Драги мој пријатељу,

Како каже стих песме групе ''Парни ваљак'' – Све још мирише на њу...и дан, и јутро што ће доћи.

Видео сам је, пријатељу, дах ми је застао, срце узлупало и сместило се негде у висини Адамове јабучице, терајући ме да узимам ваздух као риба на сувом. Гурао сам се да станем поред ње кад год смо се фотографисали на крају школске године, а да не буде сувише очигледно. Ех, блесави дани!

И сад, тридесетак година касније, зову ме из неког Дома културе: промовишу њену књигу а она је изразила жељу да ја нешто кажем о тој збирци прича (то сазнајем успут, од уредника трибинског програма пријатног гласа). Као у филмовима и то оним лошим- након тридесет година она се јавља; као и увек, када она мисли да треба. Зашто ме она није звала? Књига је стигла поштом, после само пар дана- џепно издање, са њеном фотографијом у боји и богатом биографијом на задњим корицама. Променила се, сину ми кроз главу док сам заглеђивао модроплаве очи; још је лепша (за разлику од осредњих прича, добро одабране теме али лоше испричаних). Ту смо, дакле!Сада ми је било јасно зашто баш ја. Не бој се, тигрице, никоме нећу рећи да ти је слаба књига, ионако то не радим.

Позајмио сам ''пунто'' кума Бате и тачно на време био у граду у коме се налазио Дом културе у коме је она вечерас наступала...самном. Када ме је видела у оквиру врата, развукла је познати блистави осмех '' шестица'', очи су јој чудно сијале али је, као и увек, била под савршеном контролом:

• Напокон познати писац!

Контрола никада није била моја јача страна што ме није омело да, прихвативши руку, узвратим једнаким кезом:

• Добар дан! Као и увек шармантни...

Нисам додао оно '' и лепи '', пријатељу мој непознати, јер нисам желео да чудно обновљене емоције крену.Овде сам да причам о књизи прича и ништа више, убеђивао сам себе. Свој део посла сам добро обавио и већ око поноћи се вратио кући. Увукао сам се у кревет а срце је тукло; када сам затворио очи, цела ми је соба замирисала на њу...

И то још траје...