Puklo ti je pred očima. Osećaš i u kostima. Praznici! Osmehuj se, budi lepa, nek ti je kuća čista, na stolu najrazličitije djakonije. Poljubi svakoga, dozvoli da i tebe poljube. Red je. Isprsi se dok plešeš ponoćni ples. Nazdravi, nemoj se napiti. Zažmuri i poželi želju. Imaš li TI uopšte neku želju?! Pokupi šarene papire, nestrpljivo pocepane s poklona koje si s pažnjom i poslednjom crkavicom podmetnula kao izvinjenje. Za šta? Za sve što jesi. Zahvali se na darovima, koje si sama platila. Ostatke hrane podeli siromašnima. Ili psima. Prljavo posudje kezi ti se u lice. Jelka se prostodušno naherila, još par dana, pa će se prućiti u glomaznu kutiju sa kojom, opet, ne znaš gde ćeš. Smeće ponesi sa sobom. Ugojila si se (opet) pet kilograma. Udji u Crkvu. Izadji iz Crkve. Ista si. Samo je druga godina u kalendaru koji ti nije saveznik.