17.7.2008
guzica i strah-SPECIJAL(KO MAJMUN, MAJMUNE)
|
“Mandras!”.
“Gospodjice Spalin!”.
“Mandras, ja sa 17 godina osećam. Ta osećanja su mlada, uvek jaka, jarka i nagla. Igranke u mom stomaku su velike i traju do duboko u noć. “Do duboko u noć?”!! Vidiš!! Čak koristim i rečnik mojih vršnjaka, zaboga. U svakom slučaju, ja sam zaljubljena u tvoje reči. Svaku beležim negde u glavi, režem na hard disk i onda obradjujem kada sam sama.
Na tvojim časovim lošije crtam nego kada to radim svom domu. Primetio si to i sam. Zar ne? Pre 23 dana si mi rekao pred svima, upisala sam tog dana to u svoj nootpad, kako bi bilo bolje da nisam upisala školu jer bih uštedela novac mojih roditelja. Ti si hteo da kažeš kako ja bolje slikam gajbi, ali zbog te rečenice, koju je upravnik doživeo kao protivnu običaju ponanašanja te ustanove, bili ste kažnjeni. Njemu je važan novac koji mi učenici dajemo. Vidiš, opsednuta sam tobom, Mandrase.”, rekla je Gia gledajući Mandrasa pravo u oči, mlatarajući rukama, odbijajući dolazne pozive na svom mobilnom telefonu. Uzbudjna, prestravljena i srećna, na kraju, kada je sve izgovorila.
“Čudno je. Mandras je moje ime. Na nekim jezicima bi me možda drugačije zvali. Možda Mandraše umesto Manrase. Ali naš jezik kaže Mandras. Samo Mandras. Nikakve promene. Uvek isto.
Kada sam upoznao svog najboljeg prijatelja on me je dugo oslovljavao nadimkom. Zvali su me Man. Kao da je svima bilo suviše naporno da izgovore moje ime, celo. Mandras, šta je tu toliko teško. Ne razumem. Lenji su, eto to je!
Moj najbolji prijatelj posle nekoliko meseci našeg druženja, oslovio me je prezimenom.
Zaparalo mi je to uši. Ja sam njega oslovljavao imenom još od našeg prvog susreta. Posle 4 godine našeg druženja oslovio me je Imenom. Punim imenom. Mandrase, rekao je.
Ja sam Mandras, skoro zaboravih. Svoj nadimak i svoje prezime znao sam na pamet. U pola noći. Svi su ih toliko puta ponovili da bih verovarno to zaista i rekao da su me probudili iz sna. Samo bih bunovan rekao “Man... Kandi...“, šta god da su me pitali. Rekao sam tada svom najboljem prijatelju da nema potrebe da me zove imenom. Bilo mi je svejedno. Poštovali smo jedan drugog, verovali jedan u drugog i nije bilo važno kako se oslovljavamo. Moj najbolji prijatelj je postao moj najbolji prijatelj. Njegovo ime nisam izgovorio dugo. On je moj najbolji prijetelj. Samo me on oslovljava imenom. Nizerazredna voditeljka nizerazredne televizije me je prilikom intevjua oslovila imenom. Ivinila se nakon toga jer se dvoumila šta je moje ime a šta prezime. U brzini, razmišljajući svojim nižerazrednim mozgom, usudila se nazvati me Mandras. Sutradan su ipodi po školi ceo dan zvrčali. Gledalo se iznova po nekoliko puta. Ismevali su me znam. Ti gmizavci mali. Mene!!
Vaša osećanja jesu mlada ali deca mladja od Vas su naučena da se profesorima obraćaju persirajući, prezimenima. Vaši roditelji nisu pogrešili, ipak. Normama ponašanja Vas nisu naučili. Slikate sjajno ali naša obaveza je da Vas manirima i lepom ponašanju naučimo. Upravnik je bio u pravu. Zaslužio sam kaznu. Priznaću mu to.”, pljujući i lupajući nogom po kupeu urlao je Mandras.
Gia je ćutala. Kliknula je na facebook.com i promenila status iz “in relationship” u “in open relationship” a onda dodala “Gia is nervous”.
Listala je brzo i počela na glas da čita : “Muškarci su jadnici. Poznaju svoje drugare, bivše devojke i najboljeg kladioničara u gradu. Ne voze najbolje automobile ali su im njihovi automobili najbolji na svetu. Ne piju pivo. Samo ponekada, kada ih društvo natera. Nisu spavali sa dugim ženama dok su sa vama. Posle, kada se slučano sretnete negde i setite se svoje velike ili kratke ljubavi, jesu. Izvinu se. Uvek!”.
“Hajde da se kresnemo Mandras?!”, nastavila je Gia, “ja ću ćutati, dok to budemo radili a pričaju svima sutra.
Ti češ stenjati dok budem na tebi ili ti budeš na meni a sutra češ to poricati. Zar ne?
Izgubio bi posao ako bi priznao. Jasno je!
Ja bih pred upravnikom rekla kako je to izmišljotina a onda bih, kako bi ga uverila, ispričala šta škola priča o njenu. On bi se preznojavao i grco bi u istini ali bi rekao “kakve budalaštine, pih!”. Ti bi zadržao posao, ostale učenice bi te gledale drugačije, učenici bi te poštovali a ja bih i dalje pričala o tome kakav si ljubavnik.
Morao bi da se potrudiš, razume se, oko svega. Pa, od toga zavisi tvoja buduća reputacija.“, skidajući lak sa noktiju i mašući rukom kako bi rasterala miris acetona rekla je Gia.
Mandras je ustao. Uzeo svoje kofere i izašao iz kupea.
“Vrataaa!”, vikala je Gia.
“Vrata zatvorite, bilo kooo!”.
Vrata su se zatvorila a Gia je negledajući prema njima kucala poruku na svom mobilnom telefonu.
“Ima li ovde mesta za moje kosti?”, pitao je piskutav muški glas.
“Ima! Uplaši me, matori. Sedi tu, nemoj da me smaraš samo. Znači, imam sidu a to je prelazno, ne znam koliko si mator pa da li znaš nešto o tome. U glavnom, zajebano je i možeš d’ umreš od toga. Zato, nemoj da me startuješ, bariš kako vi matorani kažete.”, kiptela je Gia.
“Gospodjice, ima li mesta za moje kosti?”, ponovio je piskutavi glas.
“Smesti ih, čoveče.”, pokazivala je Gia rukom na sedište kupea.
Piskutavi glas je stavio džak na sedište.
“Šta Vam je u tom džaku”, pitala je Gia.
“Kosti.”, odgovori piskutavi glas.
“Manijak? Jesi ti neki manijak?”, pital aje Gia.
“Manijak? Ne. Osim...”, zastade piskutavi glas.
“Osim šta?”, upita Gia.
“Zaludjen sam tehikom. Na primer, ovaj glas nije moj pravi glas. Koristim modulator glasa koji nosim u svom džepu. Pogledajte, jako je mali. Neprimetan ali efekat je čudesan , zar ne? eto manijak sam za tehnikom”, reče piskutavi glas pokazujući mali aparat u svom džepu.
“Naučnik, a?”, pljuckajući ostatke hrane koji su joj ostali od večere procokta Gia.
“A ne. Nisam naučnik.”, reče piskutavi glas.
“Šta si kada vukljaš kosti sa sobom? Grobar, šta?”, upita Gia.
“Ne. Serijski ubica. Ovo su kosti mojih roditelja. Pojeo sam njihovo meso i sada moram da odnese njihove kosti nekuda dalje i zakopam ih.”, reče piskutavi glas.
“Ton, majmune! Pojačaj, debilu!”, viknu klinac iz petog reda.
Proekcija je prekinuta.
Kroz nekoliko minuta klincu je prišao stariji čovek i zveknuo mu šamarčinu.
“Ko majmun, majmune?”, ljutito je, kroz zube, pitao čovek.
|
Komentari
17.7.2008 - 01:26
|
|
|
|
|
Poslao asterion 17.7.2008 - 10:02
|
|
|
|
|