Vrlo, vrlo zajeban album. Ili... hmmmm, ajmo ovako. Ako je prošli "Push the button", bio čista komercijala, zabava za široke mase, onda ih "We Are The Night" definitivno iz mainstream-a vraća u underground vode, mada su oni daleko od toga, jer stečena im pozicija dozvoljava da eksperimentišu muzikom kako požele. Moj frend Peđa kaže, - "Brate, ovo je čista alternativa, nakon Closer-a grupe Joy Division, ne sećam se da me je nešto tako ponelo. Što se mene lično tiče, kada je "electro" muzika u pitanju nisam neki ljubimac iste, ali čast izuzecima, pored njih, i Depeche Mode, retko šta mogu da svarim, ne računajući pionire ovog žanra poput recimo Kraftwerk-a. Laibach-a, koje vishe i ja ne znam u koji žanr da smestim itd...
Težak je ovo album za slušanje. Jako težak. Pogotovo za na prvu loptu. Dominira depresivno, setna, monotono - psihodelična atmosfera, osim ako izuzmemo pesmu "The Salmon Dance (featuring Fatlip)", koja je više neka zezancija u hip hop fazonu. Album inače otvara hipnotički jednominutni intro "No Path To Follow", da bi usledila "We Are The Night", numera po kojoj i album nosi ime. Od ličnih favorita izdvojio bih još i "All Rights Reversed (featuring Klaxons)", "Do It Again (featuring Ali Love)", "A Modern Midnight Conversation" koja po stilu neodoljivo podseća na Pet Shop Boys-e, "Battle Scars (featuring Willy Mason)" e ova je slika i prilika Depeche Mode iz ranijeg perioda, te završna "The Pills Won't Help You Now (featuring Midlake)" koja je neverovatno opuštajuća ali sa onim setnim detaljima, koje su umeli da u svojim pesmama unesu jedino Pink Floyd (Setite se njihovog albuma "The final Cut" kada vas iz početnog totalno paranoičnog ambijenta lagano spuštaju kako pesme napreduju i biće Vam jasno o čemu govorim).
E sad malo mi je bzvze kada vršim poređenja, oni su jednostavno The Chemical Brothers, možda ne onakvi kakvim ste ih navikli do sada, ali upravo u tome i jeste cela fora, otrgnuti se od sebe i pobeći iz ustaljenog klišea. Ovim albumom su to definitivno uspeli - hoće li to i fanovi prihvatiti ostaje da se vidi za nekih dvadesetak dana kada se album konačno i zvanično pojavi u prodaji...
Težak je ovo album za slušanje. Jako težak. Pogotovo za na prvu loptu. Dominira depresivno, setna, monotono - psihodelična atmosfera, osim ako izuzmemo pesmu "The Salmon Dance (featuring Fatlip)", koja je više neka zezancija u hip hop fazonu. Album inače otvara hipnotički jednominutni intro "No Path To Follow", da bi usledila "We Are The Night", numera po kojoj i album nosi ime. Od ličnih favorita izdvojio bih još i "All Rights Reversed (featuring Klaxons)", "Do It Again (featuring Ali Love)", "A Modern Midnight Conversation" koja po stilu neodoljivo podseća na Pet Shop Boys-e, "Battle Scars (featuring Willy Mason)" e ova je slika i prilika Depeche Mode iz ranijeg perioda, te završna "The Pills Won't Help You Now (featuring Midlake)" koja je neverovatno opuštajuća ali sa onim setnim detaljima, koje su umeli da u svojim pesmama unesu jedino Pink Floyd (Setite se njihovog albuma "The final Cut" kada vas iz početnog totalno paranoičnog ambijenta lagano spuštaju kako pesme napreduju i biće Vam jasno o čemu govorim).
E sad malo mi je bzvze kada vršim poređenja, oni su jednostavno The Chemical Brothers, možda ne onakvi kakvim ste ih navikli do sada, ali upravo u tome i jeste cela fora, otrgnuti se od sebe i pobeći iz ustaljenog klišea. Ovim albumom su to definitivno uspeli - hoće li to i fanovi prihvatiti ostaje da se vidi za nekih dvadesetak dana kada se album konačno i zvanično pojavi u prodaji...
Pošalji komentar
Komentari:
