Драги мој пријатељу,

још нисам научио уметност заборављања а надам се да хоћу. Чудно је то код човека – све вештине лако научи а најбрже заборави ону како да остане дете, без икаквих оптерећења која му касније битно обележе живот. Најпре све од себе дајемо да постанемо одрасли, да звучимо озбиљно, улазимо у св озбиљније разговоре и теме као у скупа одела а онда, наједном, у очају и не малом разочарању, схватимо да смо потпуно погрешно преписали лекцију која се зове ''живот'' и да нам је маневарски простор битно сужен.Када и дотле дођемо, некако иза кривине нас сачека смрт, неке изненада, неке очекивано.

                Е, то ми је одувек била омиљена тема, ваљда зато што на смрт не гледам попут већине људи који ме окружују.По мом искреном и дубоком најпре осећају а сада и убеђењу, људи које волимо и који су нам нешто значили за њиховог живота, не умиру када их спусте у земљу или предају ватри, како било. Како је душа бесмртна, они могу да умру само онда када их ми заборавимо и када место које су заузимали у нашим срцима заузме неко други. Иначе, оно што похранимо на гробљу – па ту су само телесни остаци који немају никакве везе са онима који су нам драги. Из тог мог убеђења (за које ми кажу да је чудно, добро, де!) ја не идем на гробља после сахрана. Више тамо немам шта да тражим, сада се треба бринути за душу.

                Кад рекох телесни остаци... Скоро смо се нешто у друштву зафркавали поводом неких људи и ја сам том приликом рекао да ми је жао што не знам дан своје смрти, знао бих како да се наплатим душманима. Питали су ме да објасним па сам то и учинио:

                Ти, пријатељу можда и не знаш, али ја имам 196 цм и целих 130 и пар приде килограма живе ваге.Елем, да знам када ће Смрт да дође, наручио бих сандук  од буковине а онда тестаментом одредио именом и презименом који ће од мојих душмана да ме носи. Наравно, купио бих раку у најудаљенијем делу гробља а Бога бих претходно замолио за кишу, или снег...:))))

                Па замисли то само! Богами би тешко дошли до искупљења!

                А опет, када мало боље размислиш, још много ствари нисам видео, још много људи нисам упознао, нисам се довољно изнасмејао. Жао ми је што ми пропаде добар план али –ако. Ко зна зашто је то добро, јел' да?

                (Види овако – мораш да ми напишеш о чему би волео да ти пишем у следећем писамцету. Има код мене свега и свачега – спорт, Ниш,музика...- тако да бих ти био захвалан да прецизираш.Поздрав са +1Ц)