Petrijin venac
"Не зна човек млого о човеку "
Одломак из романа
" Петријин венац" Драгослава Михајловића,
јер приповедање Петрије Ђорђевић из села Вишњевице, у целини садржи низ догађаја из прилично широког временског распона, од година пред сам рат, до почетка седамдесетих година прошлог века, и ти догађаји представљају Петријин живот, од прве удаје, до времена када, сама и старија од својих година, окружена мачкама и уз ракију, проводи дане у опустелом рударском крају, у ишчекивању саговорника, у страху да је већ заборавила да се "разговара с народ". Петријина судбина сва је од недаћа : први човек отерао је од себе и са села, с њим је имала двоје деце, прво је одмах умрло, друго се после тешке болести смирило у четвртој години : отишла је међу рударе, радила и у кафани, и ту нашла другог човека, Мису, кога је исто волела и оплакала, и с њим исто више беде упознала неголи весеља. Обе свекрве радиле су јој о глави, и обе је време однело, као и Мису, и све остале Петријине пријатеље.. Шта она о својој усамљености каже, у следећем посту.
Па што не могу да замислим велики, ајде де. Ал не могу више ни онако мали добро да и се сетим.
Човек ти је така живина - све заборавља. Не знам kaки бол да има, најзад ће увек да га одболује и да заборави. И продужи да живи ко да га и није задесило нешто страшно. Панти још понешто од то, није да је баш све заборавио, ал и то некако као кроз маглу, ко да се десило неком другом, не њему. така је то стрвина. Воли да живи, живина.
Тако ни ја мог синчића више не памтим. Ни како је изгледао више не знам. То опште више не знам.
Па и Милану сам, иако је имала четри године, скоро заборавила. Глас сам јој, на пример, сасвим заборавила. Не знам више ни каки је глас имала. Ни шта ми говорила више не знам. Оно пред смрт, то знам. Друго не знам. Једва понешто.
Слабо се, врло слабо се моје деце сећам. Време ми је моју децу негде млого далеко од мене однело и не могу с њи више онако у себе да разговарам. Ни то ми бог не теде да остави.
Кад ми ово мушкарче овако настрада, мислила сам да ће мој Добривоје одма да ме отера. И мајку сам му, још, била вређала. Али он ме, бога ти, не најури. Савес га валда гризла. Промени се чак према мене, бољи постаде. И кад онај први бол одболувасмо, опет се зближисмо и заволесмо, ко оно некад, кад се узесмо. А после годину дана отприлике, роди нам се и наша Милана.
Ал ни љубав међ људе не траје довека. Ништа код несретног човека не траје дуго. Потраја то тако међу мене и мог Добривоја неко време, па полако и престаде.
А онда нам у пету годину, таман кад се заврши рат и он се са фронта врте, умре и Милана. Не могадосмо да је избавимо, изгоре нам наше дете у боловима и муке ко да му је то тако гадно нека нечиста сила била измислила.
Е тад више мој Добривоје није мого с моном. И један дан ми само рече да спремим ствари што сам донела и да зовнем моји да ме воде из његову кућу.
Он, каже, оће да узне жену с коју ће да има децу. С мене је, вели, мора бит, нешто неваљашно, чим је овако. Негде сам се, може бит, још дететом пореметила или сам, онако, сама од себе фалична. А њему треба здрава жена, која ће му рађа и сачува децу.
И тако ја један дан, после шес године брака, покупи моје ствари и одо из његову кућу. Најури ме мој Добривоје.
Тад сам имла двајес и три. Не питај ме, човече, како ми је било. Никад ме не питај."
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 0 ) | Pošalji komentar
