Šampanj

Krokodilska koža, krzno, diskretna biserna bubica, satenske rukavice. Gospodin muž nestrpljivo čeka u nečemu što liči na auto. Limuzina ima šofera. Njoj nikada ne krene žica na čarapi. Odavno je ne dodiruju ispod suknje. Čak ni pločnici. Brzo premazuje pretanku gornju usnu crvenim karminom.
Tamne naočare zakloniće svaki nagoveštaj dosade u njenim bedrima. Uzaludnost svetskih metropola iznova će utopiti u mehurićima.

Kuća pored fabrike

Opet dimi. Zavukao se smrad u zidove. Glava joj teška počiva na jastuku. Na plafonu trag prošlih kiša, jer nema novca da plati molera. Isuviše je umorna da se sama prihvati kreča i četke. Na krovu polupani crepovi od ivanjskog grada. I tako će opet da prokisne. Trošna  kućica će sigurno da je nadživi, a više nikome neće, Bogu hvala, ni da treba. Na takvom mestu. A dobiše je, onomad, kao beskućnici. Njen, pokojni, Rale i mlada. Izbegli. Bol u levom kolenu žiganjem podseća da treba da upotrebi mast koju joj je doktor poslednji put prepisao. Mada je rekao da bi operacija bila jedina uspešna. Mnogo to košta. A i tako je sve svejedno. Odavno je izgubila apetit, a do poljskog klozeta iza kuće i česme kod kapije još uspeva da ode. S mukom se podiže spuštajući bolne noge do izlizanih patofni. Koraci zaostaju. Ogrće i priteže uz sebe domaći haljinu od zenane, sa cvetićima, onakvu kakvu više niko ne šije. A i krojačica Smilja odavno počiva, Bog da joj dušu prosti. Nadživela je jedna obična kućna haljina, s rupicom kroz koju se provuče traka koja jedva nekako dosegne do povijenih ledja. Šnajderkina greška. Klizav materijal dobijen od snajke, za dan žena. Soba je hladna. Bio je Kosta, unuk, i nacepao drva. Lepo ih je naslagao, kao pod konac ispod streje. Da bar ona ne kisnu. Samo da noga proradi, pa će da podloži vatru. U špajzu je još krompira. Biće klin čorba dok deca ne dodju. Meso i tako nema čime da žvaće. Još tri dana. Prilazi ogledalu, koje je donela u miraz, i u njemu susreće oči koje tako liče na njene.

"Увеличане слике и досадне мачке"

"   Ники ми више не остаде. Никог више немам да ми прави друштво и да ме разговори кад сам тужна, ники неће да ме држи за руку кад будем умирала...
    И тако ти, ево, седим с моје мачке у ову пустињу и гледам преко плот. Откако нам запнуше шахту и однесоше пругу, ники у ово проклето Окно нема...
   Прија ми, бoга ти, ракија, блажи ме некако. Пре није било тако. Сад већ трећу кад попијем, све ми некако дође друкше. Не мислим више на то кој ми све поумирао. Не мислим на то да сам остала сама и да ћу тако сама и да цркнем. Све ми равно и све ми, скоро лепо.
   Е тад, кад је већ тако, узнем влашу, па полако досипљем..
Ракија ти је, Петријо, кажем тад, баш добра ствар. Немаш бољу ствар од њу. Уживај, Петријо."


Поделити усамљеност. Обратити пажњу. Открити. Сетити се.
У својој критици Љубиша Јеремић боље од мене објашњава Петријин некњижевни говор у роману Драгослава Михајловића. Навикли да га "чујемо" само у комичном контексту и окруженог подсмехом, није лоше срести се са свакодневницом и стварношћу сопственог језика мимо становишта нормираног књижевног језика.
Мени је било некако драго.
Живели Петријо!

"Не зна човек млого о човеку "

Одломак из романа
" Петријин венац" Драгослава Михајловића,

јер приповедање Петрије Ђорђевић из села Вишњевице, у целини садржи низ догађаја из прилично широког временског распона, од година пред сам рат, до почетка седамдесетих година прошлог века, и ти догађаји представљају Петријин живот, од прве удаје, до времена када, сама и старија од својих година, окружена мачкама и уз ракију, проводи дане у опустелом рударском крају, у ишчекивању саговорника, у страху да је већ заборавила да се "разговара с народ". Петријина судбина сва је од недаћа : први човек отерао је од себе и са села, с њим је имала двоје деце, прво је одмах умрло, друго се после тешке болести смирило у четвртој години : отишла је међу рударе, радила и у кафани, и ту нашла другог човека, Мису, кога је исто волела и оплакала, и с њим исто више беде упознала неголи весеља. Обе свекрве радиле су јој о глави, и обе је време однело, као и Мису, и све остале Петријине пријатеље.. Шта она о својој усамљености каже, у следећем посту.

"Тако сам ти ја оба моја детета изгубила. Моја Милана би сад одавно била жена, а он , моје синче, то би већ био матор, бркат човек од тријес четири године. Како да га замислиш таквог? Не могу то да замислим никако.
Па што не могу да замислим велики, ајде де. Ал не могу више ни онако мали добро да и се сетим.
Човек ти је така живина - све заборавља.  Не знам kaки бол да има, најзад ће увек да га одболује и да заборави. И продужи да живи ко да га и није задесило нешто страшно. Панти још понешто од то, није да је баш све заборавио, ал и то некако као кроз маглу, ко да се десило неком другом, не њему. така је то стрвина. Воли да живи, живина.
Тако ни ја мог синчића више не памтим. Ни како је изгледао више не знам. То опште више не знам.
Па и Милану сам, иако је имала четри године, скоро заборавила. Глас сам јој, на пример, сасвим заборавила. Не знам више ни каки је глас имала. Ни шта ми говорила више не знам. Оно пред смрт, то знам. Друго не знам. Једва понешто.
Слабо се, врло слабо се моје деце сећам. Време ми је моју децу негде млого далеко од мене однело и не могу с њи више онако у себе да разговарам. Ни то ми бог не теде да остави.
Кад ми ово мушкарче овако настрада, мислила сам да ће мој Добривоје одма да ме отера. И мајку сам му, још, била вређала. Али он ме, бога ти, не најури. Савес га валда гризла. Промени се чак према мене, бољи постаде.  И кад онај први бол одболувасмо, опет се зближисмо и заволесмо, ко оно некад, кад се узесмо. А после годину дана отприлике, роди нам се и наша Милана.
Ал ни љубав међ људе не траје довека. Ништа код несретног човека не траје дуго. Потраја то тако међу мене и мог Добривоја неко време, па полако и престаде.
А онда нам у пету годину, таман кад се заврши рат и он се са фронта врте, умре и Милана. Не могадосмо да је избавимо, изгоре нам наше дете у боловима и муке ко да му је то тако гадно нека нечиста сила била измислила.
Е тад више мој Добривоје није мого с моном. И један дан ми само рече да спремим ствари што сам донела и да зовнем моји да ме воде из његову кућу.
Он, каже, оће да узне жену с коју ће да има децу. С мене је, вели, мора бит, нешто неваљашно, чим је овако. Негде сам се, може бит, још дететом пореметила или сам, онако, сама од себе фалична. А њему треба здрава жена, која ће му рађа и сачува децу.
И тако ја један дан, после шес године брака, покупи моје ствари и одо из његову кућу. Најури ме мој Добривоје.
Тад сам имла двајес и три. Не питај ме, човече, како ми је било. Никад ме не питај."

Migrenozni svetlaci

 

Puklo ti je pred očima. Osećaš i u kostima. Praznici! Osmehuj se, budi lepa, nek ti je kuća čista, na stolu najrazličitije djakonije. Poljubi svakoga, dozvoli da i tebe poljube. Red je. Isprsi se dok plešeš ponoćni ples. Nazdravi, nemoj se napiti. Zažmuri i poželi želju. Imaš li TI uopšte neku želju?! Pokupi šarene papire, nestrpljivo pocepane s poklona koje si s pažnjom i poslednjom crkavicom podmetnula kao izvinjenje. Za šta? Za sve što jesi. Zahvali se na darovima, koje si sama platila. Ostatke hrane podeli siromašnima. Ili psima. Prljavo posudje kezi ti se u lice. Jelka se prostodušno naherila, još par dana, pa će se prućiti u glomaznu kutiju sa kojom, opet, ne znaš gde ćeš. Smeće ponesi sa sobom. Ugojila si se (opet) pet kilograma. Udji u Crkvu. Izadji iz Crkve. Ista si. Samo je druga godina u kalendaru koji ti nije saveznik.

 

 

Srećan Božić, pa Nova, pa Božić, pa Nova. Što je mnogo, mnogo je. I za vernike i za nevernike.

Mala noćna muzika

Jaukala je na glas. On je nešto šaputao, pa glasno viknuo. Jauci su se i dalje čuli. Mislim da već tada više nije bila tu. Podizao joj je otromboljene noge, okretao na bok. Bila je teška. Podadula. Prosutih sadržaja svog mizernog svršetka pod sobom. Gasila se u smradu sopstvenog izmeta koji je on s mukom otklanjao. Pred zoru je postala tiša. Otimao se tek po neki zvuk toliko jalov da bi se zvukom mogao i nazvati. Ili je to bilo krkljanje? Njegove islužene noge hodale su sobom godinama crtanih krugova. Njihovih staza i bogaza. Ova je zaudarala na smrt koja se primakla. Jednom joj je poluglasno rekao : samo polako, tu sam. Bez suza. Bez znoja. Neke druge tekućine su plavile put ka nebu. I... otišla je. Njegova crnica se s mukom prostrla. Ustala sam sa poda. Uho mi je bridelo od celonoćnog pritiska. 

Političar ženskog roda

Slobodna do ludila

 

Marijana je devojka iz Banje. Ima 34 godine. Lepuškasta, s kojim kilogramom viška, srcastog, vedrog i srdačnog izraza lica. Fakultetski je obrazovana i zaposlena u jednoj privatnoj firmi. Vozi službeni auto i ima više nego pristojnu platu. Dobro vaspitana ćerka dvoje pomalo umornih službenika. Bez miraza. I bez momka. Staklena kugla njenog života ispunjena je beskonačnim satima na poslu, po kojom kafom u lokalnom kafeu sa uglavnom neudatim drugaricama,  jedanput ili dva puta mesečno žestokom pijankom do sitnih sati, onom koju medju sobom zovu sloboda izbora, odnosno blagodeti devojčkog života.  Seksualni život joj je ravan nuli. Nije da se ne kreše. Naprotiv. Uredno raširi noge na poziv svakog iole privlačnog muškarca. Mladjanim kolegama željnim avanture i uzbudjenja, da je nasmeju i izvedu na piće. Umornom šefu prepunom priča o džangrizavoj ženi i nezahvalnoj deci, da je ne davi preterano i da joj omogući putovanje u Kairo o trošku firme. Komšiji koji ume da napravi odličnu pizzu i koji uz to pušta dobru muziku, da je opusti. Bivšem profesoru, večitom neženji, koji trepuće iza debelih stakala svojih večito zagubljenih naočara, da je vrati u neozbiljne brucoške dane. Jednom je to uradila i sa ginekologom na stolu za pregledanje, tek da proba. Tokom dosadnih poslepodnevnih dežurstava pritiska tipke na telefonu.. pa, ko uleti. U kancelariji, toaletu, po tudjim stanovima, jeftinim hotelskim sobama, na zadnjem sedištu automobila, ponekad s nogu, uz drvo, pored reke. Nezadovoljna. Nezadovoljena. Uplašena. Glasno se smeje i uvija dok prepričava poslednji fenomenalni provod: da, baš taj... da li je i tebi rekao da mu je žena frigidna krava?! Noći odmiču u sve rastegljivijem nizu. Kada pripita uvlači ključ u bravu, koja bi trebalo da je tu negde, zapljusne je talas tupe boli.. za njim. E, Marijana, gde ti je bila pamet. A volela ga je. Iskreno i sa poverenjem. Jednog se dana spakovao i otišao u daleki svet. Nije imala hrabrosti da ga prati. Nije u njoj bilo rešenosti da bude njegova. Ostala je. Da bude dobra ćerka. Da bude moderna zaposlena devojka. Da bude kao ptičica i leprša. Da puši fine cigare posle trosatnog manikira dok ubija vreme za koje je mislila da je samo njeno. Krila su neosetno otežala kako je zagazila u četvrtu deceniju. Muči je uvek iznova jedna bezglava misao. Poslednji put je vodila ljubav kada je on, sa svojom zgodnom ženom Belgijankom i njihovim plavim andjelom u kratkim pantalonama, došao da poseti grob svojih, u medjuvremenu umrlih, roditelja. Ponesen emocijama ponovnog susreta, posle dugih godina izbijanja, pružio je ruku ka njoj... njoj, Marijani svoje mladosti. U Rent-a-Car automobilu eksplodirala je tempirana bomba. Nije se mogla odupreti. Nije ni htela. Čitavim bićem se u golu ljubav i strast pretvorila. Dugo drhtala u smrdljivom ulazu provincijskog solitera, bezglasnim jecajem, prateći pogledom njegovu odlazeću lelujavu senku.. Zauvek. Ili možda ne? Pokazaće vreme. I suze jednom presahnu. A dok nepostojeće vreme teče.. prebira po imeniku svog najnovijeg mobilnog telefona (poklon onog simpatičnog malog što mu tata ima fabriku cipela) i brzim pogledom preleće preko imena... Petar, Filip, Mihajlo.. da, Mihajlo. Videla sam mu devojku na poslu, sada je slobodan. 

 

       

Ne čini preljubu

 

Gde zanoće vrbe

Uvek je bila elegantna, doterana. Ozbiljna. Na neki neopisiv način gorda u hodu. Okretala se varoš za njenim visokim potpeticama na skladnim nogama, došaptavale se za njom lokalne torokuše... nju kao da nije bilo briga. Naučila je da iza stisnutih usana priguši krik. Jalova. Učinio život potez manje. Ili, kako se kome zalomilo. Prvo su joj govorili da je još mlada. Za još nekoliko godina da je medicina čudo i da svemu ima leka. Za još nekoliko godina, posle tri bezuspešne vantelesne oplodnje... nastala je grobna tišina. Majka je jadikovala i neutešno plakala satima, krijući se od sebe same u špajzu, slomljena krivicom bez krivice. Otac se povio kao grana i po vascele dane ćuteći pušio zagledan u TV ekran. Svekrva slatkim jezikom tešila, a okom probadala svakog meseca gledajući je kako donosi one s krilcima.. Drugarice izbegavale da govore o svojoj deci u njenom prisustvu. A on... On se u početku smejao, ljubio uplakane oči, i stisnute dlanove. A onda su mu na čelo sletele duboke bore i u očima zagospodarile senke. Radost kao da se išunjala na mala vrata. Razmišljala je da usvoji dete, da prigrli bilo koje i bilo čije, da smehom okiti nečiju sudbinu. Nije imala podršku. Govorili su joj da je luda, da se svašta može dogoditi, da će još više patiti, da ta krv ko zna čija je, i kakva. A krv je krv. I na posletku, vraćajući se sa još jednog dečijeg rodjendana, bauljajući podbuo od alkohola, njen ljubljeni, njen veliki, njen divni, izlanuo je da mu ne pada napamet da gaji tudje kopile, da menja nečiju tužnu sudbinu, i da će radije promeniti ženu! Dvadeset dve godine ljubavi udavilo se u dva litra belog i kisele. Ona je konačno dobila znak za svoje žensko sutra. Jutro je donelo dugu i mučnu tišinu. Izbegavajući njen pogled, pogladio je po kosi, i pozdravio, dok je s mukom pronalazila kvaku na ... izlaznim vratima, s koferom od prave krokodilske kože, onog koji joj je poklonio posle prve izgubljene trudnoće.  

Razgovarajući jedne olujne prolećne večeri u pasažu, pored bioskopa, čekajući da mine pljusak rekla mi je da nikome ništa ne zamera. Ali ni sebi. Tri dana kasnije plutala je upletena u vrbovu koru, onako velika i plava, nabujalom rekom, tamo negde oko skele... Kažu da je na jastuku ostavila cedulju sa rečima - I ovo je moja sudbina.  

 

 

Ženska inicijativa

 

Čitavog života slušam osobe kojima je neko ili nešto krivo za neuspeh ili nemoć. Čitavog života posmatram kako se točak ili kolo sreće okreće. Sklona sam da glasno opsujem na tendenciozno prenemaganje. Još sklonija da se prenemažem u sebi, kada niko ne gleda. Niko nije kriv, osim mene, za svaki osmeh i svaku suzu koja me protresla. Neću to uvek priznavati javno! Praveći trule kompromise trulimo i mi sami. Kada se rodiš u odredjenim okolnostima, a uvek je tako, u damastu ili na slami, živ se namučiš ili da te okolnosti sačuvaš ili da od njih pobegneš! Tu ni srebrna kašičica u ustima ne pomaže. Jer nije tvoja! Gurnuli su ti je medju zube iz najboljih namera. Namere su jedno, a čovek po čovek i njegove moći nešto sasvim drugo. U svakoj nas brljotini ima mnogo. Kaže se da je svako kovač svoje sreće, a ja se ne bih složila. Svako je kovač svoje nesreće. Sreća kao takva ne postoji, osim u našoj fantaziji, kao drška za koju se hvatamo slepi od muke. Posmatram koliko su neke osobe u Srbiji "velike" i kako ih ne mogu preskočiti, a ni zaobići. Prostrle se i poplavile sve moguće puteve naširoko i nadugačko, u svojoj gluposti, pa čekati da ih Sunce ispari nije mudro, nego zagaziti i pregaziti ih "kao plitak potok" sa znanjem da će se smrad uvući i pod kožu.. Od dva zla birati manje. Nemam vremena na pretek. Spremam ribaću četku i "seljački" sapun od masti i sode, nema greške, da samoj sebi kožu oderem, ako treba!

 

 

A sat otkucava

Ravnopravnost, kao takva, ne postoji. Bez ubedjivanja. Nije logično. Treba samo malo razmisliti. Kada već ne postoji, zašto se boriti za nju?! Traćenje energije! Zanimljivo mi je kako medju ljudima uvek upali zamajavanje, skretanje pažnje sa esencijalno bitnih stanja i odnosa.. To je još jedan dokaz da je čovek postao posle. .. ili od životinja? Nema dokaza ko je od čega postao, Darvinu svaka čast, bar za mene. Bioligija ima mnoge odgovore, ali ne sve, čak i biološki sat ume da se pokvari! Ako je Bog bezgrešno začet ( Hrišćanstvo izvrgava osudi kopiljare i kopilad, a Boga veliča), kako je začeta Božja majka? Verovati znači ne dovoditi u pitanje, ne sumnjati, ne postavljati pitanja. Ako mnogo razmišljaš i usudjuješ se da sve u sebi i oko sebe analiziraš, dolaziš do tačke u kojoj mnogo znaš, diskutabilno da li toliko i vrediš (istoriju pišu pobednici)  i  sasvim sigurno  bivaš usamljen na tom vrhu. Ili razapet na krst. Često zaboravljen. Za mene je od takozvane ravnopravnosti u društvu, ljudskom društvu na Zemlji, daleko važnije civilizovano ponašanje i omogućavanje života i napretka svakome, pa i Ženi, u skladu sa njenim potrebama i željama. Da i željama, iako ih neretko proglašavaju za luksuz, jer želje su nam prečesto _____ ( dopuni). Na Ženi je da sama proceni svoje mogućnosti na tom putu. E za to se vredi pomučiti!

Zemlja Žena

 

   Želim da ponešto napišem, i ponešto pročitam, o nama, o Ženama, ove i ovakve Srbije. Da bih razmela. Da bi nas ovo malo Muškaraca oko nas razumelo, i da bi nas Deca ovog vremena, koja odrastaju i na ovom blog servisu, takodje razumela. Da bi mi same sebe razumele. Mada nije neophodno. Nadam se da moj blog neće biti traćenje vremena. Ono što budem istraživala, otkrivala i naučila, deliću. Davati je umetnost. Žene u Srbiji to itekako dobro znaju. Nisam umetnica, ali ću učiti za umetnicu života. Imam afiniteta. Žene danas, i ovde, mnogo i mukotrpno uče. I kada radjaju i rade od jutra do sutra, i kada su majke samo svojim muževima, i onda kada su nečija velika deca. I kada su nasmejane, ali i kada su podbule od plača.. kada su samo Žene. Malo drugačije od drugih Žena. Srpkinje.  Ako je to, da smo Srpkinje, ili SAMO Žene, u vremenu ikada išta značilo. Vaspitanje, običaji, kultura, navike.. Jednom kada krene... priči ne bi moralo biti kraja, sa Ženama, ali i Muškarcima ! Poštovanje! Žene su ...  Da li je istina tekst pesme grupe "Buldožer" ?  Da li sam odmah sebi uskočila u usta koristeći reči pesme na ijekavici? Možda mi i nismo toliko drugačije.. možda tek pomalo posebne? Možda nam je lepo da o sebi mislimo na taj način? Možda je to ISTINA?

 

...

Žene su tople, žene su meke
Žene su blijede, žene su snene
Žene su ukras prirode
Žene su ženstvene, žene su ženstvene

Žene su stvarnost, žene su bajke
Žene su žene, žene su majke
Žene su ukras prirode
Žene su ženstvene, žene su ženstvene

Žene žive u pjesmi, žene žive u braku
Žene uz goblene, ah žene, žene-sirene
Žene su inspiracija
Žene su ženstvene, žene su ženstvene...

 

Bez škole nije lako. Sa školom još je i teže!