http://pepelinno.wordpress.com/

Crkvena zvona su se začula negde oko 9. U malom selu to je od vajkada znak na koji se meštani okupljaju ispred crkve. Zvonila su ta crkvena zvona različitim prilikama. Jednom je Stevi kazandžiji gorela stara švabska radionica. Meštani se za čas okupiše. Neki u dugačkim zimsklim gaćama a drugi u kožunima od ovčije kože i svi počeše gasiti radionicu. Ovi u dugačkim zimskim gaćama su stajali bliže vatri a oni toplije obučeni dodavaše kofe napunjene vodom iz bunara u centru sela. Kada su vatru ugasili, ono malo što je ostalo od stare radionice Steva kazandžija potrpa u jedna kolica i otera u šupu iza radionice koju požar nije uhvatio. Do kraja noći vatra se budila nekoliko puta pa su seljani na smenu dežurali pred radionicom. Drugi put se pop Zlatimir napio na slavi kod kuma Ignjata, inače istaknutog člana partije, i počeo vući konopce zvona, bez razloga. Narod se okupio, pop osramotio a njegova žena, popadija Zlata, se izvinjavala moleći narod i Boga za oprost njenom pijanom mužu. Zvonila su zvona i za slave, sahrane, pozivala na mobu, na daću. Čulo ih je celo selo i niko nije mogao pravdati nedolazak neznanjem. Često, osim kada se pijani pop oklembesi o kanape zvona, naslućivala su dugu neprospavanu noć ili duge i naporne dane koje su seljani provodili u polju, radeći za sebe, za druge i za selo. Selo kao selo. Pod zvonima složno, pred petlove budno a iza heklanih zavesa na prozorima svaka kuća krije je, bar malu, tajnu. Voja Šicar, Ugar, ostao je u selu posle oslobodjenja. Još pre rata, njegov otac, trgovac u obližnjoj palanci, zardjivao je prodajući stoku koju je sa Avramom, srezkim činovnikom, dovozio velikim kolima iz Ugarske. Pare koje je zaradio, a priča se da ih ima dosta mada niko ne može reći sa sigurnošću ni otprilike koliko, ulagao je u zemlju. Zemlja oko sela je plodna od vajkada pa ju je paorima davao u zakup. Voja se voli kockati. Gubio je dosta, dobijao retko ali veliko imanje koje je nasledio od oca nije uspeo još uvek prokockati. Priča se da od kada mu je u kuću ušla Marta Slavinski više vremena provodi sa njom i na pijacama a manje u kafani “Kod Mirka-štete”. Marta je odrasla u siromašnoj kući. Otac joj je bio veliki gazda ali ga u nevremenu, negde u polju dok je obilazio radnike, udari grom. Kažu ljudi, koji su ga zakopavali u zemlju ne bi li izvukla iz njega eletricitet, da se iz mrtvila probudio na tren i rekao “volja Božija!”. Marta se od tada brine o majci i mladjim sestrama a od skoro i o Voji Šicaru. Kuća na kraju sela je Vidova. Vid je slep od 5,6 godine. O njemu se starala majka, dok je bila živa, a Vid sada oštri brusom kose i motike. Celo selo mu donosi alatke na oštrenje i sa pažnjom prati kako ovaj čovek vrhovima prstiju odmerava oštrinu. Ruke su mu snažne. Na vrhovima prstiju zadebljanja ali ni jedna posekotina. Vid važi za jednog od najveštijih seljana. Otud i ugled koji uživa. Retki su oni koji, vraćajući se sa polja, ne svrnu kod Vida i ne ostave alatke koje su taj dan koristili. Već sutradan, one su naoštrene ili zašiljene. Svoju kapiju Vid ne zatvara. Izjutra, kada seljani krenu na polja, cela avlija, noću puna alatki, opustoši a na pragu Vida sačeka pogača sa kajganom i svežim sirom. Ima Vid braće i sestara, bar se tako priča, negde u gradu ali ne obilaze ga oni. Selo se brine o njemu. Kažu da su jednom neka kola stala na ćupriju ispred Vidove kuće ali da su i brzo otišla odatle. Vid o tome ne priča. U stvari, ne priča on mnogo uopšte. Zahvali se, začudi nad slomljenom kosom i ljuti kada da ga požuruju. Inače, ćuti. “Vid, taj zna sve. Ko se sinoć napio, kad je ko otišao kući, kome žena nije verna. Ma sve zna!”, često kaže Milivoje poštar. “Zna više nego ja što imam oči i što u svaku kuću udjem.”. Svaka kuća jedna priča. Svaka priča jedna sudbina. Jedna sudbina obgrli celo selo jutros. Narod se okupi brzo na zvona. Iz crkve izdje Jefta krojač. Poče glasno pričati, mašući rukama, kako je čuo jutros u opštini od gradonačelnika kome šije odelo za svadbu njegovog sina, da tuda, gde je sada selo po planu treba da prodje novi auto put. Nastavi, zacrvenevši se u licu pokušavajući da sve kaže u jednom dahu, kako će celo selo srušiti i da će se zemlja morati ustupiti državi. Jefta krojač je često ismejavan u društvu jer je znao slagati, izmišljati kako bi bio u centru pažnje pa ga neki ne shvatiše za ozbiljno. Posle podneva, u tihom, zaposlenom selu, se pojaviše geometri koji su ostatak dana premeravali po selu. Žene pojuriše u polje da obaveste muževe. Ovi dotrčaše u selo brzo i stadoše se raspitivati kod geometara. Jefta je stajao ponosno sa strane i kako ko čuje od geometara vest on se nasmeje i kaže: “Samo se vi smejte Jefti šnajderu. Kažete Jefta je lažov. Eto vam sada.”. Jefta se jedini danas smejao. Čak se i napijo. Ostali su s nevericom gledali jedni u druge a na oglasnoj tabli, u centru selu, pored parte pokojnog Laze Gubca, bivšeg mašinovodje, prikačeno je obaveštenje. “Selo se ruši do kraja godine a za uzvrat se dobiju stanovi u obližnjoj palanci.”. Starijim seljanima je teško, mladji ne kriju zadovoljstvo jer im je društvo i škola sada bliže a šnajder Jefta se i dalje šepuri. Kafana “kod Mirka-štete” večeras će biti puna. Doći će svi. Raspravljaće se, planirati, tugovati sećajući se detinjstva u selu a onda će doći vreme da se podje kućama. Sami sa svojim mislima, seljani verovatno neće noćas spavati. Naći će se i neki preprodavac, mešetar koji će se ponuditi da kuće kupi od gazda njihovih. Gazde će ih večeras odbiti, možda i izbaciti besno iz kafane ali već za koji dan na prozorima sličnih a opet tajnovitih, ušoranih kuća stajaće natpis “Na prodaju!”.