Jaukala je na glas. On je nešto šaputao, pa glasno viknuo. Jauci su se i dalje čuli. Mislim da već tada više nije bila tu. Podizao joj je otromboljene noge, okretao na bok. Bila je teška. Podadula. Prosutih sadržaja svog mizernog svršetka pod sobom. Gasila se u smradu sopstvenog izmeta koji je on s mukom otklanjao. Pred zoru je postala tiša. Otimao se tek po neki zvuk toliko jalov da bi se zvukom mogao i nazvati. Ili je to bilo krkljanje? Njegove islužene noge hodale su sobom godinama crtanih krugova. Njihovih staza i bogaza. Ova je zaudarala na smrt koja se primakla. Jednom joj je poluglasno rekao : samo polako, tu sam. Bez suza. Bez znoja. Neke druge tekućine su plavile put ka nebu. I... otišla je. Njegova crnica se s mukom prostrla. Ustala sam sa poda. Uho mi je bridelo od celonoćnog pritiska.