PISMA PRIJATELJU

INTERVJU-OZIMIC

GRAÐANIMA NIŠA JE POTREBNO JEDINSTVO

Nebojša Ozimic je roden u Nišu 5.4.1962.godine, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Nišu, katedra Istorija. Do sada je objavio niz istorijskih dela (jedno od najznacajnijih je svakako hrestomatija o Konstantinu Velikom "Vojskovoda, car, svetac") a citalackoj publici poznat je i kao pesnik, prozaista i publicista. Njegov roman "Dom" preveden je na grcki. Nedavno su iz štampe izašle dve njegove nove knjige: "Kratka istorija Niša" (Zograf Niš) i pesnicka zbirka "Jeka".

Razgovarao: Dejan Stojiljkovic

U izdanju "Zografa" izašla je "Kratka istorija Niša" ciji si ti autor, na jedno ovakvo izdanje smo cekali više od deceniju, šta možeš da nam kažeš o njemu?
Najpre je potrebno reci da je poslednje izdanje Istorije Niša izašlo u tri toma pre skoro cetvrt stoleca. Svaka od te tri knjige je u meduvremenu prošla istoriografsku kritiku a vreme je podvuklo propuste koji se u ovakvom poslu neminovno provuku. Ja sam bio daleko rastereceniji sa one autorske strane od svojih prethodnika jer sam bio u situaciji da ne moram da pišem  odredujuci se prema politickoj situaciji. Iza mene je stajalo jedino izdavacko preduzece ‘’Zograf’’ sa jasno izraženom željom da Niš konacno dobije dvojezicnu publikaciju o skoro dvehiljaditoj istoriji Niša – rodnog grada Konstantina Velikog, prestonice Stefana Nemanje i grada koji je obeležio noviju istoriju Srbije protestima ’90-tih i 2000. godine. U takvim uslovima bilo je vrlo zahvalno raditi. "Kratka istorija Niša" je koncipirana po uzoru na moderne lokalne istorije tako da je na stotinak strana izložena celokupna istorija Niša uz obilje fotografija i dokumenata koji ilustruju tekst. Ovom knjigom je najviše dobio sam Niš – napokon ima jednu publikaciju koja ce ga dostojno reprezentovati u svetu. Sa druge strane, licno zadovoljstvo postignutim je ogromno. Jedno je kada si istoricar koji, poput mnogih besposlenih kritizera, prica šta bi on i kako bi on napisao da su ga pitali, jel… potpuno  je drugi nivo kada si u situaciji da  sve to o cemu si  pricao i napišeš. Cujem da je izdavac pre mene kontaktirao dva niška istoricara koji su zapocinjali da pišu ovako koncipiranu knjigu pa su  odustajali  ili davali neke poluzavršene verzije… ja to razumem. Stoga se i osecam profesionalno ispunjeno.

Mnoge epizode iz istorije Niša su dosta dugo bile cenzurisane, namerno "zaturane", krivo interpretirane… Da li je došlo vreme da se neke istorijske istine konacno otkriju Nišlijama?
Ne mislim da je u dosadašnjoj istoriji Niša bilo podataka koji su ,kako kažeš, ’’ namerno zaturani’’. Stvar je u svojoj osnovi vrlo jednostavna: Niš je više od pola stoleca bio sagledavan kroz onu istu ideološku prizmu kojom  je krojena srpska pa i jugoslovenska istorija a ona je imala svojih manjkavosti. Velika je stvar po buducnost srpske i niške istoriografije rehabilitacija Dragiše Cvetkovica, dublje proucavanje antickog perioda Niša na naucnim skupovima NIŠ I VIZANTIJA koji se održavaju za vreme gradske slave, sada je preostalo smo još da se ude u detalje koji mogu da klope jednu, generalno, veliku sliku. Jedan od romana na kojima radim je bavi se upravo osnivanjem i istorijatom niške slobodnozidarske lože ’’NEMANJA’’ i ulogom niških masona u privrednom, ekonomskom i politickom životu ondašnje Kraljevine, kasnije Republike. Komunisti nisu voleli masone, a ni masoni komuniste i stoga se podaci o ’’NEMANJI’’ i Rotari klubu poslednji put pominju u Istoriji Niša iz 1936. godine. Ono što je tokom decenija skrajnuto pa je izgledalo kao da smo živeli na polupustom ostrvu a ne na najvažnijoj raskrsnici ovog dela Balkana, nameravam da u posebnim knjigama obrazložim i dokumentujem. Jednostavno, došlo je vreme za to.

Zašto Niš i Nišlije tako malo vode racuna o svom istorijskom nasledu? Je li u pitanju bahatost, neznanje ili nešto trece?
Generalno, Niš ima problem svih gradova koji su se bitno uvecali nakon Drugog Svetskog rata. Konglomerat svega I svacega je odlucivao o biserima kakva je Mediana ili Tvrdava i tu nije bilo spasa.Najpre je bila neobrazovanost, pa nemar, pa neznanje.Tu je i osecaj pripadnosti gradu koji je u Nišu postojao do kraja osamdesetih.Kada je raskopavano, recimo, Vojnicko groblje (ne Saveznicko) moji drugovi su otišli tamo i za petnaest minuta napravili fotose tog vandalskog cina. Onda su tadašnje vlasti na prostoru razrušenog groblja podigle zgrade u kojima su bila uglavnom vojna lica. To ne bismo oprostili Hrvatima ili Šiptarima ali smo sami sebi ucinili, i to besplatno.
Nemar i ravnodušnost su paklene stvari.

Da li je duh Starog Niša umro i nepovratno otišao u istoriju?
Šta je tebi Stari Niš? Ako pod tim podrazumevaš Sremcev Niš, Kalcu i ostale likove iz tog perioda, smatram da su oni odavno u istoriji, što je i normalan sled stvari. Ukoliko govorimo o onom duhu prema kome je prepoznatljiv jedan grad – po duhu boemije, kosmopolitizma i tradicije- to je zaista otišlo u istoriju. I to je normalno jer svako vreme stvara ljude koji su mu neophodni. Recimo, skoro sam prisustvovao razgovoru nekoliko studenata gde je jedna koleginica pozvala ostale na žurku u Donjoj Trnavi, ’’prevoz i pice obezbedeni’’. A nekada je, recimo, baš ta Trnava dolazila u Niš u potrazi za necim lepšim!

Tvoja knjiga o Caru Konstantinu je i danas je maltene jedino relevantno izdanje takve vrste u nas.  Zar je moguce da se ostali naši istoricari ne interesuju za tu temu?
To je pitanje za njih. Kada je prvo izdanje knjige ‘’Vojskovodja, car,svetac ‘’ objavljeno pre tacno 10 godina, na tadašnjem Sajmu knjiga (novembra 97) postavljana su tri pitanja : ko je bio Konstantin, ko je bila Jelena i šta je Medijana.Preko 90% ispitivanih je odgovorilo da je Konstantin ‘’neki rimljanin, valjda roden u Nišu’’, prema istima jelena je bila njegova žena a za Medijanu je cak 92%  reklo da zna da se radi o javno-komunalnom preduzecu! Vec 2002. godine, kada je izašlo drugo i dopunjeno izdanje knjige vec su bili poznati podaci detaljnije vezani za Konstantina .
Što se mene tice, spremam (dvojezicno) knjigu  o Konstantinu velikom  i to ce, mislim, sa moje strane biti dosta na tu temu. To je dug koji cu na vreme odužiti i nastaviti užestrucna istraživana zapoceta knjigom "Pitagora i njegovo brastvo". 

Citalackoj publici si poznat kao publicista, prozaista i pesnik, ali stice se utisak da si jedno vreme sve to pomalo zapostavio zbog svog naucnog rada. Da li je objavljivanje pesnicke zbirke "Jeka" tvoj povratak u svet beletristike?
Ima u tome istine. ’’Jeka ’’ je nastala iz potrebe da otvorim srce i da na neki drugi nacin kažem istine koje su moje, za koje mislim da su i opštije, a koje se najlakše i najdirektnije mogu saopštiti putem poezije. Nisam sve rekao kada je u pitanju beletristika, niti nameravam da ovaj segment svog stvaralaštva potisnem, naprotiv. Kao što sam se desetak godina ’’cistio’’ od beletristike na racun istorije, tako cu naredni period svog života u vecoj meri posvetiti pisanju lepe književnosti. 

Kakvi su tvoji utisci o lokalnoj književnoj sceni, koje su njene vrline i mane?
Uh, to je dosta nezgodno pitanje. Kako ja vidim niško književno stvaralaštvo, mnogo je ljudi koji pišu ali je malo onih koji su po mom ukusu. Sa druge strane, postoji klanovska podeljenost koja razjedinjuje kreativnost niških autora. Veliki broj mojih kolega se više bavi odnosima sa drugim kolegama nego radom na poboljšanju sopstvenog stvaralaštva i tu je osnovni problem. Jug je uvek davao dobre pisce,ili je bar takav moj utisak, ali ih nije i negovao – ako se nekome posrecilo pa je postao ime u srpskoj književnosti to je uglavnom bivalo voljom neke druge sredine (najcešce beogradske) i iz nekih sasvim petnaestih razloga u odnosu na književnost.
Dacu Vam dva primera: Branko Miljkovic je postao veliki jugoslovenski i srpski pesnik u Beogradu, voljom politicke elite koja je, normalno, imala uticaj na kulturni život. Branko Miljkovic kakvog citamo u knjigama je finalni proizvod Beograda kao politickog centra. Na drugoj strani se nalazi fantasticna, gorostasna pojava Slaviše Nikolina Živkovica, po meni najzrelijeg i najbeskompromisnijeg pisca koga je Niš dao ali i zakopao. Danas ime Slaviše Nikolina Živkovica, osamnaest godina nakon njegove prerane smrti, književni Niš poznaje zahvaljujuci izdavaštvu NKC-a. Branku Miljkovicu je Beograd dao Oktobarsku nagradu i skup život, Živkovicu je Niš dao posao u livnici od koga je ovaj i umro.
Ne mislim, dakle, da su moje niške kolege slabije u odnosu na bilo kog drugog vec o njima, jednostavno, nema ko da vodi racuna.

Nedavno si najavio objavljivanje romana "Okrugla palata" za 2008. godinu, možeš li posetiocima portala NišCafe da kažeš nešto više o tome?
Samo mala ispravka. Radni naslov rukopisa koji pominješ je ’’OKRUGLI HRAM’’. Nekolicina prijatelja me je usmeravala ka pisanju tzv. Istorijske fantastike, da upotrebim taj izraz, i ja sam se najpre opirao, ideja mi je bila strana ili, tacnije, nisam je doživeo kao svoju. A onda sam rešio da spojim lepo i ono što volim: anticku istoriju, istorijat tajnih društava, mistiku i stvarne dogadaje. Moram priznati da je najjaci utisak na mene ostavio razgovor sa sada vec pokojnim Branimirom Živkovicem – Curišem, nekadašnjim direktorom Hipotekarne banke u Nišu i jednim od poslednjih živih niških masona iz vremena dok je Stevan Sremac bio u njoj. Sama ispovest Curiša ce biti objavljena u zasebnoj celini, romanu.
Mogu za sada da kažem samo da roman ’’OKRUGLI HRAM’’ pocinje sa Pitagorinim hramom a završava se u Nišu 1999. godine za vreme bombardovanja grada. Neka sve ostalo bude tajna.

Jedan si od laureata nagrade "11. januar" koju dobijaju zaslužne Nišlije, šta bi želeo da, sa pozicije nekog ko je uradio dosta toga za rodni grad, poruciš svojim sugradanima?
Sve što bih želeo da im kažem, savetovali su davno pre mene pametniji  i iskusniji od mene tako da ja ne mislim da treba ikome išta da porucujem. Želeo bih da nišlije konacno shvate da ce Niš u ovoj i svim ostalim godinama i decenijama izgledati upravo onako kako oni hoce, sve je u njihovim rukama, i pogaca i nož. Takode, da shvate da nijedna vlast ne može da izmeni prljave ulice, ugašene bioskope, prazne sale za promocije knjiga a kamoli da ga preko noci nacini evropskim- to je u srcu i u glavi. Mnogo toga treba da krene iz nas samih kao ljudska potreba da bi preraslo na grad, pa državu...
Bez našeg jedinstva kao gradana Niša ostacemo crna rupa Srbije u koju se dolazi samo kada se mora

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

    Драги мој Пријатељу,
пишем ти ово писамце на брзину, са тугом у срцу, нешто мало иза поноћи, више из жеље да некоме кажем (''у цара Тројана...'') него да ме ико разуме.
    Тужан сам као дете када изгуби неку само њему драгу ствар.Ово са изборима ме је мало уздрмало, не због себе већ због тога што сам у прилици да свакодневно гледам сукобе пријатеља који само политички различито мисле.Зар смо заиста такав народ који не може да прође без свађа? Зар наши политичари заиста не размишљају о свему ономе што могу да изазову њихова нарцисоидна тртљања преко ТВ-а?
    Пријатељу, ти знаш да сам за њих, ја знам да си за оне друге. Ако ти икада будем ишта рекао о томе, избриши ме из листе пријатеља.Знајући тебе, већа ми казна не треба.

МОЈ НИШ- 10.ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ- ЗЕЦ МИЋКО

Драги мој пријатељу,

у Нишу постоји група људи која много воли животиње разних врста и она друга, скорашња, наплашена од паса луталица којих у последње време има у већој мери него што је нормално.

Е сад, у делу града где ја станујем (Палилула), на неких петнаестак минута одавде, двојица комшија, иначе пријатеља од малих ногу и врло занимљивих ликова, чували свак оно што воли: Мита зечеве (од којих је посебно место у његовом срцу заузимао оријаш Мићко) а Гага питбулове које је узгајао за продају. Овде напомињем да је Мићко имао своју посебну кућицу па и могућност да се шета по дворишту и кући. Дуго и често се Мита и Гага у збиљи шалили да Гага припази ''оне његове'' јер је дворишта њихових кућа делила само ограда. И тако је, заиста дуго било, све до једне вечери.

Даљи ток приче преносим онако како ми је Гага причао:

''Видим ја једно вече да ми се два пса мувају око ограде, копају земљу рек'о би',не видим који су али ме у'вати стра' да не упадну код Митини зечеви.Дозовем их некако а један од њих ми донесе у зуби нешто прљаво.Погледам мало боље а оно Мићко, сав земљав!Готово, мртав, не дише, скотина га изгледа удавила! Пу, бем ти живот, да л пријатеља да изгубим због зеца! Изубијам оне џукеле, окренем се, нико није видео ништа, па право са Мићком у кућу, у купатило. Реанимација не пали, бар да га оперем док се не досетим шта да радим.Кад га опра', осушим га са фен, очешљам и негде око пола три иза поноћи прескочим ограду и ставим Мићка у његову кућицу.Ћу размислим шта даље сутра.

Прођоше два дана, од Миту ни глас кад трећег ево га на врата:
- Гаго, стави кафу, да попричамо...
- Чекај, Мито, да ти објасним...
- Нема шта да се објашњава, у комшилук нам ушла нека роспија.
    Стави' кафу. Ајде нек исприча и то за роспију па ћу се ваљда одбраним. Мита се осврну, па поче поверљиво:

- Пре три вечери, нешто после Дневника, око 9, врзма' се ја по кућу, жена с децу гледа телевизију кад се Мићко, из чиста мира, изврну. Погледам - мртав.Расплакасмо се сви по кућу- деца, жена, ја- ал дуго је живео. Шта ћу, куд ћу, закопам ја Мићка за привремено поред ограде, па ћу га сутра пребацим на неко друго место.
    Ал' оћеш! Сутрадан - онде где сам га закопао  - нема га Мићко! Тражи' га свугде па од муку гвирну и у његову кућицу. Кад тамо он! Бео, Гаги,бео ко снег, упреподобио се, па још очешљан - к'о са неба да је сиш'о.
    Гаги, овде нису чиста посла, роспија нека је овде!''

    Гаги је сачекао Св.Николу, Митину славу, и тек онда му испричао целу истину сигуран да тек тада пргави Мита неће да се наљути због Мићковог васкрсавања...

МОЈ НИШ- 9.ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ ТАКСИСТА И ДУРЛАН&

Драги мој пријатељу,

нема ми друге, морам да ти пишем. Напољу лије права пролећна киша, кишне капи добују по симсу и ја, све и да нећу, морам на неки начин да се борим против надолазеће поспаности.Што ме враћа у мало ближу прошлост...

Тако је једног дана падала киша, несносна и несмајна, па Дурланац  на  такси станици ушао у прво возило онако полумокар баш у тренутку док је возач палио цигарету електронским,округлим упаљачем који се обично налази десно од волана. Таксиста упита, цимајући цигарету:
- Докле?
Па врати упаљач на своје место.Дурланац га погледа, узе упаљач, принесе га уснама и рече ''паметно'':
- У Дурлан!

АПЕЛ НЕПРИЈАТЕЉИМА МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА

Драги мој пријатељу,

морам ти рећи да се данас  не осећам добро. Лоше ствари се догађају мојим пријатељима, неки дрипци их узнемиравају на начине који не приличе лошим људима. Имам потребу да ти кажем да ми не замериш следеће редове јер су из срца, какви год да су.

Моје Нишлије кажу за неког ко се понаша онако како му не приличи да се '' надлрндисује'' и да је, као такав, ''ништа човек''. Таква особа, нарочито мушкарац, симбол је слабићства и свега онога што је потпуна супротност мушкарцу.

Нека ово писмо буде схваћено као апел, пријатељу; мој апел, из кишовитог Ниша, свима онима који наносе бол мојим пријатељима па тако и схвати доње редове:
 - не дирајте их, оставите их на миру. Они су ионако све оно што ви нисте.

МОЈ НИШ- 8. ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Драги мој пријатељу,

једном си ме питао шта нишлије највише воле а ја прећутао одговор и на тај начин ти остао дужан за исти. Ниш је најинспиративнија средина за гурмане свих врста и овде се необично полаже на трпезу. То је у неким својим делима, од којих је то најтачније описано у ''ИВКОВОЈ СЛАВИ'', испричао Стеван Сремац, познати нишофил.  Читави симпозијуми знају да се одрже на тему  ''КАКО  СЕ НАЈБОЉЕ ЈЕДЕ  ЈАГЊЕ И НА ЧЕМУ ГА И КАКО ПЕЋИ ''.

У таквом Нишу, иако навиклом на све врсте другачијости, није нимало захвално бити вегетаријанац или, што је случај  са  аутором ових редова,  неко индиферентан  према месу.  Такве најпре родбина добрано испита да нису  у неком лошем друштву, секти на пример, да нису болесни  и је ли им то  тренутно. Када се утврди да је  са овима све у реду и да једноставно не једу месо јер им се не једе, ''спушта се лопта'', колективни камен пада са колективног срца и креће се у пријатељско убеђивање:

- Ааааа, то! Јел си био некад , да кажемо, ''КОД ГАВРЕ''? Или баш у ову кафану ?
- Нисам...
- Е, зато ти је то! Сад ми је јасно...нормално да се тако осећаш када овде ниси пробао телеће репове са умаком и салатом, прсте да полижеш.
При самом помену овог специјалитета мени се увек прикаже стварни, убалегани реп и не постоји никаква нада да ћу икада пробати овај специјалитет али је саговорник упоран:
- Онда идемо ''КОД ГАВРЕ'', само да јавим друштву да резервишу сто.
- Ја не бих....
- Или свињска коленца, то ти је баш мераклијска ствар, Гавра их прави...
- Свињска коленца у реду - пристајем, срећан што сам избегао оне репове и не слутећи шта ме све чека код Гавре.
    То је већ за другу причу.

MOJ НИШ - 7.ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ (АЈВАР БЛУЗ)

Постоји једно осећање код човека које је никада нисам успео да крстим, делује прилично неодређено као вино које се лако пије и још лакше опија. Тако је то осећање код мене било безимено све до једног октобарског дана. Изађем из књижаре у којој сам радио да ухватим Сунце које запада када видим, наслоњеног на зид куће, стоматолога Јеленковића. Наслоњен на зид, ћелав, ленонке на носу, жмури - чиста зен медитација. Станем и ја, без ленонки и ћеле, до њега па ћутимо и сунчамо се као Швеђани.
- Како си, доцо?- питам први.
- Еј, не могу да ти опишем. Толико ми је лепо као да ће груди да ми прсну.Знаш оно ''  толико лепо да ти се плаче''? То је то...неко блуз осећање.
- Тачно знам о чему причаш, док - кажем му не отварајући очи. - Само ја то осећање зовем ајвар.
- Што ајвар ?
- Знаш, када дође овако октобар, спусте се облаци а жене пеку паприке за ајвар то ме врати у детињство. Сећам се оних тешких облака који изазивају тмурно расположење и мириса паприка како голица ноздрве и тај мирис ме прошета кроз детињство и, неретко, пусти понеку сузу. Од лепог и присног осећаја, наравно.
- То је ТО - сложи се доца и договорисмо се да тај осећај у будуће назовемо АЈВАР БЛУЗ.
Осећај истовремене радости и туге, јинг и јанг...

МОЈ НИШ- 7. ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Драги мој непознати пријатељу,

пишем ти последње писмо у овој години.Ко зна, можда ће бити и последње о Нишу јер се (искрено) бојим да ти не досадим овим мојим писанијама о мом родном граду. Оно, ја јесам одрастао и формирао се у њему овакав какав сам али можда би те требало поштедети нишких анегдота барем у наредних неколико месеци.
Стога ће ово писмо бити краће од свих осталих.
Лепо проведи време и наступајуће празнике у здрављу и весељу, уколико си верник па ти се Божић пада 25.12. МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ; наравно, иста жеља важи и ако ти је Божић 7.1. које год то било године. Што реко Цане Партибрејкер МИР, БРАТЕ,МИР! Нека ти се у 2008.години испуне све жеље, нека те пријатељи прате као звезду водиљу која никада неће да залута и нека ти се свако добро множи.
Што се тиче Ниша, и он ће дочекати 2008. годину - пристојно, искрено се надам. А ако још увек имаш жељу да нешто о њему прочиташ, као и до сада - пиши. Без твоје жеље моје писање је обична скрибоманија, зар не?
Као што видиш, на овом блогу си ти најважнији такав какав си - мени непознат, географски далек (можда) - што те чини разлогом постојања свих ових слова пред тобом.

А сада, са осмехом, крени у припрему тулума за 2008. баш као што је својевремено један од нишких боема почео 27.12. да слави Нову 1969. у кафани СТАРА СРБИЈА .Када му је конобар рекао да још није Нова овај је прекинуо музику (Цигане дуваче) и обрецнуо му се:
- Ако није, ће дође. А ти беж онда од мене да ми не убаксузиш целу '69!

МОЈ НИШ- 6. ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Драги мој пријатељу,
крадем време од себе самога и настављам писаније о Нишу. Да ли знаш да је својевремено у Нишу свирао у диксиленд групи познати кларинетиста Боки Милошевић (данас је то зграда Радио Ниша) кога су девојке гледале непрекидно уздишући.
Када је трио ЛУТАЈУЋА СРЦА ('' Јефимија'' и сл. хитови) постао познат широм ондашње Југославије, Ниш је благо и срамеђљиво избио у први план ( ''ето, нама се омакло, извин'те што се мешамо...'') али ГАЛИЈА је дефинитивно отворила Ниш. Када је наступила са песмом ДЕЦИМЕНА на фестивалу у Суботици, ја сам директан пренос слушао на старом и малом очевом транзистору; чувши да је нишка група освојила прво место и да ће ускоро да одсвира победничку песму, ушао сам у собу родитеља на прстима, узео касеташ марке РЕПОРТЕР (са одвојеним микрофоном), прислонио исти на слаб звучник транзистора и снимио живо извођење ДЕЦИМЕНА.
Сутрадан, када сам отишао у своју школу, гимназију ''Стеван Сремац'' носећи траку у торби и замолио матуранте који су били у школској радио станици да пусте начињени снимак али страх од легендарног Томе 'Шерифа', професора историје и градског шмекера, био је јачи. Ако он допусти, ок.
Тома се појавио на вратима баш док сам се убеђивао са дежурним, сео и упитао ме о чему се ради.
- Професоре, синоћ сам их снимио, први су...
- Они чупавци? Близанци што свирају код школе ''Ратко Вукићевић''?
- Да, професоре.
- И први су?
-Да.
- Пуштајте их онда.Колико то траје?
-Нешто преко десет минута, нисам мерио...
-Пуштај одмах. И нека се цео дан пушта на великом одмору.
И заиста, ДЕЦИМЕН-а смо слушали тог дана и наредних седам - осам дана, при чему је у прва два дана наглашавано да је то мој снимак па сам и ја постао главна фаца у школи.

Када је КЕРБЕР  дошао на ред, био сам матор да бих их снимао а и био сам загрижени фан ГАЛИЈЕ (млађе генерације су усвојиле КЕРБЕР). Не знам да ли се примећује али је ово једно необично поносно писмо.

МОЈ НИШ- 5. ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Шта да ти кажем, драги мој далеки и непознати пријатељу,
гледам како се ових дана нишлије масовно спремају за дочек Нове 2008. у Охриду, месту које је поново постало Мека за становнике Ниша, што ме враћа у средину седамдесетих. Тада је сваког лета кретао из Ниша караван аутомобила до Охрида, све до кампа ЕЛЕШЕЦ, недалеко од села Пештани а на челу је углавном био бели фолксваген 1200 (тзв.''буба'') мога оца и ја у њему.Углавном би запосели онај део кампа уз сам пут тако да су наредних десетак дана остали посетиоци могли да уживају у сочним псовкама нишлија, нарочито за време одбојке, фудбала или - кликера. Ако покушаш да замислиш седам до дванаест препланулих и у браду и бркове зараслих очева како са пуно жара играју кликере '' на кеке'' (оно када кликере поређаш у троугао, сећаш се?) - дакле, ако замислиш те људе у таквој ситуацији тачно можеш и да претпоставиш шта су радили посматрачи. Тачно, упишавали су се од смеха.
Мени је Македонија одувек пријала. Е сад, 1978. је година,прочитао сам како ће у Скопљу, на Тргу Ослобођења, у настрожем центру града, одржати концерт ЛЕБ И СОЛ, једна од група које сам одувек волео. Пријавим родитељима да идем код друга да учимо математику (коју иначе никада нисам знао) и да ћу да спавам код њега, њему кажем за то а ја се огребем од бабе , седнем на воз и правац- Скопље.( Како је било лепо на самом концерту , о томе могу посебно да ти пишем ако будеш хтео.) Када сам се вратио са концерта сав под адреналином, једно месец дана сам хватао дрвену дршку велике метле замишљајући да сам вееееееелики Влатко Стефановски...:)
Зашто ти о овоме пишем?
Путовање је одувек било прелепа ствар.Стога ти, пријатељу, искрено саветујем да путујеш што више можеш. Јесмо засужњени границама али смо слободни у главама и срцима. Ја ћу покушати да дочек Нове 2008 организујем негде око Новог Сада.Дуго тамо нисам био, дуго нисам слушао тамбурице.
А ти, пријатељу, молим те јави ми уколико желиш још понеко писмо. Што се мене тиче, ја пишем само због тебе.

МОЈ НИШ- 4. ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Драги мој пријатељу,

како тражиш да наставим са писанијама о Нишу, то ти (поново)излазим у сусрет.То чиним с радошћу, морам да напоменем, јер сам необично везан за свој родни град.

У граду у коме су Бата Живојиновић, Борис Дворник, Радмила Савићевић, Ђорђе Вукотић и многи други студирали глуму или се остваривали све у шеснаест на сцени нишког Народног позоришта (Мира Ступица, Радмила Савићевић, Еуген Вебер који је био и управник позоришта) - дакле, у таквом граду је зезање било нешто најнормалније. На степеницама народног позоришта врло често је седео Авда Зекић, по старински Циганин а по новоме Ром, чувени '' Шпански борац'' који је за шачицу семенки или цигарете које су му давали гимназијалци побегли из оближње гимназије причао своје ''догодовштине'' из рата:
- Кажем ја на Титу у ту Шпанију - ти си фин ћовек, господин, шешир носиш - шта ћеш бе ти у рат? Пусти нас јунаци да ратујемо а ти си води политику, не мож' ћовек за све да буде...
Причао је Авда највеће измишљотине које су се чуле у Нишу, често би га слушао и дежурни полицајац ''прашинар'' који је интервенисао када би Авда почео да помиње имена тадашњих југословенских политичара (како су јурили жене или слично):
-ААААвдоооо!!
И Авда је мењао тему.
Волео је Авда да попије,  а како је био молер тако су му зидови остајали полуокречени. Једном тако кречио па се запио, досадило му да ради па кренуо кући.Каже газдарици:
- Газдарице, дај паре па да