Medju savremenim Srbima djeneral Draza Mihailovic je jamacno jedini cija ce uspomena ostati ne samo u analima istorije nego i u narodnom predanju. Narod ga je brzo zavoleo, sto se vidi i po nadimku koji mu je dao. Cica - Draza. Snazna duhovna figura, za koju je narod satkao svoje milje u imenu Cica kojim ga je zvao. A ono i Ministar i Nacelnik Staba Vrhovne komande i Komandant bilo je isuvise bledo. Cak toliko, da nije ni postojalo.  Narodnu ljubav  Mihailovic je bez sumnje zasluzio svojim rodoljubljem i svojim retkim moralnim osobinama, o kojima svedoce svi oni koji su sa njime imali zajedno da rade i da se bore. Ali zasto je njegova licna vrednost ostavila tako jak utisak na narod, to se ne moze razumeti ako se ne uzme u obzir i ono dusevno stanje u kome se narod nalazio posle poraza od aprila 1941. Taj poraz je bio tezak udar za narod. On nije mogao doci k sebi da je za manje od mesec dana izgubio vojsku i drzavu. U poredjenju sa moderno naoruzanim Nemcima, vojska Kraljevine Jugoslavije izgledala je goloruka dok su oklopna vozila vojske Kraljevine Jugoslavije u najbolju ruku predstavljala volovske tarnice i konjska kola. Narod je najvise bolelo sto je moglo izgledati da se rat sa Nemcima svrsio  i bez prave borbe, bez i jedne prave bitke. On  je stao gubiti veru u sebe sama i ocajavati o svojoj buducnosti. To je bilo dusevno stanje u kome se srpski zivalj nalazio kada je Draza Mihailovic poceo svoju gerilsku vojnu. On je donosio narodu upravo ono sto je narodu tada bilo najpotrebnije-donosio je borbu i nadu. Narod se odjednom prenuo, ucinilo mu se da nije sve izgubljeno, da pravi rat tek nastaje, i da ce ga voditi onako kako su ga i nasi stari vodili u Prvom i Drugom ustanku, iz sumskih sklonista, na hajducki nacin. ,,Srbi su narod koji zivi teskobno, koji voli da pije i koji je hrabar. Mihailovic licno je bio profesionalni vojnik i zestoki tradicionalista.“ (po Michael Lease) Mihailovic, takoreci prekonoci, postaje poznat; njegovo ime ide sapatom od usta do usta. Ime Ravne Gorei pesme koje su tih dana u narodu spevane, bese najbolji lek ojadjenoj i uvredjenoj dusi Srbinovoj.

Period cetnickog ustanka od skoro dva meseca ucinio je da se na celu svih cetnickih jedinica bili skolovani oficiri i podoficiri nepredate vojske u otadzbini na cijem celu je bio pukovnik Dragoljub Draza Mihailovic, cica Draza, kako su ga zvali ustanici i sav srpski narod, i kako su ga i smatrali cicom (stricem). Kazu da je za svakoga imao blagu rec i da ga je svako voleo kao sto se voli rodjeni stric. Zahvaljijuci tradiciji i duhu naroda, uzdisanje i klonulost nisu dugo trajali. Bezgranicni takt pukovnika Mihailovica, njegova retka sposobnost da se u narod ukljuci i da ga potpuno shvati, sigurno su mnogo doprineli da se na pocetne rezultate nije dugo cekalo.

 Inace rodjen je u Ivanjici aprila meseca 1893. Otac mu je bio sreski pisar, a stricevi oficiri. Na zalost Dragoljub  je sa dve godine ostao bez oca, a sa sedam i bez majke. Brigu o Drazi i njegovoj sestri Jelici preuzeo je stric Vladimir, veterinarski major. Posto je u Trecoj muskoj gimnaziji u Beogradu zavrsio sesti razred , Mihailovic je 1. septembra 1910.godine, kao pitomac 43 klase stupio u Nizu skolu Vojne akademije. Ulazak Srbije u rat protiv Turske 1912. zatekao je Mihailovica kao pitomca podnarednika. Mobilisan je i upucen za adjutanta u stab 1. bataljon Cetvrtog prekobrojnog puka drugog poziva. U cin narednika unapredjen je posle ulaska u Skoplje (13.oktobar1912.). Bio je na istoj sluzbi kad je iduce godine ucestvovao u ratu protiv Bugara, u kome mu je njegovo hrabro drzanje donelo odlikovanje Srebrnom i Zlatnom medaljom. Na dan 18.jula1913. unapredjen je u cin  potporucnika. Posle toga odredjen je za vodnika Cetvrtog pesadijskog puka prvog poziva Drinske divizije. Od decembra 1913. do pocetka Prvog svetskog rata cela 43 klasa je bila na dopunskom kursu radi zavrsavanja Nize skole Vojne akademije.  U Prvom svetskom ratu do juna 1915. Mihailovic je najpre bio vodnik u Trecem prekobrojnom puku, a onda vodnik mitraljeskog odeljenja toga istog puka. Puk je bio u sastavu Vardarske divizije. Mihailovic je docnije sa svojim Mitraljeskim odeljenjem, kada je stvorena Prva jugoslovenska divizija, usao u Prvi jugoslovenski pesadijski puk, u koji je pretvoren stari. Presao je Albaniju, povlaceci se zajedno sa srpskom vojskom i srpskim kraljem prema Krfu. Na Djurdjevdan 1916. godine polazi sa srpskom vojskom u Solun i ucestvuje u proboju solunskog fronta, gde je u borbi blizu Lerina, prilikom jednog jurisa mitraljeskog odeljenja ciji je on bio komandant, tesko ranjen. Lecio se u Solunu, i krajem decembra iste godine, izasao je iz bolnice na svoju inicijativu a odmah zatim zatrazio dozvolu da se vrati u svoje odeljenje, iako prema misljenjima doktora nije vise bio sposoban za stroj. Za hrabrost u drugom svetskom ratu odlikovan je sa dve Zlatne medalje za hrabrost, i jednom Srebrnom medaljom za hrabrost, Ordenom belog Orla IV i V reda i engleskim Bojnim krstom, po zasluzi i jedini u celoj diviziji.

          Postao je porucnik u septembru 1918. godine a kasnije su odlikovanja sama stizala. Cak je bio i u Kraljevoj gardi 1918. i to u trajanju cetiri meseca.  Mogao je Draza mnogo vise da napreduje u vojci ali je vrlo cesto kaznjavan, pa su mu nadredjeni skidali epolete, misleci da ce ga tako smiriti, da ce doci sebi i prestati da pravi raznorazne izgrede. A bio je kaznjavan zato sto je voleo Srbiju vise od svega, sto se ponosio svojim srpskim poreklom i sto nije dao nikome da pogleda popreka bilo kog onog koji se Srbinom osecao. Vise puta stizale su naredbe za prekomande u neke pogranicne, takozvane kaznene garnizone i kasarne. Proveo je skoro cetiri godine na Kosovsko-albanskoj granici, na mestu koje se danas u vojnim i civilnim kartama naziva Kosare. Bio je i vojni atase u Bugarskoj, odakle je premesten zbog sumnje da je pomagao bugarske revolucionare koji su imali za cilj da svrgnu zakonitu vlast. Ponovo je bio premesten. Ipak, pred sam pocetak rata stigao je do cina pukovnika sa sluzbom na mestu pomocnika  nacelnika Operativnog odeljenja II armije u stabu VI (Primorsko-pomorske I vojne oblasti) u Mostaru, sa mirnodopskim sedistem u Sarajevu. 12.aprila preuzeo je duznost nacelnika staba Druge armija. Stab je bio smesten u Gracanici, kada je 13.aprila doslo do opsteg rasula izazvanog predajama i bezanjima srpskih ratnika, kradjom vojnog materijala i pusaka, ne izvrsavanjem naredbi pretpostavljenih, samoubistvima oficira. 

          Iako je cela zemlja bila poklekla i kapiturila, Dragoljub Draza Mihailovic nije. A nije bio ni jedini takav.

Nasa je vlada sramno potpisala akt o bezuslovnoj kapitulaciji pred nemackom oruzanom silom. Ja tu kapitulaciju ne priznajem. @iv se Nemcima u ruke ne predajem. Nemacka mora izgubiti ovaj rat. Englezi su nasi saveznici_... Ovakva heterogena vojska kakva je bila nasa, nije bila sposobna ni za kakvu borbu. O tome sam ja pisao_... Ovo nije bio rat, ovo je bila zabuna.  Mi cemo se organizovati i povesti gerilsku borbu  protiv okupatora, prema nasim mogucnstima. Kada nasi saveznici Englezi cuju za nas, oni ce nas pomoci.

  Malena Srbija vodila je Prvi i Drugi balkanski rat, Prvi svetski rat. Iz ovih ratova ona je izasla kao pobednica. Svojim saveznicima pokazala je punu vernost, a srpski heroizam zadivio je svet i pokazao kako se gine i mre za slobodu. Mi cemo se i ovog puta boriti za svoju slobodu, za bolju i veliku Srbiju.

              @iveo Kralj.                                [1]

NJegova odluka bila je da se prebaci do Drine, da tamo potrazi front i da se poveze sa sto vise vidjenih ljudi, ljudi za kojima ce narod krenuti u sumu, poput Karadjordja, koji je oko sebe skupljao vidjenije ljude jer je znao da narod nece u sumu za hajducima, ali zato hoce za knezovima i vojvodama. Putovao je uz borbu, skupljajuci ratni materijal, vojnike i oficire uz sebe. Veliko razocarenje ga je zateklo na granici sa Srbijom. Ustanka nigde, ljudi se zavukli u misje rupe, niko ne sme nos da promoli.

 Draza Mihailovic se negde oko 21.aprila 1941. sastao sa majorom Miodragom Palosevicem  i njegovim vojnicima i oficirima (oko 15 ljudi od cega trojica oficiri). Tada je , po djeneralstabnoj naredbi  formiran Brzi odred, pod komandom pukovnika Dragoljuba Mihailovica. Taj Brzi odred brojao je oko dvadeset oficira, trideset podoficira i vojnika, i jedan mali cetnicki odred iz Doboja, a imao je ulogu da uspostavi situaciju na liniji DobojàDerventaàBosanski Brod.  Odred se sukobio sa kolonom nemackih oklopnih vozila i bio primoran da se povuce dana 29.aprila kod sela Sevarlija. Tu, na licu mesta, u selu Kusace, Draza je, posto je cuo za muslimanske zlocine u @epi , pozvao hodzu i vidjenije ljude , rekavsi im :

Vi nas Muslimani nazivate Cetnicima. Ni Cetnici nisu nanosili nikakva zla svome narodu, vec su padali i ginuli za njegovu slobodu [2]. Mi smo jugoslovenska vojska, koja nikada, nikada nece kapitulirati pred Nemcima. Vi ste vec poceli da pravite zulume. Kazem vam: Cuvajte srpska sela kao svoja. Ne zavodite se  nemackim lazima, jer su oni isto toliko vasi neprijatelji kao i srpski. Oni su dosli, i otici ce, a vi cete ostati ovde. Nego, pamet u glavu pa pazite sta radite. Ako danas nestane srpsko selo, sutra ce nestati muslimansko, i tako cete se potamaniti u ovom kraju

Posto je po istocnoj Bosni sa svojom grupom razarao dva dana prugu ZavidoviciàHan-Pijesak (22. i 23.aprila), i 23.aprila izvrsio prepad na  jednu nemacku kolonu sest kilometara severno od Han-Pijeska, Mihailovic se sa oko sedamdeset ljudi prebacio kod sela Stari Brod preko Drine u Srbiju, ujutro, 30.aprila. Jedan deo pratilaca ga je napustio 6.maja. Sa sedam oficira i dvadeset cetiri podoficira i vojnika od kojih je najstariji bio major Miodrag Palosevic, Mihailovic je stigao na jugozapadnu padinu Suvobora, kod stocarskih koliba, na poluposumljenu visoravam koja je na sekciji Vojnogeografskog instituta nosila naziv Ravna gora. 12.maja odlucio je da za srediste svoje akcije uzme Ravnu Goru, planinsko selo izmedju Suvobora i Maljena, oko 30km severno od Gornjeg Milanovca. Najbliza mesta su sela Brajici, Struganik, Ba, sva sela koja ce nesto kasnije uci u istoriju. U rano jutro 13.maja 1941. Mihailovic je dosao na Ravnu Goru, ogranak Suvobora, i tamo pobo zastavu slobode. Bila je to zastava 41. pesadijskog puka, simvol nove borbe za slobodu. Ona se zaleprsala u rukama narednika Boze Perovica, koji je, posto ju je primio iz Cicinih ruku, ponosno  nosio do kraja rata. Ta ista zastava pratila je Cicu kroz sve njegove borbe, pobede i stradanja, i pala je u ruke neprijatelju istog dana kad je ta sudbina zadesila i samog Drazu. Sa njom je herojski pao i zastavnik Perovic, tada vec kapetan II klase.         Ravna Gora je ubrzo postala zariste nacionalne svesti, borbe i vere u slobodu. O njoj su se pricale i pricaju legende. Jedan mali plato na Suvoboru postaje Meka Srbinova, a planina Suvobor po drugi put ulazi u istoriju Srbije kao simvol slobode[3]. Niko to nije mogao da unisti, da izbrise. Nemci su ga bombardovali, palili pojate i naselja po njemu.

 Planinu niko ne unisti, duh njen jos manje

          Dolaskom cetnika na Ravnu Goru prestaje period povlacenja. Sam polozaj Ravne Gore, na tromedji LJubickog, Kolubarskog i Takovskog sreza, pod Suvoborom ulivao je sigurnost za boravak cetnika i njihovo kretanje po okolini jer je ovaj kraj skoro bez komunikacija za nemacke motorizovane trupe.

          Prva veza uspostavljena  je sa narodom iz sela Planinice i Kostunici koji su jos prvih veceri dosli i doneli darove vojnicima, a iako taj narod nije znao radi cega je ta vojska napravila bivake po njihovim mlecarima i bacijama, on je nesvesno pomogao cetnicki pokret. Govorilo se da je na planini skoncentrisano desetine pukova, sa artiljerijom i velikom kolicinom ratnog materijala... Pomoc koju je narodna bujna masta pruzila cetnickom pokretu ogledala se u tome sto je bas ta narodna prica uplasila @andarmerijske jedinice koje su bile koncentrisane podno Suvobora.

Vest o ,,vojsci koja je dosla iz Bosne“ i nalazi se negde na Suvoboru, brzo se pronela Srbijom. Sa svih strana poceli su da pristizu oficiri i vojnici zeljni da produze borbu, odnosno da je tada po prvi put zapocnu jer oni pokusaji pruzanja otpora Nemcima u periodu do 13. maja, bili su jednom recju smesni. Cica Draza ih je primao, davao im zadatke i slao ih je u pojedine srezove da organizuju narod. Svaki ko je odlazio na teren imao je ovakva uputstva:

Sto pre uspostaviti vezu sa bivsim solunskim ratnicima i vidjenijim domacinima, i upoznati ih sa ciljem borbe pokreta sa Ravne Gore; veza sa Opstinskim ustanovama i preko njih sabotiranje preko njih sabotiranje isporuka Nemcima.; veza sa zandarmima, koje treba upotrebiti za osiguranje i vrsenje kurirske sluzbe; veza sa policijskim vlastima, kao i prikupljanje spiskova svih sposobnih za vojsku koji nisu dopali ropstva, tako da u danom trenutku bude sve pripremljeno sto je moguce bolje za otsudnu borbu protiv Nemaca.  Skupljati medicinski   i ratni  materijal, vojnu opremu pripremati baze i spremati seljastvo na konacan ustanak

Za Beograd i druge vece gradove, pored navedenih data su i ova uputstva:

Ubacivati nase ljude na odgovorna mesta u raznim nadlestvima; pratiti rad neprijateljev i prikupljati podatke o njemu, kao i organizovanje finansijskih odbora za finansiranje pokreta.

Medju prvima koji su dosli na Ravnu Goru bili su oficiri Kraljevske jugoslovenske vojske koji nisu dopali ropstva. Ispred svih to su bili majori Radoslav Djuric, Bosko i @arko Todorovic, kapetani Dusko i Sasa todorovic, Slavko Pipan, porucnici Nesko Nedic i Simo Uzelac. Niko od njih nije ostao na Ravnoj Gori. Posle primljenih uputstava, isli su na teren. Cica nije zeleo da se gomila vojska na Ravnoj Gori, kako zbog smestaja i ishrane, tako i radi lakseg povlacenja u slucaju napada Nemaca, jer se na Suvoboru nije smela primiti borba zbog verovatne odmazde prema okolnom stanovnistvu.

Kao obucen vojnik i proucavalac taktike gerilskog ratovanja - te kao veteran vrlo surovih dogadjaja iz Prvog svetskog rata - Mihailovic je znao da opsti ustanak sa slabo naoruzanim, poluobucenim gerilcima, moze biti samo stetan i neproduktivan. Najveci broj ljudstva bio je naoruzan ,,Mauzer“ puskom, ili karabinom M.1924. Imali su, ali veoma retko i poneko lakse automatsko oruzje, najcesce puskomitraljez. Medjutim, nije bilo retko naci medju vojnicima i one koji su nosili zardjale modele iz proslog veka koje su se punile od straga pa su zato nosile naziv ostraguse, ili lovacke puske, sa dve cevi. Oruzje je bilo veliki faktor u tom ratu, ali je opet bitku dobijalo junacko srce i vera i nada. Drazinim ustanicima nije falilo ni jednog ni drugog. Mihailovic je uz pomoc svojih saradnika pukovnika Dragoslava Pavlovica i majora Miodraga Palosevica razradio plan o reorganizaciji u okviru gerilskih trupa na teritoriji ondasnje Jugoslavije.

 Nova formacija je predvidjala trojnu podelu. Osnovna celija, osnovna jedinica gradje cetnickih snaga je bila trojka - tri vojnika: vodja, pomocnik i odrzac veze. U gerili, jedna trojka je bila sposobna za izvrsenje niza zadataka: izvidjanje, sabotaza, atentati, prepadi na neprijateljske patrole i straze i skoro sve akcije iz cijeg zbira i proistice celokupna delatnost gerile. Zbog velike pokretljivosti i brzine, dobro uvezbane trojka mogla je, narocito nocu da postigne rezultate koji se sa vecim brojem ljudi ne bi mogli postici. Posle duzeg zajednickog rada, trojica u trojci postajali  su jedna dusa. Petnaest do trideset ovakvih trojki cinile su jednu gerilsku cetu; tri cete - bataljon, a tri bataljona-                       - brigadu. Brigada je dobijala naziv prema srezu u kome je organizovana. Ako je srez, s obzirom na kolicinu oruzja, mogao da izbaci i dve brigade, onda je taj srez imao Prvu i Drugu, recimo, Jadarsku brigadu. Jos krajem 1941 godine Vrhovna komanda izdala je  ,,Uput za cetnicko ratovanje“, po kom se uglavnom i vrsila gerilska borbena obuka. U toku rata, vrsena su prikupljanja podataka stecenih iskustvom na terenu radi dopune novog izdanja, koje su dogadjaji sprecili da ugleda svetlost dana.

          Samo da se vratim na pricu o gerilskom ratovanju. Gerilska vojska koja je pocela borbu protiv nemacke vojne sile u nasoj zemlji,  je glavno delo djenerala Draze Mihailovica, po kome ovaj i ulazi u istoriju Drugog svetskog rata. U Drugom ratu gerile su se javljale u svim zauzetim zemljama. Gerila djenerala Mihailovica bila je najranija. Ona, kao sto se u Drugom ratu pokazalo, moze mnogo, ali ne moze sve. Ona ne moze da muci glavninu neprijateljsku snagu; ona sama sobom ne moze da oslobodi zemlju. Kao pomocno sredstvo, ona moze da ucini mnogo. Sa cisto vojnog gledista, gerila djenerala Mihailovica najvise je vredela onda kada se bila vezala za saveznicke operacije u Severnoj Africi. U toj prilici, Mihailovic je, po pricanju samih saveznickih komandanata, ucinio njima vrlo velike usluge. Draza je tacno znao sta gerila moze, a sta ne moze. Svoju glavnu akciju pripremao je za onaj trenutak kada pocne iskrcavanje saveznickih snaga na Balkanskom poluostrvu. Dotle, bilo je dovoljno sto je njegova gerila bila uspela vezati izvestan broj neprijateljskih divizija. Po planu koji su napravili saveznicki generali, trebalo je da saveznici priblize svoje odrede Jadranskoj obali a da cetnicke strane pokusaju da omoguce saveznicima da se iskrcaju sa sto manje gubitaka, tako sto ce snazno udariti Nemcima u ledja dok ovi budu ocekivali iskrcavanje.

          Prvi dokaz postojanja cetnickih snaga u Srbiji posle okupacije bila je depesa potpukovnika Pavlovica upucenoj Jugoslovenskoj vladi van otadzbine dana 8.oktobra:

Jugoslovenska vojska u zemlji postoji. Vojskom komanduje pukovnik Draza Mihailovic. Narod zeljan borbe. Nemamo ni najpotrebnijih sredstava. Zasada se borimo samo puskom i bombom. Nemci uplaseni, ne znaju sta da rade. Ipak cine velike svireposti.  Opkolili smo Valjevo vec vise dana. Ka Kragyjevcu i Kraljevu nadiremo. Neprijatelj u avijaciji oskudan, prema nama ipak nadmocan. Aerodromi u Preljinama, Cacku i Poznjzi spremni. Nas Stab na Suvoboru. Na celoj oslobodjenoj teritoriji nigde nema neprijatelja, sem kao zarobljenika. U Sandzaku Italijani sa vrlo slabim moralom. U Bosni samo se ustase bore, dok hrvatski vojnici beze. Nemci jakim snagam drze samo dolinu Morave, dok ih po ostalim kasarnama i garnizonima opkoljavamo i hvatamo. Skoro sve pruge i puteve smo porusili. Hrvati su cuda napravili od Srba. Ni zverovi im nisu ravni. Ali smo poceli da im vracamo. Narod bi srecan bio da vidi prvu pomoc od Saveznika. Devetog bicu u Pozezi. Mogu doci na referisanje. Posaljite avion.    

Dragoslav Pavlovic

          Ovu depesu napisao je poptukovnik Dragoslav Pavlovic, jedan od najboljih i najsposobnijih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije, koji je od prvih ratnih dana bio uz pukovnika Mihailovica, ispunjavajuci tako zakletvu datu Kralju i Kraljevskoj porodici. Takodje, potpukovnik Pavlovic, je pored i ostalih epiteta, nosio epitet najskolovanijeg djeneralstabnog oficira. On je zavrsio Visoku ratnu skolu u Parizu Ecole Superior de guerea potom sluzio u 18.pesadijskom puku, da bi pred pocetak rata presao u djeneralstab. On je jedan od najzasluznijih za uspostavljanje radio-veze sa Kraljem i vladom u Londonu. Ta veza je odlicno funkcionisala za vreme Drugog svetskog rata a od kada su engleski oficiri padobranci doneli sifre koje se mogu koristiti u slanju poruka Englezima i Srpskoj Vladi, postala je i jedini nacin za komuniciranje izmedju vojske u otadzbini i Kralja i Vlade.

Odusevljenje se radjalo; ali je situacija iziskivala i krajnju opreznost. Preuranjenim akcijama i nekorisnim angazovanjem mogli su se svi rezultati unistiti, a poverenje u pokret, koje je iz dana u dan raslo, nepovratno procerdati. Mere predostroznosti, s druge strane, nisu se mogle lako i brzo primeniti: disciplina kakvu zahteva jedan oruzani pokret, narocito u svojoj konspirativnoj fazi, uveliko je nedostajala.

Citav splet okolnosti u samom pokretu skoro je unistio pokret. Uz najvece samoodricanje i sa retkom odlucnoscu, pocetne prepreke su ipak savladane.