http://pepelinno.wordpress.com/

Stari domar Kasiljas uzviknuo: ”Poslednja zvona!”, tri puta udarivši metalnom šipkom o zvono koje je visilo iznad velikih, drvenih vrata škole. Pred početak časova, upravnik škole, nagluvi pantomimičar Hajger Mendež, okupi sve profesore. “Disciplina naših učenika je ocenjena prosečnom ocenom od strane inspekcije, prošle nedelje. Računajući da smo škola umetnosti a da se ona ne trenira, može se reći da smo i dalje škola rada a ne reda. Zahvaljujem Vam se svima, drage kolege, na trudu. Ima li neko nešto da doda.”, na kraju dodade upravnik i s dva prsta naklempavi desno uho, na koje je bolje čuo. “Plate upravniče, i onako nisu bog zna kolike, opet kasne!”, srdito je, kroz zube konstatovala profesorka violine. “Pati! Ko pati, koleginice? Vi, boli Vas nešto?”, zabrinuto će Hajger. “Pati moj stomak, upravniče.”. “Probali ste čaj od kupine? Moja pokojna majka, Hilarija, je odlazila svake nedelje na obalu i kupovala od nekog turčina kupine. Onda bi ih kroz platnenu krpu cedila pa na kraju prokuvavala. Ima tu još nekih tajni veštih ruku moje majke ali ja sad ne znam baš sve. Starije koleginice, ako tako smem reći, bi mogle znati to.”, sasvim posvećen problemu bola u trbuhu, objašnjavao je Hajger. “Novac, gospodine upravniče, o novcu pričam.”, već besno, premeštajući gudalom šiške sa jedne na drugu stranu glave, reče violinistkinja. “Da, na koncu, ne bih imao šta dodati. Budite danas vredni i uporni sa učenicima koji su lenji. Hvala na strpljenju. Uspešan dan Vam želim svima, drage kolege.”, naklonivši se, zaključi upravnik i udje u svoju kancelariju. Mandras se nije mešao, niti je zapitkivao na sastancima. Pogotovo ne tog jutra. Bio je mokar, prljavih cipela i pantalona. Stajao je skroz pozadi, skrivajući se od pogleda. Njegov otac je bio profesor iste škole. Starac je svojim štapom, koji je nosio gde god bi krenuo zbog problema sa kičmom, iskazivao granicu strpljenja na časovima. Lupao bi tim štapom po katedri i pretio učenicima, drmusajući štap. Produženi prst, gospodin produženi prst. Tako su ga zvali učenici jer klimatanje štapom izgledalo je isto kao da je to radio prstom, samo neposrednije, bliže nosevima učenika. Stari profesor je bio uvaženi član Gospodarskog Saveta za umetnost i kulturu, blizak sa kraljevskom porodicom ali je njihovim svrgavanjem sa prestola proteran iz prestonice. Tadašnji upravnik, prijatelj sa Visoke škole Mandrasovog oca, ga je pod lažnim imenom primio kao profesora u školu Pigano. Jednom pravdoljubcu i rodoljubu to je teško palo. Ubedjen u ispravnost svake svoje radnje, krenuo je jednog zimskog dana natrag u prestonicu, pravo na noge novom Kralju. Nije ga bilo briga da li će ga uhapsti pa obesti ili streljati. Mandrasovu majku, koja ga je odgovarala od toga, je grubo prekorio rekavši: “Pred Bogom ću istupiti kao istinski obožavalac svoje zemlje. Pred Kraljem kao istinski obožavalac svog prezimena. Bog je Kralj a ne obratno, do djavola ženo!”. Na samom ulazu u Grad, neoprezni kočijaš je pregazio svojim velikim kočijama Mandrasovog oca. Pod lažnim imenom bi sahranjen na groblju skitnica i beskućnika, na proplanku iznad grada. Nije se dugo znalo gde je i šta se desilo tom starcu a onda je, negde u proleće, neka skitnica prolazila pored škole Pigano. Mandrasova majka je sedela ispred skole svakoga dana, nadajući se. Videvši štap koji je ovaj odrpanjković nosio sa sobom, ona skoči i ote mu ga. Posle velike galame i svadje, on joj reče da štap nije ukrao nego da ga je uzeo sa groblja gde je sahranjen njegov brat. Ona mu je ponudila novac za štap i informacije što ovaj rado prihvati. Štap je Mandras, nakon smrti majke okačio o zid svog ateljea. Tamo stoji i danas. “Danas je sasvim ružan dan, zar ne?”, ulaživši u veliku učionicu u dnu hodnika, sa gomilom papir u rukama, reče Mandras djacima koji su sa nestrpljenjem očekivali novu priču svog novog i mladog profesora. Mandras je već posle prve nedelje postao omiljen medju djacima jer je časove započinjao pričama iz života poznatih i manje poznatih slikara. “Gospodine Kandi, šta nameravate sa papirima?”, pitao je jedan od njih. “Strpljenja, mladi Mej, ako sam dobro zapamtio Vaše ime.”, odgovorio je Mandras, počevši da oblepljuje prozore učionice papirima. “Ovako ćemo! Dan je poprilično dosadan. Jedna boja svuda. Verujte, dok sam išao ovamo video sam samo jednu boju. Samo jednu! Jako sam deprimiran tom bojom i ne usudjujem se čak ni da izgovorim njen naziv. Srećom, tu je papir. Zalepiću ga na prozore, molim Vas pomozite mi, pa ćemo početi sa radom.”, mlatarajući papirima, obraćao se Mandras djacima.

Copyright: BlogOye!