Beskrajan život
13/1/2007 01:56

... a kad te prođe loodilo
i kad shvatiš da si nemoćan da promeniš ljude, svet,
nasmej se životu ... i živi ga punim plućima... jer.... sve je to...




Beskrajan veličanstven život
Beskrajno njegovo ljupko življenje i disanje
Njegova ljupka osećajna bića
Što gledaju i slušaju
Osećaju i razmišljaju
Smeju se i plešu
Čeznu i plaču
U beskrajnim popodnevima
Beskrajnim noćima
Ljubavi i ekstaze
Užitka i očaja
Dok se zapijaju i drogiraju
Pevaju i pričaju
U beskrajnim Amsterdamima postojanja
Vodeći beskrajne žučne razgovore
Nad beskrajnim šoljama kafe
U književnim kafeima u kišnim jutrima

Beskrajni ulični prizori što protiču
U kolima i tramvajima žudnje
Po beskrajnim tragovima svetla
I beskrajna duga kosa što leprša
Od zagušljivog rock`n`rolla
Preko mlečnog puta ponosi
Do rajeva svanuća
Dok se priča
Puši i razmišlja
O svemu što je noću beskrajno
U belini noći tom svetlu noći

Ah da oh da beskrajni životi i ljubavi
Mržnje i ljubavi
Poljubci i ubistva
Beskrajni otkucaji srca
Disanje i ishrana
Mesnog točka života
Što nastavlja da se kotrlja kroz vreme
Beskrajan život i beskrajna smrt
Beskrajan vazduh i beskrajan dah
Beskrajni svetovi bez sumraka
U jesen u prestonicama
U kojima je lišće avenija u plamenu

Beskrajni snovi dok se u snu odmotaju
Spleteni rukavi brige
Lavirinti misli
Prividjenja ljubavi
Ovoji žudnje i čežnje
Bezbrojni svršetci neopisivih igara
Beskrajna nebesa u vatri
Beskrajan razvučen svemir
Svet na vrhu gljivine lomače
Beskrajna vatra što diše u nama
Tetovirani gutači vatre što plešu po trgovima
Gutajući razbuktali benzinski vazduh
Neustrašivo kucanje srca razbuktalog života
Njegovi otkucaji pulsiranja
Beskrajna otvorena polja osećaja
Miris požude i ljubavi
Neprestani pozivi mačaka u vrelini
Njihov pohotni vonj mošusa
Nema kraja zvuku vodjenja ljubavi
Škripi krevetskih opruga
Dahtanju ljubavnika dok vode ljubav
Što noću odzvanja kroz zid
Nema kraja njihovom stenjanju u ekstazi
Jaucima poslednjeg izgubljenog klimaksa
Buci džuboksa što poskakuje
Bujica jazz-a i sperme u raju

A zatim beskrajni pokušaji da se izbegne
Ogoleli brežuljci sagorelog uzbudjenja
Očaj
Brodski tovari prosvetljenja
Brodovi merde što plove Haranovom barom
Pohlepe histerije paranoje
Polucije i perverzije
Beskrajan l`homme revolte
U anonimnom licu smrti
U tragovima monstrouzne države
Beskrajne njegove anarhističke vizije
Beskrajno njegovo otudjenje
Beskrajna njegova otudjena poezija
Taj obad države što se zove erosov sluga

Beskrajan zvuk čovekovog življenja na zemlji
Njegove beskrajne radio i TV emisije
Novine što izlaze sa beskrajnih štamparskih traka
Bujica njegovih reči i misli
Na beskrajnim pantljikama pisaćih mašina
Automatski tekstovi i škrabotine
Beskrajne poeme nepoznatog pesnika
Beskrajni telefonski pozivi od samih krajeva zemlje
Iščekivanja ljubavnika na staničnim platformama
Krici ptica na brežuljcima i krovovima kuća
Graktanje vrana na nebu
Neprestano cvrčanje cvrčka
Olujna mora i zapenjene reke
Što oblikuju oblutke udaljenih obala
Zapljuskivanje plime i oseke u jesenjim danima
Slani poljubac stvaranja

Nema kraja zvonjavi morskih zvona
Iza brana i nasipa života i pozivu zvona
Iza praznih crkava i sa zvonika vremena
Nema kraja kukavnim izjavama
Dugokosok bradatog svetog čoveka
Beskrajna stalno odmotavajuća satna opruga
Svetskog srca
Što treperi u vremenu
I svetli u prostoru
Beskrajni turistički brodovi
U beskrajnim kanalima
Milioni prozora u plamenu sumračja
A grad se sjaji od druge vrste svetla
Područja crvenih svetiljki kamenjar i sjaj
Beskrajnih pornića i neonskih kurčeva
I vibritara što beskrajno vibriraju
U usamljenim potkrovljima kuća
Što se oslanjaju jedna o drugu

Beskrajno žvakanje sočne šnicle ljubavi
Beskrajni snovi i orgazmi
Obilje tucanja i obredi jahanja
Letovi plodnih ptica nad krovovima
I ispuštanje jaja u gnezda i materice
Iskušenja i pothvati mesa
U mebliranim sobama ljubavi
U kojima peva ranjena golubica
Nema kraja radjanjima beba
Gde su ljubav ili požuda legli
Nema kraja slatkom radjanju svesti
Nema kraja gorkim smrtima svesti uzalud
Nema kraja
Nema kraja propadanju
Krzna i voća i mesa tako očito prolaznog
Dok neonske sirene pevaju jedna drugoj negde

Beskrajne neznatne promene popune intimnosti
Vatre mladosti ugarci starosti
Gnev ponovo rodjenog pesnika
Nema kraja nema kraja bilo kojoj i svakoj tvorevini
U nemom plesu molekula
Svi su se promenili svi ćute
I svi viču ponovo ponovo
Beskrajno čekanje Boga i Gospoda
Apsurdne akcije apsurdne zamisli i drame
Dileme i odlaganja
Apsurdi čekanja bez akcije
Do propasti rata

I propasti države
Ludo čekanje bez akcije
Do ludog završetka
Beskrajni ratovi dobrog i rdjavog
Jurnjave sudbine
Izleti mržnje
Beskrajno nuklearno oružje i svi propali ćorci
U beskrajnim lančanim reakcijama
Krajnjeg bljeska
Dok se beli bicikli protesta
Još polagano okreću oko njega
Jer jednom će nestati psećolikih bogova
U šiljatim cipelama u gucci papučama
U čizmama iz Teksasa i sa šlemovima
Što se u bunkerima od straha drže za dugmad

Jer nema kraja ohrabrujućim mogućnostima
Pred kojima tek treba da se odlučimo
Umobolnima u beznadju mraka
Stazama slave
Zelenim džinovima šanse
Udicama nade u bezdanima očekivanja
Bregovima u daljini
Pticama u žbunju
Skrivenim potocima svetla i neodslušanim melodijama
Sastancima tihe ljupke misli
Dostojanstvenim zadovoljstvima ostarelih glava
I svakodnevnim smrtima srca
Glinenim golubovima
Nogama u jurećim cipelama
Na keju
I nema kraja
Vratima percepcije koja tek treba da se otvore
I mlaznim potocima svetla
U višim slojevima vazduha čovekove duše
U vanjskom prostoru unutar nas samih
U "Amsterdamima" Yin i Yanga
Beskrajne rubaije i beskrajne nirvane
Sutre i mantre
Satori i sensare
Bodhirame i boddhistave
Karme i karampe
Beskrajne zapevane shive što plešu
Na zadnjim matericama ekstaze
Prosvetljenju! Uzvišenju!

Ka kristalnoj noći vremena
U beskrajnoj tišini duše
U dugoj glasnoj priči o čoveku
Sa njegovim beskrajnim krikom
I besom što označavaju sve
Sa njegovim beskrajnim halucinacijama
Obožavanjima uništavanjima nadahnućima
Erekcijama i ekzibicijama
Fašizmom i marksizmom
Cirkusima zavedene duše
Vrtuljcima imaginacije
Ostrvom bezumlja
Beskrajnom pesmom koju je izgovorio
Nesredjen glas zajedničke nesvesnosti
Što se magli na krajevima vremena

U poslednjim danima Aleksandrije
Dan pre Waterlooa
Ples se nastavlja
A noću odzvanja buka lumpovanja

Savršeno sam živ
Dobro je
O kako je dobra moja beskonačnost

objavio: poglavica kategorija: Simple Poetry
obavesti prijatelja | Komentara ( 24 ) | Pošalji komentar
Kadiš
6/12/2006 22:05

Ukoliko je poema Urlik bila izraz identifika­cije ličnog doživljaja i šireg osećanja koje je bilo relevantno za čitavu generaciju, Ginzbergova sledeća poema, Kadiš, koja je ujedno i sledeći veliki ko­rak u njegovom delu, prvenstveno predstavlja sila­zak u duboke i intimne slojeve ličnosti i spontano istraživanje sopstvenog života sve do suočenja sa bolnim granicama onoga što je skriveno u podsvesti — to je delo čija se suštinska snaga očitava u razot­krivanju subjektivne istorije pesnikove ličnosti. Takođe napisana skoro u jednom dahu, po formi i sadržini prilično inspirisana tradicionalnom jevrejskom molitvom oplakivanja bližnjih, posvećena sećanju na kontroverznu ličnost njegove majke, koja je bila teški duševni bolesnik i koja je okončala svo­je dane u psihijatrijskoj ustanovi, poema Kadiš za­uzima značajno mesto u okviru »ispovesne« književ­nosti XX veka, jer ovde Ginzberg, poput Prusta ili Džojsa, zasniva obradu večnih ljudskih tema na au­tobiografskoj građi, tj. polazeći od čiste subjektiv­nosti gradi most ka sveobuhvatnoj viziji sveta. Na­stanak ove poeme je u neku ruku karakterističan za razumevanje Ginzbergovog pesničkog postupka, tj. mehanizma njegove »inspiracije«, jer je očigledno da je ono što je započeo kao pokušaj katarzičnog ras­terećenja sećanja na sopstveni složeni odnos sa lič­nošću svoje majke, rezultiralo u izražavanju čitave skrivene porodične istorije i svih najvažnijih mo­menata koji su predstavljali okosnice majčinog ži­vota ili pesnikove mladosti. Ova spontana rapsodija širokog raspona asocijacija, puna prekinutih misli, bliska književnosti »toka svesti«, na samoj granici između proze i poezije, zauzima značajno mesto u književnosti XX veka.


Za Naomi Ginzberg 1894—1956

I

Čudno je misliti o tebi sada, nestaloj bez steznika i očiju, dok šetam po sunčanom pločniku Grinič Vilidža, centar Menhetna, vedro zimsko podne, a bio sam budan cele noći, govorio, govorio, čitajući Ka­diš naglas, slušajući Reja Čarlsa kako izvikuje slepi bluz preko gramofona
taj ritam taj ritam — i tri godine kasnije sećanje na tebe u mojoj glavi — Čitao sam naglas za­vršne trijumfalne strofe Adonaisa — plakao, shvatajući kako patimo — I kako je Smrt, taj lek o kome svi pevači sanjaju, pevaju, kog pamte, proriču kao u jevrejskog Himni, ili budističkoj Knjizi odgovora — i moje vlastito viđenje jednog uvelog lista — u zoru — Sanjam natrag kroz život, Tvoje vreme — i moje ubrzavaju se prema Apokalipsi, poslednji trenutak — cvet koji sagoreva u Danu — i šta dolazi posle, sećam se samog uma koji je video jedan američki grad udaljen samo za blesak, i veliki san o Meni ili Kini, ili o tebi i sablasnoj Rusiji, ili o izgužvanom krevetu koji nikada nije postojao — kao pesma u tami — odbegla natrag u Zaborav — Nema više šta da se kaže, i ničega zbog čega bi se plakalo sem zbog Bića u Snu, zarobljenih u njegovom nestanku, što uzdišu, vrište s njim, kupuju i prodaju komade sablasti, obožavaju jedno drugo, obožavaju Boga sadržanog u svemu tome — čežnja ili neminovnost? — dok traje, Vizija je — da li išta više?

Poskakuje oko mene, dok izlazim i koračam ulicom, gledam preko ramena, Sedma avenija, simsovi prozora kancelarijskih zgrada dotiču se gore ispod oblaka, visoki kao nebo na trenutak — i nebo iznad nas — stari plavi prede, ili Avenijom prema Jugu, do — dok idem prema Louer Ist Sajdu — gde si koračala pre 50 go­dina, devojčica — iz Rusije, jedući prvi otrovni paradajz Amerike — uplašena na doku — zatim si se probijala kroz gomile Orčard Strita pre­ma čemu? — prema Njuvarku — prema prodavnici slatkiša, prvim domaćim gazira­nim sokovima ovog stoleća, sladoledu rukom umućenom u drugoj sobi na trulom tamnom dr­venom podu — Prema obrazovanju braku nervnom slomu, opera­ciji, učiteljskoj školi, i privikavanju na ludilo, u snu — šta je ovaj život? Prema Ključu u prozoru — i veliki Ključ spušta svoju glavu svetlosti povrh Menhetna, i preko poda, i leže na pločnik — u jednom jedinom ogromnom zraku, koji se kreće, dok idem Pr­vom avenijom prema Jidiš-teatru — i mestu siromaštva koje si poznavala, i koje ja poznajem, s tim što to sada to nema značaja — Čudno je bilo prolaziti kroz Paterson, i Zapad, i Evropu i naći se po­novo ovde, sa povicima Španaca sada u ulazima zgrada i tam­noputim dečacima na ulici, požarne stepenice stare kao ti
-Iako ti sada nisi stara, to je ostalo ovde samnom - A ja, ionako, možda star kao vasiona — a čini mi se da to umire s nama — dovoljno da se poništi sve što dolazi — Ono što je došlo uvek je ne­stajalo zauvek —

U redu je! Stoga nema mesta kajanju — nema straha od radijatora, uskraćene ljubavi, čak ni mučenja zubobolje na kraju — Iako dok se javlja, lav je koji jede dušu — i jagnje, duša, u nama, avaj, žrtvuje se žestokoj gladi promene — kosa i zubi — i urlik kostobolje, ogoljena lobanja, polomljeno rebro, trulež kože, umom obmanuta Neumoljivost. Jao! jao! nama se još gore piše! U sosu smo! A ti si van toga, Smrt te je pustila, Smrt se Smilo­vala, ti si završila sa svojim stolećem, završila sa Bogom, završila sa putem kroz sve to — Ko­načno završila sa sobom — Čista — Natrag u tamu Novorođenčeta pre svoga Oca, pre svih nas — pre sveta — Tamo, počivaj. Nema više patnje za tebe. Znam kuda si otišla, dobro je. Nema više cveća na letnjim poljanama Njujorka, nema radosti sada, nema više straha od Luisa, i nema više njegove blagosti i naočara, njegovih gim­nazijskih decenija, dugova, ljubavi, preplašenih telefonskih poziva, kreveta začeća, rođaka, ru­ku — Nema više sestre Elanore — otišla je pre tebe — držali smo to u tajnosti — ti si je ubila — ili se sama ubila da bi te mogla podneti — artri-tično srce — Ali Smrt vas je obe ubila — Bez obzira — Nema više ni tvog sećanja na rođenu majku, suze 1915. u nemim filmovima nedeljama i nede-ljama — zaboravljajući, tužna, gledajući kako se Mari Dresler obraća čovečanstvu, Čaplin igra u mladosti, ili Boris Godunov, Šaljapin nastupa u Metropoli-tenu, prostirući dvoranom svoj glas uplakanog Cara — ti pored lože za stajanje sa Elanorom i Maksom — posmatrajući takođe i Kapitaliste kako zauzimaju svoja mesta u prvim redovima partera, bele bunde, dijamanti, sa YPSL-om autostopiraš kroz Pensilvaniju, u cr­nim širokim pumparicama, fotografija četiri devojke koje se drže oko struka, nasmejanogoka,   suviše   stidljive,   devičanska  usamljenost 1920. sve devojke ostarele, ili umrle, sada, i ta duga kosa u grobu — srećne što su kasnije imale mu­ževe — Ti si u tome uspela — stigao sam i ja — Judžin moj brat pre mene (još uvek tuguje i jadikovaće sve do svoje poslednje ukočene ruke, dok pre­življava svoj karcinom — ili ubiti se — možda kasnije — uskoro će početi da razmišlja —) I to je poslednji trenutak kog se sećam, kada ih sve vidim, kroz sebe, sada — iako ne tebe nisam predvideo šta si osećala — koji te je grozniji zjap smrdljivih usta prvo snašao — i da li si bila spremna?

Kuda to da pođeš? U taj Mrak — u to — u tog Boga? sjaj? Gospod u Ništavilu? Kao oko u crnom oblaku u snu? Adonai, konačno, s to­bom? Izvan mog sećanja! Nemoćan da zamislim! Ne samo požutelu lobanju u grobu, ili kovčeg sa prahom crva, i umrljanu traku — Mrtvačka glava sa Oreolom? Možeš li u to poverovati? Nije li to samo sunce koje šija jedanput zbog uma, samo blesak postojanja, koga nikada bilo nije? Ništa izvan onoga što imamo — što si ti imala — tako žalosno — ipak Pobeda, što se bilo ovde, i menjalo, kao drvo, lomilo, ili cvet — vraćen zemlji — ali lud, sa svojim lati­cama, obojenim, misleći Velika Vasiona, uzdr­man, rasečen po glavi, obršćenog lišća, skriven u bolnici-sanduku za jaja, u tkaninu umotan, izmučen — izluđen u mesec-mozgu, Ispražnjen. Nema cveta ravnog ovom cvetu, koji je znao za sebe u vrtu, i borio se s nožem — izgubio. Posekao ga neki idiotski Sneško ledenim — čak i u Proleće — čudna sablasna misao — koje li Smrti — Oštra ledenica u njegovoj ruci — kru­nisan starim ružama — sa psom umesto očiju — sa kurcem radionice — srcem električnih pegli. Celokupni talog života, koji nas nagriza — časov-nici, tela, svest, cipele, grudi — rođeni sinovi —    tvoj Komunizam — »Paranoja« u bolnicama. Jednom si Elanoru šutnula u nogu, umrla je kas­nije od srčanog udara. Ti od kapi. U snu? iste godine, vas obe, sestre u smrti. Da li je Elanora srećna?

Maks tuguje živ u kancelariji na Louer Brodveju, usamljeni ogromni brkovi nad ponoćnim Obra­čunom, nisam siguran. Život mu prolazi — kako mu se čini — i u šta sada sumnja? Da li još uvek sanja o tome kako može da zaradi, ili kako je mogao dobro da zaradi, unajmi nego-vateljicu, ima decu, čak i pronađe tvoju Be­smrtnost, Naomi? Uskoro ću ga videti. Sada moram da doprem — da razgovaram s tobom — pošto to nisam činio onda kada si imala usta. Zauvek. A mi idemo ka tome, Zauvek — kao konji Emili Dikinson — ustremljeni prema Kraju. Oni znaju put — Ti Ati — jure brže no što mislimo —    naš vlastiti život prelaze — i odnose sa so­bom. Veličanstvena, više nežaljena, oduzetog srca, um niz drum, venčana sanjana, smrtnica preobra-žena — Dupe i lice završili sa ubistvom. U svetu, data, cvetom izluđena, ne stvorivši Utopiju, zatvorena pod jelovinom, darovana Zemlji, balsamovana u osami, Jehova, prihvati. Bezimeni, Jednoliki, Zauvek meni nedostižni, bespočetni, beskrajni, Oče u smrti. Iako nisam tamo za ovo Proročanstvo, nevenčan sam, bez himne, bez Raja, bez glave u blaženstvu bih ipak obožavao Tebe, Nebo, nakon Smrti, Jedini blagosloveni u Ništavim, ni svetlost ni tama, Večnost Bez Dana — Primi ovo, ovaj Psalm, od mene, izbio u je­dnom danu iz moje ruke, deo mog Vremena, sada darovan Ničemu — da bi Te slavio — Ali Smrt Ovo je kraj, iskupljenje iz Pustinje, put za Zna­tiželjnog, Dom tražen za Sve, crna maramica isprana plačem — stranica dalje od Psalma — moja i Nao-mina Poslednja promena — ka Božijoj savršenoj Tami — Smrti, zaustavi svoje utvare!

II

Uvek iznova — refren — Bolnica — još uvek nisam napisao tvoju istoriju — ostavljam je ap­straktnom — nekoliko slika proleću kroz um — kao saksofonski refren ku­ća i godina — sećanje na električne šokove. Tokom dugih noći kao dete u stanu u Pater-sonu, bdim nad tvojom nervozom — bila si debela —    tvoj sledeći potez — Od tog popodneva kada sam izostao iz škole da bih se brinuo o tebi — jednom i zasvagda — kada sam se zauvek zakleo da ako se čovek ne slaže sa mojim poimanjem kosmosa, izgubljen sam — Tako mi mog kasnijeg bremena — zaveta da prosvetlim čovečanstvo — ovo je otkrivanje pojedi­nosti — (lud kao ti) — (zdrav razum trik spora­zuma) — Ali ti si se zagledala kroz prozor na uglu Brod-vej Ćerča i spazila mističnog atentatora iz Njuvarka, Tako da sam nazvao Lekara — »OK idite negde na oporavak« — navukao sam kaput i poveo te niz ulicu — Uz put je neki gimnazijalac neobjašnjivo povikao — »Kuda idete Gospođo u Smrt?« Stresao sam se — a ti si pokrila nos krznenom kragnom izjede-nom moljcima, gas maskom protiv otrova koji se ušunjao u atmosferu centra grada, Baka ga je ras­pršila — I da li je vozač autobusa-kutije za sir Gradskog Prevoza takođe član bande? Stresla si se kada si ugledala njegovo lice, jedva sam te ugurao unutra —    za Njujork, baš Tajms Skver, da uhvatimo drugi Grejhaund — gde smo se motali oko dva sata boreći se protiv nevidljivih buba i jevrejske bolesti — povetarac je Ruzvelt zatrovao — da bi te ukebao — a ja te sledim, nadajući se da će se sve ovo okončati u nekoj tihoj sobi vikto-rijanske kuće pokraj jezera.

Tročasovna vožnja kroz tunele pokraj čitave američke industrije, Bejon koji se priprema za dru­gi svetski rat, tenkovi, gasna polja, fabrike sode, restorani, okretnica za lokomotive nalik na tvrđavu — u borove šume Indijanaca iz Nju Džerzija — mirni gradovi — dugi putevi kroz peskovite šum­ske predele — Mostovi pokraj potoka bez jelena, stara indi­janska ogrlica od školjki na dnu potoka — toma-havk tamo dole ili Pokahantina kost — i milion starih gospođa koje glasaju za Ruzvelta u mrkim kućicama, putevi što se odvajaju sa auto-puta Lu­dila — možda jastreb na drvetu, ili pustinjak traga za granom sa sovama — Prepiremo se sve vreme — uplašena od nepo­znatih na prednjem duplom sedištu, koji hrču bez obzira — u kom li autobusu hrču sada? »Alene, ti ne razumeš — to je — otkako su mi ove tri motke u leđima — nešto su mi učinili u Bol­nici, otrovali su me, žele da me vide mrtvu — tri motke, tri velike motke — »Ona Kučka! Stara Baka! Prošle nedelje sam je videla obučenu u pantalone, kao kakav starac, sa vrećom na leđima, kako se penje po ciglanom zidu zgrade »Na požarnim stepenicama, sa otrovnim kli­cama, da ih baci na mene — noću — možda joj Luis pomaže — začarala ga je — »Ja sam ti majka, odvedi me u Lejkvud« (blizu mesta gde se nekada srušio Graf Cepelin, čitav Hit-ler u Eksploziji) »gde mogu da se sakrijem.«

Stigli smo tamo — Sanatorijum doktora Šta-jeovo — sakrila se iza ormana — zahtevala trans­fuziju krvi. Izbacili su, nas — bazamo sa Koferom ka ne­poznatim senovitim kućama među travnjacima — sumrak, borovi u tami — duga mrtva ulica ispu­njena zrikavcima i otrovnim bršljanom — Dotle sam već uspeo da je ućutkam — velika kuća: ODMARALIŠTE-SOBE — gazdarici sam dao novac za nedelju dana — uneo gvozdeni kofer — seo na krevet čekajući da pobegnem — Uredna soba u potkrovlju sa prijateljskim pre-krivačem na krevetu — čipkane zavese — okrugla prostirka — Umrljani tapet star kao Naomi. Bili smo kod kuće.
Krenuo sam prvim autobusom za Njujork — naslonio glavu na poslednjem sedištu, utučen — da li najgore tek predstoji? — napuštajući je, vozio sam se ukočen — imao sam svega 12 godina.

Da li će se kriti u svojoj sobi i veselo izaći na doručak? Ili će zaključati svoja vrata i buljiti kroz prozor tražeći špijune po sporednim ulicama? Ili osluškivati nevidljivi hilterovski gas kroz ključao-nice? Ili Sanjati u stolici — ili ismevati me, pokraj —    pred ogledalom, sama? 12 god., vozim se autobusom noću kroz Nju Džerzi, ostavivši Naomi Parkama u Lejkvudskoj ukletoj kući — prepušten sopstvenom autobusu--sudbini — utonuo u sedište — sve violine polom­ljene — srce me boli u rebrima — um je bio prazan —    Kada bi samo bila bezbedna u svom kovčegu — Ili natrag u Učiteljskoj školi u Njuvarku, izu­čavajući Ameriku u crnoj suknji — zimi na ulici bez ručka — kiseli krastavci peni komad — noću kod kuće da bi negovala Elanoru u spavaćoj sobi — Prvi nervni slom bio je 1919. — nije išla u školu, ostala je kod kuće i ležala u mračnoj sobi tri nedelje — nešto loše — nikada nije rekla šta — svaki šum je boleo — snovi o škripi Vol Strita — Pre sive Depresije — otišla na sever države Nju­jork — oporavila se — Lu ju je fotografisao kako skrštenih nogu sedi na travi — njena duga kosa isprepletena cvećem — smeši se — svira uspavanke na mandolini — dim otrovnog bršljana u levičar-skim letnjim kampovima i ja u detinjstvu videh drveće — ili natrag da predaje u školi, da se smeje sa idiotima, zaostala odeljenja — njena Ruska speci­jalnost — moroni sanjivih usana, velikih očiju, mr- šavih stopala i bolećivih prstiju, povijenih leđa, ra­hitični — ogromne glave se klate nad Alisom u Zemlji Čuda, MAČKA ispisano preko ćele table.

Naomi strpljivo čita, priču iz Komunističke knjige bajki — Priču o Iznenadnoj Blagosti Dikta­tora — Praštanje Čarobnjaka — Armije se Ljube — Mrtvačke Glave oko Zelenog Stola — Kralj i Radnici — Paterson Pres ih je štampao tridesetih godina sve dok nije poludela, ili su oboje digli ruke. O, Patersone! Vratio sam se kasno kući te noći. Luis je bio zabrinut. Kako sam mogao da budem takav — zar nisam razmišljao? Nije trebalo da je ostavim. Luda u Lejkvudu. Zovi Lekara. Nazovi dom među borovima. Prekasno.

Otišao sam u krevet iscrpljen, sa željom da na­pustim ovaj svet (verovatno te godine tek zaljub­ljen u R-a, mog gimnazijskog duhovnog heroja, je-vrejskog dečaka koji je kasnije postao lekar — tada tihi uredni momak — Kasnije spreman da žrtvujem život zbog njega, odselio se u Menhetn — sledio ga na koledž — Mo­lio se na trajektu da ću pomagati čovečanstvu ako budem primljen — zakleo se, onog dana kada sam putovao na prijemni ispit — tako što ću biti pošteni revolucionarni radnički advokat — učio bih za to — inspirisan Šakom, Van-cetijem, Normanom Tomasom, Debsom, Altgeldom, Sandbergom, Poom — Male Plave Knjige. Želeo sam da budem Predsednik, ili Senator. Patnja neznanja — kasniji snovi kako klečim pred R-ovim zapanjenim kolenima izjavljujući svoju ljubav iz 1941. — Kakvu bi mi samo nežnost pružio, koju sam želeo i očajavao — prva ljubav — zaco-panost — Kasnije smrtonosna lavina, čitave planine ho­moseksualnosti, Materhorni kurca, Grand Kanjoni čmara — teret na mojoj setnoj glavi — u međuvremenu šetao sam Brodvejem zamiš­ljajući Beskraj kao gumenu loptu van koje ne po­stoji nikakav prostor — šta je izvan? — vraćao se kući u Aveniju Graham i dalje setan prolazeći po- kraj osamljenih zelenih živica prekoputa sanjareći posle bioskopa —)

Telefon je zazvonio u 2 ujutru — Hitan Slučaj — poludela je — Naomi se krije ispod kreveta vri-šteći Musolinijevi prisluškivači — Upomoć! Luis! Buba! Fašisti! Smrt! — gazdarica preplašena — stari bolničar pešovan viče na nju — Užas, koji je probudio susede — stare gospođe na drugom spratu koje se oporavljaju od klimak-terijuma — sve te krpe između butina, čisti čaršavi, žale za izgubljenim bebama — posedeli muževi — deca koja se podsmevaju u Jelu ili briljantinom pre­mazuju kosu u CCNY-u — ili se tresu u učiteljskom koledžu Montkler kao Judžin — Njena velika noga zgrčena uz grudi, ruka is­pružena Ne prilazite, vunena haljina na butinama, bunda uvučena ispod kreveta — zabarikadirala se koferima ispod krevetskih federa. Luis u pidžami drži slušalicu, uplašen — šta sada? — ko je mogao pretpostaviti? — moja kri­vica, što sam je prepustio samoći? — sedim u mrač­noj sobi na kauču, drhteći, pokušavam da shva­tim — Otišao je jutarnjim vozom za Lejkvud, Naomi još uvek ispod kreveta — mislila je da je doveo otrovne Pandure — Naomi vrišti — Luise, šta se desilo s tvojim srcem tada? Da li te je Naomina ekstaza ubila?

Izvukao ju je napolje, iza ugla, taksi, ugurao je unutra s koferom, ali ih je vozač iskrcao pred drag-storom. Autobuska stanica, dva sata čekanja. Ležao sam nervozan u krevetu četvorosobnog stana, u ogromnom krevetu u dnevnoj sobi, odmah do Luisovog radnog stola — tresući se — došao je kući te noći, kasno, ispričao mi šta se desilo. Naomi se za pultom za lekove brani od nepri­jatelja — police dečijih knjiga, toaletne torbice, aspirini, šerpe, krv — »Ne prilazite mi — ubice! Dalje od mene! Obećajte da me nećete ubiti!« Luis preneražen pokraj šanka sa sokovima — izvi đačiće iz Lejkvuda — uživaoci koka-kole — bol­ničarke — vozači autobusa verni redu vožnje — Policajci iz mesne stanice, zanemeli — i sveštenik koji sanja o svinjama na drevnoj litici? Njuši vazduh — Luis upire prstom u prazno?
Mušterije povraćaju svoje koka-kole — ili blenu Luis osramoćen — Naomi likuje — Objava Za-vere. Autobus stiže, vozači ne žele da ih prime do Njujorka. Telefonski pozivi doktoru Štajeovo, »potreban joj je odmor«, Duševna bolnica — Lekari Stejt Grej-stona — »Dovedite je ovamo, gospodine Ginzberg.«

Naomi, Naomi — znoji se, iskolačenih očiju, debela, haljina joj raskopčana s jedne strane — kosa razbarušena po čelu, čarapa joj zloćudno visi na nozi — vrišteći zahteva transfuziju krvi — jedna pravična ruka podignuta — cipela u njoj — boso­noga u Apoteci — Neprijatelji se primiču — kakvi otrovi? Mag­netofoni? FBI? Ždanov se krije iza tezge? Trocki mesa bakterije pacova u dnu prodavnice? Ujka Sem u Njuvarku, kuje zaveru smrtonosnih parfema u Crnačkoj četvrti? Ujka Efraim, opijen ubistvom u političarskom baru, spletkari protiv Hejga? Tetka Rouz mokri kroz igle  španskog građanskog rata? sve dok ambulantna kola unajmljena za 35 do­lara nisu stigla iz Red Benka — Zgrabili su je za ruke — vezali za nosila — kukajući, otrovana iz­mišljotinama, povraćajući hemikalije kroz Džerzi, molila je za milost od Eseks Kauntija do Moris-tauna — I natrag u Grejstoun gde je ležala tri godine —  to je bio poslednji proboj, vratio je ponovo u Ludnicu — Po kojim odeljenjima — često sam kasnije nji­ma prolazio — stare katatonične gospođe, sive po­put oblaka ili pepela ili zidova — sede na podu i tiho pevuše — Stolice — i izborane babuskare se vuku, optužujući — moleći me za moju trinaesto­godišnju milost — »Vodi me kući« — ponekad sam dolazio sam tražeći izgubljenu Naomi, koja je primala Šokove a ja bih joj govorio: »Ne, Mama, ne budi luda, Veruj Dr-ima«

A Judžin, moj brat, njen stariji sin, otišao da studira Pravo u nameštenoj sobi u Njuvarku —
stigao je već sledećeg dana u Paterson — i seo na dotrajali kauč u dnevnoj sobi — »Morali smo da je vratimo u Grejston« — lice mu je zbunjeno, tako mlado, suze u očima — onda su potekle oblivajući mu lice — »Zašto?« jecaj mu vibrira u jagodicama, zatvorene oči, povišen glas — Judžinovo lice bola. Daleko je, pobegao od Lifta u Biblioteci u Nju­varku, njegova svakodnevna boca mleka na prozoru nameštene sobe za 5 dolara nedeljno u centru grada uz same tramvajske šine — Radio je 8 sati dnevno za 20 dolara nedeljno -— sve vreme tokom studija Prava — živeo je sam, nevin u blizini crnačkih javnih kuća. Nejeban, siroto nevinašce — piše pesme o Ide­alima i politička pisma uredniku Patersonskog Ve­černjeg lista — (obojica smo pisali, osuđujući Se­natora Boraha i Izolacioniste — i gajili čudna ose-ćanja prema Gradskoj većnici u Patersonu — Jednom sam se bio ušunjao unutra — lokalni toranj Moloha s falusnim vrhom i ukrasnom ku­polom, čudna gotska Poezija na Market Stritu — kopija Lijonskog Hotel de Ville-a — krila, balkon i zavojiti portali, ulaz do ogrom­nog gradskog sata, tajna prostorija s mapama puna Hotorna — tamni Debs u Poreskom odseku — Rem-brant puši u tami — Tihi lakirani pisaći stolovi u velikoj konferen-cijskoj sali — Gradski Većnici? Odbor za Finansije? Frizer Moska kuje zaveru — gangster Krap izdaje naređenja iz klozeta — Luđaci se bore oko Zone, Požara, Pajkana i Zakulisne Metafizike — svi smo mrtvi — napolju pokraj autobuske stanice Judžin je zurio kroz detinjstvo — gde je Evangelista luđački propovedao tokom 3 decenije, razbarušen, izludeo i veran svojoj opakoj Bibliji — kredom je ispisao Pripremi Se Da Sretneš Gospoda Svoga na gradskom pločniku — ili Bog Je Ljubav na betonu železničkog nad­vožnjaka — bulaznio je kao što bih ja bulaznio, usamljeni Evangelista — Smrt Gradskoj većnici —)

AH Džin, mlad, proveo je 4 godine na Učitelj­skom koledžu Montkler — predavao pola godine i napustio posao da bi napredovao u životu — upla­šen Disciplinskim Problemima — italijanski studen­ti tamnog seksa, sirove devojke se jebu, nema en­gleskog, zanemareni soneti — a on i nije mnogo znao — samo to da je izgubio — i stoga sopstveni život rascepio na dva i platio za Prava — čitao plave knjižurine i vozio se drev­nim liftom 13 milja daleko u Njuvarku i predano učio misleći na budućnost upravo je zatekao Naomin Vrisak na svom pragu neuspeha, po poslednji put, Naomi otišla, mi usamljeni — dom — on sedi tu — Onda uzmi malo pileće supe, Judžine. Čovek Jevanđelja zavija ispred Gradske većnice. A ove go­dine Lu ima poetske ljubavi sredovečnosti u pred­građu — u tajnosti — muzika iz njegove knjige iz 1937. — Iskren — čezne za lepotom — Nema ljubavi od kada je Naomi zavrištala — od 1923? — sada izgubljena u odeljenju Grejstona —  novi šok za nju — Struja, nakon 40 Insulina. A od Metrasola je postala debela — Tako da se posle nekoliko godina ponovo vra­tila kući — mnogo smo se spremali i planirali — iščekivao sam taj dan — moja Majka, da ponovo kuva i — svira na klaviru — peva prateći se na mandolini — Gulaš od Pluća, i Stenjka Ražin, i ko­munistički stav o ratu sa Finskom — a Luis u du­govima — sumnja se da je u pitanju otrovani novac — misteriozni kapitalizmi — šetala se po dugom predvorju i zagledala nameštaj. Nikako ga se nije mogla setiti u potpuno­sti. Neka vrsta amnezije. Pregledala je podmetače —  a trpezarijska garnitura bila je prodata — sto od Mahagonija — 20 godina ljubavi — oti­šao na otpad — još uvek smo imali klavir — i Po ovu knjigu — i Mandolinu, iako bez poneke žice, prašnjavu.

Otišla je u drugu sobu da legne u krevet i pre­da se razmišljanjima, ili da drema, da se sakrije —    ušao sam sa njom u sobu, da je ne bih ostavio samu — legao pored nje u krevet — spuštene roletne, sumračno, kasno popodne — Luis u prednjoj
sobi za pisaćim stolom, čeka — možda kuva pile za večeru — „Nemoj da me se plašiš zato što sam se vratila kući iz duševne bolnice — ja sam ti majka — «Sirota moja, izgubljena — strah — ležao sam tu — Rekao, »Volim te, Naomi«, — ukočen, uz nje­nu mišicu. Plakalo mi se, zar je ovo neutešno usam­ljeno jedinstvo? — Nervozna, i ubrzo je ustala. Da li je ikada bila zadovoljna? I — sedela je sama na novom kauču pokraj prednjih prozora, uznemirena — obraza prislonjenog na ruku — čki-ljeći — ka kojoj sudbini tog dana — Čačka zub noktom, usne uobličene u O, sum­nja — stara istrošena vagina misli — odsutan po­gled oka u stranu — nekakav zli dug ispisan u zidu, nevraćen — i primiču se ostarele grudi Njuvarka — Možda je čula glasine radija kroz žice u svojoj glavi, kojima upravljaju tri motke koje su joj u leđima ostavili gangsteri u amneziji, kroz bolnicu —    izazivajući bol između ramena — U njenu glavu — Ruzvelt bi morao biti upoznat s njenim slučajem, rekla mi je — Plaše se da je ubiju, sada, pošto je vlada saznala njihova imena —    dovedena u vezu sa Hitlerom — želela je da na­
pusti Luisovu kuću zauvek.

Jedne noći iznenadni napad — njena buka u kupatilu — kao da povraća dušu — grčevi, crvena bljuvotina navire na usta — vodnjikavi proliv pršti iz njene zadnjice — na sve četiri ispred šolje — mokraća lije između nogu — ostala je ridajući na popločanom podu umrljanom njenim crnim izme­tom — neonesvešćena — U četrdesetoj, proširenih vena, gola, debela, ukleta, krije se napolju ispred ulaznih vrata pokraj lifta vičući Policija, vrišteći poziva svoju prijate­ljicu Rouz u pomoć — Jednom se bila zaključala s brijačem ili jodom —    čuo sam je kako kašlje u suzama nad umivaoni­kom — Lu je provalio kroz zelena staklena vrata, odvukli smo je u sobu. A onda je mesecima mirovala te zime — šetnje, sama, tu nedaleko na Brodveju čitala Dejli Vorker —    Slomila ruku, pala je na zaleđenoj ulici — Počela je da planira beg od kosmičkih finansij-skih smrtonosnih zavera — kasnije pobegla u Bronks svojoj sestri Elanori. Još jedna saga o po­kojnoj Naomi u Njujorku. Ili preko Elanore ili Radničkog udruženja, gde je radila, adresujući koverte, snašla se — išla da kupuje Kambelovu supu od paradajza — štedela novac koji je Luis slao poštom — Kasnije je našla momka, bio je lekar — dr Ajzak je radio za Nacionalni pomorski sindikat — sada italijanska ćelava debela stara utka — i sam je bio siroče — ali, najurili su ga — Stare svire­posti — Aljkavija, sedela bi na krevetu ili stolici, u stez-niku, sanjareći — »Vruće mi je — gojim se — imala sam tako lepu liniju pre nego što sam otišla u bol­nicu — da ste me samo videli u Vudbajnu —« Ovo u nameštenoj sobi blizu doma NPS-a, 1943. Gleda u slike golišavih beba u časopisu — re­klame za bebi puder, propasirana jagnjetina sa šar-garepom — »Misliću samo divne misli.« Neprestano vrti glavom u krug na letnjem sve-tlu pokraj prozora, u hipnozi, u blagom snu prise-ćanja — »Dodirujem mu obraz, dodirujem mu obraz, svojom rukom mi dodiruje usne, mislim divne mi­sli, dete ima divnu ruku.« — Ili Odrečan trzaj njenog tela, jeza — neka po­misao na Buhenvald — insulin joj protiče kroz glavu — grimasa nervnog drhtaja Nevoljnog (kao kada se stresem kada pišam) — štetna hemikalija u njenoj moždanoj kori — »Ne, nemoj da misliš na to. On je pacov.«

Naomi: »A kada umremo, postajemo luk, ku­pus, šargarepa ili tikva, neko povrće.« Dolazim u centar sa Kolumbije i potvrđujem. Ona čita Bib­liju, misli divne misli po ceo dan. »Juče sam videla Boga. Kako je izgledao? Pa, popodne sam se popela uz merdevine — ima jef­tinu kolibicu na selu, kao u Monrou, država Nju-jork, farme pilića u šumi. Bio je to usamljeni sedo-bradi starac. »Skuvala sam mu večeru. Spremila sam mu finu večeru — supu od sočiva, povrće, hleb i buter — mile — seo je za sto i jeo, bio je tužan. »Rekla sam mu, Pogledaj sve te borbe i ubi­janja tamo dole, U čemu je stvar? Zašto ne okon­čaš sve to? »Pokušavam, rekao je — To je jedino i mogao, izgledao je umorno. Toliko je već dugo neženja, a voli supu od sočiva.«

U međuvremenu me služi, tanjir hladne ribe — presni naseckani kupus nakvašen vodom iz slavine —    smrdljivi paradajz — zdrava hrana stara nedelju dana — istrugana cvekla i šargarepa u sosu od praziluka, mlako — sve jadnija i jadnija hrana — po­nekad je ne mogu jesti od mučnine — Milosrđe njenih ruku zaudara na Menhetn, ludilo, želju da mi udovolji, hladnu nedokuvanu ribu — bledo cr­venu oko kostiju. Njeni mirisi — i često je gola u sobi, tako da gledam pravo pred sebe, ili listam knjigu ne obraćajući pažnju na nju. Jednom sam pomislio da pokušava da me na­vede da je povalim — flertovala je sama sa sobom nad sudoperom — izvalila se na ogromni krevet koji je zauzimao skoro ćelu sobu, haljine zadignute oko kukova, veliki dlakavi prorez, ožiljci operacija, pankreas, stomačne rane, abortusi, slepo crevo, bo­dovi na rezovima upali u salo kao odvratni gusti rajsfešlusi — otrcane dugačke usne između njenih nogu — Šta, čak i miris čmara?

Bilo mi je hladno —    kasnije malo zgrožen, ne mnogo — možda i nije bila loša ideja probati — upoznati Čudovište Materiče Začetka — Možda — na taj način. Da li bi joj smetalo? Potreban joj je ljubavnik. Jitbarah, vejištabah, vejitpaar, vejitromam, vej-itnase, vejit—adar, vejit—ale, vejit—alal, šeme de-kudša, berih u. I Luis se ponovo nastanjuje u štrokavom stanu u Patersonu u crnačkoj četvrti — živi u mračnim sobama — ali našao je sebi devojku s kojom se kasnije oženio, zaljubljujući se iznova — iako uveo i stidljiv — povređen Naominim dvadesetogodiš­njim ludim idealizmom. Jednom sam došao kući, posle dugog boravka u Njujorku, usamljen je — sedimo u spavaćoj sobi, on za radnim stolom na stolici okrenutoj prema meni — plače, suze u crvenim očima ispod nao-čara — Što smo ga ostavili — Džin začudo otišao u voj­sku — ona sama u Njujorku, skoro podetinjila u svojoj nameštenoj sobi. Luis je odlazio u centar do pošte da pokupi pisma, predavao u gimnaziji — sedeo za pesničkim stolom, napušten — jeo jad u Bikfordu tokom svih ovih godina — koje su pro-hujale.

Judžin je izašao iz Vojske, vratio se kući izme-njen i usamljen — odsekao je nos u jevrejskoj ope­raciji — godinama je zaustavljao devojke na Brod-veju pozivajući ih na solju kafe da bi se pojebao — Otišao na Njujorški Univerzitet, ozbiljan tamo, da završi studije Prava. — I Džin je živeo sa njom, jeo golu riblju pitu, jeftino, dok je ona postajala sve luđa — Omršavio je, ili se osetio bespomoćnim, Naomi zavodnički za­uzima poze iz 1920. pred mesecom polunaga u susednom krevetu grickao je nokte i učio — bio je ćaknuti sin--negovatelj — Preselio se sledeće godine u sobu u blizini Kolumbije — iako je želela da živi sa svojom decom — »Učini što te majka moli, preklinjem te« — Luis joj i dalje šalje čekove — te godine sam osam meseci proveo u ludari — moje vlastite vizije ne-pomenute ovde u ovom Lamentu — Ali je tada napola poludela — Hitler u njenoj sobi, videla mu je brkove u sudoperi — sada stra­huje od dr Ajzaka, sumnja da je bio umešan u Nju-varšku zaveru — otišla je u Bronks da živi pokraj Elanorinog Reumatičnog Srca —

I Ujka Maks se nikada nije dizao pre podneva, iako je Naomi već u 6 ujutru slušala radio zbog špi­juna — ili zagledala prozor jer se dole na placu šunja starac s torbom i trpa smotuljke đubreta u svoj preširoki crni kaput. Maksova sestra Edi radi — 17 godina knjigo­vođa kod Gimbelsa — živela je u prizemlju zgrade, razvedena — tako je Edi primila Naomi u stan na Aveniji Rošambo — Groblje Vudlon preko puta, nepregledna dolina grobova gde je Po nekada — poslednja stanica podzemne železnice za Bronks — mnogo komunista u tom kraju.
Upisala se na večernje časove slikanja na sred­njoj školi za odrasle u Bronksu — hodala sama ispod nadzemne Linije Van Kortland na časove — slika Naomizme — Ljudska bića sede na travi u nekom Kampu Bez Briga u davnim letima — sveci oronulih lica u pantalonama koje im već odavno loše stoje — Neveste ispred Louer Ist Sajda sa oniskim mla­doženjama — izgubljeni vozovi nadzemnog metroa jure iznad vavilonskih krovova stambenih zgrada u Bronksu —

Tužne slike — ali se izražavala. Njena mando­lina nestala, sve su joj žice popucale u glavi, poku­šala je. Ka Lepoti? ili kakvoj staroj Poruci života? Ali počela je da šutira Elanoru, a Elanora je imala bolesno srce — išla je gore i satima je ispiti­vala o Svetu Špijuna — Elanora iznurena. Maks otišao u kancelariju, vrši obračun za prodavnice du-vana sve do kasno u noć.
»Ja sam velika žena — zaista sam divna duša — i zato oni (Hitler, Baka, Herst, Kapitalisti, Fran­ko, Dejli Njuz, 20. godine, Musolini, živi mrtvaci) žele da me ućutkaju — Buba je vođa paukove špi­junske mreže —« Šutira cure, Edi i Elanoru — Probudila je Edi u ponoć da bi joj rekla da je špijun a Elanora pa-cov. Edi je radila po ceo dan i to nije mogla pod-neti — Radila je na organizovanju sindikata. — A Elanora je počela da umire, gore u krevetu. Pozivaju me rođaci telefonom, stanje joj je sve gore — ostao sam bio jedino ja — Otišao sam pod­zemnom železnicom da je posetim zajedno sa Judži-nom, jeo bajatu ribu — »Moja sestra šapuće iz radija — mora biti da je Luis u stanu — njegova majka mu govori šta da kaže — LAŽOVI! — kuvala sam za svoje dvoje dece —    svirala mandolinu —« »Prošle noći probudio me je slavuj / Prošle noći kada je sve tiho bilo / pevao je na mesečini zlatnoj / sa zimskog brežuljka gde se skrio.« A to je i činila. Pribio sam je uz vrata i prodrao se »NE ŠUTI­RAJ ELANORU!« — zablenula se u mene — Prezir —    umri — ne može poverovati da su joj vlastiti sinovi toliko naivni, toliko glupi — »Elanora je naj­ gori špijun! Ona sledi naređenja!« » — Nema žica u sobi!« — vičem na nju — po-slednji pokušaj, Judžin sluša sa kreveta — šta da uradi da bi se spasao te kobne Mame — »Već godi­nama si odvojena od Luisa — Baka je isuviše stara da bi mogla da hoda — « I tada odjednom svi živnemo — čak ja i Džin i Naomi u jednoj mitskoj Rođačkoj sobi — vrištimo jedan na drugog u Zauveku — ja u sakou Kolum­bijskog univerziteta, ona napola svučena.

Sudaram se s njenom glavom koja je videla Radio-aparate, Motke, Hitlere — čitav raspon Halu­cinacija — u stvarnosti — njen vlastiti svemir — nema puta koji vodi na drugu stranu — prema mom —    Nema Amerike, nema čak ni sveta — To što odlaziš kao i svi ljudi, kao Van Gog, kao luda Hana, svi isti — ka poslednjem krahu — Grm­ljavina, Duhovi, Munja! Video sam ti grob! O čudna Naomi! Moj vlas­titi — naprsli grob! Šema Jisrael — ja sam Svul Avrum — ti — u smrti? Tvoja poslednja noć u tami Bronksa — telefo­nirao sam — preko bolnice tajnoj policiji. Koja je stigla, kada smo ti i ja bili sami, vri­štala si na Elanoru u moje uvo — ona je teško di-sala u svom krevetu, omršavela — Niti ću zaboraviti, kucanje na vratima, u tvom strahu od špijuna — Vlast nastupa, časti mi — Več-nost ulazi u sobu — ti trčiš u kupatilo neodevena, krijući se u znak protesta, od poslednje herojske sudbine — streljaš me pogledom, izdana — spašavaju me poslednji panduri ludila — od tvoje noge na slom­ljenom Elanorinom srcu, vičeš na Edi umornu od Gimbelsa koja dolazi kući i zatiče razbijeni radio — i Luis kome je po­treban jadan razvod, želi da se oženi uskoro — Ju-džin sanjari, krije se u 125. ulici, tuži crnce zbog zarade na faličnom nameštaju, brani crne devojke — Protesti iz kupatila — Rekla si da si pri čistoj svesti — oblačeći pamučnu haljinu, tvoje cipele, tada nove, tvoja torba i isečci iz novina — ne — tvoje poštenje — dok si uzaludno pokušavala da karminom svoje usne načiniš stvarnijim, gledajući u ogledalo ne bi li videla da li sam Ludilo Ja ili automobil pun po­licije ili to Baka špijunira u 78. godini — Tvoja vi­zija — Kako preskače preko zidova groblja sa poli­tičkom otmičarskom torbom — ili ono što si videla na zidovima Bronksa, u ružičastoj spavaćici u po­noć, buljeći sa prozora na plac — Ah Rošambo Avenija — Igralište Utvara — po­slednji stan u Bronksu za špijune — poslednji dom za Elanoru ili Naomi, ovde su ove komunističke sestre izgubile svoju revoluciju — »U redu — obucite kaput gospođo — idemo — kola nas dole čekaju — želiš li i ti s njom do sta­nice?« Onda vožnja — držao sam Naomi za ruku i njenu glavu prislonio na svoje grudi, viši sam — poljubio je i rekao da sam učinio to s najboljom namerom — Elanora bolesna — i Maks sa svojim slabim srcem — nužda Meni — »Zašto si to učinio?« — »Da, gospođo, vaš sin će morati da vas napusti za jedan sat« — Bolnička kola stigla su za nekoliko sati — krenula u 4 u jutru prema nekom Belvjuu u noći centra — otišla u bol­nicu zauvek. Video sam kako je odvode — mahala je, suze u očima.

Dve godine, posle puta u Meksiko — sumoran na poljani u blizini Brentvuda, divlje rastinje i trava pokraj zapuštene železničke pruge na putu za dil-karnicu — nova dvadesetospratna zgrada od cigala u sre­dini — izgubljena na nepreglednim travnjacima lu­dog grada na Long Ajlendu — ogromni gradovi meseca. Ludnica širi ogromna krila iznad staze prema majušnoj crnoj rupi — vrata — ulaz između nogu — Ušao sam unutra — čudno je mirisalo — po­novo hodnici — liftom — do staklenih vrata na jed­nom Ženskom Odeljenju — do Naomi — Dve jedre bele bolničarke — Izvele su je, Naomi je blenula — meni je dah zastao — Preživela je kap — Suviše mršava, kost i koža — starost je sustigla Naomi — sada se rasula u beloj kosi — haljina joj visi na kosturu — lice ispijeno, staro! uvenulo — obrazi babuskere — Jedna ruka ukočena — tromost četrdesetih go­dina i klimakterij uma načeta srčanim udarom, hro­ma sada — bore — ožiljak na glavi, lobotomija — propast, ruka se sunovraćuje u smrt —

O Ruskolika, ženo na travi, duga crna kosa ti je krunisana cvećem, mandolina ti je na kolenima — Komunistička lepotice, sedi ovde venčana na leto među krasuljcima, obećana sreća nadomak ruke — sveta majko, smešiš se sada svojoj ljubavi, tvoj svet je ponovo rođen, naga deca trče u polju pro­šaranom maslačcima, jedu u šljiviku na kraju poljane i nalaze kolibu gde sedokosi crnac predaje tajnu svog bureta s kiš-nicom — blažena kćeri došla u Ameriku, čeznem da ti po­novo čujem glas, sećam se tvoje majčinske muzike, u Pesmi Prirodnog Fronta.
O, uzvišena muzo koja si me iz utrobe donela na svet, podojila me prvim mističnim životom i na­učila govoru i muzici, iz čije sam bolne glave po prvi put primio Viziju — Mučena i udarana u svojoj lobanji — Kakve me to lude halucinacije prokletih isteruju iz vlastite lobanje da tragam za Večnošću sve dok ne nađem Mir za Tebe, o, Poezijo — i u ime čitavog čovečan-stva pozivam na Izvor Smrt koja je majka vasione! — Sada nosi svoju nagost zauvek, belo cveće u kosi, tvoj brak oveko-večen iza neba — nijedna revolucija ne bi mogla uništiti to devičanstvo —

O, prelepa Garbo moje Karme — sve fotogra­fije iz 1920. u Nicht-Gedeiget Kampu ovde neizme-njene — sa svim nastavnicima iz Njuvarka — Ni Elanora ne bi nestala, niti Maks čekao svoju utvaru —    niti se Luis penzionisao iz one Gimnazije — Natrag! Ti! Lobanjo što si! Stižu pusta besmrt­nost i revolucija — mala skrhana žena — pepelja­ste oči unutrašnjosti bolnice, sivilo odeljenja na koži — »Jesi li ti špijun?« Seo sam za gorki sto, oči se pune suzama — »Ko si ti? Da li te je Luis poslao? —    Žice  u njenoj kosi, dok se udarala po glavi — »Ni­sam ja loša devojka — nemojte me ubiti! — čujem tavanicu — podigla sam dvoje dece —« Dve godine otkako sam bio ovde — počeo sam da plačem — Buljila je — bolničarka je na trenu­tak prekinul?. susret — otišao sam u kupatilo da se sakrijem, naslonjen na bele zidove klozeta»Užas« jecam — što je ponovo vidim — »Užas« —    kao da je mrtva u truležu pogreba kroz — »Užas!«

Vratio sam se, vikala je još više — odveli su je —    »Ti nisi Alen —« nisam skidao pogled s njenog lica — ali prošla je pokraj mene, ne pogledavši me — Otvorila vrata odeljenja — prošla je kroz njili ne osvrnuvši se — odjednom smirena — gledao sam je netremice — izgledala je stara — jednom nogom u grobu — »Sav taj Užas!« Još jedna godina, napustio sam Njujork — na Zapadnoj Obali u kućici u Berkliju sanjao o njenoj duši — koja, kroz život, u kom je obliku stajala u tom telu, siva ili izluđena, otišla dalje od radosti — nadomak svoje smrti — s očima — bila je moja vlastita ljubav u svojem obliku, Naomi, moja majka na zemlji još uvek — poslao sam joj dugačko pi­smo — i pisao himne ludima — Delo milostivog Gospoda Poezije koji čini slomljenu travu zelenom, ili da se stena lomi u travi — ili da Sunce bude verno zemlji —    Sunce svih suncokreta i dana na svetlim gvozde­nim mostovima — što šija nad starim bolnicama — kao na moje dvorište —

Vratio sam se iz San Franciska jedne noći, Or­lovski u mojoj sobi — Vejlen u svojoj spokojnoj stolici — telegram od Džina, Naomi mrtva — Napolju sam povio glavu ka zemlji u žbunju pokraj garaže — znao da joj je bolje — najzad — nije ostala da na Zemlji gleda sama
—    2 godine samoće — bez igde ikoga, sa skoro 60 godina — starica lobanja — nekadašnja biblijska Naomi dugih pletenica — ili Ruta koja je plakala u Americi — Rebeka ostarela u Njuvarku — David koji se seća svoje Harfe, sada advokat u Jelu ili Svul Avrum — Israel Abraham — ja sam — da bih pevao u pustinji ka Bogu — O, Elohime! — i da privedem kraju — 2 dana nakon njene smrti primio sam njeno pismo — Čudnovata proročanstva iznova! Napisala je — »Ključ je u prozoru, ključ je u sunčevim zracima na prozorti — imam ključ — Oženi se Alene ne uzimaj droge — ključ je u rešetkama, u sunčevoj svetlosti u prozoru.

Voli te, a to je Naomi —    tvoja majka«

Alen Ginzberg
objavio: poglavica kategorija: Simple Poetry
obavesti prijatelja | Komentara ( 3 ) | Pošalji komentar
Urlik
2/12/2006 11:45

I
Video sam najbolje umove svoje generacije uništene ludilom,
izgladnele histerične gole,
kako se vuku po crnačkim ulicama u zoru u potrazi za gnevnim fiksom,
hipsteri anđeoskih glava koji su izgarali za drev­nom nebeskom vezom
sa zvezdanim dinamom u mašineriji noći,
koji su u bedi i ritama i upalih očiju i naduvani po celu noć sedeli
pušeći u natprirodnoj tami sta­nova
s hladnom vodom
lebdeći iznad vrhova gradova proživljavajući džez,
koji su ispod Ela nebu ogolili svoje mozgove
i videli muhamedanske anđele kako se ozareni te­turaju po krovovima zgrada,
koji su blistavih hladnokrvnih očiju prolazili kroz univerzitete
halucinirajući Arkanzas i Blejkovu svetlost tragedije među naučnicima rata,
koji su izbacivani sa akademija zbog ludosti
i izda­vanja opscenih oda na prozorima lobanje,
koji su zgureni u donjem rublju po neobrijanim so­bama
spaljivali svoj novac u korpama za ot­patke i slušali Užas kroz zid,
koji su ćorkirani u svojim stidnim bradama
vraća­jući se preko Lareda sa pojasom marihuane za Njujork,
koji su gutali vatru u hotelima boje ili pili terpentin u Rajskom sokaku, smrt,
ili pročišćavali svoje torze iz noći u noć
snovima, drogama, budnim košmarima,
alkoholom i kurcem i beskrajnim jebanjima,
neuporedive slepe ulice uskovitlanog oblaka
i munje u umu što odleću ka polovima Kanade i Patersona,
obasjavajući čitav nepokretni svet vre­mena između njih,
pejotske čvrstine hodnika,
grobljanska svitanja dvo­rišta zelenog drveća,
vinska pijanstva nad kro­vovima,
izlozi kvartova napušenih vozikanja neon treperenja semafora,
vibracije sunca i meseca i drveta u burnim zimskim sumracima Bruklina, bezvredne kletve i blaga kraljevska svetlost uma,
koji su se okivali za podzemnu železnicu
u beskraj­noj vožnji od Baterija do svetog Bronksa
opi­jeni bensendinom sve dok ih buka točkova i dece nije spustila
uzdrhtale razorenih usta ugruvane otupelog uma
i lišene sjaja u sumor­noj svetlosti Zoološkog vrta,
koji su celu noć tonuli u podmorskoj svetlosti Bikfordsa,
isplovili i presedeli čitavo popodne usta­jalog piva u pustom Fugaciju,
slušajući prasak uništenja sa hidrogenskog džuboksa,
koji su govorili sedamdeset sati bez prestanka
od parka do stana do bara do Belvjua do muzeja do Bruklinskog mosta,
izgubljeni bataljon platonskih govornika
koji su skakali sa pragova sa pomoćnih stepenica sa prozora
sa Empajer stejta s meseca,
trtljajući vrišteći povraćajući šapćući činjenice i uspomene
i anegdote i očne slasti i šokove bol­nica i zatvora i ratova,
čitavi umovi istreseni u potpunom sećanju tokom sedam dana i noći,
užarenih očiju, meso za si­nagogu bačeno na pločnik,
koji su nestali u ništavilu zen Nju Džerzija
ostav­ljajući za sobom trag nejasnih razglednica At­lantik Siti Hola,
preživljavajući istočna preznojavanja
Tangerska mlevenja kostiju i kineske migrene u narkomanskoj krizi
u sumornoj nameštenoj sobi usred Njuvarka,
koji su lutali u krug po železničkom depou u ponoć
pitajući se kuda da pođu, i otišli su, ne ostav­ljajući slomljena srca za sobom,
koji su palili cigarete u furgonima furgonima fur­gonima
što tandrču kroz sneg ka usamljenim farmama u dedovskoj noći,
koji su izučavali Plotina Poa San Huana de la Krusa telepatiju i bibap kabalu
zato što je kosmos instinktivno zadrhtao pod njihovim nogama u Kanzasu,
koji su usamljeni išli ulicama Ajdahoa tragajući
za vizionarskim indijanskim anđelima koji su stvarno i bili
indijanski vizionarski anđeli,
koji su pomislili da su samo ludi kada je Baltimor bleštao u natprirodnoj ekstazi,
koji su uskakali u limuzine s Kinezom iz Oklahome
poterani zimskom ponoćnom kišom
pod ulič­nim svetiljkama malog grada,
koji su se smucali po Hjustonu gladni i usamljeni
tragajući za džezom ili seksom ili supom
i pra­tili sjajnog Španca da bi razgovarali o Americi i večnosti,
što je beznadežno, i onda brodom krenuli za Afriku,
koji su nestali u vulkanima Meksika ne ostavljajući za sobom ništa
osim senke farmerki i lavu i pepeo poezije rasute u ognjištu Čikaga,
koji su se ponovo pojavili na Zapadnoj obali istra­žujući F.B.I.,
sa bradama, u kratkim pantalonama i s krupnim pacifističkim očima,
seksi sa svojom preplanulom kožom i deleći nerazum­ljive letke,
koji su cigaretama pržili rupe na rukama
protestujući protiv narkotične duvanske magle kapita­lizma,
koji su delili ultrakomunističke pamflete na Union skveru
plačući i svlačeći se dok su ih nadja­čavale sirene Los Alamosa,
i zavijanjem nadja­čale Vol, a zaviao je i trajekt za Stejten Ajlend,
koji su briznuli u plač u belim fiskulturnim salama
tresući se nagi pred mašinerijom drugih kos­tura,
koji su ujedali detektive za vrat
i vrištali od sreće u policijskim automobilima
jer nisu počinili drugog  zločina
osim svoje divlje ključajuće pederastije i opijenosti,
koji su urlali na kolenima u podzemnoj železnici
i bili odvučeni sa krova mašući genitalijama i rukopisima,
koji su dopuštali svetačkim motociklistima da ih jebu u dupe i vrištali od radosti,
koji su sisali i kojima su sisali kurac
ljudski sera­fimi, mornari, milovanja atlantičke i karipske ljubavi,
koji su se tucali ujutru uveče u ružinim vrtovima
i na travi javnih parkova i groblja
rasipajući svoje  seme  slobodno  svakome   ko bi   naišao,
koji su neprekidno štucali pokušavajući da se ki­koću
ali su završili s jecajem iza pregrade u javnom kupatilu
kada je plavi i nagi anđeo došao da ih probije mačem,
kojima su voljene momke preotele tri goropadi sudbine,
jednooka goropad heteroseksualnog dolara
jednooka goropad što namiguje iz mate­rice
i jednooka goropad koja ništa ne radi
osim što sedi na guzici
i zaseca zlatne intelektualne niti sa majstorovog razboja,
koji su se ekstatično i nezajažljivo parili s flašom piva
draganom paklicom cigareta
svećom
i pali s kreveta i nastavili po podu i niz hodnik
i za­vršili padajući u nesvest na zidu
sa vizijom sa­vršene pičke i sperme izbegavajući poslednji trzaj svesti,
koji su zasladili ribe miliona devojaka što su drh­tale na zalasku sunca,
i koji su ujutru bili crve­nih očiju ali spremni da zaslade blesak zore,
sevajući stražnjicama po štalama i goli u je­zeru,
koji su išli u kurvanje po Koloradu u bezbrojnim pokradenim noćnim kolima,
N.K., - tajni heroj ovih pesama,
jebač i Adonis iz Denvera - nek je slava uspomeni
na njegova bezbrojna povaljivanja devojaka
po praznim parkiralištima i iza restorana,
po rasklimatanim redovima bioskopa,
na vrhovima planina u pećinama ili sa mršavim kelnericama
na poznatim usputnim usamljenim zadizanjima kombinezona
i naro­čito u tajnim solipsizmima klozeta benzinskih pumpi,
a takođe i po uličicama rodnog grada,
koji su iščezavali u velikim sumornim filmovima,
bivali premešteni u snovima,
probudili se na iznenadnom Menhetnu i izvukli se iz podruma
mamurni od bezdušnog tokaja i užasa
gvozde­nih snova Treće avenije i odvukli se do biroa za zapošljavanje,
koji su hodali po celu noć u cipelama punim krvi
po snežno belim dokovima
čekajući da se na Ist Riveru otvore vrata koja vode
u sobu ispu­njenu vrelom parom i opijumom,
koji su stvarali velike samoubilačke drame na stam­benim stenovitim
obalama reke Hadson  pod ratnim plavim reflektorom meseca
i glave će im biti krunisane lovorikama u zaboravu,
koji su jeli jagnjeći sos mašte ili svarili raka na muljevitom dnu reka Boverija,
koji su plakali zbog romanse ulica s kolicima punim luka i loše muzike,
koji su sedeli u kutijama dišući u tami ispod mo­sta
i ustali da grade čembala u svojim potkrov­ljima,
koji su kašljali na šestom spratu u Harlemu
kruni­sani plamenom pod tuberkuloznim nebom
okru­ženi narandžastim sanducima teologije,
koji su cele noći žvrljali tresući se
i vrteći nad uz­višenim spevovima
koji su u žutom jutru izgle­dali kao strofe bezumlja,
koji su kuvali istrulele životinje pluća srce noge rep boršć i tortilje
snivajući o čistom carstvu po­vrća,
koji su se podvlačili pod kamione za prevoz mesa u potrazi za jajetom,
koji su bacali svoje satove s krova
da bi glasali za Večnost izvan Vremena
i narednih deset godina su im budilnici svakodnevno padali na glavu,
koji su tri puta zaredom bezuspešno sekli vene,
odu­stajali i bili prinuđeni da otvaraju starinarnice
gde su mislili da stare i gde su plakali,
koji su bili živi spaljivani u svojim nedužnim flanelskim odelima
na Aveniji Medison usred prolo­ma olovnih stihova
i prigušene buke gvozdenih odreda mode
i nitroglicerinskih vrisaka pešovana reklame
i bojnog otrova jezivih inteligen­tnih urednika,
ili su ih gazili pijani taksi auto­mobili Apsolutne Stvarnosti,
koji su skočili sa Bruklinskog mosta
— to se zaista dogodilo —
i odšetali u sablasnu otupljenost šupa,
uličica i vatrogasnih kola Kineske četvrti,
nigde čak ni jednog besplatnog piva,
koji su u očajanju pevali sa svojih prozora,
ispali kroz prozor podzemne železnice,
skakali u pr­ljavi Pasaik,
bacali se na crnce,
plakali na ulici,
igrali bosonogi po slomljenim vinskim čašama,
razbijali gramofonske ploče
nostalgičnog nemačkog džeza Evrope 1930-ih godina,
dokrajčili viski i ispovraćali se
stenjući u krvavom kloze­tu uz kuknjavu u ušima i prolom džinovskih sirena,
koji su jurili auto-putevima prošlosti
putujući je­dan drugome u posetu
u abartovanu Golgotu zatvorskog usamljeničkog bdenja
ili birmingamsku džez inkarnaciju,
koji su vozili sedamdeset i dva časa s kraja - na kraj zemlje
da bi saznali da li sam ja imao viziju
da li si ti imao viziju
ili da li je on imao viziju spo­znaje Večnosti,
koji su putovali u Denver,
koji su umirali u Denveru,
koji su se vraćali u Denver i čekali uzalud,
koji su bdeli nad Denverom i premišljali se
i samovali u Denveru
i najzad otišli da saznaju koje je Vreme,
i sada Denver čezne za svojim herojima,
koji su padali na kolena u beznadežnim katedralama
moleći se jedan za drugoga za spasenje i svetlost i grudi,
sve dok duša nije na tren ozarila svoju kosu,
koji su provalili kroz svoje umove u zatvoru
čekaju­ći na nemoguće kriminalce
koji su sa zlatnim glavama i šarmom stvarnosti u srcima
Alkatrazu pevali slatki bluz,
koji su se povukli u Meksiko da bi uzgajali narkomansku naviku,
ili u Stenovite planine do nežnog Bude
ili u Tanger do dečaka
ili na Južni Pacifik do crne lokomotive
ili u Harvard do Narcisa do Vudlona do cvetnog venca ili groba,
koji su zahtevali suđenja razuma optužujući radio za hipnotizam,
a ostali su sa svojim ludilom i rukama i neopredeljenom porotom,
koji su gađali krompir-salatom predavače o dadaizmu sa CCNY-a
i nakon toga se pojavili na gra­nitnim stepenicama ludnice,
obrijanih glava i s harlekinskim govorom o samoubistvu,
zahtevajući lobotomiju na licu mesta,
i koji su umesto toga dobili konkretno ništavilo insulina metrasola struje hidroterapije psihote­rapije radne terapije ping-ponga i amnezije,
koji su protestujući bez duha prevrnuli samo jedan simbolični sto za ping-pong, zaustavivši se načas u katatoniji,
vraćajući se godinama kasnije zaista ćelavi,
jedino s perikom od krvi,
i suzama i prstima,
u jasnu ludačku propast odeljenja ludih gradova Istoka,
u smrdljive hodnike Pilgrim Stejta, Roklenda i Grejstona,
prepirući se s odjecima duše,
tresući se i vrteći u ponoćnim dolmenskim ljubavnim car­stvima usamljene klupe, san o životu pretvoren u košmar,
tela u kamen težak poput meseca,
s majkom najzad*******,
i poslednjom fantastičnom knjigom zavitlanom kroz prozor iznajmljenog stana
i poslednjim vratima zatvorenim u četiri ujutru
i poslednjim telefonom tresnutim o zid umesto odgovora
i poslednjom nameštenom so­bom
ispražnjenom do poslednjeg komada men­talnog nameštaja,
žute papirne ruže uvijene oko žičane vešalice u plakaru,
a čak i to nestvarno,
ništa do trunke privida što budi nadu

 - O, Karl, sve dok ti nisi bezbedan ne mogu biti ni ja,
a sada si zaista u totalnom životinjskom sosu vremena -

i koji su stoga trčali ledenim ulicama
opsednuti iznenadnim bleskom alhemije
upotrebe elipse, ka­taloga, metra i vibrirajuće ravni,
koji su sanjali i stvarali otelotvorene praznine u Vremenu i Prostoru
kroz poređane slike i zaro­bili arhanđela duše
između dve vizuelne pred­stave
i sjedinili osnovne glagole
i spojili imeni­cu i povlaku svesti
uzdrmani osećanjem Pater Omnipotens Aeterna Deus-a
da bi nanovo stvorili sintaksu i meru sirote ljudske proze
i sada stoje pred vama nemo i pametno i drhteći od stida,
odbačeni, ali ipak ispovedajući dušu
da bi se usaglasili sa ritmom misli u njegovoj goloj i beskrajnoj glavi,
ludak skitnica i anđeoski bitnik u Vremenu,
nepo­znat,
no ipak zapisujući ovde ono što će možda ostati
da se kaže u vremenu što dolazi nakon smrti,
i ustali vaskrsli u sablasnoj odeći džeza
u senci zlat­nih truba orkestra svirajući ljubavnu patnju
ogoljenog uma Amerike
pretapajući je u Ili Ili lama lama
savahtani saksofonski krik
koji je uzdrmao gradove sve do poslednjeg radija
apsolutnim srcem pesme života istrgnutim iz njiho­vih vlastitih tela
da bi se moglo jesti još hiljadu godina.

II

Koja im je to sfinga od cementa i aluminijuma rascopala lobanje
i pojela mozgove i maštu?
Moloh! Samoća! Prljavština! Rugoba! Kante za đu­bre i nedostižni dolari!
Deca koja vrište pod stepeništima!
Mladići koji jecaju u vojskama!
Starci koji plaču po parkovima!
Moloh! Moloh!
Košmar Moloha!
Moloh bez ljubavi!
Mentalni Moloh!
Moloh surovi sudija ljudi!
Moloh neshvatljiva tamnica!
Moloh kosturni bezdušni zatvor i Kongres jada!
Moloh čije su zgrade presuda!  
Moloh ogromni   kamen  rata!  
Moloh preneražene vlade!
Moloh čiji je um čista mašinerija!
Moloh čija