“Sama sam.”, pisalo je u poruci. Nepoznat telefon. Sedeo sam na Keju i ispijao pivo. Verovatno je greška, pomislio sam. “Ok, pozaću nekog drugog.”, pisalo je poruci koja mi je stigla nekoliko minuta po tom. Ravnodušno sam obrisao poruku i nastavio da pijem pivo, iskorištavajući dan Miholjskog leta. “Ali… ja bih volela da Ti dođeš.”, pisalo je u narednoj. Pivo! Pijem pivo i ne mogu da budem sam ni jedno celo pivo. Koliko treba čoveku da ispije jedno konzervirano pivo? 10-15 minuta. Tražim li puno? Fuck! Otišao sam po još jedno pivo. Radovao sam se samoći i tom hladnom Beck’s-u. “Ti si smradina. Ja bih došla odmah da me ti pozoveš. Sama sam i osećam se loše!”, pištalo je ponovo. Isključio sam telefon, otvorio konzervu i zapalio cigaretu. „Sam ću popiti ovo pivo a onda ću sam da odem na neku poslasticu sa roštilja pa sam na čamac da pecam. Moram da kupim mamce.“, razmišljao sam. “Hej, komšija! Jel treba društvo?”, dobacila je šankerka sa splava. “Ne treba! Nisam sam. Tu sam sa pivom.”, odgovorih. “I nije ti neko društvo.”, nastavila je. “Jel? Ne voliš Beck’s znači?”, rekao sam i ponadao se da me neće više uznemiravati. I nije. Provukla je glavu kroz mali prozor na splavu, pogledala levo pa desno i nestala. Popio sam pivo i krenuo. “Momče, momče... Stani!”, vikao je nepoznati čovek. Stao sam. “Samo čas.”, rekao je. “U čemu je problem?”, pitao sam. “Vidiš mladiću, ja sam sedeo tamo gde ti malo pre. Na istom mestu, baš na istom mestu, pre nekoliko godina.”, rekao je pokazujući u pravcu stepenica na Keju. “Ne razumem. Sedeli ste tamo i...?”, pitao sam. “Neverovatno, da! Ja sam sedeo na tom istom mestu na kom i Vi, malo pre. Tog dana, sećam se, bio sam strašno usamljen. Moji najbolji prijatelj je, nekoliko dana pre toga, otputovao u Kanadu. Dobio je posao tamo. Inženjer je, znate. Nedelju dana pre toga, moja ćerka se udala i otišla da živi sa svojim mužem u drugi grad. Ostao sam eto sam, od jednom. Sedeo sam tu, na istom mestu gde i vi pa sam se pitao da li ste i vi usamljeni?”. “Ne. Bio sam sa gospodinom pivom tamo i bilo nam je ok. Prijatno.”, rekoh. Seo sam ispred Leskovačkog i naručio pljeskavičetinu Tamo je bila bolja klopa, pre. Mislim da se mesto ranije zvalo “pod brezom” ili “pod lipom”. Neko drvo je u pitanju. “Jel ide nešto od priloga?”, pitao me je leskovčanin. “Ne. Sama pljeskavica.”, rekoh. “Neko piće?”. “Ne samo pljeskavica.”. “Jel slobodno tu?”, pita me neki džiber. “Jeste, sam sam.”, odgovaram. “A što si sam? Što ne nađeš neko društvo?”, pokušava da me nasmeje. “Eto, takva tura.”, odgovaram. “Ko je zvao turu?”, nastavlja da se “ističe”. “Idem, prijatno.”, dobacujem. ”Pa, ne jedem. Š’a prijatno. Lako je tebi ti ćopaš tu plje’ku a meni prijatno. Namazan si.”, kazao je i nasmejao se. Jedini. Sedam na haubu svojih kola i jedem pljeskavicu. Musav sam. Prilazi mi bakuta koja se vrzma tuda bez povoda valjanoga. “Jedeš sine? Jedi, jedi. Mršav si. Da se malo doteraš.”, babski se raduje. “Jedem baba, da porastem i budem supermen. Pa onda da odletim odavde.”, kažem. “Gde da odletiš? Kako?”, pita baba. “Tamo negde iz horizonta. Bilo kako.”, odgovaram punih usta. “Ajde jedi, sine. Ide baba.”, kaže i odlazi. “Dovidjenja, baba. Samo polako.”, dobacujem. Sedam u kola i otvaram rokovnik. Precrtavam “biti sam, barem sat vremena!”. To ću sutra.