, kako mrzim ljude, ili Ah, kako je dosadno,  tako sam zamišljala Mariju Antoanetu, svađale smo se besomučno i dugo, nismo govorile i po godinu dana, a onda bi mi dotrčala u krilo kad bi neka besna devojka htela osvetu jer joj je otela tipa, stalno je tražila pažnju i vukla me za rukav dok pričam sa dečkom koji mi se sviđa, pitali su me Što se družiš s njom, i uvek sam imala odgovor, pa čak i letos kad smo poslednji put pričale, ali postalo je nedovoljno da samo sedam dana u godini budem dobra osoba, i rekla sam sebi samo ako me lepo zamoli, što znači nikad jer ona ne moli, ali zvaću je na svadbu, to nam je stari dogovor... A do tad, kad god izlazim sa protivnicima, ili bez njih, stavim one viseće minđuše i onaj šljašteći lančić, i neretko se probudim u izvrnutoj pidžami, sa pečatom nekog kluba kog se uopšte ne sećam na dlanu, i osećajem da sam bila loša, loša do srži.