Pavle Đurišić rođen je 9. jula 1907. u Podgorici, gdje mu se otac Ilija doselio iz Lješanske nahije, odakle su Đurišići porijeklom. Rano je ostao bez oca pa se preselio u Berane, kod ujaka Petra Radovića, koji je u Prvom svjetskom ratu četovao sa vojvodom Vukom. Ujakove priče vjerovatno su presudno uticale na mladog Pavla da prekine školovanje u učiteljskoj školi i upiše gimnaziju a zatim 1927.godine i Vojnu akademiju, koju završava tri godine kasnije kao pješadijski potporučnik. Prvo je službovao u Sarajevu a zatim po vlastitom zahtjevu odlazi u Berane, gdje je najprije komandir voda, a zatim komandir 1. čete 48. pješadijskog puka. 1939. odlazi u Plav, gdje radi na obavještajnim zadacima. Aprilski rat zatiče ga u činu kapetana prve klase vojske Kraljevine Jugoslavije.
Nakon aprilskog sloma Crna Gora postala je talijansko okupacijsko područje, na čijem čelu je bio Visoki komesarijat, civilna ustanova kao najviše okupaciono tijelo. Crnogorsko primorje Italija je anektirala a Tuzi, Plav i Gusinje pripojeni su tzv. Velikoj Albaniji.
Odmah po okupaciji crnogorska organizacija KPJ počinje pripreme za ustanak. Pristupa im i manji broj građanskih političara i većina aktivnih oficira bivše jugoslovenske vojske, a tada ih je u Crnoj Gori bilo oko 400. Najistaknutiji među njima bili su kapetan Pavle Đurišić, major Đorđije Lašić i pukovnik Bajo Stanišić. Ustanak je otpočeo 13. jula 1941. kao niz manjih akcija, ali vrlo brzo poprimio je karakter masovnosti, kao nigdje u Jugoslaviji u to vrijeme. Slabe talijanske okupacione snage nisu bile spremne za veći otpor i za samo desetak dana oslobođen je najveći dio Crne Gore, izuzev Podgorice, Cetinja, Nikšića, Pljevalja i Primorja. Međutim, Talijani vrlo brzo odgovaraju, žestokom ofanzivom sa šest divizija i do 15. avgusta vraćaju skoro sve izgubljene teritorije i zavode strožiji, vojni okupacioni režim na čelu sa generalom Alesandrom Pirciom Birolijem.
Nakon poraza, među ustanicima je zavladala malodušnost, naročito među političarima i aktivnim oficirima i oni masovno napuštaju NOP. Pojedini oficiri, među kojima i Pavle Đurišić i Đorđije Lašić, osnivaju vlasite oružane odrede i, čuvši za pokret Draže Mihailovića u Srbiji, nastoje stupiti u kontakt sa njim. U tu svrhu oni su uputili Mihailoviću na Ravnu Goru delegaciju koju su činili kapetan Rudolf Perhinek i poručnik Mirko Kuklić. Pošto je od njih informisan o situaciji u Crnoj Gori, Mihailović 15. oktobra 1941. imenuje majora Lašića komandantom svih četničkih snaga u Crnoj Gori, a Pavla Đurišića komandantom četnika za okruge beranski, andrijevički, kolašinski, bjelopoljski , pljevaljski i prijepoljski. Četnički pokret u Crnoj Gori vrlo brzo se omasovljava čemu pridonosi i neuspio partizanski napad na Pljevlja ( 1. decembra ) u kojem su partizani pretrpjeli katastrofalan poraz. To je narod uvjeravalo da još «nije vrijeme» za borbu protiv okupatora, što je i bila glavna četnička strategija. Pavle Đurišić u decembru posjećuje Mihailovića na Ravnoj Gori, a 20. decembra 1941. Mihailović šalje Lašiću i Đurišiću Instrukcije u kojima im iznosi osnovne programske ciljeve četničkog pokreta. Tu se kaže, pored ostalog i slijedeće :
« Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju…
Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata…
Stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i između Srbije i Slovenačke, čišćenjem Sandžaka od muslimanskog i Bosne od hrvatskog i muslimanskog življa…
Sa komunistima partizanima ne sme biti nikakve saradnje, jer se oni bore protiv dinastije a za ostvarenje socijalne revolucije, što nikada ne sme biti naš cilj…»
Postupajući po ovim Instrukcijama Đurišić se, kao i ostali četnički komandanti, spremao da napadne partizane. U tu svrhu odlučio je da zatraži pomoć talijanskog okupatora. Najprije se, u januaru 1942, u Beranama sastao sa komandantom divizije Venecia, generalom Boninijem, i sa njim dogovorio saradnju, ali je želio da sporazum ostane tajna, pa ga je sa četničke strane umjesto Pavla potpisao njegov brat Vaso. Otvoreni sporazum sa Talijanima Đurišić će potpisati već u martu iste godine sa zapovjednikom okupacionih trupa u Crnoj Gori. Sporazum je govorio o zajedničkoj borbi protiv snaga NOP-a i naoružavanju i ishrani četnika od strane Talijana. Tako se Đurišić u potpunosti stavio u službu okupatora.
Đurišić je sa oko 500 četnika i uz pomoć Talijana napao partizane sredinom januara 1942. i za samo tri dana istjerao ih iz beranskog okruga. Četnici Đorđija Lašića napali su 20 januara u Kraljskim Barama dvije partizanske čete i tom prilikom zarobili 102 partizana od kojih su 37 odmah ubili. U noći 23./24. januara četnici Pavla Đurišića opkolili su partizane u Gornjim Selima i u borbi ubili njih 15, a 27 partizana koji su se predali su na licu mjesta zaklali. Potom su razbili partizane kod Mateševa i 23. februara zauzeli Kolašin. U isto vrijeme pukovnik Bajo stanišić vrši puč u Pavkovićkom partizanskom odredu i pomaže Talijanima da poraze partizanske snage kod Danilovgrada i prodru u Nikšić.
Omasovljavanju četničkog pokreta u Crnoj Gori doprinosi i teror koji partizani sprovode nad stvarnim i umišljenim neprijateljima, pobivši mnogo ljudi pod optužbom da su četnici, bez suda i dokaza. Krajem marta i početkom aprila četnici poduzimaju uz pomoć okupatora opštu ofanzivu protiv snaga NOP-a , poznatu kao Treća ofanziva. U ofanzivi učestvuju i Nedićevi odredi iz Srbije pod komandom majora Miloša Glišića i majora Vučka Ignjatovića ( inače četničkih komandanata koji su se po Mihailovićevoj naredbi legalizovali kod Nedića ). Do kraja maja većina partizanskih snaga protjerana je iz Crne Gore.
Nakon završetka ofanzive Talijani i četnici regulišu svoje odnose sporazumom od 24. jula 1942. koji su potpisali general Pircio Biroli, a sa četničke strane general Blažo Đukanović. Sporazumom je odlučeno da četnici formiraju tri leteća odreda pod komandom Pavla Đurišića, Baje Stanišića i Krsta Popovića. Ostali, tzv. ilegalni četnici uključeni su u talijansku dobrovoljačku antikomunističku miliciju ( MVAC ). Prema ovom sporazumu Pavle Đurišić je formirao Limsko-sandžački leteći odred, jačine četiri bataljona, koji je naoružavan, plaćan, hranjen i oblačen od strane okupatora. Na sastanku četničkog vođstva u Zimonjića Kuli u Hercegovini, Mihailović dijeli područje Crne Gore na istočni i zapadni sektor. Za komandanta istočnog sektora postavlja Đurišića, a zapadnog-Stanišića. Ubrzo nakon toga Mihailović se sa svojom Vrhovnom komandom smješta u Lipovu kod Kolašina, potpuno neometan od Talijana. Đurišić 7.novembra u Kolašinu priređuje svečan doček generalu Pirciu Biroliju i pozdravlja ga servilnim govorom u kome, pored ostalog, kaže : «Ekselencijo, za sva dobročinstva koja ste svojom mudrom politikom učinili za srpski narod u Crnoj Gori, uživate njegovu najveću ljubav i poštovanje…Ja želim da se u ovom napaćenom Kolašinu osećate kao u vašem italijanskom narodu…»
A evo šta Pavle u istom govoru kaže tuđinskom generalu o vlastitom narodu : « Izvesni nacionalni odrodi i otpadnici, iz svojih niskih ličnih računa i interesa, odrekli su se prošle godine svoga srpskog imena, počeli stvarati nekakvu crnogorsku naciju, što je ustalasalo sav pošten i čestit svet u Crnoj Gori, koji je sa srpstvom i za srpstvo živeo i umirao.»
Za 15 mjeseci Đurišićeve vladavine Kolašinom, u tom gradu djelovao je četnički zatvor, u kome su zatvarani i mučeni pohvatani pripadnici i simpatizeri NOP-a. Đurišić je i pro formae organizovao Narodni vojni sud koji je u smrt poslao oko 350 ljudi iz kolašinskog zatvora. Strijeljanja su vršena na lokacijama oko Kolašina : na Brezi, u Skrbuši, Strelićkom Kršu, Ostrvci, Lučkoj gori i dr.
Pavle Đurišić je doslijedno sprovodio Mihailovićeve Instrukcije o potrebi istrebljenja Muslimana i u tome se istakao kao malo koji četnički komandant. Zadojeni mržnjom, njegovi četnici su svojski prionuli «tjeranju gube iz torine» i «čišćenju zemlje od nekrsti». Prvi zločin protiv Muslimana u kome su sudjelovali Đurišićevi četnici bio je pokolj u Foči 19. avgusta 1942. u kome je, prema prvim četničkim izvještajima, ubijeno oko 1000 ljudi, od čega 300 žena i djece. Od Đurišićevih snaga, u ovom pokolju su učestvovali Durmitorski odred Ivana Ružića, Sandžački odred Jovana Jelovca, te odred Mašana Adžića.
Đurišić je u januaru 1943. rukovodio napadom na Muslimane u bjelopoljskom kraju. Napad je počeo 5. januara u dvije kolone pod komandom Vojislava Lukačevića i Miraša Savića. O ishodu akcije Đurišić 10. januara izvještava Dražu Mihailovića :
« Akcija na desnoj obali Lima u srezu bjelopoljskom završena je. Rezultat ove borbe je:
1. Potpuno su uništena slijedeća muslimanska sela…( sada nabraja poimenično, ukupno 33 sela-op. E.Č. )
Žrtve: Muslimana boraca oko 400
Žena i dece oko 1000 «
Ovo je bio samo uvod u još strašniji zločin nad Muslimanima jugoistočne Bosne i Sandžaka koji su četnici izvršili mjesec dana kasnije. I ovom akcijom komandovao je Đurišić a učestvovala su četiri odreda ukupne jačine oko 6000 četnika, a odredima su komandovali kapetan Vojislav Lukačević, major Andrija Vesković, major Zdravko Kasalović i kapetan Bajo Nikić. Šta su četnici ovom prilikom počinili opet govori sam Đurišić u svome izvještaju Mihailoviću od 13. februara 1943 :
«…Za vreme operacija se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti.
Žrtve-Naše ukupne žrtve su bile 22 mrtva od kojih 2 nesretnim slučajem i 32 ranjena.
Kod Muslimana oko 1200 boraca i do 8000 ostalih žrtava : Žena, staraca i dece.»
Nakon ovog užasnog zločina, četnici su se sa opljačkanim plijenom vratili u Crnu Goru, gdje ih dočekuje naređenje za pokret prema Hercegovini. Naime, u to vrijeme bila je u jeku bitka na Neretvi i Mihailović je početkom marta dobio od svog glavnokomandujućeg u toj operaciji majora Ostojića obavijest da su partizani prešli Neretvu i nanijeli žestok poraz četnicima. Mihailović je inače za operacije u Četvrtoj ofanzivi bio predvidio rezervu od oko 5000 hiljada ljudi pod komandom Pavla Đurišića pa je zato smjesta naredio opštu mobilizaciju u Crnoj Gori i pokret prema Neretvi. Pavle je uspio sakupiti 2314 četnika i krenuo sa njima iz Kolašina 16.marta 1943. u talijanskim kamionima, pokupivši usput kod Mojkovca i Mihailovića, te su tako stigli u Kalinovik kod Ostojića. Pavlovi četnici su se odmah uključili u žestoke borbe sa partizanima pred Kalinovikom, ali nakon što su partizani zauzeli Obalj i zašli im za leđa, Mihailović naređuje odstupanje prema Foči. Tu zajedno sa dijelovima talijanske divizije Taurinense četnici zaposjedaju desnu obalu Drine da bi spriječili glavnini snaga NOP-a prodor u Crnu Goru. Mihailović naređuje Đurišiću da sa oko 1500 četnika pređe preko Volujaka i udari na glavninu partizanskih snaga s leđa. Međutim, nakon što su partizani prešli Drinu i ugrozili samog Mihailovića, Đurišić se sa svojim snagama vraća u pomoć. Dolazi do Čelebića na desnoj obali Drine i 10. aprila napada 2.proletersku diviziju u želji da deblokira Foču. Sedma krajiška brigada 17. aprila dolazi iza leđa Đurišićevim snagama a 2. divizija vrši protivnapad. Đurišićeve snage su tako opkoljene i potpuno razbijene. Poginulo je oko 650 četnika, a ostali su u manjim grupicama pobjegli nazad u Crnu Goru. Nakon što su partizanske snage prodrle u Crnu Goru, Draža Mihailović shvata da od planirane kontraofanzive nema ništa i donosi odluku o povlačenju u Srbiju. Đurišić se nakon poraza kod Čelebića vratio u Kolašin upravo u momentu kada njemačke snage, u pripremama za operaciju «Schwarz», dolaze u Crnu Goru. Ujutro, 14. maja ulaze i u Kolašin. Zatečeni Đurišić naređuje svojim ljudima da ne pružaju otpor, pa ih Nijemci bez borbe razoružavaju a Đurišića odvode u zarobljeništvo, u Poljsku.
Za vrijeme Đurišićevog odsustva, četnička organizacija u Crnoj Gori proživljavala je teške trenutke, dok se NOP sve više širio. Mihailović je Crnu Goru sada podijelio na Istočni front, pod komandom Đorđija Lašića, i Južni, pod komandom Baje Stanišića. Međutim, sredinom oktobra 1943. jedinice Drugog udarnog korpusa NOVJ napadaju na manastir Ostrog i uništavaju četničku komandu za Crnu Goru, ubivši pri tom generala Đukanovića i Baju Stanišića. Četničke snage u Crnoj Gori nakon ovog su se svele na slabe snage Đorđija Lašića i Jakova Jovovića, koje su se povukle u gradove i prešle u otvorenu kolaboraciju sa Nijemcima.
Pavle Đurišić je u međuvremenu uspio pobjeći iz zarobljeništva i stići nadomak Beograda gdje ga je uhapsila patrola Srpske državne straže i predala Nijemcima, koji su ga ponovo zatvorili. Pušten je na intervenciju Milana Nedića te se sastao sa Nedićem i sa njemačkim ministrom za Jugoistok Neubacherom. Sklopivši sa njima određene aranžmane napustio je Beograd i javio se Mihailoviću, koji ga šalje da od Lukačevića preuzme komandu za Sandžak, zbog Lukačevićevog upućivanja na zadatak ispraćaja engleskog pukovnika Baileya do jadranske obale na njegovom putu za Kairo. Međutim, neplanirano i mimo Mihailovićevih naredbi, i Lukačević je produžio sa Baileyem u Kairo, a zatim i u London. Đurišić ( sad već potpukovnik ) je svoju komandu smjestio u Prijepolje kod Nijemaca te odmah počeo sa njima surađivati u akcijama protiv partizana.U aprilu 1944. njegovi četnici zajedno sa Nijemcima pokreću veliku ofanzivu protiv snaga NOP-a u Crnoj Gori koja završava potpunim neuspjehom. Đurišić se u maju 1944. vraća u Beograd radi realizacije ranije utvrđenih planova sa Nedićem i Nijemcima. Naime, dogovoreno je da se od četnika iz Crne Gore i Sandžaka osnuje Crnogorski dobrovoljački korpus (CDK) koji će biti u potpunosti opskrbljivan od strane Nedića i Nijemaca. Za vrijeme boravka u Beogradu i Nedić je Đurišića unaprijedio u čin potpukovnika, a stiglo mu je i specijalno priznanje, jedinstveno među četnicima: Hitler ga je odlikovao Gvozdenim krstom ! Po povratku u Crnu Goru Pavle je izvršio formiranje CDK.
Nezadovoljan Đurišićevim arnžmanima sa Nijemcima Mihailović mu naređuje da se vrati u «ilegalu» da se ne bi do kraja kompromitovao u narodu. Na kraju su se sporazumjeli da Đurišić svoju komandu u Sandžaku Dušanu Arsoviću, koji bi nastavio održavanje veze sa Nijemcima, a on da se vrati u Crnu Goru i preuzme raniju Lašićevu komandu ( Đorđije Lašić je u maju 1944. poginuo ). Ovim je Đurišić i fomalnu postao komandant svih crnogorskih četnika. Međutim, ubrzo se sukobljava sa Mihailovićem.
Mihailović u to vrijeme vraća u Crnu Goru Voju Lukačevića da preuzme komandu ilegalnih četnika Crne Gore i Sandžaka, time praktivčno ponovo isturivši Đurišića kao «legalnog» u kolaboraciju i dalju kompromitaciju. Đurišića je ovo jako povrijedilo i došlo je do prepiske između njega i Mihailovića te je stvar nekako izglađena i Đurišiću je vraćena stara komanda.
Sredinom avgusta 1944.Nijemci i Đurišićevi četnici pokreću novu ofanzivu protiv snaga NOP-a, poznatu i kao Durmitorska operacija. Nakon početnih uspjeha i zauzeća većeg dijela slobodne teritorije, partizani prelaze u kontraofanzivu. 25. avgusta nanose Đurišiću težak poraz na Krnovu i u Čeranića gori, ubivši 350 i zarobivši oko 300 četnika. Nakon ovoga Treća divizija NOVJ razbija četnike i u Gornjim Rovcima i Donjoj Morači, i do kraja avgusta oslobađa Kolašin, Berane, Andrijevicu, Mojkovac i Šavnik. Ovaj poraz označio je kraj svih četničkih i okupatorskih iluzija u Crnoj Gori.
Nakon povlačenja njemačkih trupa među crnogorskim četnicima nastaje vijećanje šta da se radi. Većina je bila za povlačenje preko Albanije prema Grčkoj, gdje bi se spojili sa Saveznicima. Đurišić čak poziva i Mihailovića, koji se nakon protjerivanja iz Srbije sa svojim preostalim snagama nalazio u Bosni, da im se pridruži. Mihailović mu međutim poručuje da se sa svojim snagama prebaci u rajon Goražde-Foča-Kalinovik. Đurišić pristaje i počinje masovni pokret crnogorskih četnika, njih oko 7000, prema Bosni. Sa njima se povlačilo i oko 3000 civila. Krajem decembra 1944. stižu u Rudo i tu Đurišić dobija novo naređenje da se napušta prvobitni plan i da se ide na sjever Bosne, prema Trebavi, gdje se već nalaze Mihailović i srbijanski četnici. Međutim, tada Đurišiću dolazi kurir Zaharija Ostojića koji ga poziva na konferenciju komandanata u Zaborak kod Čajniča. Na sastanak je Pavle poveo i Ivana Ružića i još neke svoje komandante a tamo su zatekli Zaharija Ostojića, Luku Baletića, Petra Baćovića, te neke četnike iz Lukačevićeve Nezavisne grupe nacionalnog otpora koja se već bila otcijepila od Mihailovića ( Lukačević nije bio prisutan jer su ga upravo tih dana zarobili partizani )te četnički komandanti iz Hercegovine i Račić kao predstavnik srbijanskih četnika. Uglavnom, bili su to sve komandanti koji su već došli u sukob sa Mihailovićem i ovdje su se dogovorili da , nakon što stignu na Trebavu, prinude ga da odstupi sa čela pokreta.
Marš kroz Bosnu nastavljen je 9. januara 1945. Izloženi stalnim partizanskim napadima, strahovitoj zimi, gladi i tifusu, Đurišićevi četnici i izbjeglice stigli su na Trebavu desetkovani i na izmaku snaga. Tek po dolasku uvidio je Đurišić koliko je tešku grešku napravio poslušavši svog vrhovnog komandanta : srbijanski četnici bili su u isto tako jadnom stanju kao i crnogorski, a Mihailović mu je iznio svoj plan prema kome bi se sve snage morale vratiti na svoje terene i započeti gerilske akcije dok ne dođe do sukoba između SSSR i zapadnih saveznika, u šta je Mihailović iluzorno vjerovao, kao posljednju nadu za spas četnika. Đurišić, mnogo trezveniji, znao je da bi povratak četnika u Srbiju i Crnu Goru bio ravan katastrofi pa je predložio da se povlači na zapad, prema Sloveniji, gdje su se već nalazili srpski kvislinzi Nedić i Ljotić, kao i četničke vojvode Đujić i Jevđević. Nakon sastanka sa Mihailovićem, Đurišić je 21. februara 1945. sazvao konferenciju crnogorskih četničkih vođa, gdje im je iznio ovaj prijedlog, koji su oni jednodušno prihvatili. Bili su takođe i mišljenja da i Mihailović mora ovo da usvoji, jer su se njegovom krivicom našli u Bosni, umjesto da se povuku preko Albanije što bi značilo gotovo siguran spas. Ove zaključke uputili su Mihailoviću, ali im on nije odgovorio već je poslao srbijanskim komandantima raspis da se na odluke Đurišićeve «samozvane» ( citat Mihailovića ) skupštine ne obaziru.Crnogorsko četničko vođstvo se opet sastalo 1. marta i poslalo Mihailoviću iste zahtjeve. Ovaj put su dobili odgovor u kome Mihailović kaže kako nema namjeru odustati od svog plana o povratku u Srbiju, a da Đurišić može ići sa svojim ljudima u Sloveniju, ako želi. Nakon toga su se sve četničke snage po Mihailovićevoj naredbi prebacile na Vučjak na lijevoj obali rijeke Bosne.
Đurišić je stupio u radio-vezu sa Nedićem i Ljotićem, obavijestivši ih da im se namjerava pridružiti u Sloveniji. Ova dvojica su to objeručke prihvatila i, nakon što su dobili garancije od Neubachera da će Nijemci osigurati Pavlovim snagama smještaj u Sloveniji, uputili su Đurišiću na Vučjak delegata koji ga je obavijestio da će mu Ljotićeve snage doći u susret kod Bihaća, ali za put do Bihaća, kroz ustašku teritoriju, moraće da se snađe sam. Đurišić je imao spremno riješenje i za to. Naime, već je ranije, mimo Mihailovićevog znanja, stupio u kontakt sa Sekulom Drljevićem, vođom crnogorskih separatista, pobornikom samostalne Crne Gore i samim tim žestokim Đurišićevim političkim protivnikom, koji je u to vrijeme živio u Zagrebu, pod Pavelićevom zaštitom. Nakon nekoliko sastanaka između Đurišićevih i Drljevićevih delegata, pao je dogovor : Đurišić će se sa svojim snagama prebaciti do Slavonskog Broda, gdje će se staviti pod Drljevićevu komandu pod imenom Crnogorska narodna vojska a zatim će se zajedno prebaciti do Zagreba, a potom sa ustašama dalje, na zapad. Naravno da se nijedna strana nije namjeravala držati sporazuma: Đurišić je htio da u Brodu preda Drljeviću samo ranjene i bolesne a onda, riješivši se tereta, produži prema Bihaću. Drljeviću je sporazum trebao da bi se domogao vlastitih oružanih snaga, a Đurišića je namjeravao eliminisati.
Đurišić je najzad 18. marta pokrenuo svoje snage sa Vučjaka, a pridružili su im se i neki od najvažnijih četničkih komandanata : Zaharije Ostojić, Mirko Lalatović i Luka Baletić iz vrhovne komande, Petar Baćović, komandant hercegovačkih četnika sa svojim ljudstvom, kao i Dragiša Vasić, osnivač Centralnog nacionalnog komiteta i prvi Mihailovićev suradnik, sve dok nisu došli u sukob, još sredinom 1943. Iako je ovo predstavljao težak politički poraz za Mihailovića, teži i od Lukačevićeve «izdaje» u septembru 1944, jer je praktično značio cijepanje četničke organizacije na dva dijela, on bi vjerovatno nekako prešao preko toga, jer su mu svi ti komandanti ionako samo smetali. Međutim, kada je saznao za Đurišićev tajni aranžman sa Drljevićem, znao ja da je to kap koja je prepunila čašu. Zato je 23. marta izdao proglas svim četničkim komandantima koji su ostali uz njega, u kome ih obavještava da je Pavle Đurišić počinio « formalnu izdaju prema kralju, narodu i ovoj komandi « ( citat Mihailovića ) te da će biti osnovan Ravnogorski sud koji će Đurišića lišiti čina i proglasiti izdajnikom.
Đurišić je za ovo saznao kad je bio već kod Bosanskog Broda, te shvativši kakve bi to nesagledive posljedice moglo imati po njega, naređuje svojim trupama da okrenu na zapad. Shvativši da ga je Đurišić prevario, Drljević zahtjeva od ustaških vlasti da ga zaustave. U zoru 4. aprila ustaše su presrele četnike na Lijevča Polju kod Banje Luke i napale ih artiljerijom i tenkovima, nanijevši im teške gubitke. Shvativši bezizlaznost situacije, Đurišić, Ostojić, Baćović, Lalatović, Vasić i drugi, odlučuju da sa grupom od oko stotinjak četnika prođu južno od Banje Luke i preko planina krenu prema Bihaću, a glavninu ljudstva šalju u Bosansku Gradišku da se predaju Drljeviću i ustašama. Međutim, 17. aprila, Đurišića i njegovu grupu na cesti Mrkonjić Grad-Banja Luka presreće ustaški general Metikoš, noseći mu poruku Sekule Drljevića da se odmah vrati u Gradišku svojim ljudima i Drljeviću a da onda zajedno nastave do Zagreba. Vidjevši da drugog izlaza nema, Pavle pristaje i time pečati vlastitu sudbinu, kao i sudbine ostalih članova svoje grupe.
Drljević je u Bosanskoj Gradišci od Đurišićevih snaga osnovao svoju «crnogorsku narodnu vojsku», ali su svi članovi Đurišićeve grupe odmah po predaji razoružani i zatvoreni. Nekoliko dana kasnije Pavle Đurišić, Zaharije Ostojić, Mirko Lalatović, Luka Baletić, Petar Baćović, Dragiša Vasić i još neki četnički komandanti, odvedeni su u Jasenovac, gdje su svi pobijeni. Tijela su im se izgubila među tijelima hiljada žrtava ustaškog zločina, tako da nikada nisu pronađena niti identifikovana.

Nikola Kalabić je rođen 20. decembra 1906. godine u Podnovlju, na sjeveru Bosne, od oca Milana i majke Joke. Ima sestru Angelinu, rođenu 1912. godine, koja danas živi u Valjevu. Nikolin otac se razveo od Joke posle prvog svjetskog rata, i zatim se ženio još tri puta. Nikolu je u početku vodio sa sobom, tako da se on školovao u mjestima očevog službovanja, a nakratko i u Novom Pazaru. Ali od nekog vremena, možda i zbog batina koje je dobijao od oca, Nikola ponovo živi sa majkom i sestrom. Završio je šest razreda gimnazije, a zatim je upisao geodeziju u Beogradu. Na studijama je upozno godinu dana mlađu koleginicu Borku, rođenu u Rajkovićima kod Valjeva, u porodici starih radikala- Pasićevaca. Borka i Nikola vjenčali su se 1929. godine u Valjevskoj crkvi, a slijedi će godine, trećeg avgusta, rodili su im se blizanci Mirjana i Milan, prvu službu dobili su u Beogradu. Uslijedio je premještaj u Aranđelovac, i najzad u Valjevo, gdje Kalabići i danas žive, Nikola Kalabić je do početka drugog svjetskog rata radio u Valjevskoj katastarskoj upravi. Bio je veliki veseljak i neobično društven čovjek, tako da je imao pedesetak kumstava.

Prvi dan rata, 6. aprila 1941. godine, rezervnog poručnika Nikolu Kalabića zateko je u krevetu. Noga mu je bila u gipsu zbog povrede u saobraćajnoj nesreći, skinuo je gips i otišo u Šabac, gdje mu je bio ratni raspored. Vratio se kući poslije dvadesetak dana, sa pričom o rasulu Jugoslovenske vojske. Uskoro je sazno da se u Njemačkom zarobljeništvu, ranjen, nalazi general Ljuba Novaković, komandant Valjevskog garnizona "PETI PUK". Pomogo je generalu da se izvuče, a zatim mu je odnijo neophodne potrebštine na Bukulju. Tu je sreo vojvodu Kostu Pećanca, i priključio se njegovoj četničkoj organizaciji, u koju je general Novaković Bec stupio. Borka je prigovorila Nikoli na njegovom odlasku u četnike, na što je on odgovorio: "PREČI SU MI KRALJ I OTADŽBINA, ZAKLEO SAM SE". Pećanac je postavio poručnika Nikolu Kalabića za vojvodu Cerskog i Valjevskog.Ali posle svega tri dana Nikola se vratio sa Bukulje. Po Borkinom svedočenju, bio je "neraspoložen" i "pun gorčine". Pećancu je poslao uniformu i objavu, s porukom da ga napušta zato što je "krenuo sa Nedićem". Nikola je psovo na sav glas, bio je ubjeđen da će Nedić sarađivati sa Nijemcima. Nije mogao da prihvati, govorio je da se ropstva treba osloboditi, nipošto biti rob. Kako su vijesti bile sve gore, odlučio je da pođe u borbu, svjedočila je Borka.

Za pukovnika Dražu Mihajlovića Nikola je saznao od uglednog Valjevskog advokata inače Solunca, Svete Protića. Sa Protićevim pismom preporukom ljeta 1941. godine odlazi na Ravnu Goru. Njegova prva dužnost bila je komandir prateće čete pukovnika Mihajlovića, od novembra 1941. godine Nikola je komandir čete gorske garde njegovog veličanstva Kralja Petra 2 Karađorđevića. Nikola se prvi put istako novembra 1941. godine, kada je uspjeo da nabavi municiju za svoje saborce. Ta municija je odlučila ishod prve runde građanskog rata protiv komunista. Dok su se četnici Draže Mihajlovića borili protiv Nijemaca na jednom širokom frontu od Drine i Valjeva do Kraljeva. Komunisti su ih 2. novembra napali s leđa iz pravca Užica. četničke zalihe municije već su bile istrošene, a komunisti su upravo to i čekali, u kritičnim trenucima, dok je planirana evakuacija na Homolje, i dok su komunisti napredovali prema Ravnoj Gori, pukovnik Mihajlović je dozvolio Kalabiću da municiju zatraži od svog oca, koji je bio potpukovnik generala Milana Nedića kao komandant jedanaestog oružanog odreda. Po susretu sa Mihajlom koji je uprvi mah nastupio agresivno prema svom sinu Nikoli, posle dužeg razgovora preovladao je razum, i Milan odlučuje da pomogne četnicima Draže Mihajlovića, i naređuje da se u selo uputi osam kamiona municije. Od tad Milan postaje jedan od Dražinih saradnika.

Nešto kasnije, 19. decembra iste godine, nijemci su odveli na Banjicu Nikolinu i Borkinu rodbinu gdje su trebali da budu strijeljani. Međutim u jesen 1943. godine, Nikola je uspeo da ih izbavi iz logora, preko svog obavještajnog oficira Janka Košutića, odnosno njegovih veza u upravi grada.

U proljeće 1944. godine za gorsku gardu neprijatelj broj jedan postaju komunisti. Do tada, djelovi garde su vodili samo lokalne sukobe sa komunistima, uglavnom na svom terenu u centralnoj Šumadiji, zbog velike nesrazmere snaga, to su više bile potjere nego prave borbe. Po engleskom naređenju, partizanima su pristupile dve kompletne italijanske divizije, i pripalo im je sve italjiansko naoružanje do koga se moglo doći, zbog engleske podrške, preko radio Londona i na licu mjesta, komunističke mobilizacije su imale uspjeha, naročito među hrvatskim zivljem. Vlatko Maček je pozvao hrvate da priđu komunistima, a Ante Pevelić im je dao amnestiju za taj prelazak. Cilj komunista i engleza bio je jasan.Osvojiti Srbiju po svaku cijenu. Tako je četnicima Ðenerala Draže Mihajlovića nametnut nov zadatak.Odbraniti Srbiju po svaku cijenu. U tu svrhu, proljeća 1944. godine Ðeneral Mihajlović osniva do tada najveće jedinice. Najbolja među njima bila je četvrta grupa jurišnih korpusa, na čelu sa majorom Dragoslavom Račićem i načelnikom štaba kapetanom Neškom Nedićem.

Četvrtu grupu jurišnih korpusa činilo je pet jurišnih korpusa. Sastavljenih od najelitnijih brigada iz zapadne i centralne Srbije, kojima je dodijeljeno najbolje raspoloživo naoružanje. Jedna takva jedinica nije mogla bez kapetana Nikole Kalabića. On je bio komandant drugog jurišnog korpusa, snage oko 1800 ljudi. U ovaj korpus ušle su dvije brigade gorske garde i jedna brigada iz Šumadijske grupe korpusa.

Na čelu svog drugog jurišnog korpusa Kalabić je učestovao u svim velikim bitkama protiv komunista u Srbiji, ljeta i jeseni 1944. godine.U Župi, na Jastrepcu, u Toplici, na Kopaoniku, ponovo u Župi, na Jelovoj gori i na prilazima Ravnoj gori.

Posle upada crvene armije u Srbiju, četvrta grupa jurišnih korpusa je rasformirana, i Kalabića ponovo vidimo na čelu gorske garde. Prema Bosni se povlaćio u južnoj koloni preko Sandžaka.

Uoči pokreta prema Srbiji, započetog 13. aprila 1945. godine, sve četničke jedinice podijeljene su u tri borbene kolone. Na lelu srednje kolone vidimo potpukovnika Nikolu Kalabića. Tačno mjesec dana kasnije, posle nadčovječanskih napora, sve tri kolone stigle su do kraja svoga puta.Uništene su na Zelengori, od strane neuporedivo nadmođnijih komunističkih snaga. Preživjele grupe vojnika uputile su se na svoje matične teritorije, da nastave borbu za slobodu svoga naroda. Sa nekoliko desetina svojih ljudi, Nikola je uspjeo da stigne u okolinu Valjeva. Na Zelengori, komunisti su zarobili Nikolinu majku Joku, suprugu Borku u ćerku Mirjanu. Zapravo, one su se predale komunistima, po Nikolnom savjetu, pod lažnim imenima. Ali plan nije uspjeo, jer je neko odmah prepoznao Kalabiće. Komunisti su mobilisali Mirjanu u 18. Hrvatsku udarnu brigadu, iako još nije imala ni 15 godina, dok su Joka i Borka dopale zatvora. Sina Milana, Nikola je vodio sa sobom dok je to bilo moguđe. Posle nekog vremena povjerio ga je svešteniku Miri Gluscu, blagajniku u jednoj brigadi gorske garde.

Ovaj plan bi uspjeo, i Nikola bi spaso svoga sina, da komunisti u to doba nisu masovno hapsili i strijeljali srpske sveštenike. Prema memoarima arzimandrita Jovana Radosavljevića, koje se poziva na svjedočenje Fočanskog popa Novaka Stanojevića, Miro Glusac je uhapšen 25 ili 26 maja 1945. godine, zajedno sa petnaestogodišnjim Milanom Kalabićem i da su streljani u selu Blažuj na vrelu Bosne. Nikola je održavao vezu sa suprugom Borkom do 22. decembra 1945. godine. Toga dana ona je primila poslednju poruku od svog muža. Istinu o sudbini Nikole Kalabića komunisti još uvjek drže iza sedam brava, Ðeneral Draža Mihajlović je u istrazi, vođenoj od marta do juna 1946. godine, navodno reko komunističkoj policiji da ga je Nikola izdo. Međutim, to se nemože uzeti za ozbiljno, ako se zna način komunističkog isleđivanja. Oni uništavaju ljude strašnim mukama i drogama, a zapisnici iz istražnog postupka po pravilu su falsifikovani. Dok je trajalo suđenje, Draža je reko Dr. Stevanu Moljeviću, koji je to kasnije prenijo sapatnicima u Sremskomitrovačkoj tamnici, dvije stvari koje se isključuju. Prva je: izdade me Nikola. A druga: Nikola pogibe na moje oči. Ove izjave pouzdano svedoče o stanju u kome se Draža nalazio, ali ne i o Kalabićevoj sudbini.

Komunisti nisu objavili ni jedan dokument o poslednjim danima Nikole Kalabića, niti o zarobljavanju Draže Mihajlovića. Verzija koju su širili zasnivala se isključivo na svedočenjima nekoličine ozonaša koji su u toj akciji navodno učestvovali. Oni, najprije, kažu da su na prevaru, predstavljajući se kao izaslanici ilegalne Beogradske četničke organizacije, odveli Nikolu u Beograd, 6. decembra 1945, i tu ga zarobili. Međutim, jedan detalj stavlja podsumnju ovu komunističku verziju. Riječ je o Kalabićevoj ratnoj torbi, poznatoj sa fotografija. Ta torba je slučajo nađena u jednoj septičkoj jami, u jednom selu pored Užica, sedamdesetih godina. Domaćin kuće je prokopavao septičku jamu, našao torbu i predo policiji. Bila je skoro sva istrunlila, kao i dokumenta i fotografije u njoj. Ipak se moglo utvrditi da je to ratna, oficirska torba Nikole Kalabića. Djelimično oštećene i očuvane fotografije, koje su se nalazile u sredini, Užicka policija je posle nekog vremena predala gradskom muzeju revolucije, sada narodnom muzeju. To su fotografije sina Milana, za kojim je Nikola beskrajno tugovo i od kojih se nije razdvajo, kao i ćerke Mirjane.

Šta nam govori priča o Kalabićevoj oficirskoj torbi? Svakako to, da ju je on bacijo kako ne bi pala komunistima u ruke. Kada se odrekao torbe od koje se godinama nije razdvajao, a koja mu nije mogla smetati u hodu ili u borbi, i kada se odrekao fotografija svog mrtvog sina, Nikola se nesumnjivo nalazio u velikoj životnoj opasnosti. Rastanak sa tom torbom, za njega je značio i rastanak od života. Bacajući torbu, sačuvao je od stradanja saradnike čija su se imena pominjala u dokumentima. Onda je Nikola Kalabić okončao svoj život poput Račića, Rakovića, Vesića i mnogih drugih oficira. Samo ubistvom.

Војвода Момчило Ђујић

Ђујићи су старином из Босне а населили су се близу Книна, у селу Ковачићи, уз речицу Крчић. Раде и Љубица Ђујић имали су првенца Момчила а потом још две ћерке и два сина. Момчло је рођен 27.фебруара 1907. године. Као и свака српска и патријахална породица и Ђујићи су су добро познавали прошлост, јуначку и хајдучку, испеване уз гусле и у десетерцу. Најстарији син Момчило добио је име по јунаку Момчилу из јуначких песама.

У првим разредима основне школе, Момчило је због своје бистрине и марљивости, био најбољи ученик. Ниже разреде гимназије похађао је у Книну, а више у Шибенику. Није матурирао; после седмог разреда отишао је у Сремске Карловце, у богословију. У време школовања у Карловцима, његови наставници су га предодредили за калуђера, али од тога није било ништа. Владика далматински Иринеј запопио га је 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмици код Книна. Пре ступања у парохију, оженио се Зорком Добријевић, ћерком угледног трговца. Супружници родише троје деце: сина Синишу и близанце Радомира и Радојку.

Млади свештеник се показао као добар духовни радник у парохији. У цркви је проповедао тако да је народ касније понављао као да му се из олтара обраћао светац а не њихов свештеник.

Млади и стасити парох, стрмички поп Момчило, веома радишан и сналажљив, корпулентан, бујне косе и браде, временом се прочуо у околини Книна. Добар глас стекао је после градње зграде народног дома ''Петар Мркоњић'' од новца који је добио од државе и од парохијана. Прочуо се још више током 1936. године када је, уз знатну помоћ мештана, са једног извора, удаљеног од насеља око три километра, спровео цевима воду до сеоских кућа.

У стрмици, у свим јавним сеоским пословима учестовао је и свештеник Момчило. Био је веома умешан, уз то један од малобројних школованих људи. Средином тридесетих година углед стрмичког свештеника прерастао је у мисију једног сеоског попа.

У политички веома бурним временима Краљевине Југославије, на Тромеђи су стигли и одјеци сукоба националних партија и странака, њихових подела и свађа. У тим збивањима и свештеник Момчило нашао је простора за себе. Он је створио прву организацију четничког удружења за личко-далматинско-босанскокрајинску Тромеђу. Четничке амблеме из Београда у Книн донио је жандармеријски ђенерал Љубо Новаковић испуњавајући тако жељу старог четничког војводе Косте Милановића-Пећанца.

Момчило Ђујић је, 9. јануара 1935. године, своју нову униформу украсио четничким амблемима. Тако је у Книн и Крајину ''стигло'' име четничко после више од 60 година, од времена кад су на Тромеђу четовали и ратовали војвода Голуб Бабић и Петар Мркоњић, који је, у ствари, био кнежевић Петар Карађорђевић.

Краће време је свештеник из Стрмице изгледао као левичар због идеје које је имао. Тих месеци неки комунисти или њихови симпатизери, иначе идеолошки противници, уз име попа ''прилепили'' су етикете да је обична ''талијанска шпијунчина''. А јасно је и зашто: комунисти су свим својим неистомишљеницима олако давали карактеристике сходно слогану ''ко није са нама, против нас је''.

Комунисти су га етикетирали и због његове улоге у штрајку радника на изградњи железничке пруге Книн-Бихаћ. Тада је штрајкаче, и њиховој борби за зараде, лично предводио. Међутим радници су били згодна прилика за Ђујића да их просто ''запали'' својим речима прекора властима које воде лошу политику, антирадничку па и антиправославну.

Из тих дана остала је прича о храбром попу предводнику радника. Комунистички писци уз овај догађај обично додају да је тај штрајк и штрајкаче искористио како би их преварио уз помоћ полиције. Међутим, ти исти писци заборављају да је судија из Книна, односно которски начелник, казнио казном од 10 дана затвора управо Ђујића због говора против државе и власти.

Момчило Ђујић је преживео Други светски рат и американци су му дали у посед земљиште близу Чкага које се назива Libertywill (слободна воља).Tу живео заједно са својим официрима.

У разговору за "Новости" у Торонту 1988. године војвода Ђујић је изјавио да му је најжалије што му није успео атентат на Андрију Артуковића 1961. године у Њујорку и то што ће га "смрт стићи пре него се врати у Книн". Био је русофил, антикомуниста али је волео Југославију" која је омогућила заједницу народа у којој су сви Срби били у једној држави".

Посебно га је љутило упорно изједначавање активности четничке и усташке емиграције са којом су се чланови његове "Равне Горе" стално сукобљавали у Америци, Канади и Енглеској. Покретач је многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова.

Момчило Ђујић је 9. децембра 1998. затражио опроштај од српског народа за "учињену грешку приликом именовања Војислава Шешеља за четничког војводу". Он је рекао да је "обрисао Војислава Шешеља из свих српских четника" и да му одузима чин војводе због тога што је "постао

"Рођен сам у Ивањици, у варошици у којој су моји родитељи службовали. У том лепом градићу угледале су свет и моје сестре, Милица и Јелица. Свега неколико месеци по Јеличином рођењу умре наш пожртвовани отац Михајло, а после пет година и наша племенита мајка Смиљана. Наш стриц Владимир, ветеринарски мајор, добротом свога срца, преузе старање о нама, сирочићима у свом дому у Београду, који постаде и мој дом. Војно школовање започео сам пред балканске ратове. У првом полуострвском рату узео сам учешће као кадет и у њему стекао први официрски чин. Борио сам се и у Првом светском рату. Када се потписивала капитулација југословенске краљевске војске, налазио сам се у Добоју, а три дана раније у својству Начелника штаба Друге армије, примио сам у околини Дервенте борбу са Немцима у којој је онеспособљено више десетина непријатељских моторцикала, а 12 њихових војника је убијено. Одатле сам у предвечерје 28. априла прешао границу Босне и Србије изнад села Заовине. На Равну Гору, планинско седло између Савобора и Маљена, стигао сам 13. маја.
Васпитаван сам у свом дому и у свом позиву да Немцима не верујем, чак и онда када би нам доносили поклоне, а не бомбе и митраљезе. Непријатељска осећања према њима, из Првог светског рата, пренео сам и у Други, и то с једнаком одлучношћу. Радило се о Кајзеровим или Хитлеровим генералима. Ето, зашто нисам хтео да им се предам ни овога пута као што им се нисам предавао ни прошлога. Против њих сам се борио колико сам знао, могао и умео, не мислећи никада на сарадњу, већ само на ослобођење народа.
Немце сам презирао и мрзео због њиховог традиционалног непријатељства према мом народу. У своје време, овлашћењима којима сам располагао, забрањивао сам нацистичке састанке, и филмове о нацистима као и паљење ватре за рођендан Хитлера, подједнако у Словенији и Хрватској. Као војни аташе у Софији и Прагу, између два светска рата, испољавао сам непријатељски став према најављеним "силама осовине" и самовољној Немачкој. У истом звању, био сам један од мало нас, који смо посећивали совјетске амбасаде!
Немачке репресалије биле су страхотне. Гледао сам читава села у пламену. И због тога, место ме није држало. За све време пута од Босне ка Равној Гори тукао сам се са Немцима и својим пратиоцима говорио да капитулацију не треба признати. Одбио сам је свесно и одмах отпочео герилски рат. После издаје од стране Павелићке Хрватске било ми је јасно да морам основати нову војску. Почео сам са 26 оданих официра и подофицира који су ми у Босни предали пуковску заставу. Са њима сам стварао југословенску војску у Отаџбини која је бројала неколико стотина хиљада војника и старешина. Тако сам у окупираној Југославији остао једини официр са тек формираном јединицом, нерачунајући цивила Димитрија Љотића који је као резервни потпуковник имао у Бијељини свој пук са којим је ушао у рат. Кренуо сам у борбу против окупатора, сигуран да се народ коме припадам неће никада помирити са ропским животом. Себи сам наменио улогу доживотног браниоца наше територијалне и националне неприкосновености, јер сам војник у служби народа и његове државе. Наш народ, исто онако као што није признавао пораз на спољнополитичком пољу, ни пакт са Осовином, већ пакт створен "27. марта", коме сам дао велики лични допринос, није примао као свој, ни пораз на бојном пољу. Он је из сваке борбе излазио као победник, јер је уживао у слободи и умирао за њу. Неки истакнути комунисти устали су против "27 марта", пошто су тада Стаљин и Хитлер још били савезници, али то је неважно за моје садашње стање.
У војсци Краљевине Југославије био сам командант пука, Начелник секције за фортификацију и Заменик начелника штаба и Начелник штаба II армије. А на дан капитулације Краљевине Југославије па до формирања двадесешесторне групе, њена војска у отаџбини био сам само ја. Људи који су ми се придружили били су прави родољупци, а само неки од њих и политичке личности. Они су чинили основу мог Централног националног комитета, образованог августа 1941. године као највишег политичког тела будућег родољубивог покрета. Док сам са седам официра, 13 подофицира и шест војника, прелазио преко Јелове горе, Косјерића, Тометин Поља и друма за Ужице-Ваљево и Гојну Гору, у којој се за време рата скривао мој тужилац, пуковник Минић као Титов илегалац, не знам да ли од Немаца или од мене, пратили су ме неповерљиви погледи ваше добро наоружане формације.
Од првих придошлих бораца створио сам четничке одреде, као наоружане скупине које настају у земљама чије су војске остале без фронта или га уопште нису имале. Формирани су за нужне интервенције, само у корист народа. Већ у то предјесењско време створио сам јасне контуре озбиљног ратног и војног састава. Мојих 5.000 бораца са колико сам у почетку располагао, били су нејаки према толиким најмодерније наоружаним немачким дивизијама.
Позвао сам под заставу Краљевине Југославије све добронамерне, спремне и вољне да се боре против вишеструко снажнијег непријатеља који је рушио све пред собом. Прилазили су ми занатлије, трговци, сељаци, чиновници, школарци, а понајвише војници и официри армије из које сам потекао, који нису допали Немачког заробљеништва. Моја тежња била је да све оне који су носили оружје придобијемо за шуму. Зато сам улазио у редове Косте Пећанца, оснивача првог Четничког одреда, о коме ћу доцније мало више, и генерала Милана Недића. "Бушио сам" свуда где се исплатило. Тако сам под своју заставу примио и оне који су ловили моју главу. Пећанчевог команданта Божу Јаворског ставио сам под моју команду само за кратко време. И док сам био у Црној Гори, он је узео од Немаца 700.000 динара, да ме ухвати или убије. После тог открића, убрзо смо га ликвидирали као члана немачког преког суда у Чачку. Недићевац, Вучко Игњатовић ранио ме на 24 места у Шеховића Пољу, за време нашег Конгреса одржаног у дане 1. и 2. септембра 1942. године - на коме смо поред осталог донели прокламацију да судије морају имати сталност, максималну независност, непогрешивост и материјалну сигурност. Нисам посустајао и поред опасности која ме је вребала на сваком кораку, више од ваше стране него од окупатора. Када сам се усталио на цифри од око 100.000 војника, превео сам свој састав у Југословенску војску у Отаџбини. После тога краљ Петар II Карађорђевић и његова Влада поставили су ме, без мог знања, за Министра војног а потом за генералштабног Начелника. Било је то почетком 1942. Претпостављам да се Краљ руководио чињеницом да је моја војска имала више успешних оружаних сукоба са окупатором. Признавано нам је и одбрану села и градова од пљачки и саботажа. За ту сврху користио сам "црне тројке", смртну опасност за саботере и пљачкаше, независно којој страни су припадали, а које нису смеле да знају једна за другу.
Господа адвокати, Драгић Јоксимовић и Никола Ђоновић подсетили су вас, пре неколико дана, да су под мојом командом извршени успешни напади на окупиране градове Горњи Милановац, Пожегу и Чачак. Они су још доказали да је мој мајор Александар Мишић, син мога учитеља војводе Мишића, августа 1941. године, очистио од Немаца Лозницу и десетину њених села. Те битке не уклапају се у слику коју оптужба ствара о мени као издајнику и колаборатору!
Војни јавни тужилац назива ме народним издајником због мојих састанака са окупатором. Никада нисам негирао два-три сусрета са делегацијом немачке команде за Балкан у Југославији. Стање у нашој земљи било је тешко. У Павелићевој Независној држави убијано је на почетку рата и по 2.000 Срба дневно. Као што знате, наш живаљ, је стављен тамо ван закона. Швабе су рушиле, палиле и убијале наше невино становништво, због саботажа и препада на њихово, буквално без икакве контроле. Свет је био страшно застрашен. Тражио сам инструкције од владе у Лондону, али их никада нисам добио. И тако сам на своју руку и одговорност у пратњи команданата, мајора Александра Мишића, пуковника Пантића и капетана Ненада Митровића, отишао 13. новембра 1941. у село Дивци, десет километара далеко од Ваљева, на први састанак са непријатељем који су сами тражили. Моји верни пратиоци узели су бомбе, за случај немачке подвале, са којом смо озбиљно рачунали. Њихову страну представљао је пуковник, Начелник обавештајног одељења за Србију Когарт и Др. Јозеф Мант, официр немачке Врховне команде. Немци нису били вољни да преговарају, већ да диктирају. Све што смо од њих могли чути било је тражење наше безусловне предаје. Такав њихов став изазвао ме је на грубост. Јасно сам им подвукао да се борим за своју отаџбину, те да ту борбу као ратници и људи морају да схвате. Стално сам се плашио да би један од моја три пратиоца у свом револту, у тим жучним објашњењима могао да откачи бомбу. Понудише ми и вино. Понуду сам одбио јер нисам хтео с њима ни вино да пијем. Рекао сам, војничким изразом, да са мојом капитулацијом не рачунају, и да ћу борбу наставити и радије погинути него се предати, те да им уопште не верујем. Изложио сам нашу одлуку да употребимо силу ако покушају да нас заробе. И тиме су наши разговори завршени. До примирја никада није дошло. То је, ето, тачан преглед свега што се збивало том приликом. Један од ваших сведока сада наоружан лажима против мене све је измислио, а присутан није био. Немци су на тај састанак дошли са шест дивизија. Рекао сам, Швабама, на растанку, да сви чују:
"Српски народ воли слободу, без обзира на то што је слободу изгубио. Он се нада да ће је поново стећи. Наша дужност као војника је да се не предајемо и издржимо док год можемо. Стога, нам се не сме пребацити, то што се не предајемо".
На други, с краја рата, одржан у селу Прањани о коме се већ говорило, не би никада дошао да није било Американца Мек Дауела. Понављам да је тај сусрет имао за циљ преговоре о предаји немачке војне снаге, а не сарадњу. На њу нисам мислио никада, а најмање тада када се швапска војска увелико распадала. Суду скрећем пажњу на Хитлерову поруку Мусолинију да сам највећи непријатељ Осовине, који једва чека свој дан за удар.
Непосредно после мог првог сусрета са окупатором дошло је до немачког напада на мој штаб у Равној Гори. Ту су многи од њих погинули. Ја сам се пробијао кроз непријатељске линије, а поред мене су пролазиле окупаторове формације, на удаљености од свега неколико метара. Да би избегао опасност неколико дана сам лежао на голој и хладној земљи, покривен лишћем, стискајући вилице да не цвокотоћу. За то време фашистичка чизма прошла је преко мене, не знам ни сам колико пута. Био сам тада без наде. Сутрадан, 14. децембра 1941. вратио сам се на Равну Гору, да се живим покажем. Пролазећи кроз народ, држао сам говоре. Одатле сам се померио према Горњем Милановцу, Златару и Голији, измичући испред многобројних немачких дивизија. Права опасност да ме ухвате и убију, била је у Струганику и код Чачка. Све је то описано и уредно сложено у мојој архиви коју сам теглио кроз Србију, до Босне и назад. Уместо безусловне предаје, разаслао сам своје јединице на све стране, ради обједињавања свих родољубивих снага. Жалосно је што су их успутно нападали партизани, предвођени људима без сваког животног и националног искуства. Окупатор је наставио са немилосрдном репресијом и прогонима. А Србију је облепио је уздуж и попреко, позивима за моју предају и плакатима из којих &

Zavrsni deo

          Pisalo se, pise i pisace se za dugo vremena, pa i kroz vekove posle nas, o Pavelicevim ustasama i o Titovim partizanima, kao o najvecim neprijateljima srpskog naroda. Otac sinu a ded unuku pricace o cudima koji su pocinili ti manijaci dvadesetog veka. Preostali deo naseg naroda, kao i pokolenja posle nas, secace se sa uzasom te najstrasnije ere u ionako burnoj istoriji napacenog ali viteskog srpskog naroda. A tesko da ce se naci samo jedno pero koje ce moci sve to da zabelezi, a jos mnogo teze da to i dovoljno ubedljivo prikaze onima koji se nisu neposredno na terenu sa tim upoznavali, a pogotovo onima koji su to iz daljine, ili jos sa nehatom i ravnodusno posmatrali.

          Ali, dozivimo li ikada zlatnu slobodu, pruzicemo ipak mogucnost i prijateljima i neprijateljima nasim da je vide i da se uvere: da je postojao vise nego jedan Dahau, i vise nego jedna Katinska Suma. Ne bude li pak zivih svedoka, progovorice grobovi hiljada i hiljada rasejanih po jamama i jarugama, po klancima i potocima, kao i sa dna reka, jezera, pa i samog Jadrana. Progovorice i rasejane kosti mucenika i vitezova sirom Balkana, a koje jos i danas razvlace gladni psi, lisice i vuci ili se bar igraju sa njima. Kulturni svet danasnjice ce morati sa stidom ustanoviti da je mnogo hvaljeni dvadeseti vek u ponecem zaostao cak i iza doba Timura, DZingis-Kana, kao i ma kog sultana ili kajzera, kao sto daleko zaostaje, i u zasenak pada, Albanska Golgota prema Golgoti naseg naroda u Drugom Svetskom ratu,-      -koja kako po svom trajanju tako i po jacini patnji i srazmerno broju zrtava, nadmasuje mozda i sve Golgote drugih naroda, osim mozda poljskog naroda.

          U svim vremenima i narodima slavljeni su kao veliki ljudi, iznad svih drugih, oni koji su polozili zivot svoj za prijatelje svoje ili bliznje svoje. Takvu ljubav, pokazanu zrtvovanjem sebe za prijatelja i bliznje, nazvao je Spasitelj nas najvecom ljubavlju.

          Pokojni Draza Mihaolovic pokazao je najvecu ljubav dostupnu sinovima covecijim time, sto je polozio zivot svoj za narod svoj. LJubav koja premasa i tu ljubav, nije za coveka nego za Boga.

          Pokosen je Draza kosom smrti posle petogodisnje mucne odbrane zivota svog naroda, osudjenog na smrt i na potpuno istrebljenje. Pokosen je kosom nepravde u borbi za pravdu svoga srpskog naroda, ili receno vidovdanskim jezikom: Za krst casni i slobodu zlatnu. Uvek i za uvek dva uzvisena i nepromenljiva nacela u svim velikim borbama od Svetog Save do dana danasnjeg. U borbi koju je Usud doneo njemu i njegovoj generaciji, on nije mogao dati vise nego sto je dao, to jest zivot svoj. Zato ce pravicna istorija staviti njega na ravno sa kosovskim vitezima, kako njega tako i svu njegovu izginulu vojsku, sve njegove hrabre vojvode, barjaktare, kapetane, ratnike... Jer, svi oni sa svojim vodjom ostvarise onu ljubav koju Hristos nazva najvecom polozivsi zivot za narod svoj, isto kao veliki Knez na Kosovu sa svojom krstonosnom vojskom i Karadjordje sa svojim ustanicima. Uvek i za uvek ista vojska, isti narod, ista nacela.

          Narod koji u strahovitom mraku robovanja i stradanja izdize iz svoje sredine velike ljude, velike po ljubavi, pravednosti i hrabrostti, koji mu svetle u noci, dalek je od propasti a blizak vakrsenju, vecoj slavi i punijem zivotu. Takve ljude, mnoge i mnoge, na celu sa Drazom Mihailovicem, darovao je Bog Srbima u ovoj mucenickoj generaciji. Da se radujemo i veselimo s blagorodnoscu Svevisnjem. Jer, dok su kod nekih drugi naroda u proslom  svetskom ratu vodje bile krvoloci i strvinari, nemoralni zlocinci kakve sunce nije videlo od postanka sveta, dotle su vodje srpskog naroda na celu sa Drazom Mihailovicem bile bogoljubivi, pravdoljubivi i narodoljubuivi. Draza Mihailovic bio je legendarna licnost i za vreme svoga zivota; no njegova mucenicka smrt stvorila je oko njegovog imena oreol svetog ratnika. S vremenom taj ce oreol bivati sve svetliji , a ime Drazino sve slavnije.

          Draza Mihailovic je usao u istoriju, onu koji nikakav svetski vihor nije mogao odneti, pa ni onaj koji je odneo njega, tolike zivote sa njime, i sa njima svima i slobodu. On je usao u onu istoriju koja vecito zivi i od koje narodi vecito zive. Jedna svetiljka vise na mracnom putu duhovnog uspona naseg naroda, da osvetli neizvesnu buducnost i pokaze put slobode, put samopregora i zrtve, slave i velicine, sponu izmedju danasnjih pokolenja i onih koja dolaze. Jedno kandilo vise, da obasja pale i pouci zive na primeru mrtvih, - nerazdvojna spona izmedju zivih i mrtvih, izmedju danasnjih pokolenja i onih koja su prosla.

Nasa je istoriska sreca bila sto se srpski narod nije prevario kada je gotovo slepo prihvatio Drazu kao simvol jedinstva i ideal slobodarstva. Taj covek, dotle gotovo nepoznat sirokim narodnim masama, pokazao se doraslim i istorijskoj ulozi koju su mu nametnuli srpski narod i tok dogadjaja, i ogromnim i nadljudskim zadacima, koji su stajali pred njim. Srbija kralja Petra, Cvijica i Skerlica, Srbija Balkanskih ratova, Cera i Kajmakcalana nasla je u njemu divnog predstavnika. Zato je srpski narodi mogao da ga prihvati sa pouzdanjem, da podje za njim sa ljubavlju i da ga do dana danasnjeg pominje sa ponosom. I ne samo srpski narod.

          Srpstvo Draze Mihailovica bilo je onog duhovnog i moralnog kova kakvo je u prve decenije ovoga veka mogla da pokrene stvaralacke snage srpskog naroda na svim poljima nacionalnog zivota, i Srpstva i Srbiji stvori ugled u svetu. Svojom sirinom i svojim slobodarstvom, svojim istprijiskim i smelim vizijama, ono je moglo da od Srbije ucini ne samo Pijemont srpskog naroda, nego i duhovno i politicko srediste prema kome su stremile sve teznje i ideali mladih jugoslovenskih generacija toga vremena. Samo ono, takvo, moglo je osposobiti Srbiju da izvrsi svoju jugoslovensku misiju. Stoga je takav Srbin Draza Mihailovic mogao da pod svoju zastavu okupi i lep broj mladih hrvatskih i slovenackih patriota. Od LJubljane i od Susaka, Krka, Sibenika, Splita ili Dubrovnika, ti mladi borci svrstavali su se u redove Draze Mihailovica, lili krv i davali zivote, u dubokoj veri da ih daju za zajednick ideal slobodne zajednice svih Juznih Slovena. Taj ideal bio je ispisan i na zastavama Drazinim, i duboko urezan u njegovom srcu.

          Srpski narod nasih zapadnih krajeva izneo je iz ove tragedije zalosnu slavu da je dao najveci broj zrtava. Boreci se pod najtragicnijim uslovima, srpski borci Hercegovine i Bosne, Krajine i Like, Banije i Dalmacije, nisu se nijednog casa izneverili svojoj srpskoj duznosti, niti svojoj jugoslovenskoj otadzbini. Nisu se oni ni svojim herojstvom, pregaranjem i pozrtvovanoscu postideli pred svojom bracom iz Srbije i Crne Gore. One moralne snage koje su ih nosile, slavno i casno, kroz strasnu Golgotu srpskog narod, oni su crpli iz istih izvora srpske tradicije i nacionalne filozofije. Oni su u Drazi gledali simvol najvecih moralnih vrednosti srpskog naroda. U toj njegovoj misiji lezi njegova trajna i glavna istorijska zasluga i velicina.

          Ne mogu a da ne pomislim kako bi bilo da su rat dobili gunjasi kralju verni, da su Saveznici iskrcali svoje snage na Balkansko poluostrvo i odatle krenuli u oslobadjanje Evrope. Znam da su dugo raspravljali saveznicki politicari koji je najbolji put, i znam da su izabrali Balkan za iskrcavanje. Draza Mihailovic je ocekivao bas takvo resenje svojih klasnih drugova (podsecam da je puk.Draza Mihailovic, jedan deo svog skolovanja proveo sa francuskim generalom Sarl de Golom, kasnije predsednikom francuske, koji bas zbog toga nikada nije posetio Jugoslaviju posle Drugog svetskog rata ), pripremao je svoju vojsku za taj udarac, odnosno bio je spreman da ocisti teritoriju na koju su Saveznici trebali da se iskrcaju. Danima je pripremana taktika, mesecima se vecalo po stabovima kada i na koji nacin treba udariti sve dok jednog dana nije stigla direktiva :,,Obustavite sve pripreme, dodjite u Englesku. Napada se na Normandiju ".  A tamo ih je cekao najveci od najvecih, najpametniji od najpametnijih i najlukaviji od najlukavijih. Pustinjska Lisica - general Romel, onaj koji je Afriku porobio, koji je zario i palio po Evropi bio je spreman. Montirani su bunkeri zidova debelih preko metra iz kojih su virili cevi topova kalibra 480-500mm. Sve je bilo spremno za bitku. Obala duga 350 km, bez ikakvog zaklona je cekala... Tu je poceo kraj jedne od najvecih i najdisciplinovanijih vojnih sila sveta. Rat su dobili saveznici, ali samo zato sto je Romel opozvan, zato sto nije bio tu da ih spreci. Svi su usli u Berlin, ali u razlicito vreme sto me je podsetilo na ulazak Rusa, Austougara, Prusa, Nemaca u Pariz 1814., posle pobede nad Napoleonom. U Jugoslaviju su umesto Saveznika usli Sovjeti noseci sa sobom socijalisticke revolucije, cistke i kazamate.  Tu je poceo kraj jedne od najstarijih nacija u Evropi. Srbi su izgubili svoj nacionalni identit, svoje srpstvo nazivajuci se drugovima i Jugoslovenima. Za to vreme, u Bosni je doslo do jednog neobicnog presedana nepoznatog istoriji do tada. Vecinski stanovnici Bosne, koji su se do pre rata kategorisali kao Srbi islamske verispovesti odjednom su postali nacija...

          Zatim, kada se prica o aktivnostima cetnika i partizana, partizanski autori beleze da dok su cetnici imali premoc u Srbiji, na toj teritoriji i nije bilo mnogo koncentrisanih nemackih i italijanskih jedinica. Neodoljivo se namece da zabelezimo kako su komunisticki istoricari, te  apologete komunizma, pokusali da dokazu kako je u Srbiji bilo veoma malo nemackih jedinica, posredno upucujuci  na to da lojalisti nisu pruzali otpor. Ali kada pocnu diskutovati o Titovom ,, oslobadjanju Srbije ”, iznenada nemacki dusmanin postaje niotkud nadmocan. Kao i mnogo puta u proslosti partizanske apologete su mogle sve sto su htele.

          Razlicito drzanje ova dva pokreta prema britanskim misijama koje su dolazile u Srbiju bilo je logicna posledica njihovog razlicitog karaktera. Lojaliste su, uglavnom, vodili redovni oficiri koji su sledili tradiciju i uljudnost Srba koji su decenijama bili saveznici Francuske i Velike Britanije. Mihailovic nije imao revolucionarnih ambicija. Politicki cilj njegovog pokreta bio je da zemlju spasi od okupatora, da je spasi od komunistickog prevrata, i da, potom, odrzi demokrarske izbore uz pomoc zapadnih saveznika. @eleo je da restaurira legitimnu vlast pod monarhijom i na kraju da vrati cast vojske posle sramnog poraza iz aprila 1941. U provodjenju ovog koncepta opsteg otpora, pokret je bio spreman da saradjuje i da prihvati uputstva Saveznika, pod uslovom da su njegove vodje zadovoljne i da se sa njima ne manipulise ili trazi da svoj narod podvrgnu represalijama bez vaganja posledica.

          Nasuprot tome, partizani su se postavili kao suverena drzava sa nadnacionalnom armijom. Oni su igrali na ovaj status cak i onda kada nisu bili nista vise od obicne rulje odmetnika koja bezala  iz obruca u obruc. Nisu dozvoljavali nikakvo mesanje i pretvarali su se da vojnicki deluju na osnovu vojnih komandanata prema komandantima druge strane, a politicku osnovu vlade prema vladi. Neskolovani komunisticki oficiri koji su znanje stecali samo u nazovi borbama, i politicki predstavnici cije se poznavanje drzavnog poslovanja svodilo na iscitavanje Kapitala i Lenjinovog ,,Tri izvora i tri sabrana dela” busali su se u grudi svojim znanjem i svojim sposobnostima. Jedini koji su imali prava kada su se pozivali na svoju umesnost u ratu bili su oni prekaljeni spanski borci... Jedino su oni mogli pricati o nekom pracenju ideologije i pozrtvovanosti u svojoj borbi.

          Svaki vojnik koji se borio protiv Nemaca - a pod  ,,borba” podrazumevam stvarnu borbu, a ne posmatranje iz daljine - odlicno zna da ih nijedna armija ne moze toliko nadmasiti ni pod kojim uslovima, a kamoli rulja gerilaca. Nadalje, lojalisti su bili Srbi, partizani najvecim delom isto Srbi, pa cak i da su u nekim slucajevima bili bolje vodjeni, ocito je varljivo i smesno teziti tome da grupa Srba pobije drugu grupu Srba u srazmeri deset prema jedan. A ko kaze da su bili bolje vodjeni? To je tvrdila Titova propagandna masinerija, ona je to do skora tvrdila u stilu pokvarenog gramofona. Ja tako ne mislim. Neke lojalisticke jedinice vodili su prvoklasni skolovani oficiri. Cak i ustase, iako politicki veoma skaradne, zavrsavale su obuku kod Nemaca i bili zestoki ratnici. Pa i sama partizanska organizacija potpuno se razlikovala od lojalisticke, ona je, i u sustini, imala drugacije poreklo. Mihailovicev pokret je nastao spontano i nije predstavljao nista vise od saveza patriotskih elemenata koji su medjusobno bili povezani u zajednickoj zelji da se odupru napadacu. Nasuprot tome, partizanska organizacija izrasla je iz predratnog potajnog komunistickog plana da se svrgne kralj i da se dovede komunisticka partija na vlast.

Tito je sjajno podsticao koncept integriteta cele Jugoslavije bez zrtvovanja posebnosti njenih brojnih nacionalnosti i plemena. Ova zavera je odgovarala teriji sovjetske Kominterne, omogucivsi tako Titovim propagatorima da Mihailovica i lojaliste prikazu kao velikosrpske fasiste cija su jedina briga srpski interesi i posleratno jacanje srpske hegemonij. U ratu se greske uvek prave, a neke od njih su vrlo velike, ali u ratu se odluke moraju donositi i radi efikasnosti koja se na prvi pogled pokaze najprimerenijom. Cercilova odluka da se napuste Mihilovic, cetnici i kralj nesumljivo je doneta u takvim okolnostima. Opravdanje koje je usledilo je sasvim druga stvar. Nije li intelektualno posteno priznati da je odluka doneta samo radi ekspeditivnosti? Covek bi mogao da to ne prizna zbog vruceg trenutka; verovatno godinu ili dve kasnije; verovatno ne tokom celog Cercilovog zivota, da ga postedimo grize savesti. Ali, da li poslepedeset pet godina, prezivele stare udovice i potomci tako vatrenih rodoljuba, koji su bili iskasapljeni zbog politickih i materijalnih ambicija Titove klike, jos moraju da slusaju klevetanje svojih muzeva? Gordi srpski narod iz stare Srbije, Srbijanci, Srbije koja je postojala kroz vekove, bio je iscrpljen. Steta je naneta. Da li istorija mora da nastavi da se izopacuje? Da li moramo da nastavimo sa pokvarenom plocom ,,Mihailovic je bio kolaboracionist... Mihailovic je bio kolaboracionist... Mihailovic je bio kolaboracionist.... ” Ne samo da je od toga muka, vec je to i laz. Ako je Draza bio kolaboracionist i  saradnik okupatora zasto se onda taj isti okupator toliko trudio da ubije svoga saradnika?[1]

          Draza je bio siguran da je ono sto cini njegovo najsvetije pravo, pravo coveka koji se ni u cije racune ne moze udenuti; i, kao i uvek, uveren svim svjim bicem da je to tok sutrasnjice, ma kakve trenutne situacije i pomene bile. Zato je bio, i tada u tom velikom i uzasnom  stradanju njegovog naroda, i onda kada su mu dzelati prinosili noz grlu, miran i uzvisen. Veliki. Jer ga je Providjenje za veliko i predodredilo.

          A sto se tice toga ko je pruzao otpor a ko je saradjivao sa neprijateljem, srpske saljake niko ne moze da prevari. Po svedocenju mnogih britanskih i americkih oficira za vezu i spasenih avijaticara, Mihailovic je bio olicenje narodnog otpora i okupatoru i komunistima. Za one koji su bili svedoci tih dogadjaja, i koji su uspeli da prezive u Jugoslaviji ili odonda zive u inostranstvu, on ce zauvek biti Cica Draza, narodni vodja, slican junacima iz srpskih legendi. Niko to recitije i hrabrije nije izrazio od Dragica Joksimovica, koji je 12. jula, pred sam kraj sucenja, izjavio da je Mihailovic bio gorski car srpskog naroda, i to pred celim sudskim vecem. Politika koju je djeneral Mihailovic vodio bila je, uz sve njene dobre i lose strane, odraz volje srpskih masa.

          Draza je zeleo da stoji uspravno u orkanu, a pao je pogodjen u ledja, izdan i ostavljen. On je zeleo da sluzi verno svom narodu, i za njega je dao svoj zivot. On je sam u zavrsnoj reci na svom sudjenju (tokom koje je u sali bila mukla tisina, a trajala je puna 4 sata), izneo velike misli i rekao sledece:[2]

Imao sam protiv sebe Komunisticku partiju, koja sprovodi svoje ciljeve bez kompromisa... Ja sam vojnik i hteo sam organizovati otpor Osovini i u nasoj zemlji i u okolnima, za ustanak celog Balkana... Verovao sam da koracam pravim putem, i pozivao sam strane novinare i misije iz Crvene vojske, da dodju k meni, da vide sve sto zazele... Ali je Sudbina bila nemilosrdna prema meni kada me je bacila u taj kovitlac...

JA SAM MNOGO HTEO, MNOGO ZAPOCEO; ALI JE NAISAO VIHOR SVETSKI, I ODNEO MENE I MOJE DELO.

          Cercilov obrt od partizana odredjivale su, u prvom redu, vojni razlozi, iako je svojeglavi premijer imao u vidu i neku specificnu politiku. Bila je to, u stvari, politika koja je Mihailovica zrtvovala Titu, politika koja je nejakog kralja ostavljala bez sopstvene vojske, licem u lice sa covekom koji nije imao sta da izgubi. Cercilova povrsnost je bila takva da je iznenacivala i glavnog mesetara komunisticke igre, Staljina, jer je ovaj racunao sa mnogo duzim periodom ,,upotrebe” kralja na liniji revolucionarnog nasilja. ,,Realnom” se pokazala Titova politika svrsenog cina, koja je ostvarivana uz igru i sa Zapadom i sa Istokom, uz manipulaciju u posebnom obliku upotrebe Srba protiv Srba. Tako je samozvani marsal u drugoj polovini 1944. godine uzjahao  osedlanog konja, kojeg mu je pridrzavao Cercil, bez smetnji nastavio da vodi srpsku vojsku koju mu je vodjen Cercilovim ,,savetima”podario mladi bespomocni kralj. To je ono sto je zapocelo eru antisrpske i antipravoslavne politike.

          Nasa deca i unuci imaju pravo na istinu. To sto deca lojalista moraju da zive sa klevetom da im roditelji nisu bili pravi rodoljubi predtstavlja izvrtanje pravde.

Neka nas stotine hiljada Srba, i ne samo njih, koji su ubijeni u Jugoslaviji u bratoubilackoj borbi, razvejani hirovima vodja Velikih sila, barem potaknu da neizostavno zahtevamo: NIKAD, NIKAD VISE. Srbi, velicanstveno hrabar narod ,samo u DZDZ veku,  preziveli su holokaust ne mnogo manji od onog koji su pretrpeli Jevreji: dva puta, 1914.-1918. i ponovo 1941.-1946. NJihov je jedini greh, u stvari, sto su u prvoj prilici bili na krivom mestu u krivo vreme, a u drugoj zato sto su verovali zapadnim saveznicima.

          Saveznici su se posle mnogo pokajali, jer je dete koje su Saveznici odgajili odraslo. Video je ceo svet sta su ucinili time sto su prestali sa pomoci lojalistima i presli na stranu komunista. To priznaju u pismima, svedocenjima, raznim clancima i svojim knjigama dugo posle rata:

King George VI, George Rendel, Franklin Delano Roosvelt, Leopold Emery, Entonu Idn, S.J.Ockinleck, H.Harvud, A.V.Thedar, Giraud Henri, Alan Bruck, Samner Vels, Dnjight David  Eisenhonjer, Charles De Gaulle, Hauard Bert & Michael, Lord  E. Selebrone, Aledzander Herold Rupert, Attlee  Clemence, Assman Kurt, John NJinannt, Robert Burce, Turell Dyan Hudson, George Smith Paton, Albert B. Seitz, Jasper Rootham, Albert B. Seitz, Hugh Seton-NJatson, Ralph S. Stevenson, Henry L. Stimson, Linn M. Garsh, Leigh NJait, Hull Cordell, Trumbull Higgins, Harry El. Hopkins…

Draza Mihailovic je posthumno odlikovan mnogo puta. Kao najvaznije izdvajam Krst Legije Casti, koji je dobio od Sarla De Gola, Orden Kraljevog viteza prvog reda, od vojske Kraljevine Velike Britanije, orden Legion of Merit koji je dobio od americkog predsednika Harija Trumana, i mnogo drugih, znacajnih i manje znacajnih...

          Istina se nikada nece saznati... Nema niko dovoljno snage ni hrabrosti da to pokusa, da pokusa da srusi mit o postenju crvenih snaga, da pokusa da otkrije zasto su toliki cetnici izginuli na sremskom frontu, zasto je sve tako moralo biti. Ja sam to ne mogu. Rodjen sam mnogo posle toga, mnoge stvari jos nisam shvatio…...

Oruzani otpor srpskog naroda u krajevima zapadno od Drine, nastao je iz onih istih moralnih izvora iz koga je on postao i u Srbiji, i u Crnoj Gori: zive nacionalne i slobodarske svesti srpskog naroda. Kada su ustanici iz ovih krajeva prihvatili oruzja, oni su samo oziveli u svojim srcima uspomene i tradiciju svojih oceva i dedova, koji su kroz ceo devetnaesti vek, a i pre toga, vodjeni istom slobodarskom svescu, dizali na oruzje u gotovo neprekidnnom nizu ustanaka. Ali okolnosti pod kojima je vodjen ustanak od 1941. nije vodjen kao onaj iz 1875., iako su i tada prilike bile teske. Pre svega, vec pre nego sto je krenuo ustanak, ustaski pokolji tesko su obezglavili srpski narod u krajevima koji su dopali pod Nezavisnu Drzavu Hrvatsku i lisili ga najboljih ljudi koji su ga vodili u miru i koji su bili medju prvima predodredjenim da  se stave na celo u novim borbama. Nije se imalo vremena ni za najosnovniji dogovor, ni za pravljenje ma kakvih planova, jer su pokolji nalagali hitnu i neodloznu akciju. Nije se takav dogovor ni mogao praviti po bilo kakvoj sirokoj osnovi zbog prilika koje su tada vladale. Jugoslavija, a narocito njeno srpsko podrucje, bila je razbijena mnogobrojnim okupacijama u paramparcad.

Srbijanski cetnici [1] su boraveci u Istocnoj Bosni i oslobodjenim mestima od Srebrenice do Bratunca, Drinjace, Milica i Vlasenice imali priliku da upoznaju mnogo Srba iz Bosne koji su samoinicijativno uzeli puske i odmetnuli se u sumu da najpre brane svoj dom i porodicu, zatim sela i zaseoke od bezocnih muslimanskih i hrvatskih kabadahija. I po selima Bosne i Hercegovine, Dalmacije, Like, Banije i Korduna, na celom prostoru ustaske drzave koja je organizovala klanja Srba, ljudi su se prikupljali i zbijali da glavu nekako sacuvaju. Tako je nastao niz otpornih grupa, jadnih, krvavih nepovezanih medju sobom, neobuhvacenih ikakvom organizacijom ili disciplinom, ujedinjeni jedino osecajem opste i totalne ugrozenosti i bedom nevidjenom. Sirom Nezavisne Drzave Hrvatske niklo je tako, bezbroj ceta, bezbroj malih vatrica. Iz daljine gledano, one su se slivale u jedno ogromno, krvavo i plameno more. Mnoge od tih  grupa nisu prelazile okvir od nekoliko sela, ili jednog sreza u boljem slucaju. Kao predvodnici tu su se javljali najodluciji. Negde je to bio svestenik, kao Ilija Rodic, ucitelj kao Uros Drenovac, trgovac kao Radoslav Radic ili prost radnika kao Ilija Desnica. Oni su se digli u srcu Bosne. Sto je pokolj u oblasti Dinare, bio koliko-toliko ogranicen u obimu ako ne u strahoti, treba zahvaliti svesteniku Momcilu Djujicu. U Isocnoj Bosni od Drine ka Majevici i Romaniji, znak  za otpor dali su seljak Radivoje Kerovic, prota Sava Bozic i zandarmerijski major Jezdimir Dangic. Prve varosice oslobadjane su od ustasa vise vilama, polugama i kocevima nego puskama. Prvo oruzje poteklo je od pobedjenih ustasa. Posle prvih meseci prepada i nesnalazenja srpskog zivlja, ubijanje je postalo rizican posao za ustase. Citav niz varosica sirom Bosne pao je u ustanicima u ruke.

Shvatili su da je jedinstvo srpskog naroda razbijeno rasparcavanjem srpske teritorije pod razne okupacione oblasti, odvojene jedne od druge. Kralj i Vlada  bili su van zemlje; od vojne i politicke organizacije u zemlji nije ostalo ni kamen na kamenu. Trebalo je mnogo rodoljubive svesti i junastva da se pod takvim okolnostima izdrzi i odrzi. Pod tim uslovima nije bilo moguce ostvariti bilo kakvu zajednicku, veliku organizaciju, koja bi obuhvatila ceo srpski narod u tim prvim mesecima ropstva. Medjutim za razliku od prilika u Srbiji i Crnoj Gori, gde su srpski borci na velikom i neprekidnom podrucju naseljenom samo Srbima bili okruzeni simpatijama celog stanovnistva, srpski borci u zapadnim krajevima kretali su se po zivom ugljevlju jednog terena gde su srpska naselja bila izmesana i ispresecana katolickim i muslimanskim, gde je svaki drugi klanac mogao da bude zaseda a svaki drugi covek uhoda. Gradovi i varosice, iz kojih su u devetnaestom veku ustanicima dolazile inicijative, uputstva i materijalna pomoc, bile su 1941. grobnice srpskog naroda.

          Djeneral Mihailovic, koji svojom organizcijom jos nije bio obuhvatio cetnike sa leve obale Drine, slao im je skolovane oficire da im strucno pomognu u vodjenju operacija. Samo to im je i trebalo, jer im ni ljudstva ni hrabrosti nije manjkalo. Naravno falili im je oruzja, ali sa tim problemom kuburili su i cetnici sa desne obale Drine pa im nisu mogli pomoci.

 Ali ono cemu nikakve fizicke zapreke nisu mogle da stanu na put, i sto neprijateljske armije nisu mogle da sprece i ometu, to je bila ona duboka moralna veza, ono duhovno srpsko jedinstvo naroda, onaj iz krvi i pepela vaskrsli duh slobodarstva, olicen u Drazi Mihailovicu. Tome simvolu i tom duhu, srpski borci u zapadnim krajevima nisu nijednog casa izneverili. Kao sto se nisu postideli ni u junastvu ni u pregalastvu pred svojim precima, koji su po tim istim planinama pre nekoliko pokolenja lili krv za iste ideale slobode i ujedinjenja sa svojom srpskom bracom u svom iskonskom nagonu za odrzanjem. Iako su, pre nego sto je prava borba i pocela, bili liseni 600 000 svojih najboljih ljudi, Srbi zapadnih krajeva su u jednom naletu, kome nema primera u ovom ratovanje, gotovo goloruki ocistili za nekoliko nedelja bezbroj gradova i sela od ustaskih zlocinaca. I ako tada to cudoviste od drzave nije raskomadano u paramparcad, i ako srpski borci nisu osvanuli i na Jelacica trgu i usred Sarajeva, ustase su imale zahvaliti samo cinjenici da su na putu tom naletu stajali nemacki tenkovi, nemacke motorizovane jedinice, u cijoj je senci ta sramna drzava mogla da nastavi svoje bedno postojanje.

          Vremenom doslo je do potrebe ujedinjavanje bosanskih ratnika u velike jedinice, pod jednim komandantom. U leto 1942., pod pritiskom nuzde, koliko i saveta, u Bosni se od mnostva otpornih jezgara nacinilo osam velikih odreda: Zenicki, Ozrenski, Borjanski, Manjaca, Trebavski, ,, Kocic" (oko Mrkonjic Grada), ,,Obilic" (oko reke Vrbas ) i ,,Gvozdeni" (oko reke Pive ).  U junu 1942. od njih je obrazovana komanda svih bosanskih cetnickih odreda, na celu sa Radoslavom Radicem, komandantom najjaceg, Borjanskog odreda. Majevicki odred pristupio im je 1.12.1941.; tako su se nasle na okupu sve cetnicke snage ,,Od Drine do Une". Tog istog dana Komanda bosanskih cetnickih odreda formalno se kao celina ukljucila u Mihailovicev pokret.

          Samo zahvaljujuci ovom junackom otporu ometen je zlikovacki plan ustaske drzave da potpuno i zauvek istrebi srpski narod iz tih zapadnih krajeva. Zahvaljujuci otporu srpskih boraca, ta nova drzava nije mogla da stane na noge sve do jadnog sloma. A ako je rec o vezivanju neprijateljskih snaga, otpor srpskih boraca u zapadnim krajevima vezao je ne samo vojne snage Nezavisne Drzave Hrvatske, nego i nekoliko nemackih divizija koje su morale da stite sami zivot ove od njih stvorene drzave. Otpor srpskog naroda u tim krajevima, pod ovako neverovatno nepovoljnim uslovima, pokazao je jednom zauvek svakom ko ume da misli, da se od Drine do Knina, od Gline pa do Srpskih Moravica, gde god Srbi zive, ne moze stvoriti, a jos manje odrzati ikakva drzava koja bi htela da ospori srpskom narodu pravo na njegov slobodan nacionalni razvoj i koja bi i pokusala da ga odvoji od ostale srpske brace. Nije to moglo uspeti ni Austro-Ugorskoj Monarhiji, nije to mogla uciniti ni Nezavisna Drzava Hrvatska kad je uz nju stajala najmocnija evropska sila, armija Hitlerovog Rajha.

          Boreci se za goli bioloski opstanak i samo postojanje kao nacije, stisnut sa svih strana i iznutra i spolja neprijateljima, srpski narod u zapadnim krajevima ostao je veran svojim obavezama, koje su ga i po tradiciji i po zivotnim interesima srpskog naroda bezivale za snage slobode i demokratije u svetu.

          Na moju veliku zalost, neko je to uspeo. A to nije bio bilo ko, nego sinovi i unuci onih istih ustasa od kojih su se cetnici uspesno branili. Oni su proterali srpski zivalj sa teritorije Like, Banije i Korduna, obukli uniforme svojih oceva i dedova, zadenuli kame svojih predaka za pojas i stavili na kape ono isto slovo U, uz pomoc opet Nemacke, ali i mnogih drugih... Pitam se sta je razlog tome? Mozda je jedini pravi izgovor da nema vise onakvih ljudi kao sto su bili ratnici Jezdimira Dangica i Momcila Djujica!  Pitam se, ali ne dobijam odgovor. Bojim se da srpske majke nece vise radjati takve sokolove, iako se molim Bogu da Srbi vise nikada ne uzmu oruzje u ruke i budu primorani da opet prolivaju krv za slobodu. Znam samo da je vrlo verovatno velikosrpska ideja ugusena pod peplom komunizma, ugazeno je cizmom pravoslavlje; jednom recju, pljunuto je na sve ono sto je davalo podstrek nasim starima da krv liju za svoje ideje. I pitam se da li ce moji unuci ovakvo nesto pisati za nekih pedeset godina, da li ce pisati kako su Srbi izgubili svoje vekovima branjene zemlje, kao sto ja pisem kako su Srbi izgubili svog kralja, svoj nacionalni ponos, i kao najvaznije svoju veru? Pitam se, ali odgovora ne nalazim... Nigde, ni u najdubljim iluzijama, kao ni u stvarnosti. Niko nema dovoljno snage ili pameti da mi objasni zasto se nismo mogli odbraniti od povampirenog koljastva i ustastva. Jedna od zrtava ovog poslednjeg rata je i poslednji vojvoda cetnicki svestenik Momcilo Djujic. NJegovo srce nije moglo da izdrzi. Umro je od srcanog udara dok je gledao kako prolaze zbegovi srpske nejaci na traktorima a njihovi muski ratuju io ne mogu da izvojuju pobedu koju je on zapoceo pedeset godina ranije. Ispunila mu se jedna zelja. Sa svih drzavnih znakova i simbola skinuta je petokraka kao simbol komunizma. Imao je jos dve zelje a to su da umre u Srbiji i bude sahranjen u svojoj rodnoj Hrvatskoj krajini. One mu na zalost nisu ispunjene niti ce moci da budu ispunjene, jer, na zalost umro je posle izbijanja rata na teritoriji Hrvatske i gubitka srpskih teritorija u Slavoniji, Baniji, Kordunu, Lici ali i Romaniji, Trebavama...

Pocetak ustanka u Crnoj Gori

juli-avgust 1941.

          Hitlerove i Musolinijeve trupe, iako su okupirale Jugoslaviju 1941. godine, nisu uspele da je vojnicki potpuno osvoje i porobe. Od prvog dana ulaska okupatorskih trupa u Jugoslaviju pa sve do zavrsetka rata, redjale su se po njoj buna za bunom, dizali se ustanci i vodile se bezbrojne borbe izmedju naseg naroda i njegovih mnogobrojnih neprijatelja. Okupatori, za sve vreme rata u Jugoslaviji, nikada nisu imali mira ni odmora; njima je valjalo neprestano voditi rat sa narodom, ciju su drzavu osvojili, ali ne i njega pobedili.

          Julski ustanak na okupatore u Crnoj Gori i Sandzaku, 1941. godine, prvi je oruzani ustanak sirih razmera u Jugoslaviji i Evropi. On ce veoma zbuniti Osovinske zavojevace i bice teska opomena okupatorima u Jugoslaviji, koji ce gorko placati njeno haranje - kad se skoro ceo srpski narod bude digao na oruzje pod vodjstvom djenerala Mihailovica, i kad tu borbu budu prihvatili i ostali Jugosloveni. Ustanak u Crnoj Gori i Sandzaku, protiv italijanskih trupa, otpoceo je 13.jula1941.godine. Idejno, nacionalno i politicki, ovaj narodni ustanak, istorijski posmatran, deo je velike patriotske ideje o borbi protiv zavojevaca, izrazene na Ravnoj Gori iste godine u stabu pukovnika Mihailovica.

          Kad su italijanske trupe usle u Crnu Goru, posle pada Kraljevine Jugoslavije pod nemackom silom, zauzeli su poseban i miran stav prema stanovnistvu sto je bila posledica specijalnog plana Italijanske vlade u vodjenju politike u Crnoj Gori. Musolini je za guvernera Crne Gore odredio grofa Serafina Macolinija [1], ranijeg predstavnika Italije u Urugvaju i Egiptu. Po tom "rimskom" planu, trebalo je da Macolini, u zajednici sa malobrojnim crnogorskim separatistima pripremi teren u Crnoj Gori za proglasenje Kraljevine, a samim tim i autonomije. Italijanu su dobro planirali ali nisu racnali ni sa rodoljubljem loze Petrovic-NJegos, ni sa junastvom naroda Crne Gore. Unuk kralja Nikole, princ Mihailo, odbio je italijanske ponude, sa izjavom da ostaje veran Jugoslaviji i dinastiji Karadjordjevic, satelitskoj kruni pretpostavio je interniranje. Crnogorci su, sirom Crne Gore, skocili na oruzje i planuo je ustanak, -prva oruzana pobuna sirokih razmera u Evropi.

          Vojnicke veze, u to vreme, u Crnoj Gori, nije bilo sa pukovnikom Mihailovicem. U narodu je kruzila legenda o njemu: kako se nije predao okupatoru i kako je posao u srbijanske planine sa citavom jednom divizijom srpske vojske. Ta legenda jako je potkrepljivala borbeni i revolucionarni duh Crnogoraca. Prvi pokusaj povezivanja crnogorskih lojalista i pukovnika Mihailovica bio je u junu 1941. Vodje pokreta poslali  su sedam sposobnih ljudi, sedam gorstaka, sedam hajduka sa ciljem da pronadju legendarnog pukovnika koji je boravio negde na prostoru Suvobora. Oni su se vratili iz Srbije tek u trenutku kada je ustanak Crnogoraca bio u punom jeku, krajem jula 1941. Na zalost, oni su doneli samo potvrdu o postojanju pokreta na Ravnoj Gori sa pukovnikom Mihailovicem na celu. Neposredna vojnicka veza sa Drazom bila je uspostavljena tek u septembru, a konacno u decembru 1941., kada je na Ravnu Goru otisao licno kapetan Pavle Djurisic, koji je kasnije uz majora Djordja Lasica i pukovnika Baja Stanisica bio jedan od glavnih Drazinih oficira za Crnu Goru.

          Napad na italijanske trupe  u noci izmedju 12. i 13. jula na teritoriji citave Crne Gore i Sanadzaka (osim Prijepolja, Pljevalja i Sjenice) u trenutku kada su Italijani pripremali proglasenje Kraljevine bez ma i prividnog, pristanka naroda, bez pristanka potomaka dinastije Petrovic-NJegos. Posto je princ Mihailo Petrovic-NJegos odlucno odbio ponudu da stupi na crnogorski presto, italijanska Vlada se nosila mislju da odredi nekog princa iz Savojske kuce, dok ne bi pronasli nekoga iz sporedne linije Petrovic-NJegos, koji bi vladao po zelji italijanskog Ducea. No i taj plan je osujetila ustanicka puska sa crnogorskih brda i vrleti. Pomela je i razbila sve Duceove namere o izdvajanju Crne Gore iz okvira kraljevine Jugoslavije. Krajem meseca jula sva teritorija Crne Gore, izuzev Cetinja, Podgorice, Bara i Niksica, kao i veci deo starog Rasa (beranski, bjelopoljski i delovi sjenickog sreza), bili su oslobodjeni od okupatorskih trupa. Na toj teritoriji zavojevaci vise nisu imali vlast. Narod je povratio nacionalnu slobodu samom sebi, bez icije pomoci.

          Sa svim italijanskim oficirima i vojnicima postupalo se savrseno covecno. U Beranama su oficiri bili smesteni u hotelima; isto tako i u Bijelom Polju. Jedan jedini ispad poznat, odnosno objavljivan, bio je ucinjen u Bjelopoljskom srezu. Jedan seljak, tada vojnik, ubio je jednog Italijana u trenutku kad su italijanski zarobljenici sprovodjeni za obliznje selo, gde su imali da sacekaju razvoj dogadjaja. Taj vojnik, Radosav Kovacevic, izvrsio je ovo ubistvo zato sto mu je aprila te godine bio poginuo brat u Albaniji, na frontu prema Italijanima. Vojni sud pri Komandi narodne vojske u Bjelom Polju osudio na je smrt vojnika Radosava Kovacevica.

          Odmah po izbijanju ustanka, na Crnu Goru i Sandzak napale su sve raspolozive italijanske snage iz Albanije, uz pomoc celokupne ondasnje albanske vojske. Pomogle su im i naoruzani Muslimani, Arnauti sa Kosova, nemacke snage... Nastupili su protiv crnogorskih trupa linijom : od Skadra i od Tirane, od Metohije preko Cakora i Rozaja, od Tutuna, od Foce i Priboja... Polovinom avgusta Crna Gora i deo Sandzaka nalazili su se u obrucu izmedju desetak okupatorskih divizija. Pretila je najveca opastnost od pocetka rata. Italijanski front od Skadra i onaj od Metohije poceo je da se siri prema crnogorskim snagama. Sto je najgore bilo: Albanci, pa cak i sami Italijani, palili su pravoslavna sela na prostoru Metohije prema Vasojevicima i Gornjem Sandzaku. Crnogorci su bez ikakve pomoci komunista drzali front prema Metohiji i u Pesteri. Najzad su Italijan zatrazili pregovore, koji su se odrzali na Cakoru. Uslovi Crnogoraca su bili:

1.     Na svaki pokusaj italijanske Vlade da Crnu Goru proglasi za nezavisnu drzavu, mi cemo dizati ustanak

2.     Zabrana Arnautima i arnautskoj vojsci da ulaze na nasu teritoriju;  hitno obustavljanje paljenja srpskih sela. U naknadu, nudimo vam vracanje zarobljenika.

3.     Italijanske trupe u Crnoj Gori smatrace se sve do svrsetka rata neprijateljskim okupatorskim trupama

          Italijani su delimicno prihvatili uslove: obustavili su paljenje sela, vratili natrag albanske trupe. Oni su usli samo u varosi koje su im mesec dana ranije oduzete.

          Crnogorci su svoje snage povukli u sela i daleko u  planine. Niko se nije razoruzao; nego naprotiv, jos bolje se svako naoruzao i spremio za novu borbu koja ce ponovo otpoceti, protiv Italijana, na Pljevljima, decembra 1941.

          Julskim ustankom u Crnoj Gori i Sandzaku  postigao se glavni cilj: Italijani su spreceni da Crnu Goru proglase za Kraljevinu pod njihovim okriljem. Crna Gora sa celim Sandzakom postala je ponovo samo okupaciona zona. Za njenog Vojnog guvernera doveden je Alesandro Pirzio Biroli [2], koji ce kasnije posredno ciniti znatne ustupke crnogorskom narodu. Ustankom u Crnoj Gori italijanska politika bila je potpuno poremecena. Musolini je tek tada video da na Balkanu nece moci da siri svoje zamisljeno Rimsko Carstvo. NJegov ministar Macolini pobegao je sa Cetinja. Rimska Vlada bila je prinudjena da se odrekne svakog daljeg pokusaja proglasenja Crne Gore za nezavisnu drzavu. Julski ustanak je pored svega ovoga, bio i neka vrsta priprema za konacno sjedinjavanje svih nacionalnih snaga Jugoslavije u jedan jedinstveni nacionalni Ravnogorski pokret. Taj ustanak je pokazao koliko je u Crnoj Gori i Sandzaku jaka ideja nacionalnog i drzavnog jedinstva. Zato ovaj ustanak, pored onog u Zapadnoj Srbiji nesto docnije pod Mihailovicem, predstavlja jednu od najsvetlijih i najslavnijih stranica Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.

Formiranje Jadarskog cetnickog odreda

i prve akcije

          Prvi komandant cetnickih jedinica u Jadru bio je potpukovnik Veselin V.Misita, koji je nazalost nosio jednu tamnu mrlju na svom imenu. Naime, znalo se da je Misita bio lojalan Kosti Pecancu i da je slusao sve njegove naredbe. Ono sto se manje znalo je to da je Misita sebe razresio svake obaveze na relacije vojnik-pretpostavljeni od onog trenutka kada je Kosta Milovanovic-Pecanac otvoreno presao na stranu Nemaca. Postoje cinjenice koje kazuju da Gorski stab I nije znao za to, a posto je bilo sukoba izmecu Misite i Mihailovica, pretpostavlja se da je Mihailovic naredio uklanjanje Misitino. Da li je tako bilo ne zna se pouzdano, samo se zna da je  Misita zavrsio sa metkom u lecima za vreme oslobadjanja Loznice. Sada sledi deo o tome kako je izgledao jedan od najburnijih perioda za Jadarski odred, koji je te ratne 1941. brojao cak hiljadu ljudi pod oruzjem.

          Polovinom jula meseca major Vojislav Pantelic po djeneralstabnoj naredbi stize u manastir Kaonu, odakle se prebacuje u selo Batru, gde se nalazi sa potpukovnikom Misetom i dogovara  o daljim akcijama na teritoriji Jadra i Podrinja. Naredba samog Cica Draze glasila je da se obrazuju cete, dobro naoruzaju i sto pre prebace u Bosnu radi zastite Srpske nejaci i borbe protiv ustasa. Tu naredbu su Pantelic i Miseta odradili veoma brzo i vec u toku noci 15./16. jula dve cete sa po 40 ljudi su camcima prebacene na levu obalu Drine. U samu zoru cule su se bombe i puske na levoj obali Drine, a to je cetnicima sa srbijanske strane pokazivalo da su njihovi saborci poceli akcije. Ostatak akcije, prema planu majora Pantelica, bio je da se u Kozluku pobiju ustaske posade pa da se potom povuku na Majevicu i da po potrebi pomazu majoru Jezdimiru Dangicu koji je u to vreme branio srpski zivalj u oblasti oko Zvornika.

          Sledeci sastanak Misite i Pantelica bio je 30.08. u selu Batru, i trebali su da vode razgovore o formiranju velike vojne formacije ciji osnov bi trebalo da cine vojnici iz Jadra, Podrinja, Pocerine, Macve, Valjevskog kraja... Ali na zalost, nisu mogli dugo da razgovaraju jer je Misita u toku razgovora dobio hitan poziv da se sastane sa igumanom manastira Tronose Grigorijem Bojicem. Kaludjer Bojic je cuo da komunisticke snage Vlade Zecevica pripremaju akciju na Loznicu, pa je zeleo da sa Misitom dodje do najboljeg resenja po pitanju zaposedanja Loznice. Veoma vazno je bilo ne dopustiti komunistima da udju prvi u Loznicu, jer su u Loznici bile velike kolicine naoruzanja, vojne opreme, sanitetskog i ostalog vojnog materijala. Vecali su celu noc i odlucili da oni pre partizana izvedu akciju oslobadjanja Loznice. Borba je trajala dva dana. U toj borbi je poginuo potpukovnik Veselin V. Miseta. Akcija je uspesno izvedena. Loznica je oslobodjena. Banja Koviljaca takodje. Na mesto potpukovnika Misete dosao je potpukovnik  N. Radovanovic.

          Odmah zatim major Vojislav  Pantelic je krenuo put Ravne Gore, gde je stigao 5. septembra i odmah podneo izvestaj pukovniku Mihailovicu. Tada je major Pantelic predao Gorskom stabu i Proglas Koste Pecanca. Sutradan je na Ravnoj Gori proslavljen i rodjendan NJegovog Visocanstva mladog Kralja Petra // Karadjordjevica. Po zavrsenoj svecanosti, Cica je pozvao Pantelica na razgovor u svoju kolibu, i pritom mu je procitao pismo kaludjera Grigorija Bojica. Iguman manastira Tronose je molio da se odredi oficir koji ce zameniti Misitu, jer je potpukovnik Radovanovic zeleo da neko drugi vodi narod umesto njega. Izgleda da se bojao, ili da nije mogao da prihvati odgovornost vodjenja tolikih ljudi u boj. U pismu je Radovanovic rekao svojim vojnicima da hoce da se bori sa njima ali ne i ispred njih. Pukovnik Mihailovic je predlozio majoru Pantelicu da izabere hoce li da ide na teren i da preuzme Misetine trupe, ili da ostane na Ravnoj Gori kao stabni oficir ili oficir koji je brinuo o intendantskim pitanjima. On je imao utisak da Draza zeli da ga posalje na Misitino mesto pa se odlucio za boracku jedinicu, te je stoga i zatrazio da bude prebacen u Podrinje, u Zapadnu Srbiju. Tako je i bilo, s tim sto mu je pukovnik Mihailovic naredio da pod svoju komandu stavi odred kapetana Dragoslava Racica i odred porucnika Mitra Martinovica.

          On je vec 8. septembra stigao na slobodnu teritoriju nad kojom je trebao da preuzme komandu. Medjutim, vec prvi razgovor sa Martinovicem izazvao je osecaj nepovezanosti i nediscipline kod vojnika potcinjenih Drazi. Martinovic je odbio da se stavi pod Pentelicevu komandu. Nasuprot njemu Racic je 10. septembra u Beloj Reci prihvatio naredbu Gorskog Staba br.1. Racic je Pavlovica uputio autom i pod pratnjom za Loznicu, gde se ovaj 11. septembra susreo sa potpukovnikom Radovanovicem i Grigorijem Bojicem , a vec 17.09. primio komandu nad 1600 naoruzanih boraca, rasporedjenih u 16 ceta, koje su od dana bile cete Jadarskog cetnickog odreda. Sam Vojislav Pantelic proveo je nepun mesec mirnih dana u Podrinju. Vec od 09. oktobra krecu kaznene ekspedicije potpomognute sa 9 aviona nemacke proizvodnje, tipa ,,Stuka". Bilo je strahovito mnogo gubitaka. Jednog dana na teitoriji Sora i Lesnice bilo je cak 106 mrtvih i ranjenih cetnika.

          Kada je jedna veoma jaka nemacka kaznena ekspedicija prodrla putem LoznicaàValjevo i dosla do linije KrupanjàStava, major Voja Pantelic je naredio povlacenje, i to pravcem Manastir Tronosaà rudarsko naselje Zajacaàplanina BoranjaàDudovicaàBlizanski VisoviàPopucke. Povlacenje je bilo gotovo 25. oktobra, a vec 31. oktobra su se sasastali sa pukovnikom Mihailovicem u selu Paunama.

          Dug je bio predstojeci put Jadarskog cetnickog odreda. Preko Soubla, Brajica, Takova, Cacka, Struganika,  Drenove, Kostunica...Ovo su samo imena nekoliko od mnogih mesta gde  je Jadarski cetnicki odred  bivakovao i odmarao se od velikih borbi. 5. novembra odred je stigao u selo Planinicu, gde se sastao sa valjevskim odredom, gde je dobio nove instrukcije, koje su sadrzale naredbu o prebacivanju dalje, prema selu Subjela. To selo je bilo blizu Kosjerica, ogranak Suvobora sa juzne strane Ravne Gore, prema Uzicu i cacku. Zadatak je glasio: ,,Obezbediti prilaz Ravnoj Gori sa linije UzicaàCacakàPranjani i cuvati Gorski stab  1 od moguceg napada Komunista". Cica se nadao napadu iz pravca Uzicke republike. A to se i desilo posle Drazinog sastanka sa Titom u selu Brajicima 26.oktobra. Tako je i bilo: ,,Na Pozegu, Ivanjicu, Tresnjicu". Ta mesta su cvrsto drzali cetnici u svojim rukama, ali upravo te akcije su potvrdile puno puta pominjanu teoriju Vojislava Tufegdzica da se nicem dobrom od komunista ne treba nadati. Posto su Racicevi ljudi zaposeli selo Subjelu, trupe majora Pantelica  se hitno prebacuju u selo Brajice radi obezbedjivanja Tita i Draze, koji su tu trebali ponovo da se sastanu, u kuci majora Aleksandra Ace Misica. Major Misic, predratni komandir Konjicke gardijske jedinice, bio je veliki borac i pravi sin cuvenog djenerala @ivojina Misica.

          Dok su bivakovali u Brajicima, cetnici majora Pantelica su imali priliku da se odmore, ispavaju i dobro potkrepe. NJihov odmor prekinula je naredba koju je izdao licno cica-Draza. Osvajanje Takova... Na zalost, tu akciju, kao i mnoge pre i posle te, pokusali su da ometu komunisti, koji su kod sela Savinac, na istoimenoj reci, ispod Drenove izvrsili snazan prepad na cetnicku kolonu. Ipak, uspeli su da ovladaju Takovom, gde su se sastali sa Racicevim odredom i ostali sve do 21. novembra, kada ih je pukovnik Draza, opozvao sa namerom da spreci ponovne sukobe sa partizanima. Namera mu je bila da Titu i ostalim komunistickim vodjama pokaze dobru volju za obustavljanje dejstava. Primirje je trajalo sve do 27. novembra, dok ga komunisti nisu prekrsili napadom na odred porucnika Radovana Radovanovica. 

          U medjuvremenu, Nemci su sa pet motorizovanih divizija i jednom brojcano velikom oklopnom jedinicom, krenuli u kaznenu ekspediciju i to iz pravca Valjeva ka Uzicu i iz Kraljeva i Kragujevca u pravcu Uzica, Cacka, Gornjeg Milanovca. Uzice su zauzeli vec 29. novembra. Major Pavlovic je sa odredom krenuo 5. decembra iz sela Besica, gde su odmarali od 1. decembra. U selo Brajice su stigli oko cetiri popodne, gde ih je napo odred Nemaca na kamionima. Brzo su se povukli u pravcu sela Struganika, gde je pukovnik Mihailovic treba da izvrsi smotru. Za vreme smotre, kurir je dotrcao i doneo vest da jedan nemacki brzi odred tenkova pracen pesadijom priblizava selu. Draza je naredio povlacenje, ali odred  majora Pantelica je bio na putu, postrojen u kolonu. Nisu mogli nikako da se povuku, pa je zato major Pantelic pribegao jednom  riskantnom potezu. Nije mogao da povuce ceo odred, a jos manje da prihvati borbu. Podelio je svoj odred (jacine oko 850 vojnika) na dva dela. Veci deo se u najvecem redu povukao u obliznju sumu, a manji sa majorom Pantelicem je ostao i izasao pred tenkovsku kolonu. Pokazali su Nemcima svoje lazne objave, Koste Pecanca, i izjavili da su se borili sa komunistima kod Rudnika, da se ,,Vladine trupe", te da se vracaju u Mionicu. Bilo je to veoma sumnjivo Nemcima, pa su cetnike razoruzali i strazarno sproveli u selo Mionicu. Tamosnji Pecancev vojvoda bio je potpuno u sluzbi Kralja i Ravnogorskog pokreta. Nemcima je ispricao da zna kakav je zadatak imala ta ceta, i da su oni stvarno legalni cetnici. Cak je sugerisao Nemcima da tu informaciju provere kod majora Milana Kalabica koji je bio Komandant Vladinih trupa u zapadnoj Srbiji. Posto je veza izmedju nemackog oficira i majora Kalabica uspostavljena, Nemci su pustili Panteliceve cetnike i vratili im oruzje. Naime, major Kalabic je izjavio da zna za tu cetnicku formaciju, da licno poznaje njenog komandanta i da zna da je major Vojislav Voja Pantelic veliki i proslavljeni borac protiv komunista[1]. 

          Aca Misic nije imao toliko srece. Cica Draza i njgova pratnja bili su smesteni u Misicevoj kuci, kada je stigla vest o dolasku Nemaca. Oni su se povlacili preko njiva, suma i potoka prema zapadu. Major Misic je imao problema sa srcem[2] i nije mogao da trci, pa je stoga odlucio da ostane i da pokusa da zadrzi Nemce, da omoguci sto vise vremena ostalima da se povuku. Sa njim je na licno insistiranje posao i major Ivo Fregl[3] . Kada su Nemci naisli i pitali gde je Draza, Misic je istupio i rekao da je on pukovnik Dragoljub Draza Mihailovic, komandant ostataka kraljeve vojske u Srbiji. Nemci su ga odveli u Mionicu i tamo zatvorili. 17. decebmra osudjeni su na smrt streljanjem po optuznici da su ucestvovali u borbama protiv Nemaca, da su pomagali cetnicki pokret i da su ometali nemacke vojnike u potrazi za ucenjenim pukovnikom Mihailovicem [4]. Krajem decembra su streljani u Valjevskom zatvoru, i tu je ugasen junacki deo oficirske loze Misica. Djeneral @ivojin Misic mogao je da se ponosi svojim sinom kog je gajio u duhu srpske i ratnicke tradicije. Nije pokleknuo pred mucenjima, iako je bio veoma bolestan, i nije mogao da podnosi velike napore. Hrabro je podneo smrt, dokazavsi pritom da je pravi sin svoje otadzbine i svoga oca velikog @ivojina Misica. Da je bio ziv vojvoda Misic ne bi ni jednog trenutka zalio svog sina jer bi znao da je njegov sin junacki poginuo ne zaleci svoj zivot... Svi ostali iz Drazine pratnje su pohvatani i svi do jednog pogubljeni. Pukovnik Mihailovic je pukim slucajem izbegao zarobljavanje i sigurnu smrt. NJegov pratilac ga je zatrpao liscem u nekoj krecani, i tako ga kamuflirao da ga Nemci nisu mogli pronaci.

Sredinom aprila 1941. Nemci su zauzeli Sabac, bez ijednog ispaljenog metka, bez i jednog pokusaja da se to spreci, ili barem odlozi. Mislilo se da je rat zavrsen, da su Srbi roblje naduvenih Nemaca i folks-dojcera. Strepelo se za zivote, bojali su se svi onih Nemaca koji su klali i palili bas tu negde oko Sapca ne tako daleke 1914. Mislili su da ce biti isto tako, ali ono sto je zacudjujuce bilo je to da se okupacija skoro nije osecala. Samo se po rampama na kapijama grada i po cestim patrolama primecivalo prisustvo neke tudje vajske. Ali ipak narod nije mogao da trpi, ponos mu je bio poljuljan. Tada se u okolini Sapca pojavila jedna manja formacija okupljena oko artiljerijskog oficira kapetana Dragoslava Racica cija namera je bila da se ne predaju, da se bore do poslednjeg ako treba. Za njih smrt nije predstavljala nista, jer su se zakleli na vernost Kralju i svojoj zemlji. Mogli su da izvrse bilo koji zadatak, o kao direktan zamenik Racicu bio je porucnik Vujica Nikolic koji je bio odlican ratnik, jedan od najmladjih srpskih diverzanata. Racic je preko Stojana  Jurisica organizovao spijunsku mrezu u samom Sapcu. Mreza je bila organizovana po sistemu trojki, sto je zahtevalo veliki oprez, dovitljivost i hrabrost. Trojke su morale ispitati jacinu nemackih snaga, nemacke polozaje i kolicinu nemackog naoruzanja. Za taj posao najbolji su bili gimnazijalci stari po sesnaest godina na koje Nemci nisu obracali paznju, koji su pored svih ostalih kvaliteta veoma dobro govorili nemacki. Vodja omladinske organizacije u Sapcu bio je skolovani policajac Svetolik Djordjevic-Zele, koji je svojim omladincima, pored casova konspiracije i upoznavanja rada obavestajnih sluzbi, odrzavao casove vestine koja se zove dziudzica. Obavestajna sluzbe je delovala besprekorno i prvi znacajniji posao obavestajna sluzba je odradila na sabackoj zeleznickoj stanici. Svetolik Djordjevic je za taj posao odabrao Stojana Jurisica, bracu Migu i Lolu Kuzminac kao i Boru Tomasevica cija je kuca bila nedaleko od zeleznicke stanice. NJihov plan je bio da se bezbrizno igraju oko poredjanih topova razlicitog kalibra, sanduka sa municijom i gomilu pusaka nabacanih na teretnoj rampi sabacke zeleznicke stanice. Omladinci su taj zadatak uspesno zavrsili i kapetan Racic je bio veoma zadovoljan.

          Kako su dani odmicali, broj cetnika u organizaciji ravnogorskog pokreta bivao je sve veci. Kapetan  Racic je bio odusevljen vojnom organizacijom koja je kako je vreme prolazilo sve bolje i bolje funkcionisala. Poprimala je znake organizovanog svesrpskog ustanka, koju je bilo tesko staviti u okvire i granice.

          Inace, Dragoslav (Stevana) Racic, artiljerijski kapetan, rodjen je 1905. godine u selu Godacici, srez Gruzanski, u imucnoj seoskoj porodici. Vojnu akademiju zavrsio je 1929.godine. Bio je djeneral-stabni oficir, kapetan prve klase, sa sluzbom u LJubljani. Tu ga je zatekao rat, te je, suocivsi se sa ociglednom izdajom Hrvata i Slovenaca, vesto izbegavajuci zasede, stigao je u svoj rodni kraj. Cuo je da se na Ravnoj gori nalazi pukovnik Dragoljub Draza Mihailovic sa velikom grupom oficira i podoficira nepredate vojske u otadzbini i odmah je pohitao njima. Nedugo zatim Racic je vec imao grupu naoruzanih oficira i podoficira, koja je nosila naziv cetnici. Svaki od tih oficira i podoficira vodio je sa sobom jos par boraca, tako da cetnicke snage nisu bile zanemarljive cak ni u prvim danima ustanka. Sa ovom grupom elitnih boraca, kapetan Racic se kretao na terenu sabackog okruga, skupljajuci oruzje i pripremajuci se za pocetak oruzane borbe. Oruzje je bilo raznovrsno: puske, bombe, mitraljezi...

          Na terenu macvanskog okruga nasao se tih dana i partizanski komesar, ucitelj Nebojsa Jerkovic, kome bilo kakve akcije cetnika nisu isle u prilog. Kulminacija zavesti izbila je 31. avgusta kada je kapetan Racic bez konsultovanja sa partizanima, zauzeo Bogatic. Istog dana je i potpukovnik Veselin Miseta sa svojim cetnicima zauzeo Loznicu, gde je doslo do ozbiljog komesanja sa partizanima koji su zahtevali polovinu oruzja i ratnog materijala zaplenjenog u borbi. Oni su drzali huskacke govore protiv cetnika iako nisu pomogli u oslobadjanju Loznice. Malo zatim, cetnici su oslobodili i Banju Koviljacu. Partizani u znak revolta nisu uopste ucestvovali u borbi za Banju Koviljacu. Eto, tako su pocele zadjevice sa onima koji su radili po direktivi Komunisticke partije, a sve na stetu ustanka.

          Male cete cetnika, kako su u te vreme nosile ime, prerastale su u odrede i postajale cujne i vidljive za nemackog okupatora koji je bio smesten po vecim zgradama u Sapcu. Osim pojedinih kriminalaca koji su bili na terenu sabackog okruga, cetnici su bili prvi i jedini ustanici. Komunisti su smatrani prijateljima i pristalisama Nemaca zbog ljubavi Hitlera i Staljina, sto je bilo plod pakta Berlin-Moskva a i zbog dodirnih tacaka komunizma i fasizma.

Posle napada Nemaca na Sovjetski savez pocetkom leta, 22. juna uskomesali su se  komunisticki aktivisti i potrazili spas bekstvom u slobodne srpske planine i sume koje su vec bile prepune lojalista[1]vernih kralju. Znajuci da ne mogu podizati ustanak u ustanku, komunisti su morali da smisle nekakav plan kojim bi zastitili glave i da se nekako odvoje od vec postojeceg pokreta.

          Sastanak Josipa Broza Tita, eksperta za mahinacije i drzanje na vlasti, i ostalih komunistickih glavesina odrzan je na Dedinju, gde je tacno razradjena sema kako se infiltrirati u cetnicki ustanak i rovariti po njemu. Najpovoljniji teren bilo je sresko mesto Krupanj i njegova okolina. U tom rasevskom srezu, cetnicki ustanak vodio je potpukovnik Miseta, dok se kao duhovni vodja pominjao i pop-raspop Vlada Zecevic.

          Kad je na Ivandanskom vaseru ubijen jedan od dvojice zandarma poslatih da cuvaju  red i narod od kriminalaca i lopova, Racic je poslao tamo jedan vod cetnika sa nalogom da izvesti koja je to naoruzna banda. Cetnike je kod Krupnja sacekao pop Vlada Zecevic i uveravao ih da su to njegovi cetnici, koji su se slucajno zatekli u Beloj Crkvi. Tada se jos nije znalo za prodanu dusu popa Vlade Zecevica. Naime, on se posle ovog dogadjaja sastao sa komunistima i ponudio im svoje usluge. Za snishodljivost i nepouzdanost Vlade Zecevica znalo se medju cetnicima, pa mu zato cetnicko rukovodstvo ovoga kraja nije dodelilo nikakav znacajniji komandni polozj. Postovali su ga kao svesteno licei zvali na sve dogovore i sastanke, ali se znalo ko treba da se bori i puca. Najmanje je to bio jedan svestenik, koji je kiptio od zelje za slavom i polozajem, sto i jeste karakteristicno za kukavice i ulizice. Komunisticki rukovodilac Nebojsa Jerkovic je dobro procitao zelje i, naravno, slavoljubivost popa Vlade Zecevica i za izdajnicki rad obecali su mu visok rukovodeci polozaj u tek nastalom partizanskom pokretu.

          Od pocetka pojave komunista, koji su pobegli iz gradova, spasavajuci svoje zivote, i obreli se na slobodnoj teritoriji, cetnici su imali problema. Ti novi ustanici su imali svoj program koji se nikako nije slagao sa strategijom, planom i principima ustanka Draze Mihailovica. Ocuvanje srpsih glava bilo je izgleda suprotno tezi komunistickih delovanja da se stvori sto veca anarhija koja bi potom prerasla u revoluciju veliku i krvave poput Oktobarske, masovnu i pogubnu poput Lenjinove.

Jugoslovenskim komunistima, kao i ostalima po svetu, trebalo je jedva malo vise od mesec dana, posle Hitlerovog napada na Sovjete, da se od jednog koloseka prebaci na drugi i da od rata za koji su se doskoro pitali                   ,, =“ nacine svoje otadzbinske ratove.   

Racic je odmah upozorio na komunisticke manifetluke i okupljanja veceg broja njihovih glavesina, koji su se posle napada Nemaca na Sovjetski Savez i raskida pakta Berlin - Moskva, nasli na teritoriji Krupnja, gde je postojala grupa cetnika pod komandom Vlade Zecevica. U toj vojno-cetnickoj grupi odjednom su se nasli Rodoljub Colakovic, Filip Kljajic, Milos Minic, Dragojlo Dudic i mnogi drugi  koji su poceli perimenjivati neku novu strategiju ustanka.

          Da bi naterali sto veci broj zitelja ovog pasivnog planinskog kraja da se odmetnu u sume i brojcano stite njihove usijane glave, komunisti su pocnjeli da pale vrsaje psenice, da napadaju opstinske i sreske ustanove, govoreci narodu da su sad kad su arhive spaljene oslobodjeni od duga, imovine a i od glava koje nisu bile mnogo pametne. LJudi su radije prihvatali bezvlasce, koja je odgovarala samo odbeglim kriminalcima i to onima koji su u stanju da ucine sve, samo da bi zastitili i  spasli svoje usijane glave.

16. maja na Ceru je planuo ustanak. Sav narod u Podrinju bio je odusevljen ustanicima koji su u to vreme poceli bivati imenovani kao cetnici. I Posavotamnava je bila u plamenu ustanka. U selu Mrdjenovcu pokret su vodili aktivni kapetan druge klase Stanimir Vasic i porucnik Milun Milovic.

          Rad ilegalne organizacije u Sapcu nije mogao da ostane dugo nezapazen. Posle pojave komunista, na teritoriji Macve, ubrzano su pocela hapsenja njihovih istomisljenika. Dvadesetog septembra nekoliko bandera  u centru Sapca osvanulo je sa obesenim ljudima koji su bili poznati kao komunisti ili njihovi simpatizeri. Ukupno desetak ljudi, ali je i to bilo dovoljno da procetnicki orijentisani omladinci iz Sapca potraze spas u planinama, jer su ti isti provokatori, koji su Nemacke snage uputili na komuniste, javno pricali o sastancima omladinaca i cetnickih vodja u selima u Pocerini.

          Odmah sutradan, po ranije smisljenom planu, Racic je komandovao napad na Sabac. U akciji su ucestvovale sve raspolozive snage lojalista, a po planu trebalo je da im u pomoc priteknu  i partizani Nebojse Jerkovica, koji su u stvari nalagali cetnicima da napadnu Sabac, saljuci im ultimatum: ,,Ako vi ne napadnete Sabac, mi cemo napasti vas“. Racic je zeleo da izbegne krvoprolice medju srpskim vojnicima ako se komunisti mogu smatrati Srbima ( Pravoslavac ne mora da bude Srbin, ali Srbin mora da bude pravoslavac. Pitam se sta su onda oni koji su pogazili ocinsku veru i pljunuli na svog legitimnog kralja? ). Kao vrstan ali prvenstveno skolovan strateg, Racic je imao zadatak da napravi plan akcije oslobadjanja Sapca iz nemackih ruku. NJegova zamisao je bila da cetnici udare na Sabac iz pravca Misara prema zleznickoj stanici; iz pravca Letnjikovca i iz pravca sela Jevremovca i Bogosavca, dok je deo Sapca iz pravca Macve ostavljen partizanima, s tim da oni dignu most u vazduh, kako Nemcima ne bi mogla stici pomoc iz Srema. Pocetak akcije je predvidjen za 23 ⁰⁰, a znak za napad je bio pucanj topa, koji je sam Racic trebao da opali. Tako je i bilo. Prvim bombaskim vodom, u sastavu prve cete, koji je napadao iz pravca Misara komandovao je aktivni pesadijski narednik Mica Savic. On je u prvom naletu zauzeo bunkere u fabrici  ,,Zorka“, a zatim i zeleznicku stanicu uprkos jakom otporu nemackih vojnika. Drugo odeljenje, koje je dolazilo iz pravca Letnjikovca propisno je odradilo svoj zadatak, najvise zahvaljujuci naredniku Miloradu Markovicu, poznatijem pod imenom Cica Iverski. Treca jedinica pod komandom zandarmerijskog narednika Pante Puharica, napadala je od sela Jevremovca i Bogosavca. NJihov zadatak je bio da osvoje dobro branjene bunkere ispred Livadskih kasarni, sto su oni i odradili a odmah zatim su osvojili Sabacku gimnaziju i Vladicin konak. U tom je i pocelo da svanjiva. Svanucem novog dana Racic se suocio sa novom stvartnoscu sa kojom nije racunao. Partizani su pogazili sve dogovore postignute i potpisane [2]sa cetnicima - odustali od napada! Ne samo da su odustali, vec nisu izvrsili ni glavni zadatak. Nisu digli u vazduh onaj skrpljeni deo Sabackog mosta, iako su imali dovoljno dinamita i obucene minere iz rudnika Zajaca. Odluku o napadu na Sabac partizanski rukovodioci, na celu sa Nebojsom Jerkovicem, ponistili su 19.septembra u selu Stitaru, odakle su trebali da krenu u akciju. Prvi znak partizanske izdaje bio je jedan mali tenk koji su Nemci zvali “panzer kreig njagen“, koji se pojavio u Karadjordjevoj ulici iz pravca mosta. Znalo se da Nemci nisu imali samohodna bojeva orudja u Sapcu, pa je bilo veoma jasno otkuda  ,,francuski snajder“ tu. Dosao je preko mosta i cistio je put nemackim pesadincima, koji su bili stacionirani u Sremu. Namerno kazem Sremu, iako je to tada zapravo bio samo deo Paveliceve Nezavisne Drzave Hrvatske.

          Cim je prestala pucnjava, dobosar je saopstio vazno naredjenje nemacke komande: ,,Pozivaju se svi muskarci izmedju 16 i 60 godina da odmah napuste svoje kuce i prikljuce se koloni koju ce nemacki vojnici sprovesti do sabirnog centra Mihajlovac. Svaki onaj muskarac, koji se ne odazove ovom pozivu, a pronadje se u kuci, bice smatran banditom i streljan na licu mesta“. Tri dana su Sapcani sedeli u Mihajlovcu, da bi treceg dana u sami sumrak formirana kolona i upucena preko Save. Tamo su zarobljenici predati ustasama i takozvanoj “Hitler-Jugend” omladini, koji su rasirenih ruku docekali zarobljenike. Bila je to jos jedna prilika da izvrse raznorazna zverstva. Milosti nije bilo ni za koga, cak ni za profesora Gajica, koji je svojim ucenicima govorio o kulturi Nemaca plave krvi. Nisu pomogli ni Geteovi stihovi na cistom nemackom jeziku. Jedino sto je povezivalo tu mracnu kolonu sa nemackom kulturom bila je slicnost nemackog oficira sa Geteovim ,,“Orkening”--om (djavo). Mnogi su Sapcani pobijeni i baceni u jame, mnogi su vecni mir pronasli u plamenu i mnoga su tela obezglavljena plutala niz Savom.

          Pokusajte samo da zamislite koliki efekat bi osvajanje Sapca postiglo kod naroda a i kod saveznika, jer kao sto mozda znate u to vreme u Evropi je samo Srbija imala organizovan pokret otpora koji je obuhvatao hiljade vojnika cija je jedina zelja bila da skinu jaram sa vrata i da ponovo zasija slobodno sunce nad Srbijom. Hteli su da vrate svoga Kralja u Beograd, gde je on trebao da stoluje a ne da umesto njega vlada tamo neki Nemac koji je Srbiju mogao znati samo po zlu, o kom su mu pricali preziveli iz onog proslog rata. Mozda je to i bio uzrok velikih zverstava koja su Nemci pocinili nad srpskom nejaci, neka vrsta osvete ili odmazde za sve prethodne nevolje koje su raznim germanskim narodima nacinili slobodoljubivi Sloveni sa Balkana.

Medju savremenim Srbima djeneral Draza Mihailovic je jamacno jedini cija ce uspomena ostati ne samo u analima istorije nego i u narodnom predanju. Narod ga je brzo zavoleo, sto se vidi i po nadimku koji mu je dao. Cica - Draza. Snazna duhovna figura, za koju je narod satkao svoje milje u imenu Cica kojim ga je zvao. A ono i Ministar i Nacelnik Staba Vrhovne komande i Komandant bilo je isuvise bledo. Cak toliko, da nije ni postojalo.  Narodnu ljubav  Mihailovic je bez sumnje zasluzio svojim rodoljubljem i svojim retkim moralnim osobinama, o kojima svedoce svi oni koji su sa njime imali zajedno da rade i da se bore. Ali zasto je njegova licna vrednost ostavila tako jak utisak na narod, to se ne moze razumeti ako se ne uzme u obzir i ono dusevno stanje u kome se narod nalazio posle poraza od aprila 1941. Taj poraz je bio tezak udar za narod. On nije mogao doci k sebi da je za manje od mesec dana izgubio vojsku i drzavu. U poredjenju sa moderno naoruzanim Nemcima, vojska Kraljevine Jugoslavije izgledala je goloruka dok su oklopna vozila vojske Kraljevine Jugoslavije u najbolju ruku predstavljala volovske tarnice i konjska kola. Narod je najvise bolelo sto je moglo izgledati da se rat sa Nemcima svrsio  i bez prave borbe, bez i jedne prave bitke. On  je stao gubiti veru u sebe sama i ocajavati o svojoj buducnosti. To je bilo dusevno stanje u kome se srpski zivalj nalazio kada je Draza Mihailovic poceo svoju gerilsku vojnu. On je donosio narodu upravo ono sto je narodu tada bilo najpotrebnije-donosio je borbu i nadu. Narod se odjednom prenuo, ucinilo mu se da nije sve izgubljeno, da pravi rat tek nastaje, i da ce ga voditi onako kako su ga i nasi stari vodili u Prvom i Drugom ustanku, iz sumskih sklonista, na hajducki nacin. ,,Srbi su narod koji zivi teskobno, koji voli da pije i koji je hrabar. Mihailovic licno je bio profesionalni vojnik i zestoki tradicionalista.“ (po Michael Lease) Mihailovic, takoreci prekonoci, postaje poznat; njegovo ime ide sapatom od usta do usta. Ime Ravne Gorei pesme koje su tih dana u narodu spevane, bese najbolji lek ojadjenoj i uvredjenoj dusi Srbinovoj.

Period cetnickog ustanka od skoro dva meseca ucinio je da se na celu svih cetnickih jedinica bili skolovani oficiri i podoficiri nepredate vojske u otadzbini na cijem celu je bio pukovnik Dragoljub Draza Mihailovic, cica Draza, kako su ga zvali ustanici i sav srpski narod, i kako su ga i smatrali cicom (stricem). Kazu da je za svakoga imao blagu rec i da ga je svako voleo kao sto se voli rodjeni stric. Zahvaljijuci tradiciji i duhu naroda, uzdisanje i klonulost nisu dugo trajali. Bezgranicni takt pukovnika Mihailovica, njegova retka sposobnost da se u narod ukljuci i da ga potpuno shvati, sigurno su mnogo doprineli da se na pocetne rezultate nije dugo cekalo.

 Inace rodjen je u Ivanjici aprila meseca 1893. Otac mu je bio sreski pisar, a stricevi oficiri. Na zalost Dragoljub  je sa dve godine ostao bez oca, a sa sedam i bez majke. Brigu o Drazi i njegovoj sestri Jelici preuzeo je stric Vladimir, veterinarski major. Posto je u Trecoj muskoj gimnaziji u Beogradu zavrsio sesti razred , Mihailovic je 1. septembra 1910.godine, kao pitomac 43 klase stupio u Nizu skolu Vojne akademije. Ulazak Srbije u rat protiv Turske 1912. zatekao je Mihailovica kao pitomca podnarednika. Mobilisan je i upucen za adjutanta u stab 1. bataljon Cetvrtog prekobrojnog puka drugog poziva. U cin narednika unapredjen je posle ulaska u Skoplje (13.oktobar1912.). Bio je na istoj sluzbi kad je iduce godine ucestvovao u ratu protiv Bugara, u kome mu je njegovo hrabro drzanje donelo odlikovanje Srebrnom i Zlatnom medaljom. Na dan 18.jula1913. unapredjen je u cin  potporucnika. Posle toga odredjen je za vodnika Cetvrtog pesadijskog puka prvog poziva Drinske divizije. Od decembra 1913. do pocetka Prvog svetskog rata cela 43 klasa je bila na dopunskom kursu radi zavrsavanja Nize skole Vojne akademije.  U Prvom svetskom ratu do juna 1915. Mihailovic je najpre bio vodnik u Trecem prekobrojnom puku, a onda vodnik mitraljeskog odeljenja toga istog puka. Puk je bio u sastavu Vardarske divizije. Mihailovic je docnije sa svojim Mitraljeskim odeljenjem, kada je stvorena Prva jugoslovenska divizija, usao u Prvi jugoslovenski pesadijski puk, u koji je pretvoren stari. Presao je Albaniju, povlaceci se zajedno sa srpskom vojskom i srpskim kraljem prema Krfu. Na Djurdjevdan 1916. godine polazi sa srpskom vojskom u Solun i ucestvuje u proboju solunskog fronta, gde je u borbi blizu Lerina, prilikom jednog jurisa mitraljeskog odeljenja ciji je on bio komandant, tesko ranjen. Lecio se u Solunu, i krajem decembra iste godine, izasao je iz bolnice na svoju inicijativu a odmah zatim zatrazio dozvolu da se vrati u svoje odeljenje, iako prema misljenjima doktora nije vise bio sposoban za stroj. Za hrabrost u drugom svetskom ratu odlikovan je sa dve Zlatne medalje za hrabrost, i jednom Srebrnom medaljom za hrabrost, Ordenom belog Orla IV i V reda i engleskim Bojnim krstom, po zasluzi i jedini u celoj diviziji.

          Postao je porucnik u septembru 1918. godine a kasnije su odlikovanja sama stizala. Cak je bio i u Kraljevoj gardi 1918. i to u trajanju cetiri meseca.  Mogao je Draza mnogo vise da napreduje u vojci ali je vrlo cesto kaznjavan, pa su mu nadredjeni skidali epolete, misleci da ce ga tako smiriti, da ce doci sebi i prestati da pravi raznorazne izgrede. A bio je kaznjavan zato sto je voleo Srbiju vise od svega, sto se ponosio svojim srpskim poreklom i sto nije dao nikome da pogleda popreka bilo kog onog koji se Srbinom osecao. Vise puta stizale su naredbe za prekomande u neke pogranicne, takozvane kaznene garnizone i kasarne. Proveo je skoro cetiri godine na Kosovsko-albanskoj granici, na mestu koje se danas u vojnim i civilnim kartama naziva Kosare. Bio je i vojni atase u Bugarskoj, odakle je premesten zbog sumnje da je pomagao bugarske revolucionare koji su imali za cilj da svrgnu zakonitu vlast. Ponovo je bio premesten. Ipak, pred sam pocetak rata stigao je do cina pukovnika sa sluzbom na mestu pomocnika  nacelnika Operativnog odeljenja II armije u stabu VI (Primorsko-pomorske I vojne oblasti) u Mostaru, sa mirnodopskim sedistem u Sarajevu. 12.aprila preuzeo je duznost nacelnika staba Druge armija. Stab je bio smesten u Gracanici, kada je 13.aprila doslo do opsteg rasula izazvanog predajama i bezanjima srpskih ratnika, kradjom vojnog materijala i pusaka, ne izvrsavanjem naredbi pretpostavljenih, samoubistvima oficira. 

          Iako je cela zemlja bila poklekla i kapiturila, Dragoljub Draza Mihailovic nije. A nije bio ni jedini takav.

Nasa je vlada sramno potpisala akt o bezuslovnoj kapitulaciji pred nemackom oruzanom silom. Ja tu kapitulaciju ne priznajem. @iv se Nemcima u ruke ne predajem. Nemacka mora izgubiti ovaj rat. Englezi su nasi saveznici_... Ovakva heterogena vojska kakva je bila nasa, nije bila sposobna ni za kakvu borbu. O tome sam ja pisao_... Ovo nije bio rat, ovo je bila zabuna.  Mi cemo se organizovati i povesti gerilsku borbu  protiv okupatora, prema nasim mogucnstima. Kada nasi saveznici Englezi cuju za nas, oni ce nas pomoci.

  Malena Srbija vodila je Prvi i Drugi balkanski rat, Prvi svetski rat. Iz ovih ratova ona je izasla kao pobednica. Svojim saveznicima pokazala je punu vernost, a srpski heroizam zadivio je svet i pokazao kako se gine i mre za slobodu. Mi cemo se i ovog puta boriti za svoju slobodu, za bolju i veliku Srbiju.

              @iveo Kralj.                                [1]

NJegova odluka bila je da se prebaci do Drine, da tamo potrazi front i da se poveze sa sto vise vidjenih ljudi, ljudi za kojima ce narod krenuti u sumu, poput Karadjordja, koji je oko sebe skupljao vidjenije ljude jer je znao da narod nece u sumu za hajducima, ali zato hoce za knezovima i vojvodama. Putovao je uz borbu, skupljajuci ratni materijal, vojnike i oficire uz sebe. Veliko razocarenje ga je zateklo na granici sa Srbijom. Ustanka nigde, ljudi se zavukli u misje rupe, niko ne sme nos da promoli.

 Draza Mihailovic se negde oko 21.aprila 1941. sastao sa majorom Miodragom Palosevicem  i njegovim vojnicima i oficirima (oko 15 ljudi od cega trojica oficiri). Tada je , po djeneralstabnoj naredbi  formiran Brzi odred, pod komandom pukovnika Dragoljuba Mihailovica. Taj Brzi odred brojao je oko dvadeset oficira, trideset podoficira i vojnika, i jedan mali cetnicki odred iz Doboja, a imao je ulogu da uspostavi situaciju na liniji DobojàDerventaàBosanski Brod.  Odred se sukobio sa kolonom nemackih oklopnih vozila i bio primoran da se povuce dana 29.aprila kod sela Sevarlija. Tu, na licu mesta, u selu Kusace, Draza je, posto je cuo za muslimanske zlocine u @epi , pozvao hodzu i vidjenije ljude , rekavsi im :

Vi nas Muslimani nazivate Cetnicima. Ni Cetnici nisu nanosili nikakva zla svome narodu, vec su padali i ginuli za njegovu slobodu [2]. Mi smo jugoslovenska vojska, koja nikada, nikada nece kapitulirati pred Nemcima. Vi ste vec poceli da pravite zulume. Kazem vam: Cuvajte srpska sela kao svoja. Ne zavodite se  nemackim lazima, jer su oni isto toliko vasi neprijatelji kao i srpski. Oni su dosli, i otici ce, a vi cete ostati ovde. Nego, pamet u glavu pa pazite sta radite. Ako danas nestane srpsko selo, sutra ce nestati muslimansko, i tako cete se potamaniti u ovom kraju

Posto je po istocnoj Bosni sa svojom grupom razarao dva dana prugu ZavidoviciàHan-Pijesak (22. i 23.aprila), i 23.aprila izvrsio prepad na  jednu nemacku kolonu sest kilometara severno od Han-Pijeska, Mihailovic se sa oko sedamdeset ljudi prebacio kod sela Stari Brod preko Drine u Srbiju, ujutro, 30.aprila. Jedan deo pratilaca ga je napustio 6.maja. Sa sedam oficira i dvadeset cetiri podoficira i vojnika od kojih je najstariji bio major Miodrag Palosevic, Mihailovic je stigao na jugozapadnu padinu Suvobora, kod stocarskih koliba, na poluposumljenu visoravam koja je na sekciji Vojnogeografskog instituta nosila naziv Ravna gora. 12.maja odlucio je da za srediste svoje akcije uzme Ravnu Goru, planinsko selo izmedju Suvobora i Maljena, oko 30km severno od Gornjeg Milanovca. Najbliza mesta su sela Brajici, Struganik, Ba, sva sela koja ce nesto kasnije uci u istoriju. U rano jutro 13.maja 1941. Mihailovic je dosao na Ravnu Goru, ogranak Suvobora, i tamo pobo zastavu slobode. Bila je to zastava 41. pesadijskog puka, simvol nove borbe za slobodu. Ona se zaleprsala u rukama narednika Boze Perovica, koji je, posto ju je primio iz Cicinih ruku, ponosno  nosio do kraja rata. Ta ista zastava pratila je Cicu kroz sve njegove borbe, pobede i stradanja, i pala je u ruke neprijatelju istog dana kad je ta sudbina zadesila i samog Drazu. Sa njom je herojski pao i zastavnik Perovic, tada vec kapetan II klase.         Ravna Gora je ubrzo postala zariste nacionalne svesti, borbe i vere u slobodu. O njoj su se pricale i pricaju legende. Jedan mali plato na Suvoboru postaje Meka Srbinova, a planina Suvobor po drugi put ulazi u istoriju Srbije kao simvol slobode[3]. Niko to nije mogao da unisti, da izbrise. Nemci su ga bombardovali, palili pojate i naselja po njemu.

 Planinu niko ne unisti, duh njen jos manje

          Dolaskom cetnika na Ravnu Goru prestaje period povlacenja. Sam polozaj Ravne Gore, na tromedji LJubickog, Kolubarskog i Takovskog sreza, pod Suvoborom ulivao je sigurnost za boravak cetnika i njihovo kretanje po okolini jer je ovaj kraj skoro bez komunikacija za nemacke motorizovane trupe.

          Prva veza uspostavljena  je sa narodom iz sela Planinice i Kostunici koji su jos prvih veceri dosli i doneli darove vojnicima, a iako taj narod nije znao radi cega je ta vojska napravila bivake po njihovim mlecarima i bacijama, on je nesvesno pomogao cetnicki pokret. Govorilo se da je na planini skoncentrisano desetine pukova, sa artiljerijom i velikom kolicinom ratnog materijala... Pomoc koju je narodna bujna masta pruzila cetnickom pokretu ogledala se u tome sto je bas ta narodna prica uplasila @andarmerijske jedinice koje su bile koncentrisane podno Suvobora.

Vest o ,,vojsci koja je dosla iz Bosne“ i nalazi se negde na Suvoboru, brzo se pronela Srbijom. Sa svih strana poceli su da pristizu oficiri i vojnici zeljni da produze borbu, odnosno da je tada po prvi put zapocnu jer oni pokusaji pruzanja otpora Nemcima u periodu do 13. maja, bili su jednom recju smesni. Cica Draza ih je primao, davao im zadatke i slao ih je u pojedine srezove da organizuju narod. Svaki ko je odlazio na teren imao je ovakva uputstva:

Sto pre uspostaviti vezu sa bivsim solunskim ratnicima i vidjenijim domacinima, i upoznati ih sa ciljem borbe pokreta sa Ravne Gore; veza sa Opstinskim ustanovama i preko njih sabotiranje preko njih sabotiranje isporuka Nemcima.; veza sa zandarmima, koje treba upotrebiti za osiguranje i vrsenje kurirske sluzbe; veza sa policijskim vlastima, kao i prikupljanje spiskova svih sposobnih za vojsku koji nisu dopali ropstva, tako da u danom trenutku bude sve pripremljeno sto je moguce bolje za otsudnu borbu protiv Nemaca.  Skupljati medicinski   i ratni  materijal, vojnu opremu pripremati baze i spremati seljastvo na konacan ustanak

Za Beograd i druge vece gradove, pored navedenih data su i ova uputstva:

Ubacivati nase ljude na odgovorna mesta u raznim nadlestvima; pratiti rad neprijateljev i prikupljati podatke o njemu, kao i organizovanje finansijskih odbora za finansiranje pokreta.

Medju prvima koji su dosli na Ravnu Goru bili su oficiri Kraljevske jugoslovenske vojske koji nisu dopali ropstva. Ispred svih to su bili majori Radoslav Djuric, Bosko i @arko Todorovic, kapetani Dusko i Sasa todorovic, Slavko Pipan, porucnici Nesko Nedic i Simo Uzelac. Niko od njih nije ostao na Ravnoj Gori. Posle primljenih uputstava, isli su na teren. Cica nije zeleo da se gomila vojska na Ravnoj Gori, kako zbog smestaja i ishrane, tako i radi lakseg povlacenja u slucaju napada Nemaca, jer se na Suvoboru nije smela primiti borba zbog verovatne odmazde prema okolnom stanovnistvu.

Kao obucen vojnik i proucavalac taktike gerilskog ratovanja - te kao veteran vrlo surovih dogadjaja iz Prvog svetskog rata - Mihailovic je znao da opsti ustanak sa slabo naoruzanim, poluobucenim gerilcima, moze biti samo stetan i neproduktivan. Najveci broj ljudstva bio je naoruzan ,,Mauzer“ puskom, ili karabinom M.1924. Imali su, ali veoma retko i poneko lakse automatsko oruzje, najcesce puskomitraljez. Medjutim, nije bilo retko naci medju vojnicima i one koji su nosili zardjale modele iz proslog veka koje su se punile od straga pa su zato nosile naziv ostraguse, ili lovacke puske, sa dve cevi. Oruzje je bilo veliki faktor u tom ratu, ali je opet bitku dobijalo junacko srce i vera i nada. Drazinim ustanicima nije falilo ni jednog ni drugog. Mihailovic je uz pomoc svojih saradnika pukovnika Dragoslava Pavlovica i majora Miodraga Palosevica razradio plan o reorganizaciji u okviru gerilskih trupa na teritoriji ondasnje Jugoslavije.

 Nova formacija je predvidjala trojnu podelu. Osnovna celija, osnovna jedinica gradje cetnickih snaga je bila trojka - tri vojnika: vodja, pomocnik i odrzac veze. U gerili, jedna trojka je bila sposobna za izvrsenje niza zadataka: izvidjanje, sabotaza, atentati, prepadi na neprijateljske patrole i straze i skoro sve akcije iz cijeg zbira i proistice celokupna delatnost gerile. Zbog velike pokretljivosti i brzine, dobro uvezbane trojka mogla je, narocito nocu da postigne rezultate koji se sa vecim brojem ljudi ne bi mogli postici. Posle duzeg zajednickog rada, trojica u trojci postajali  su jedna dusa. Petnaest do trideset ovakvih trojki cinile su jednu gerilsku cetu; tri cete - bataljon, a tri bataljona-                       - brigadu. Brigada je dobijala naziv prema srezu u kome je organizovana. Ako je srez, s obzirom na kolicinu oruzja, mogao da izbaci i dve brigade, onda je taj srez imao Prvu i Drugu, recimo, Jadarsku brigadu. Jos krajem 1941 godine Vrhovna komanda izdala je  ,,Uput za cetnicko ratovanje“, po kom se uglavnom i vrsila gerilska borbena obuka. U toku rata, vrsena su prikupljanja podataka stecenih iskustvom na terenu radi dopune novog izdanja, koje su dogadjaji sprecili da ugleda svetlost dana.

          Samo da se vratim na pricu o gerilskom ratovanju. Gerilska vojska koja je pocela borbu protiv nemacke vojne sile u nasoj zemlji,  je glavno delo djenerala Draze Mihailovica, po kome ovaj i ulazi u istoriju Drugog svetskog rata. U Drugom ratu gerile su se javljale u svim zauzetim zemljama. Gerila djenerala Mihailovica bila je najranija. Ona, kao sto se u Drugom ratu pokazalo, moze mnogo, ali ne moze sve. Ona ne moze da muci glavninu neprijateljsku snagu; ona sama sobom ne moze da oslobodi zemlju. Kao pomocno sredstvo, ona moze da ucini mnogo. Sa cisto vojnog gledista, gerila djenerala Mihailovica najvise je vredela onda kada se bila vezala za saveznicke operacije u Severnoj Africi. U toj prilici, Mihailovic je, po pricanju samih saveznickih komandanata, ucinio njima vrlo velike usluge. Draza je tacno znao sta gerila moze, a sta ne moze. Svoju glavnu akciju pripremao je za onaj trenutak kada pocne iskrcavanje saveznickih snaga na Balkanskom poluostrvu. Dotle, bilo je dovoljno sto je njegova gerila bila uspela vezati izvestan broj neprijateljskih divizija. Po planu koji su napravili saveznicki generali, trebalo je da saveznici priblize svoje odrede Jadranskoj obali a da cetnicke strane pokusaju da omoguce saveznicima da se iskrcaju sa sto manje gubitaka, tako sto ce snazno udariti Nemcima u ledja dok ovi budu ocekivali iskrcavanje.

          Prvi dokaz postojanja cetnickih snaga u Srbiji posle okupacije bila je depesa potpukovnika Pavlovica upucenoj Jugoslovenskoj vladi van otadzbine dana 8.oktobra:

Jugoslovenska vojska u zemlji postoji. Vojskom komanduje pukovnik Draza Mihailovic. Narod zeljan borbe. Nemamo ni najpotrebnijih sredstava. Zasada se borimo samo puskom i bombom. Nemci uplaseni, ne znaju sta da rade. Ipak cine velike svireposti.  Opkolili smo Valjevo vec vise dana. Ka Kragyjevcu i Kraljevu nadiremo. Neprijatelj u avijaciji oskudan, prema nama ipak nadmocan. Aerodromi u Preljinama, Cacku i Poznjzi spremni. Nas Stab na Suvoboru. Na celoj oslobodjenoj teritoriji nigde nema neprijatelja, sem kao zarobljenika. U Sandzaku Italijani sa vrlo slabim moralom. U Bosni samo se ustase bore, dok hrvatski vojnici beze. Nemci jakim snagam drze samo dolinu Morave, dok ih po ostalim kasarnama i garnizonima opkoljavamo i hvatamo. Skoro sve pruge i puteve smo porusili. Hrvati su cuda napravili od Srba. Ni zverovi im nisu ravni. Ali smo poceli da im vracamo. Narod bi srecan bio da vidi prvu pomoc od Saveznika. Devetog bicu u Pozezi. Mogu doci na referisanje. Posaljite avion.    

Dragoslav Pavlovic

          Ovu depesu napisao je poptukovnik Dragoslav Pavlovic, jedan od najboljih i najsposobnijih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije, koji je od prvih ratnih dana bio uz pukovnika Mihailovica, ispunjavajuci tako zakletvu datu Kralju i Kraljevskoj porodici. Takodje, potpukovnik Pavlovic, je pored i ostalih epiteta, nosio epitet najskolovanijeg djeneralstabnog oficira. On je zavrsio Visoku ratnu skolu u Parizu Ecole Superior de guerea potom sluzio u 18.pesadijskom puku, da bi pred pocetak rata presao u djeneralstab. On je jedan od najzasluznijih za uspostavljanje radio-veze sa Kraljem i vladom u Londonu. Ta veza je odlicno funkcionisala za vreme Drugog svetskog rata a od kada su engleski oficiri padobranci doneli sifre koje se mogu koristiti u slanju poruka Englezima i Srpskoj Vladi, postala je i jedini nacin za komuniciranje izmedju vojske u otadzbini i Kralja i Vlade.

Odusevljenje se radjalo; ali je situacija iziskivala i krajnju opreznost. Preuranjenim akcijama i nekorisnim angazovanjem mogli su se svi rezultati unistiti, a poverenje u pokret, koje je iz dana u dan raslo, nepovratno procerdati. Mere predostroznosti, s druge strane, nisu se mogle lako i brzo primeniti: disciplina kakvu zahteva jedan oruzani pokret, narocito u svojoj konspirativnoj fazi, uveliko je nedostajala.

Citav splet okolnosti u samom pokretu skoro je unistio pokret. Uz najvece samoodricanje i sa retkom odlucnoscu, pocetne prepreke su ipak savladane.

Istorija cetnickog pokreta

          Pojam cetnika je isto toliko srpski koliko je i srpska Crkva, srpski jezik i srpska narodna epska poezija. Oni su jedino srpski, nikome drugom se ne pokoravaju nego li srpskim zakonima. Cetnici nemaju nista zajednicko i nista sto ih povezuje sa Jugoslovenskom idejom - oni su cisto srpska tvorevina. Srpski cetnici su postojali mnogo pre nego sto je Jugoslovenska ideja cak i bila rodjena. Rec Jugoslavija predstavlja samo geografsku predstavu, politicku odrednicu. Nasuprot tome, rec Srbija oznacava rasu, naciju sa svojim jezikom, religijom i kulturom. Srpski cetnici su proizvod cisto srpske tradicije, srpskog nacina zivota, srpske ideje... Nastali su iz teznje da se ne zivi robovski vec ljudski, da se ne jede zivotinjski, nego po zaslugama.

          Da bi se razumelo znacenje reci cetnik moramo se vratiti sest vekova u proslost, sve do dolaska Turaka. Godine 1389. Srbi su izgubili svoju teritorijalnu i nacionalnu nezavisnost u velikom Kosovskom boju, o kome su i pesme pevane.  Prema tradiciji, srpski vladar Knez Lazar Hrebeljanovic je bio razapet izmedju dve alternacije: da prihvati carstvo nebesko ili carstvo zemaljsko, sto bi znacilo da vlada Srbijom kao Turski vazal. Nije to zeleo Lazar, pa je zato za sebe i svoj narod izabrao carstvo Gospodnje. NJegova vojska je unistena, vitezovi pobijeni a i on sam je ostavio svoje kosti na Kosovu polju. Ali njegov plemeniti primer zapoceo je tradiciju u srpskom narodu, strasno verovanje da je bolje umreti kao heroj nego zivoti kao rob. (Plutot mourir ljue vivre eclaves[1] ). Ova tradicija je bila pazljivo cuvana kroz vekove do danasnjeg dana.

          Posto je Srbija porobljena od Turaka, mnogi su prebegli preko Save i Dunava u napustene pogranicne delove Madjarske, gde su nastavili njihovu borbu protiv ratnika koji su jahali pod znakom polumeseca. Oni borci koji su ostali u Srbiji bezali su u planine i odatle pruzali otpor turskim zavojevacima. Zvali su ih hajducima, i oni su se skupljali formirajuci cete, odakle i glagol cetovati i sam naziv njihov, cetnici. Odrednica cetnik predstavlja izabranika, jednog iz drustva ili bratstva koji je: ,,Kadar stici i uteci, i na strasnom mestu postojati“. Ovi hrabri i odlucni borci cuvali su baklju slobode da gori u Srbiji...Krili su se u planinama, u onim istim planinama u kojima je ratovao i Draza i onim istim planinama u koje Srbi vec vekovima gledaju ocajnicki trazeci pomoc.

          Draza Mihailovic nije zapoceo nista novo, nista nepoznato srpskom narodu. On jesta, istinu govoreci, bio hrabar i zasluzan sin svog naroda, ali je samo pratio i nastavio tradiciju Kosova. Ta ideja o zrtvovanju, carstvu nebeskom i vecnoj slavi pravedno poginulih je ideja Kneza Lazara, a ne ideja nekih drugih vodja raznih cetnickih jedinica formiranih na teritoriji zemlje Petra II Karadjordjevica. Naprotiv, ideja cetnika bila je veoma nepoznata Drazi, jer su cetnici, i pre Drazine pojave, bili u ilegali. Znalo se samo da su to ratnici u gunjevima, sa puskama i kamama koji nisu prezali ni od cega, kojima je rat bio zanat. To su mahom bili oni koji su sve izgubili i zato su bili opasni. Za njih zivot nije znacio nista, oni nisu imali sta da izgube. Mihailovic je iskombinovao velikosrpsku ideju i instnktivni nacionalni heroizam sa svojim vojnickim genijem i nesrecom koja je zadesila njegov narod, sto je izazvalo cudjenje kod svih, i kod saveznika i kod neprijatelja. Jedna mala zemlja, porobljena pa toliko stvari da ucini Nemcima. Island of freedom, ostrvo slobode kako su govorili Englezi i Amerikanci za Ravnu Goru, jednu planinu blizu Beograda, na Balkanu... U porobljenoj Evropi, ostrvo ,,slobode ili smrti“ svetloscu zapaljenih buktinja, ulivalo je nove nade uplasenom covecanstvu. Fama o nepobedivoj germanskoj armadi dozivela je tezak udarac u casu kada su pobednicke Hitlerove snage stajale pred Moskvom i na putu prema piramidama. A to je ono sto je bilo novo. Do tada navidjno...

 Ali ne smeju se zaboraviti ni oni nebrojeni odredi  cetnika koji su polozili svoje zivote za ista ona ubedjenja za koja su izginuli i Drazini cetnici. Imena kao sto su Jovan Babunski, iz prvog rata, Djordje Skopljanac, Vuk Popovic, Bogdan Zimonjic i mnogi drugi napisali su slavne stranice srpske istorije i sagradili sebi spomenike od svojih dela, da ih Srbi nikada ne zaborave. Ti cetnici su se nalazili na celu komitskog pokreta koji je cinio glavninu snaga u Ilindenskom ustanku, koji je tezio konacnom oslobadjanju Makedonije od Turaka, koji su zatim ratovali i protiv Bugara. Sam naziv komita potice od reci komitet jer su se jedinice u kojima su se okupljale zvale Komiteti. Veliki posao su ti isti cetnici odradili u Prvom svetskom ratu zahvaljujuci bas toj njihovoj hrabrosti, tom njihovom zalaganju... Srpski pretstolonaslednik Aleksandar nije umeo to da ceni. Za vreme Prvog Svetskog rata, a tokom boravka srpske vojske u Grckoj, Jovan Babunski i Vojvoda Vuk su podigli ustanak protiv Austrougara i Bugara na teritoriji Makedonije i Istocne Srbije. Taj ustanak je bio toliko velik i mocan, da je slobodna teritorija bila od juga Makedonije pa sve do Negotina. Kraljevic i Vrhovni komandant srpske vojske Aleksandar Karadjordjevic pomislio je da to nije ustanak protiv Austrougara, Nemaca i Bugara, vec da je to revolucija, koja je za cilj imala sklanjanje Karadjordjevica sa prestola, promenu Ustava i cak, kako se pricalo, uvodjenje socijalizma. Aleksandar je bas zbog toga na teritoriju Istocne Srbije poslao Kostu Milovanovica-Pecanca cija uloga je bila da ugusi ustanak kako zna. Uz pomoc bugarske vojske, albanskih i nesto crnogorskih ratnika ugusio je pokret koji je ipak uspeo da napravi ogromnu slobodnu teritoriju, da narod organizuje u narodnu odbranu, a sve sa jednim ciljem. Poznato je da su Bugari pokusavali da makedonsku i srpsku omladinu salju na Solunski front, te je stoga Vojvoda Jovan Babunski pozvao na oruzje, da ta deca ne bi sa oruzjem kretala na svoje oceve koji su lezali na Solunskom frontu.

Posle rata Aleksandar je uveo cetnicku organizaciju kao jedan vid teritorijalne odbrane na cije celo je postavio Kostu Milovanovica-              -Pecanca, koji je za veoma kratko vreme (za 17 meseci) uspeo da predje put od potporucnika da armijskog potpukovnika. Nijedan drugi vojnik nije toliko napredovao. Kasnije,  pred sam Drugi rat (1935)  Kosta Pecanac je bio vojni atase u Nemackoj. Verovatno se tu Kosta Pecanac upoznao sa fasistickom doktrinom, i verovatno je tu podlegao utisku da je Nemacka predodredjena da zavlada svetom. To je tek kasnije pokazao kada je za vreme rata otvoreno presao na stranu Nemaca. Mnogi to nisu podrzavali, ali nazalost niko nije hteo da ih slusa.

          Zato kada cujete veliku, u ritmu marsa pisanu pesmu ,,Spremte se, spremte cetnici“ znajte da je to himna srpskih cetnika a ne nekakva jugoslovenska pesma. To je ratna pesma, pesma srpskih planina, gudura i kotlina, srpskih izvora, potoka, reka, srpskih litica, obala, livada, njiva, oranica i srpskih G R O B O V A. . . Inspirisana je onim nebrojenim junacima koji su nesebicno davali svoje zivota za slobodu nemajuci nista vise i nista svetije da poloze svojoj zemlji kao zalog vecnoj odanosti.

N E K  I M  J E  V E C N A  S L A V A  I  H V A L A

Za nas koji smo rodjeni posle Drugog svetskog rata jos dugo ce ostati nejasno sta se sve u tom ratu desavalo i zbivalo. Pedeset godina smo mislili da su partizani samo beli, a cetnici samo crni. Nijansi nije bilo. Ni jedne jedine...

        Odjednom, pocinjemo da saznajemo da je kralj Petar Prvi Karadjordjevic bio demokrata, da je Draza Mihailovic bio pukovnik regularne jugoslovenske vojske, da je Ickova palata pripadala crkvi, da je Hilandar star 850 godina... Mozda smo to oduvek znali, ali to nismo smeli reci. Da li su toliko crni bili seljaci u gunjevima, sa sajkacama na glavama i opancima od svinjske koze na nogama? Tesko da cemo to ikada saznati, da ce istina o tim seljackim sinovima ikada biti do kraja rasvetljena. Ako vam se neki deo  rada bude ucinio nejasnim, to je zato sto, nazalost, jos uvek ne znamo dovoljno o dogadjajima toga vremena i ne mozemo pouzdano govoriti o svemu sto se zbivalo. Titovi sledbenici su sklanjali sve moguce dokaze kojima bi se mogla dokazati nevinost Draze Mihailovica, samim tim oni su te iste dokaze uklonili od ociju istorije i nas koji decenijama kasnije pokusavamo da istrazujemo taj ne toliko slavan  period srpske istorija. Dokaza nije bilo dovoljno, ali ja sam se trudio da sto vise saznam, pa sam cak i trazio one koji su preziveli Drugi svetski rat boreci se u jedinicama lojalnim Kralju.

Suvise je nezahvalno pisati na ovu temu, jer su misljenja jos uvek veoma podeljena i zato, poslusajte moju pricu pa onda dobro promislite. Na vama je da odlucite da li cete jos uvek misliti isto, ili ce vas ovaj rad nagnati da promenite svoje misljenje. Razmislite dobro. Tek onda odlucite. Mozda cete otkriti da je istina negde izmedju. Tako treba i razmisljati. Treba cuti obe strane, onda presuditi negde na liniji koja razdvaja, a u isto vreme i zblizava. Znajte tu je istina. Niko je ne moze sakriti. Treba je samo dobro potraziti.

 Ja ne kazem da je ovaj rad apsolutno istinit. Ne mogu da stanem potpuno iza njega, jer autori koji su pisali literaturu koriscenu za ovaj rad bili su ili procetniki orijentisani, ili su i sami ratovali pod srpskom zastavom za veru, narod i svog, od Boga podarenog, monarha Petra Drugog Karadjordjevica. Pomenucu samo Sergija @ivanovica autora kolosalnog dela ,,Treci Srpski ustanak“, koji je bio major vojske Kraljevine Jugoslavije, delegat Vrhovne cetnicke komande za Liku u Bosnu

        Glavna recenica koju su Ravnogorci koristili u svojim stremljenjima ka slobodi pocinjala je imenom gospoda Boga i glasila je ,,S verom u Boga, za Kralja i otadzbinu“, a to je oduvek, od pamtiveka bilo uslovljeno jednom jedinom, vecnom alternacijom  ,,sloboda ili smrt“ . Borba za pravoslavlje stavljena je na prvo mesto, ispred svega, pa i sopstvenog zivota. Zato je i zovemo borbom za Crkvu, Boga i veru. Tek posle toga ovo bi se moglo nazvati Trecim srpskim ustankom pod vrhovnom komandom prvo pukovnika, a zatim i djenerala Dragoljuba Draze Mihailovica, cica Draze, vodje ravnogorskog cetnickog pokreta.

        Treba imati u vidu da okosnicu ovog rada( barem onog dela koji se odnosi na cersko-majevicki cetnicki odred ) sacinjava ispovest Stojana Jurisica - Sigeta iz Sapca. Stojan Jurisic je te daleke 1941. godine imao svega sesnaest godina. Tada je tek bio zavrsio cetvrti razred gimnazije (sada osmi razred osnovne skole) i postao borac u patriotskom ratu. Ocigledno je bilo da je svako u to vreme mogao da izabere vojsku koju je hteo, jer Stojan Jurisic u svojoj knjizi navodi da je bilo svakakvih. Jedan decak iz prave patrijarhalne porodice, pravoslavno-hriscanskog vaspitanja i temperamentnog karaktera, nije imao kud - nego u ostatke regularne kraljeve vojske, za svojim bratom, Bracom Jurisicem koji je bio kapetan i komandovao jednom vrstom specijalnih jedinica koja bi se danasnjim recnikom mogla nazvati jedinicom komandosa. Prvi njegov susret sa cetnicima bio je u selu Lukavine, nedaleko od Sapca, gde je slucajno video kapetana Dragoslava Racica i potajno pozeleo da mu se pridruzi. Tako je i bilo, a kako i na koji nacin videcete ako budete procitali ceo moj rad, a posebno deo koji govori o obrazovanju cetnickog pokreta na planini Cer. Bio je spreman da se bori. I to mu je izmenilo zivot. I ne samo njemu. To je izmenilo zivot svakom Srbinu, svakom onom koji se sa tri prsta krstio i koji je bio odan Kralju Petru Karadjordjevicu. Polozene zakletve nisu se krsile ni onda kada su svi mislili da je kraj, da se vise nema kud. Svi su bili spremni i zivot, ako treba, da daju. A trebalo je...

Демографска предсмртна звона


Млади људи су већ постали „национална мањина”, а ускоро ће бити само „енклаве” у мору избораног, ћелавог и погуреног српског народа са штаповима и штакама

За биолошку и друштвену репродукцију потребна су доста велика улагања у жену, у децу, у материнство, у родитељство. Друштво мора да има новца за најважнији проблем народа.

Срби ће постати мањина и изгубити сопствену државу уколико се не спречи демографска рецесија – предвиђао је академик Александар Деспић, у време када је био председник САНУ. На њега је власт тада бацала дрвље и камење.

Обнављање становништва је трајна егзистенцијална потреба и све друге тековине немају баш никаквог смисла ако нема младих генерација да их искористе. Млади људи су већ постали „национална мањина”, а ускоро ће бити само „енклаве” у мору избораног, ћелавог и погуреног српског народа са штаповима и штакама.

Невероватно је колико наши лидери не схватају да убрзано нестајемо као народ. Када умре матица, умреће и дијаспора. Сви ћемо се скупљати у „сабирном центру” небеске Србије. Ми нисмо као Јевреји да се вратимо после 2000 година. Наш пут је пут без повратка.

Никакви половични подухвати нас неће спасти.

Не треба да нас заваравају неупућени и злонамерни људи који ће рећи „да су ово претеривања, да се деца ипак рађају, да се рађају и тројке”.

Морамо се лечити од митоманије о Сорабима као пранароду, од ината, од неслоге, од деоба и сеоба, од мазохизма, од хазарског синдрома, од самоубилачког порива и култа небеске Србије. Све смо чинили да сами себи дођемо главе. Други су то користили па су нас скраћивали за главу.

Потребан нам је култ духовне величине (као код Јевреја), треба нам снаге да би опстали. Постали смо равнодушни, разочарани, сумњичави, свеједно нам је да ли ће овде живети Кинези или Енглези, Албанци или Бошњаци...

Објективно, многи лидери у СЦГ раде против интереса својих народа. То је тај самоубилачки синдром. Док се цела Европа и цео свет цепају од смеха, ми се цепамо и уздуж и попреко. Ако „изборе” независност Црногорци ће се много брже од Срба утопити у мору других народа.

Одлучном прерасподелом националног дохотка могуће је готово безболно обезбедити довољно средстава за стварање и подизање потомства ове земље. Велике резерве леже и у дијаспори.

Председник Србије требало би да буде заштитни знак једног свенародног Покрета за обнављање становништва. Потребна је хитна измена политике према деци, према рађању, према масовном исељавању, према повратку из расејања, итд. За сваку производњу потребан је велики капитал. Тако је и са рађањем.

У важне задатке, дакле, спада израда потпуно новог система бриге о обнављању становништва. Он би био основа за предузимање дугорочних мера. У средишту пажње треба да буде „четврто”, а не „треће дете”. Наравно да је борба друштва за рађање и првог, и другог, и трећег детета и даље врло значајан задатак. Али, стање је такво да тек четврто дете може знатно да побољша стање посустале популације.

Зато, Нацрт закона предвиђа оснивање фонда, који би се звао „дечији динар”. Он би био увршћен у најважније државне институције.

Законски извор за средства био би од сваког правног посла – „динар” за децу!

Дакле, у све врсте пословног промета, без обзира на природу и значај, био би уграђен мали проценат, тзв. „дечији динар”.

Из њега би се исплаћивали много већи дечји додаци, прогресивно, почев од првог детета.

Добровољни извор је: у матици сви имућни и други грађани могу да се упишу у дародавце фонда „Дечји динар”, или фондације „Српска породица – Бели анђео”. Исто тако, у дијаспори сваки Србин би (наравно, добровољно) годишње издвајао неку суму у специјалне касе, у црквени фонд за обнављање становништва у матици.

Такође, неопходно је да материнство постане позив. То се може остварити ако се оно призна као радни однос за мајке са више деце. Ако жена одлучи да буде само мајка, она после трећег детета може добити плату као да је запослена. Ако то жена не жели, она и даље ужива све друге погодности намењене мајци и детету.

У низу мера треба обезбедити да држава плаћа лечење стерилитета. Потребне су и друге стимулације у корист жене, мајке, деце и породице министарство постоји у свим државама); оснивање Савета за обнављање становништва, на чијем челу би био председник Србије; одржавање Свесрпског сабора („Велике скупштине”) сваке године матице и дијаспоре о будућности српског народа.

Ове и друге идеје и предлози разрађени су у Нацрту закона о обнављању становништва и о заштити деце, који је предложило Удружење „Опстанак”. Овај Нацрт поднет је Скупштини Србије.

Дакле, не би требало да се чека са усвајањем закона, јер сутра ће већ бити касно. Да нам не звоне тужна звона, већ да све чешће чујемо радосни плач новорођенчади.

Зашто Срби нестају?
 
Процењује се да је око 500.000 младих и образованих у последњој деценији XX века заувек напустило земљу. Међу њима има више од 40.000 високообразованих између 30 и 36 година. Држава и породице су у њихово школовање уложили 24 милијарде долара
 

Србија је вишенационална и мултикултурална заједница. Она носи име (Србија) према Србима, најмногољуднијем народу. Половином 20. века он је представљао апсолутну већину у односу на друге етничке групе.

У светским и грађанским ратовима на Балкану, а и због беле куге, Срби су се рапидно бројчано смањивали. То показују следећи подаци. Срба је према пописима становништва било у Србији 1961. – 74,6%, 1971. – 71,2%, 1981. – 66,4%, 1991. – 63%. Попис из 2002. није укључио Космет. Са њим, било би бар још неколико процената мање Срба.

У 20. веку 4 милиона Срба је убијено и 4 милиона расељено по целом свету. И још три Србије убијене су у акушерским клиникама. Села су нам испражњена, деце је све мање, а старих људи све више, брак и породица су у дубокој кризи.

Постали смо један од најстаријих народа на планети (у првих десет). Према попису становништва из 2002, од 161 општине (без КиМ), у 131 општини становништво се налази у дубокој (просек преко 41 године) и у најдубљој старости (просек преко 51 године).

Албанци са Космета у просеку су млађи од 30 година. Има српских села где више нема никога, или само са једним или два становника. Од 1950. до данас насеља у Србији до 500 становника смањила су се за 90%, до 1.000 становника за 80%, а до 5.000 – за 63%. То показује да су наша села готово нестала.

У најмлађу групацију „демографска зрелост” спада само једна општина – Прешево, са просечном старошћу око 30 година. Овде живе углавном само Албанци. У нешто старијој групи „праг демографске старости” налазе се Бујановац, Сјеница, Тутин и Нови Пазар. И овде живи претежно несрпско становништво. Просечна старост овде је од 32 до 35 година.

Према демографу мр Горану Пеневу, у 181 насељу у Србији и Војводини нема ниједног лица млађег од 20 година. То су углавном мања насеља, али су и она некада била велика, пуна деце и живота.

Упоређивање старосних група у 1950. и 2000. у централној Србији, Војводини и на Косову показује такође драстично старење у прва два региона и велику разлику у односу на Косово. Тако, од 1 до 16 година 1950. било је у централној Србији 28,1%, у Војводини 26,0%, на Космету 41,8%.

У 2000. удео лица од 1 до 16 година изгледао је овако: централна Србија 16,6%, Војводина 16, 9%, а Космет 34,2% .

Старијих од 65 до 80 година било је 1950. у централној Србији – 5,5%, у Војводини – 6,7%, на Космету 5,0%.

У 2000. старијих од 65 година било је: централна Србија 16,1%, Војводина 20,4%, Космет 5,3%.

Од 25 округа у Србији, њих пет је „на самрти”, док у околини Ниша, Куршумлије и Врања, постоје села где пописивачи „нису забележили појаву становништва” (Вукојевац, Плачковица, Коритњак, Репушица, Јаворје). Таквих села има још доста широм Србије. У селу Доброселица, општина Рековац, у последњих педесет година није рођена ниједна беба. Ускоро ће цео Левач, из кога потичу моји преци по оцу, остати без становника, према предвиђањима демографа.

У варошици Багрдан, близу Јагодине, у 2005. није било ниједног ђака. Нема више ђака и у многим другим селима. Многе школе су затворене. Тужна је прича о једном једином ђаку у селу Доњи Бранетићи, надомак Сувобора и Рајца. Средином прошлог века ту је било око 75 ђака. Када је подигнута 1938. имала је 63 ученика.

Иако се Војводина мало опоравила због дошљака, у источним општинама је стање исто, или горе него у централној Србији. Све скупа, у 26 војвођанских општина забележен је пад становништва, у другим општинама спречена је демографска катастрофа искључиво миграционим кретањима из Хрватске, БиХ, па и са КиМ.

„Бајковиту салашку идилу, опевану у песмама тамбураша, сваким даном замењују суморне слике. Ових дана, рецимо, мештани Мошорина су преко медија позвали потенцијалне снахе да ’баце поглед’ на њихових педесетак момака који су остали у селу да обрађују земљу, али не могу да се ожене, јер њихове младе мештанке листом одлазе у град. Зато је у Мошорину све мање рођене деце” (С. Живковић, „Политика”,18. 4. 2003).

Много горе стање је у источној Србији. То је далеко најстарије подручје у Србији. „Бела куга” овде је традиција. Побачаји су деценијска пракса. Чак и убиство рођеног детета, ако је случајно дошло као вишак, као непожељно. Богати домаћини овде имају само једно дете. Али, имају огромне луксузне кућетине које су подигли новцем који су зарадили као гастарбајтери.

У неким насељима источне Србије становништво је старије од 60 година, а у свим окрузима у Србији радно активни пољопривредници имају у просеку 54. године.

Најстарије становништво живи у насељима „високог степена руралности”. То су пиротски, зајечарски, београдски, нишки, средњобанатски, јужни и севернобачки, шумадијски и моравички округ, где просечна старост износи 54 године.

Процењује се да је око 500.000 младих и образованих у последњој деценији XX века заувек напустило земљу. Међу њима има више од 40.000 високообразованих између 30 и 36 година.

На пример, само из два научноистраживачка института „Винча” и „Михајло Пупин” емигрирало је више од 900 истраживача. Узимајући у обзир трошкове њиховог школовања, држава је за све њих изгубила 24 милијарде долара. Тај одлив „труста мозгова” није се ни данас, дакле, после 5. октобра 2000. године, зауставио, чак се и повећао.

Србија пролази кроз најтеже тренутке у својој историји. Није реч само о томе да се српски народ убрзано топи као „свећа која догорева”, већ је реч и о огромним тешкоћама оних који су још у животу.

Резултати показују да је Србија током деведесетих година веома остарила, тако да је становништво централне Србије у периоду између два пописа (1991 – 2002) у просеку старије две и по године. Тако је 1991. године просечно стара особа имала 37,6 година, а априла 2002. године 40,3.

У овом времену број старијих од 60 година знатно се повећао: са 18% у 1991. на 25% у централној Србији и 22% у Војводини. Очито је да ужа Србија у последњим годинама брже стари од Војводине.

BORBA ZA VERU

S r b i n e b r a t e, tebi se obraćam, da te nešto upitam. Ne ustavljaj volove tvoje, i ne zadržavaj plug tvoj. Na pitanje moje možeš odgovoriti i orući. Ne pitam te za put, da bi morao dići ruku sa pluga i pokazati mi put. Ne ištem ti vode, da bi morao prestati s oranjem i povesti me na izvor. Gle, ti ceo dan oreš i ceo dan misliš, i misli tvoje ostaju zatvorene unutra u tebi. Hoću da te upitam o nečem što je unutra u tebi, na što mi možeš odgovoriti držeći ruke na plugu i koračajući lagano brazdom za volovima.

- Da li još gori kandilo vere unutra u duši tvojoj? Da li imaš dovoljno ulja u kandilu tvome, i da li ti je svetlo unutra u duši tvojoj? Srbine brate, gori li u tebi kandilo vere?

To je moje pitanje, i to sam hteo da te pitam, ali ne u ime moje. Ne pitam te u ime moje nego u ime roditelja tvojih koji te verom Hristovom krstiše i krvlju Hristovom pričestiše;

i pitam te u ime đedova i prađedova tvojih, koji ih prepunog i plamenog kandila vere svoje nališe i zažegoše kandilo vere u duši tvojoj;

i pitam te u ime onih daljih predaka tvojih, koji u ropstvu od pet stotina godina pod Turcima ne dadoše da se kandilo vere u njima ugasi; kada se za pola hiljade godina beše ugasila srpska sloboda i država, jedino što oni održaše neugašeno to je kandilo vere u dušama njihovim;

i pitam te u ime onih tvojih predaka koji junački primiše smrt za veru svoju na kocu i konopcu, kao bespravni robovi, u mraku robovanja;

i pitam te u ime onih još daljih predaka tvojih koji s čestitim knezom Lazarom na Kosovu bitku biše i za Krst časni život svoj položiše;

i pitam te u ime onih tvojih slavnih i čestitih kneževa, blagovernih careva i blagočestivih carica, opet predaka tvojih, koji okitiše ovu zemlju tvoju slavnim zadužbinama, belim crkvama i manastirima, odakle su svi naraštaji srpski posle njih dolivali ulja u kandila svoja i zažegali treperavi plamen vere svete;

i pitam te u ime svetih Patrijaraha srpskih, časnih sveštenika i monaha, koji kroz vekove borbe, i muke, i iskušenja i time čuvaše onaj sveti oganj vere u Srbinu da se ne ugasi, kao pravi svetlonosci i duhonosci;

i pitam te, najzad, u ime onog najsvetijeg duhovnog praoca tvoga, u ime onog moćnog i milog Save, onog neustrašivog muža i plačljivog molitvenika, koji je isplakao srce svoje pred živim nebesima, da bi se u narodu srpskom do konca vekova očuvao sveti plamen vere.

U ime te velike i plemenite vojske tvojih blagorodnih predaka, čiju si krv i duh i veru i ti nasledio kao zakoniti naslednik, u ime njihovo a ne u ime moje ja te pitam, plemeniti Srbine brate: da li još gori kandilo vere unutra u duši tvojoj?

II

Z l i v e t r o v i u d a r i l i su sa svih strana na tebe, Srbine brate, osećaš li? Vidiš li? Čuješ li?

Hoće da ugase kandilo vere unutra u duši tvojoj.

Hoće da prekinu vezu tvoju sa roditeljima tvojim, sa precima tvojim, sa slavom tvojom.

Hoće da iskidaju osnovu života tvoga, na koji si ti potkan i utkan.

Hoće da te odvoje od struje svetlosti i sile, koja ti se spuštala u dušu s neba i koja te uzdizala k nebu.

Hoće da te ostave u tami krajnjoj, bez kandila i bez plamena božanskog što ti Stvoritelj tvoj darova kroz pretke tvoje i kroz crkvu tvoju.

Hoće da te osiromaše i ogole, da ti dušu isprazne i učine je pustinjom, da te naprave praznom i pustom senkom bez obadve slave, bez slave tvoje zemaljske otadžbine i nebeske.
Sa tri strane udarili su zli vetrovi na tebe sa severa i zapada i juga. Ostao ti je samo istok, odakle je mir duši tvojoj.

Od Istoka je došao mir duši tvojoj. Od Istoka ti je Hristos javljen. Tvoj sveti Sava okrenuo te je licem ka Istoku; kadgod ti je muka, da bi se okrenuo Istoku i poklonio Bogu Spasitelju svome.

Okreni se i sada Istoku. Sada ti je muka. Udarili su zli vetrovi na te, i muka je duhu tvome. Tri su najgora vetra: bezverstvo, krivoverstvo i maloverstvo.

Bezverci hoće da podseku koren duše tvoje. Može li se održati drvo kad mu se koren podseče? Šta ima osetljivije od korena jedne biljke? Možeš joj lišće stresti; možeš joj grane odseći; možeš joj čak i stablo naseći - ostaće živa. Ali ako joj koren podsečeš, zar će ostati živa? Zar se neće isušiti svi sokovi njeni, i zar će se moći ikad više pokriti zelenilom i cvetom i plodom?

Krivoverci hoće da ti nametnu svoju krivu veru, koja je njima iskrivila srce i dušu i karakter. Hoće, da i tebe vide iskrivljena slično onoj lisici sa odsečenim repom koja je predložila svima lisicama da odseku rep. Tako su jedni krivoverci odsekli praznovanje nedelje pa uzeli jevrejsku subotu; drugi su odsekli postove; treći su odsekli svetitelje, i kandila i ikone i krst; četvrti su odsekli pričešće krvlju Hristovom, i tako redom.

Maloverci hoće da se zovu hrišćanima, samo da se zovu ali ne i da budu. Plaše se mraka bezverstva, gade se laži krivoverstva, ali ni svoju veru ne drže drukčije nego na jeziku. Jezikom su živi a srcem mrtvi. Stoje među sinovima Pravoslavlja i ne drže zakon pravoslavni. Broje sebe u sinove svetosavske, a ne hode putem oca svoga svetoga Save. Kao jalova su drveta među drvećem rodnim istog imena i u istom voćnjaku. Kao izostali i znemogla trupa, koja se leno vuče u pozadini za revnosnom i sjajnom vojskom Hristovom.

Bezverci hoće da razbiju kandilo duše tvoje. Krivoverci hoće da ti u kandilo naspu vodu mesto ulja. Maloverci daju ti slobodu da držiš kandilo svoje kako ti hoćeš, samo ne žele da ga vide zapaljeno.

To su tri zla vetra koja su udarila na dušu tvoju u ove dane. Neka te Svevišnji blagoslovi da budeš blagosloven i snažan. Jer samo blagosloveni i snažni mogu se spasti od ona tri zla vetra. Budi blagosloven i snažan. Srbine brate moj!

III

V e r a t v o j a b r a n i t e od svakog zla, Srbine brate.

Kadgod te snađe nevolja, vera ti tvoja pomaže.

Kada ti se ovaj svet učini kao tamnica, bez kapije i vratnica, vera ti tvoja govori: Ne boj se! Stvoritelj tvoj drži sve u svojoj vlasti. On tebe naziva sinom, i voli da ti NJega zoveš ocem.

Kada te ostave i prezru susedi tvoji, vera te tvoja brani i svedoči ti: Otac tvoj nebesni nije te ostavio i nije te prezreo.

Kada zgrešiš, pa ljudi vide tvoj greh i osude, i odbace te kao suvišnu dronju u ovome svetu, vera tvoja brani cenu tvoju i govori ti: Hristos za grešnike umre na krstu. On je platio tvoj greh pred Bogom, i ti si Bogu vrlo skupocen i dragocen.

Kada ti se dogode gubici i štete, i nema nikoga na koga bi naslonio svoju brižnu glavu, vera te tvoja brani od mračnih misli i briga i kazuje ti, kako sve ono što je ispalo iz tvoje ruke palo je u ruke Oca tvog, čija su sva bogatstva i sva imanja i sva blaga svih svetova.

Vera te tvoja brani u bolesti i od bolesti, u muci i od muke, u tami i od tame, u očajanju i od očajanja, u samoći i od samoće, u smrti i od smrti. I od smrti brani te i odbraniće te vera tvoja. Vaistinu, čak i od smrti, od koje bezverci čak i ne znaju, da ima odbrane.

Od bezverstva brani te vera tvoja, od te gube nad svakom gubom, od toga mraka gušćeg od svakog mraka i hladnijeg od svakog mraza. O Srbine brate, bezverstvo je živa smrt ljudi i naroda. Svaka smrt je mrtva, a bezverstvo je živa smrt. Od te žive smrti tebe brani i čuva vera tvoja.

Kakav je raspadnuti leš u šarenom kovčegu, takva je duša u živom telu bezvernika. On je grob, okrečen i našaran i ograđen, a unutra je sama smrt, sve smrt, svaka pomisao smrt, svaka želja smrt, svaka namera smrt, svaki plan smrt.

Šta te može sačuvati od ove žive smrti; od ove smrti koja nosi masku života, šta te može sačuvati, Srbine brate? Samo vera tvoja u živoga Boga Stvoritelja, i u Hrista Spasitelja. Vera u Hristovo svedočanstvo koje si ti čuo i primio. Vera u Hristovo znanje, sveznanje, koje ti je predato pod skromnim imenom vere, premda je ova vera pouzdanija od svakog drugog znanja što je od čoveka i kroz čoveka, a ne od Boga i kroz Boga.

Ova sveta i životvorna vera tvoja odbranila je pretke tvoje u dugovremenom ropstvu od očajanja, a u vreme ustanka od klonulosti i kolebljivosti.

Ova sveta i životvorna vera tvoja odbranila je pretke tvoje u dugovremenom ropstvu od očajanja, a u vreme ustanaka od klonulosti i kolebljivosti.

Ova sveta i životvorna vera tvoja brani te od nepoštenja, od nemorala, od nečistih poslova, od prljavih dela, od zločina, od zverstva i divljaštva.

Teško ćeš reći, i vaistinu ne možeš se setiti, da si u životu imao silnijeg i milijeg branioca od vere tvoje, koja i jeste onaj plamen u kandilu tvojem unutarnjem, što osvetljava i greje dušu tvoju, Srbine brate moj!

IV

B r a n i i t i v e r u t v o j u, Srbine brate. Kad vera tvoja brani tebe od svih zala ovoga veka, brani i ti nju, veru tvoju. Brani nju koja tebe brani.

Plug brani tebe od gladi, zemljoradniče; moraš i ti braniti njega od rđe. Inače ćeš ostati gladan.

Oganj brani tebe od gladi, kovaču; brani i ti njega od vlage i pepela. Inače ćeš ostati gladan.

Kao što zemljoradnik brani plug od rđe, da bi ga plug odbranio od gladi; i kao što kovač brani oganj od vlage, da bi ga oganj odbranio od gladi, tako i ti moraš braniti veru svoju od zlih vetrova, da bi vera tvoja odbranila život tvoj i snagu i radost.

Tkalja dobro čuva brdo u razboju, da bi brdo bilo u redu. Jer samo na dobrom brdu može tkalja izatkati odeću sebi i deci svojoj.

Domaćica dobro čuva brašno od plesni, da bi brašno bilo zdravo. I pažljivo ga seje i prosejava, da bi umesila zdrav hleb za sebe i decu svoju. Da bi joj deca sa njom zdrava bila.

Kao što tkalja čuva brdo u razboju, da bi bila odevena ona i deca njena, tako i ti moraš čuvati veru tvoju pravoslavnu. Srpkinjo sestro. Jer iz vere i pomoću vere tkaju se sve ostale vrline, koje odevaju dušu čovekovu, Srpkinjo sestro.

I kao što mudra domaćica čuva i prosejava brašno, da bi imala zdrav hleb za sebe i čeda svoja, tako i ti moraš čuvati veru svoju pravoslavnu, i čistiti je i prosejavati od svakog trunja, Srpkinjo sestro. Jer samo zdrava i čista vera hrani dušu i daje zdravlje duši, Srpkinjo sestro, duši tvojoj i dušama milih ti čeda tvojih, Srpkinjo sestro.

Slavuj čuva grlo svoje, veoma ga strogo čuva, da bi grlo njegovo moglo izvijati pesmu što veseli srce njegovo i srca sviju onih koji slušaju pesmu slavujevu. Od svega što je škodljivo i štetno po grlo čuva slavuj grlo svoje, veoma ga strogo čuvam.

Paun čuva perje svoje, revnivo pazi i čuva zlatotkanu odeću svoju, koja je njemu dika a radost ljudima koji ga gledaju. Da mu neko ne iščupa perje; da mu nešto ne uprlja perje; veoma revnivo čuva se i brani paun, i uzdiže glavu svoju na visokom vratu kao stražar na kuli i obzire se tamo i ovamo pazeći, da mu neko ne iščupa perje ili da mu nešto ne uprlja perje.

Kao što slavuj čuva grlo svoje, izvor radosti svoje i tuđe, tako i ti čuvaj veru svoju. Srpče moje zlatno. Jer je vera tvoja izvor radosti tvoje, duboki i nepresušni izvor radosti tvoje i sviju onih koji te ljube oko tebe.

I kao što paun čuva divno perje svoje, ponos svoj i vrednost svoju, tako i ti čuvaj veru svoju, Srpče moje zlatno. Jer je vera tvoja sveti ukras duše tvoje, ponos i vrednost duše tvoje.

Jesi li video slavuja, zamukla grla? Vredi li što? Čuje li ga ko? Traži li ga ko? Plaća li ko zamuklog slavuja više nego vrapca? Glas čini vrednost slavuju. Glas mu daje visoku cenu. Glas mu pribavlja divljenje i ljubav.

I jesi li video pauna očupana? Odlučena od sve njegove slave i lepote? Zar ga ne smatraju za rugobu i čudovište, bez zlatotkanog plašta njegovog, kojim ga je Tvorac ogrnuo i uzdigao za cara među pernaticama?

O Srpče moje zlatno, vrednost tvoja u veri je tvojoj. Ako bi, ne daj Bože, neki zlokobni iščupao veru iz duše tvoje, bićeš jevtiniji od zamuklog slavuja, i čudovišniji od očupanog pauna.

Brani, dakle, veru svoju, jer ona brani tebe. Vera ti je izvor života, vera-hrana, vera-odelo duše tvoje, vera-zdravlje tvoje, vera-pesma tvoja i radost i veselje, vera-vrednost tvoja, vera-cena bića tvoga, vera-plamen Božanstva u tebi, Srbine brate moj.

V

J e d n o d u š n o b o r i t e s e z a v j e r u J e v a n đ e lj a, zapoveda apostol vere (Filip, 1,27).

Kad se jedan brat tvoj bori za veru Jevanđelja, bilo unutra u sebi ili oko sebe, bilo sa svojim strastima ili sa demonima ili sa ljudima bezvernim, krivovernim i malovernim, ti ne smeš mirovati nego moraš mu priteći u pomoć. Uz tebe i sve ostale hiljade i milioni pravoslavnih. Borbu jednoga primaju svi, i od borbe sviju ne sme nijedan izostati. Apostol vere naređuje svima a ne jednome: J e d n o d u š n o b o r i t e s e - svi.

U starija vremena kad su grupe hrišćanskih mučenika stradali za veru jevanđelsku, svi ostali hrišćani priticali su im u pomoć. Jedni su ih obilazili po tamnicama, drugi su im slali darove, treći su brinuli o deci njihovoj ili o starim roditeljima, četvrti su se molili Bogu za njih.
I ti tako čini. Kad se neki brat tvoj bori za veru jevanđelsku, veru svetu pravoslavnu, priteci mu u pomoć i pruži mu pomoć, da mu lakše bude. Pomozi mu ili rukom, ili jezikom, ili molitvom i dobrom željom pred Bogom. I svi tako neka čine. Jer njegova borba tvoja je borba, i njegova pobeda biće tvoja pobeda.

Borba za veru borba je za dušu; borba za dušu borba je za pravi život; borba za pravi život borba je za jednu vrednost veću i višu od svega sveta i svega u svetu. Jer Hristova su usta izrekla onu veliku reč: š t a k o r i s t i č o v j e k u d a c e o s v e t z a d o b i j e a d u š u s v o j u i z g u b i? Zaista velika i sveta reč, izrečena od najsvetijih usta.

Šta će koristiti ceo svet recimo zavojevaču celoga sveta kad legne na samrtni odar? Hoće li misliti u tom času rastanka o onome što ostavlja ili o onome što nosi sobom u večnost? O kako će mu luda i smešna izgledati sva borba njegova za ono što mora ostaviti a ne za ono što mora poneti! Cela borba promašena; ceo vek promašen! Jer se borio za tuđe a ne za svoje. Dobitak ostavlja u tuđim rukama, a gubitak uzima sobom i nosi iz ovog sveta. Tuđe otimao, svoje izgubio. Udaljuje se od gneva ljudskog, a ide u susret gnevu Božjem.

Zato ti i govorim, Srbine brate: borba za veru to je borba za dušu, a borba za dušu to je borba za glavnu imovinu svoju i za večni život. Ne govorim ti u ime moje nego u ime svih predaka svojih, svetih i viteških, koji se Boga bojaše, za dušu brinuše, i za veru borbu i borbu i borbu vodiše. Pa čak i kad bitke na svetskom poprištu izgubiše, duše svoje spasoše i u carstvo Hristovo se useliše.

VI

"O v a j e z e m lj a b e d e m H r i š ć a n s t v a". Tako pisaše prađedovi tvoji iz Miloševog Ustanka pravoslavnom caru ruskom kada iskaše od njega pomoć.

Tako Srbi, prađedovi tvoji, shvatiše i nazvaše ovu Božju zemlju, ovu tvoju očevinu i dedovinu, Srbine brate.

Preko hiljadu godina ova zemlja je bila bedem Hrišćanstva. Preko hiljadu godina na njoj je krst Hristov čas uzdizan čas obaran. No i kad je obaran od krivoveraca, krst Hristov skrivan je u srce narodno i tamo se sijao i blistao. U ljutim vremenima robovanja Srbi su ga skrivali tamo gde lopov ne krade niti razbojnik otima, skrivali su ga često ali nikada izdali.

Ono što je od Boga namenjeno, ne može se slabom rukom ljudskom obrnuti. Jači je Bog od čoveka, jači od svega sveta. A On, Svemoćni i Sveznajući namenio je ovoj zemlji da bude bedem Hrišćanstva. Kako velika i veličanstvena predodredba Božja za tvoju zemlju, Srbine brate! Bog je odredio tvoju zemlju da bude bedem ne čega malenog i maloznačajnog, ili uskog i prolaznog nego da bude bedem večnog Hrišćanstva.

Na Sudu Strašnome pitaće Gospod narod srpski, kako se borio na ovom bedemu? I kako su duboke rane njegove za veru pravu? I koliko su duboka i široka groblja mučenika srpskih za istinu Hristovu? U Dan Sveopšte Rasplate javiće se sve suze naroda tvoga, izbrojati sve rane, izmeriti sva krv, sračunati sve žrtve. I sve će se stostruko i hiljadostruko platiti onima koji se nađu dostojni i darivaće im se život večni. I srce će se tvoje radovati kad vidi i čuje nebesnu slavu tvoga naroda.

Zbog toga ti govorim: bori se i ne kloni! Tajanstveni sat vremena, navijen rukom Stvoritelja, svaki minut izbija i otkucava zemni rok zemnorodnim. I na svaki otkucaj anđeli izvode iz ovog života čete Božje, i preseljavaju ih u drugi svet. Kad izbije tvoj minut, ti ćeš morati ostaviti sve i poći jedino sa dušom svojom. Bori se za dušu, da bi imao s čim poći u onaj svet. A borba za dušu borba je za veru. Jer je rečeno i potvrđeno, da samo duša sa verom ima namenu i svrhu. Duša bez vere nema ni namene ni svrhe. Tako je rečeno i tako potvrđeno.

P a z i, š t a m r z i š a š t a v o l i š. Kada se boriš za veru svoju ljubi veru svoju svim srcem svojim, jer ti je ona darovana od Onoga koji tebe ljubi. Vera je dar ljubavi, ta tvoja vera, prava vera pravoslavna. Srbine brate. Kad ljubiš veru svoju, ljubiš Darodavca vere svoje.

Strasti pomračavaju um, i gase kandilo vere. Kad se boriš sa strastima svojim, mrzi strasti svoje svim srcem svojim.

Bezverstvo pustoši dušu čupajući sve božansko seme iz duše. Bezverstvo je živa smrt, gora od svake smrti. Kad se boriš s bezvernicima, mrzi bezverstvo svom dušom svojom, a i ne mrzi čoveka na koga je pala guba bezverstva. Kad ne mrziš vola svoga, na kome je kuga; i kad ne mrziš ovcu svoju, na kojoj je metilj - kako bi mrzeo čoveka brata svoga, na kome je guba bezverstva? Preteško je breme bezverstva i samo sobom: nemoj tovariti na brata tvoga još breme mržnje tvoje.

Krivoverstvo je vera iskrivljena, skršena i smanjena, kao drvo burom iskrivljeno i gradom skršeno. Kad se boriš s krivovercima, mrzi krivoverstvo, u vidu jeresi i sekata, svom dušom svojom, ali ne mrzi čoveka sa verom iskrivljenom i osakaćenom. Kad ne mrziš drvo gradom izlomljeno i osakaćeno, kako bi mrzeo čoveka brata svoga, u koga je vera iskrivljena i duša osakaćena?

Maloverstvo je vera bez plodova. Kad se boriš s malovercima, mrzi maloverstvo svom dušom svojom, ali ne mrzi čoveka brata svoga, jer na njemu je ta oblest i on je stradalnik.

Kad ne mrziš pšenicu izraslu i izđikalu, ali bez vlata i zrna, nego brineš kako da joj pomogneš da bi vlatala, - kako da mrziš čoveka brata svoga, koga je snašla nevolja, da ima veru ali besplodnu, i da mu kandilo vere bude ne bez ulja ali bez plamena?

Bog će ti pomoći, i ti ćeš pobediti.

Bog će te blagosloviti, i ti ćeš održati veru svoju, najveće blago svoje, Srbine brate moj.

Kad očuvaš veru svoju, očuvao si dušu svoju. Kad očuvaš dušu svoju, lako ćeš se rastati sa ovim svetom, i lako ćeš ući u život večni, koji obeća Stvoritelj blagoslovenim Svojim.