"   Ники ми више не остаде. Никог више немам да ми прави друштво и да ме разговори кад сам тужна, ники неће да ме држи за руку кад будем умирала...
    И тако ти, ево, седим с моје мачке у ову пустињу и гледам преко плот. Откако нам запнуше шахту и однесоше пругу, ники у ово проклето Окно нема...
   Прија ми, бoга ти, ракија, блажи ме некако. Пре није било тако. Сад већ трећу кад попијем, све ми некако дође друкше. Не мислим више на то кој ми све поумирао. Не мислим на то да сам остала сама и да ћу тако сама и да цркнем. Све ми равно и све ми, скоро лепо.
   Е тад, кад је већ тако, узнем влашу, па полако досипљем..
Ракија ти је, Петријо, кажем тад, баш добра ствар. Немаш бољу ствар од њу. Уживај, Петријо."


Поделити усамљеност. Обратити пажњу. Открити. Сетити се.
У својој критици Љубиша Јеремић боље од мене објашњава Петријин некњижевни говор у роману Драгослава Михајловића. Навикли да га "чујемо" само у комичном контексту и окруженог подсмехом, није лоше срести се са свакодневницом и стварношћу сопственог језика мимо становишта нормираног књижевног језика.
Мени је било некако драго.
Живели Петријо!