PISMA PRIJATELJU

Постоји једно осећање код човека које је никада нисам успео да крстим, делује прилично неодређено као вино које се лако пије и још лакше опија. Тако је то осећање код мене било безимено све до једног октобарског дана. Изађем из књижаре у којој сам радио да ухватим Сунце које запада када видим, наслоњеног на зид куће, стоматолога Јеленковића. Наслоњен на зид, ћелав, ленонке на носу, жмури - чиста зен медитација. Станем и ја, без ленонки и ћеле, до њега па ћутимо и сунчамо се као Швеђани.
- Како си, доцо?- питам први.
- Еј, не могу да ти опишем. Толико ми је лепо као да ће груди да ми прсну.Знаш оно ''  толико лепо да ти се плаче''? То је то...неко блуз осећање.
- Тачно знам о чему причаш, док - кажем му не отварајући очи. - Само ја то осећање зовем ајвар.
- Што ајвар ?
- Знаш, када дође овако октобар, спусте се облаци а жене пеку паприке за ајвар то ме врати у детињство. Сећам се оних тешких облака који изазивају тмурно расположење и мириса паприка како голица ноздрве и тај мирис ме прошета кроз детињство и, неретко, пусти понеку сузу. Од лепог и присног осећаја, наравно.
- То је ТО - сложи се доца и договорисмо се да тај осећај у будуће назовемо АЈВАР БЛУЗ.
Осећај истовремене радости и туге, јинг и јанг...

Copyright: BlogOye!