Stojim. Jedva da dišem. Pluća se šire samo koliko im treba. Ne previše! Često nedovoljno pa se mučim sa procesorom. Pretrpan je pokrenutim programima. To je jedini pokret koji bi mogao da me oda. Pluća koja se razvlače, gore-dole. Da sam specijalac ili član desantnih jedinica sigurno bi kamuflaža bila moja specijalnost. Mogu da se ne reagujem, ne progovorim, ne dišem previše. Mogu da trpim toliko dugo da zaboravim da trpim. Jednom sam, još kao klinac, bio u banji sa babom i dedom. Oni su ludi, od kada ih znam. Baba je stalno psovala i histerisala. Špijunirala je sve, zvala policiju kad god je stigla, izmišljala probleme u komšiluku, u kuhinji, na Svetu. Deda je prirodno idiot. Ako se prirodno može okarakterisati neprirodnim. On se svadjao s kim je stigao. Sve je voleo da ponižava i ponekada sam ga žamišljao kao Pašu koji odrubljuje glavu kome stigne, nabija na kolac iz zabave, čupa nokte iz čistog hira. Jedino, prezire duvan pa mi je uvek bilo teško da ga zamislim na ćilimu, zavaljenog u jastuke sa nargilom. Možda da se nekako prevario pa probao duvan, možda bi pre umro. Ovako, zdrava hrana čini svoje. Dugovečnost je zagarantovana nekima. S druge strane, nisu svi Turci janjičari toliko karakterni. Poznajem neke janjičare koji motaju duvan često i purnjaju. Bar će neko od otimača sreće umreti na vreme. Ja, nemam toliko sreće. Jebena zdrava ishrana. Bio sam te godine sa idiotom dedom i ludom babom u banji. Od kuda ja tamo? Koliko se ja sećam, histerična keva me je poslala sa njima jer sam bio “jako” bolestan kao klinac. U stvari, bio sam samo bolestan. Imao sam astmu, bronhitis ili tako nešto. Idiot i ludača su sa sobom poneli ceo džak šećera. Imao je bar 20, 25 kiograma. Postavili su ga na sto, koji se nalazio izmedju mog kreveta i prozora. Džak je pukao, jednog od tih mučnih dana, i sav šećer se rasuo po mom krevetu. Do kraja moje “rehabilitacije“ sam pod stopalima osećao šećer. Kada sam otišao u vojsku, noge su mi smrdele kao i svima tako da je moja iluzija o potencijalno uvek mirišljavim ili pak nikada smrdljivim nogama pala u vodu već druge nedelje vojnog roka. Svakog jutra sam istresao posteljinu ali je džak imao kontra plan. Odlučio je da se pocepa. Prvo nekoliko rupica, sramežljivo. Onda po ivicama, otvoreno i bez blama. Na kraju je, jednog jutra negde oko 6, odlučio da se pocepa ceo. Šećera je bilo dosta. Bili smo u „Spa“ tek nekoliko dana a džak je bio polu-velter kategorije. Ležao sam u šećeru ali mi se mnogo spavalo. Idiot i ludača su me budili svakog jutra rano, u 7. Onda bi, ludača spremala doručar. Bar 20 jaja se moralo pojesti za prvi, najvažniji obrok. Idiot i ludača su gajili kokoške, ćurke i guske. Te životinje su bile ogromne. Mutacije! “...u našoj kući, uvek je bilo dobrih jaja...”. Imao sam još sat vremna spavanja i pun krevet šećera. Preslatko, a? Nisam se micao. Disao sam samo iz krajnje nužde, balansirajući zrca šećera na ivici nozdva, lagano, nužno uravnoteženo i tiho. Kada su se ludača i idiot pobudili, skroz su popizdeli zbog džaka šećera. Ja sam pojeo na brzinu 15 jaja i izleteo napolje. Retko danas jedem slatko.

Sutra je ravnodnevnica. Tren u kome dan gubi. Nervira me taj dan! Na kraju, uvek izgubi. Šaban Bajramović je dobio pare od ministra a onda umro. Česi su voili 2:0 a onda su primili tri komada 15 minuta pre kraja utakmice, jedan čovek je juče skočio sa Starog-Novog železničkog mosta a danas su objavili ”U Srbiji godišnje bude više od 1.300 samoubistava“. Kažem ja lepo, uvek izgubi. Pa ko bi navijao za gubitnika? Sutrašnji dan je najduži dan sve do ponovnog orbtanja Zemlje. Zemlja se okrenula oko sebe i prošlo je 365 dana, jedna godina. Ja sam pogledao iza sebe i video 365 dana koji su protekli. Video sam ja još svašta tu, iza sebe. Nije bas neki dan, prijatelju. Dogovarao sam se sa drugarima, kako provesti najduži dan. Bilo je divnih momenata u našem razgovoru. U glavnom, tada niko od nas nije pričao. Ćutali smo izmedju predloga reka, jezero, hiljadu, dve hiljade, mnogo... U pauzama razgovora sam razmišljao o tome kako to sve ide i kako se sve to okreće. Pokušao sam da plastično sebi u glavi okrenem zemlju. Okretao sam je nekoliko puta, sa svih strana. Onda sam se udaljio od Zemlje, gledajući je sa nekog mnogo hladnog kamena izvan atmosfere. Bas kao Pera Kosmos! Okretao sam je toliko da vam je sigurno pripala muka od tog mog bućkanja. Samo da ste znali! Došla je moja drugarica iz Australije. Bila je na svadbici svoje sestre. Putovala je dugo, ae, dugo, dugo. Slikala se ona ispred svake zgrade u Australiji koja je bila kul za dobar kadar. Bila je na nekim potpuno blesavim mestima. Slikala se i tamo. Ako neko pita, svadbica je bila totalno kul. Gledao sam slike. 300 slika. To je prvi disk. Na drugom su neke slike. “Moram ti nešto reći! Svideće ti se.”, rekla je, dok smo gledali slike. “Imaš neke super slike i sada ćemo ih pogledati zajedno?”, pitao sam. “Ne. Voda “tamo” otiče u suprotnom smeru.”, izgovori skoro tiho. „Hej, voda otiče naopako? Na koju stranu?”, pitao sam. “Pa, ne znam. Na suprotnu od one na koju otiče voda ovde.”. “Gotivno”, rekao sam i mislio sam gotivno. “Tamo” je sve suprotno. Tamo će sutra biti ravnodnevnica a dan će biti sve duži a noć kraća. Gotivno... Dan će “tamo” sutra pobediti.

Stari domar Kasiljas uzviknuo: ”Poslednja zvona!”, tri puta udarivši metalnom šipkom o zvono koje je visilo iznad velikih, drvenih vrata škole. Pred početak časova, upravnik škole, nagluvi pantomimičar Hajger Mendež, okupi sve profesore. “Disciplina naših učenika je ocenjena prosečnom ocenom od strane inspekcije, prošle nedelje. Računajući da smo škola umetnosti a da se ona ne trenira, može se reći da smo i dalje škola rada a ne reda. Zahvaljujem Vam se svima, drage kolege, na trudu. Ima li neko nešto da doda.”, na kraju dodade upravnik i s dva prsta naklempavi desno uho, na koje je bolje čuo. “Plate upravniče, i onako nisu bog zna kolike, opet kasne!”, srdito je, kroz zube konstatovala profesorka violine. “Pati! Ko pati, koleginice? Vi, boli Vas nešto?”, zabrinuto će Hajger. “Pati moj stomak, upravniče.”. “Probali ste čaj od kupine? Moja pokojna majka, Hilarija, je odlazila svake nedelje na obalu i kupovala od nekog turčina kupine. Onda bi ih kroz platnenu krpu cedila pa na kraju prokuvavala. Ima tu još nekih tajni veštih ruku moje majke ali ja sad ne znam baš sve. Starije koleginice, ako tako smem reći, bi mogle znati to.”, sasvim posvećen problemu bola u trbuhu, objašnjavao je Hajger. “Novac, gospodine upravniče, o novcu pričam.”, već besno, premeštajući gudalom šiške sa jedne na drugu stranu glave, reče violinistkinja. “Da, na koncu, ne bih imao šta dodati. Budite danas vredni i uporni sa učenicima koji su lenji. Hvala na strpljenju. Uspešan dan Vam želim svima, drage kolege.”, naklonivši se, zaključi upravnik i udje u svoju kancelariju. Mandras se nije mešao, niti je zapitkivao na sastancima. Pogotovo ne tog jutra. Bio je mokar, prljavih cipela i pantalona. Stajao je skroz pozadi, skrivajući se od pogleda. Njegov otac je bio profesor iste škole. Starac je svojim štapom, koji je nosio gde god bi krenuo zbog problema sa kičmom, iskazivao granicu strpljenja na časovima. Lupao bi tim štapom po katedri i pretio učenicima, drmusajući štap. Produženi prst, gospodin produženi prst. Tako su ga zvali učenici jer klimatanje štapom izgledalo je isto kao da je to radio prstom, samo neposrednije, bliže nosevima učenika. Stari profesor je bio uvaženi član Gospodarskog Saveta za umetnost i kulturu, blizak sa kraljevskom porodicom ali je njihovim svrgavanjem sa prestola proteran iz prestonice. Tadašnji upravnik, prijatelj sa Visoke škole Mandrasovog oca, ga je pod lažnim imenom primio kao profesora u školu Pigano. Jednom pravdoljubcu i rodoljubu to je teško palo. Ubedjen u ispravnost svake svoje radnje, krenuo je jednog zimskog dana natrag u prestonicu, pravo na noge novom Kralju. Nije ga bilo briga da li će ga uhapsti pa obesti ili streljati. Mandrasovu majku, koja ga je odgovarala od toga, je grubo prekorio rekavši: “Pred Bogom ću istupiti kao istinski obožavalac svoje zemlje. Pred Kraljem kao istinski obožavalac svog prezimena. Bog je Kralj a ne obratno, do djavola ženo!”. Na samom ulazu u Grad, neoprezni kočijaš je pregazio svojim velikim kočijama Mandrasovog oca. Pod lažnim imenom bi sahranjen na groblju skitnica i beskućnika, na proplanku iznad grada. Nije se dugo znalo gde je i šta se desilo tom starcu a onda je, negde u proleće, neka skitnica prolazila pored škole Pigano. Mandrasova majka je sedela ispred skole svakoga dana, nadajući se. Videvši štap koji je ovaj odrpanjković nosio sa sobom, ona skoči i ote mu ga. Posle velike galame i svadje, on joj reče da štap nije ukrao nego da ga je uzeo sa groblja gde je sahranjen njegov brat. Ona mu je ponudila novac za štap i informacije što ovaj rado prihvati. Štap je Mandras, nakon smrti majke okačio o zid svog ateljea. Tamo stoji i danas. “Danas je sasvim ružan dan, zar ne?”, ulaživši u veliku učionicu u dnu hodnika, sa gomilom papir u rukama, reče Mandras djacima koji su sa nestrpljenjem očekivali novu priču svog novog i mladog profesora. Mandras je već posle prve nedelje postao omiljen medju djacima jer je časove započinjao pričama iz života poznatih i manje poznatih slikara. “Gospodine Kandi, šta nameravate sa papirima?”, pitao je jedan od njih. “Strpljenja, mladi Mej, ako sam dobro zapamtio Vaše ime.”, odgovorio je Mandras, počevši da oblepljuje prozore učionice papirima. “Ovako ćemo! Dan je poprilično dosadan. Jedna boja svuda. Verujte, dok sam išao ovamo video sam samo jednu boju. Samo jednu! Jako sam deprimiran tom bojom i ne usudjujem se čak ni da izgovorim njen naziv. Srećom, tu je papir. Zalepiću ga na prozore, molim Vas pomozite mi, pa ćemo početi sa radom.”, mlatarajući papirima, obraćao se Mandras djacima.

Posteljina napijena krvlju. Bol čiji izvor nije mogao da locira. Činilo se da je bol šetao njegovim telom. Kako bi mu se približio bol je postajao sve intenzivniji a onda bi pobegao kada bi pokušao da se uhvati u koštac sa njim. Promenio bi mesto i opet se intenzivirao. Tako u krug, cele noći, već nedelju dana. Mandras je slikar i profesor na crnoj listi bez mogućnosti da se opet zaposli u profesiji. Na samom početku profesorske karijere, jedna od učenica se ponudila Mandrasu. “Naslikaćete me, zar ne, dragi moj profesore? Mene, ponos škole.”, pitala ga je, Gia, učenica završnog razreda, na prolećnom izletu koju je organizovala škola u kojoj je Mandras predavao. “Vrlo rado, gospodjice Spalin. Biće mi zadovoljstvo. Verovatno želite veliku sliku koju bi ste postavili iznad kamina u svom domu?”, gladeći svoj u bradu pitao je Mandras. “Dragi profesore, vredjate me! Zar ja, kćer velikih Spalina, korena koji sežu nekoliko vekova unatrag, čukun-unuka Velikog Knjaza, da visim iznad vatre?! Odevena u luksuzne haljine, nabijenih grudi sa osmehom koje vidjamo u svakom domu sa kaminom?! Po čemu ću se razlikovati od skorojevića koji su do novca i statusa došli sivom trgovinom i poltronisanjem?“, uvredjenim ali tihim glasom, kako je niko od takvih koji već imaju svoje slike iznad kamina ne bi čuo, kaza Gia. “Oprostite poštovana. Samo... svi žele takve slike. Slike koje će skrivati prošlost, odisati raskošću i svi ali svi žele da im oči budu naslikane tako da pogled bude pun tajni.”, pokušavao je Mandras da zadrži mušteriju. Od profesorske plate stomak je bio pun rupa. “Ja želim akt! Želim da me preslikate na platno.”, govorila je i dalje tihim glasom Gia. “To je neprihvatljivo!”, uzviknuo je Mandras. “Za tako nešto Vam je potrebna dozvola Vaših roditelja a ako bi Vam je oni i dali, u šta čisto sumljam, to bi smo morali raditi u strogoj tajnosti. Zamislite koliko bih imao problema ako bi upravnik škole saznao za to delo!”. “U redu. Doneću Vam pismenu saglasnost svoga oca a slika neka ostane nepotpisana ili... Potpišite se kao neko drugi na dnu slike. Pristajete li sada?”, pitala je, na granici da odustane od Mandrasa, Gia. Gia je inače takva oduvek bila. Buntovnik i borac ali samo za sebe. Druge nije smatrala bitnim. Mislila je da se svako sa svojom mukom mora boriti i za sebe izboriti. Ona je od prvog slova i zbiranja brojeva u školi bila primer. Profesori je nisu voleli jer je ponekada bila spremnija od njih samih za nastavu. Djaci su je poštovali ali je Gia uvek sedela sama u klupi. Lepa i nedokučiva. Bistra i ničija. Vreme je prolazilo a Gia je rasla. O njenih grudima, očima i stavu pričala je cela škola. “Dobro, gospodjice Spalin. Ako donesete pismenu dozvolu Vašeg oca i budete diskretni, nema razloga da Vas odbijem.”, izvadivši kičicu iz džepa svoje košulje i već premeravajući Giu, kaza Mandras. Borio se Mandras sledeće jutra sa senkama u svom ateljeu koje bi kvarile prizor nage Gie. Skidao je pa vraćao zavese na prozore, premeštao platno iz jednog u drugi ćošak a onda je seo na pod a u glavi mu je već bila gola Gia. U mislima se zagledao u njene grudi a šake je pomerao kao da ih dodiruje. Ogromni časovnik je kacao 8. Mandras je skočio sa poda ateljea, gde je i zaspao tu noć. Brzo navuče na sebe stvari koje su mu prve bile pri ruci i jurnuo put škole. Na ulaznim vratima ga dočeka otac Gije. Već oznojan od jurcanja po strmim ulicama svojim zardjalim biciklom, Mandras kada ga vide pretvori se u golu vodu. “Vi umetnici uvek kasnite ili je to samo slučaj sa Vama, gospodine Kandi?”, gordo stojeći na vrhu stepenica, pred ulazom u školu, upita gospodin Spalin. “Umetnici jure samo za hlebom, ni za čim drugim.”, odgovori Mandras, pokušavajući da sakrije svoje uzbudjenje. “Za hlebom, kažete! A za lepim učenicima, da li za njima tako jurite ili samo za nekima od njih”. “Samo za hlebom, kažem Vam gospodine Kandi, samo za hlebom.”, sada već prestravljen odgovorio je Mandras. “Gia mi je tražila saglasnost za poziranje pred Vama pa sam došao da Vas malo bolje upoznam. Ja svojoj kćerki ništa ne branim i sledeće godine sa punoletstvom će biti prepuštena samoj sebi. Do tada, ja sam odgovoran za njene detinje prohteve.”, pružajući ruku Mandrasu, reče sav uvaženi Spalin. “Gia je dobro, malo posebno, neki bi rekli sebično, dete.”, doda na to Mandras. “Mislite, samostalno, gospodine Mandras?”, upita raskolačenih očiju Spalin. “Da, i samostalno. Čovek zaboravi neke reči gledajući decu bogataša.”, pokušavao je Mandras da ga odobrovolji a u stvari govorio je Mandrasov stomak iako bi mu usta Mandrasova najradije rekla nešto drugo. “Sačekaću Vas posle časova. Otićićemo na ručak i popričati o svemu. Pristajete?”, pitao je gospodin Spalin. “Svakako. Onda u 14 ovde, na istom mestu?”. Spalin klimnu glavom, okrenu se, otvori svoju ogromnu crnu ambrelu i ode. Mandras je bio sav mokar. Što od brzog okretanja pedala, što od kiše koju je primetio tek kada je Spalin otvorio svoju ambrelu...

Crkvena zvona su se začula negde oko 9. U malom selu to je od vajkada znak na koji se meštani okupljaju ispred crkve. Zvonila su ta crkvena zvona različitim prilikama. Jednom je Stevi kazandžiji gorela stara švabska radionica. Meštani se za čas okupiše. Neki u dugačkim zimsklim gaćama a drugi u kožunima od ovčije kože i svi počeše gasiti radionicu. Ovi u dugačkim zimskim gaćama su stajali bliže vatri a oni toplije obučeni dodavaše kofe napunjene vodom iz bunara u centru sela. Kada su vatru ugasili, ono malo što je ostalo od stare radionice Steva kazandžija potrpa u jedna kolica i otera u šupu iza radionice koju požar nije uhvatio. Do kraja noći vatra se budila nekoliko puta pa su seljani na smenu dežurali pred radionicom. Drugi put se pop Zlatimir napio na slavi kod kuma Ignjata, inače istaknutog člana partije, i počeo vući konopce zvona, bez razloga. Narod se okupio, pop osramotio a njegova žena, popadija Zlata, se izvinjavala moleći narod i Boga za oprost njenom pijanom mužu. Zvonila su zvona i za slave, sahrane, pozivala na mobu, na daću. Čulo ih je celo selo i niko nije mogao pravdati nedolazak neznanjem. Često, osim kada se pijani pop oklembesi o kanape zvona, naslućivala su dugu neprospavanu noć ili duge i naporne dane koje su seljani provodili u polju, radeći za sebe, za druge i za selo. Selo kao selo. Pod zvonima složno, pred petlove budno a iza heklanih zavesa na prozorima svaka kuća krije je, bar malu, tajnu. Voja Šicar, Ugar, ostao je u selu posle oslobodjenja. Još pre rata, njegov otac, trgovac u obližnjoj palanci, zardjivao je prodajući stoku koju je sa Avramom, srezkim činovnikom, dovozio velikim kolima iz Ugarske. Pare koje je zaradio, a priča se da ih ima dosta mada niko ne može reći sa sigurnošću ni otprilike koliko, ulagao je u zemlju. Zemlja oko sela je plodna od vajkada pa ju je paorima davao u zakup. Voja se voli kockati. Gubio je dosta, dobijao retko ali veliko imanje koje je nasledio od oca nije uspeo još uvek prokockati. Priča se da od kada mu je u kuću ušla Marta Slavinski više vremena provodi sa njom i na pijacama a manje u kafani “Kod Mirka-štete”. Marta je odrasla u siromašnoj kući. Otac joj je bio veliki gazda ali ga u nevremenu, negde u polju dok je obilazio radnike, udari grom. Kažu ljudi, koji su ga zakopavali u zemlju ne bi li izvukla iz njega eletricitet, da se iz mrtvila probudio na tren i rekao “volja Božija!”. Marta se od tada brine o majci i mladjim sestrama a od skoro i o Voji Šicaru. Kuća na kraju sela je Vidova. Vid je slep od 5,6 godine. O njemu se starala majka, dok je bila živa, a Vid sada oštri brusom kose i motike. Celo selo mu donosi alatke na oštrenje i sa pažnjom prati kako ovaj čovek vrhovima prstiju odmerava oštrinu. Ruke su mu snažne. Na vrhovima prstiju zadebljanja ali ni jedna posekotina. Vid važi za jednog od najveštijih seljana. Otud i ugled koji uživa. Retki su oni koji, vraćajući se sa polja, ne svrnu kod Vida i ne ostave alatke koje su taj dan koristili. Već sutradan, one su naoštrene ili zašiljene. Svoju kapiju Vid ne zatvara. Izjutra, kada seljani krenu na polja, cela avlija, noću puna alatki, opustoši a na pragu Vida sačeka pogača sa kajganom i svežim sirom. Ima Vid braće i sestara, bar se tako priča, negde u gradu ali ne obilaze ga oni. Selo se brine o njemu. Kažu da su jednom neka kola stala na ćupriju ispred Vidove kuće ali da su i brzo otišla odatle. Vid o tome ne priča. U stvari, ne priča on mnogo uopšte. Zahvali se, začudi nad slomljenom kosom i ljuti kada da ga požuruju. Inače, ćuti. “Vid, taj zna sve. Ko se sinoć napio, kad je ko otišao kući, kome žena nije verna. Ma sve zna!”, često kaže Milivoje poštar. “Zna više nego ja što imam oči i što u svaku kuću udjem.”. Svaka kuća jedna priča. Svaka priča jedna sudbina. Jedna sudbina obgrli celo selo jutros. Narod se okupi brzo na zvona. Iz crkve izdje Jefta krojač. Poče glasno pričati, mašući rukama, kako je čuo jutros u opštini od gradonačelnika kome šije odelo za svadbu njegovog sina, da tuda, gde je sada selo po planu treba da prodje novi auto put. Nastavi, zacrvenevši se u licu pokušavajući da sve kaže u jednom dahu, kako će celo selo srušiti i da će se zemlja morati ustupiti državi. Jefta krojač je često ismejavan u društvu jer je znao slagati, izmišljati kako bi bio u centru pažnje pa ga neki ne shvatiše za ozbiljno. Posle podneva, u tihom, zaposlenom selu, se pojaviše geometri koji su ostatak dana premeravali po selu. Žene pojuriše u polje da obaveste muževe. Ovi dotrčaše u selo brzo i stadoše se raspitivati kod geometara. Jefta je stajao ponosno sa strane i kako ko čuje od geometara vest on se nasmeje i kaže: “Samo se vi smejte Jefti šnajderu. Kažete Jefta je lažov. Eto vam sada.”. Jefta se jedini danas smejao. Čak se i napijo. Ostali su s nevericom gledali jedni u druge a na oglasnoj tabli, u centru selu, pored parte pokojnog Laze Gubca, bivšeg mašinovodje, prikačeno je obaveštenje. “Selo se ruši do kraja godine a za uzvrat se dobiju stanovi u obližnjoj palanci.”. Starijim seljanima je teško, mladji ne kriju zadovoljstvo jer im je društvo i škola sada bliže a šnajder Jefta se i dalje šepuri. Kafana “kod Mirka-štete” večeras će biti puna. Doći će svi. Raspravljaće se, planirati, tugovati sećajući se detinjstva u selu a onda će doći vreme da se podje kućama. Sami sa svojim mislima, seljani verovatno neće noćas spavati. Naći će se i neki preprodavac, mešetar koji će se ponuditi da kuće kupi od gazda njihovih. Gazde će ih večeras odbiti, možda i izbaciti besno iz kafane ali već za koji dan na prozorima sličnih a opet tajnovitih, ušoranih kuća stajaće natpis “Na prodaju!”.

Opet se jebu. Zidovi su tanki i sve se čuje. Moj komšija Mršić ima gadne poroke. Navučen je na interenet sajt za upoznavanje, na interenet sajt prepun online kamera “Milice”, “Zorane”... koje se skidaju i lože posetioce svojim napunpanim sisama, na interent sajtove porno zvezda... Njegov život se na početku bazirao na redovnom onanisanju pred kompom. Zidovi su i tada bili tanki a on se nije puno štrecao oko otpanjivanja zvučnika. Posle nekog vremena je nasao devojku. Preko oglasa, istina. Plaćao je on sve to dosta ali mu je bilo lepo. Zidovi su i tada bili tanki a ona glasna. Glasna za sve pare. Raskid sa oglas-devojkom je teško podnosio pa je našao bolji posao koji je donosio više para. Rodila se nova-stara ljubav, izmedju mog komšije Mršića i oglas-devojke. Pare nije ulagao nikada u izolaciju pa su zidovi ostali tanki. Živeo sam sa njim svaku njihovu svadju, u glavnom jer “pare nisu legle na račun”, svako ispoljavanje nevidjene ljubavi kada “pare legnu na račun” ali i svaki jebeni seks ovo dvoje ljudi. Posle mesec dana sam počeo da shvatam kada će ona svršiti, gde on greši i da je seks mnogo bolji kada “pare legnu na račun”. Ok, možda ne bolji ali svakako ubedljiviji, glasniji. Zidovi su tanki a Mršić i ja se srećemo u hodniku. Uvek je to bio čudan susret. Ja nisam baš goreo od želje da s njim pričam o njegovim opa-cupa iskustvima sa oglas-devojkom ali je on goreo od želje da ja gorim od želje za tim. Nisam! Slušao sam od vrata do kola. Bombardovali su nas, padale su vlade, pucalo se a Mršić je samo pričao o jebanju. Kada je oglas-devojku kaparisao neko ko ima više “uticaja” i keša, Mršić je odlepio. Zidovi su tanki a on je lupao po njima, psovao, pričao sam sa sobom, sa njom telefonom. Sve sam čuo. Jedno jutro ga nisam čuo. Zabrinut, pozvonio sam na njegova vrata. Sedeo je pred kompom. Uključena kamera a na monitoru neka tzitza koja radi nešto čudno sa svojim sisama. Stiska ih i vitla njima. Tepih ispod njegove stolice ja bio skoren od tona sperme koju je tu izbacivao. Kafu sam uslovio pranjem njegovih ruku a šolju iz koje sam pijo sam sam oprao.. Pričao mi je, tog jutra, o Danijeli. Ribi sa monitora. Pričao je kako tu ima nečega. Kada sam došao kući, okačio sam se na internet na isti sajt, bez uključene kamere i pronašao Danijelu. Eeej, ta žena je posle pet kucanih redova poruka htela da zajedno drkamo. Ja sam joj napisao da sam invalid i da nemam ruke. Ona se rastužila i uputila me na kameru broj 28..Dvadesetosmica, nije me mrzelo da pogledam, je neka debela domaćica spremna za sve osim da sredi svoje brkove. Mršić me je sutradan pitao šta mislim o svemu. Rekao sam da mi net ne radi i da nemam vremena ali da ću jednom pogledati. Iz Holandije mi je doneo, iz nekog seksi šopa, veštačku vaginu i litre lubrikanata, ne propustivši priliku da mi pokaže glomaznu veštačku vaginu koju je sebi kupio. Zahvalio sam se i vaginu de la veštak dao mladjem burazeru. Ima 13 godina. Burazer se smejao tome i rekao da nisam normalan. Posle par minuta je naišla neka klinka sa kojom se “veseli” i bilo mi je jako drago što će veštak stajati negde u njegovom ormanu, nadajući se da je nikada neće upotrebiti. Zidovi su i dalje tanki a Mršić i dalje kupuje seksi oglase i lista seksi stranice na netu. Od skoro znam šta je noćna mora. To je ono kada si sam sa super ženom a Mršić zvoni na vrata jer mu je nestalo kafe, vidi super ženu i pita je “iz koje si ti agencije?”. Super ženu više nisam video ali sam počeo da intenzivno koristim špijunku. Uči čovek dok je živ. Nisam noćas spavao baš najbolje. Mršić je dobio povišicu u svojoj firmi. Malo je čini mi se alav. Čuo sam dva ženska glasa noćas. Ok, bio sam jebeno znatiželjan prvih sat,dva ali onda mi se prispavalo. Noćas sam prvi put krenu kao njegovim vratima besan a pred njima zastao i bi mi žao tog debila. Posle 15,20 minuta mi je poslao poruku na mobilni telefon kako sve snima i da jedva čeka da mi sutra sve pokaže. Ja sam se proderao kako ne mora da troši pare na slanje sms-a nego može samo da kaže to šta hoće da mi napiše jer ga svejedno č.u.j.e.m.! ZIDOVI SU TANKI!!

Na čošku stoji namrgodjeni starac. Pod rukom drži presavijene novine. S vremana na vreme ih rasklopi i čini se s pažnjom čita. Onda ih opet sklopi i stavi pod mišku. Danas su novine pokisle. Kiša je padala pre podne. Starac sada okreće stranice novina pažljivo i nežno tako da ih ne ošteti. Rubovi novina su se ipak polako krzali i otpadali. Na prsima mu ostaje boja razlivenih naslova, zamuljanih kišom slika dana iz novina a on ruke samo obriše o svoj tamni mantil. Svaki dan ostaje na njegovim rukama i na njegovom mantilu. To su obične dnevne novine. Na kraju dana ih sklapa pažljivo i slaže u ćoše. Ne čita ih iznova. Samo jednom je to uradio i zabrinuo se. Od tada, kada jednom pročita novine ostavlja ih i više ih nikada ne otvara. Danas mu je prišao jedan prolaznik i mislivši da starac prosi ponudi mu novac. Starac ga pogleda i reče :”Ne treba. Ne prosim, čitam.”. Prolazniku bi neprijatno pa se poče izvinjavati. Starac ga sasluša pažljivo i reče :”U redu, niste znali. Kako bih Vam mogao zameriti na dobronamernosti?”. Prolaznik se zainteresova onda pa poče zapitkivati starca šta čita, šta mu okupira pažnju, šta misli o nekim stvarima... “Izvinite, pokušavam da čitam novine. Navrnite kasnije da poričamo.”, rekao je starac boreći se sa velikim listovima novina. Znao je da ovaj neće doći kasnije, opet ali starac nije hteo da popunjava vreme nekome kome se samo učinio tajanstvenim i zanimljivim. Prolaznik ode izvinjavajući se na smetnji i već posle nekoliko koraka promrlja :”Kakav ludak!”.

Bio je the great petak i ja sam lagao, nisam postio, misli su mi bile pogane. Nisam jedan od onih koji bi izgovorili “Osećam se tako prljavo.“ ali za sigurno jesam prljav. Nema veze to sa tim što ne volim da se tuširam, to me više mrzi nego što me nervira. Mada, niko mi nikada nije rekao da smrdim i tako to. E sad, da li je to zbog toga što se neistuširan uredno izvinim prisutnima, uvek ili imam neverovatan sklop organizma koji nema potrebu da smrdi. Verovatno znojenje zahteva i povremenu promenu položaja. Mislim, aktivnost. S druge strane, vidjao sam ljude koji se oznoje kada jedu. Ja, ne! Ja jedem i nisam probirljiv. Jedem šta je na stolu. Sve sem sotlnjaka. Nisam ni debeo, često. Da li je to posledica neprofinjenosti moga ukusa, neistančanosti mojih receptora čula ukusa, ne znam. Znam da jedam kad sam gladan. Osim što se tog the great petka nisam istuširao po budjenju, znam “neke“ koji to takodje ne rade, nisam se ponašao uopšte greatpetkovski. Zvala me je neka mala koju sam upoznao na nekom partiju pre ihahaj. Zanimljiva devojčica i sve ali nije tumačila autentično reči “Izvini, ae... imam 2 testisa a Ona ima tešku ruku. Ako ja sad tebe... onda ... Ona cap... i odoše mi testisi na doboš.”. “pa, dobro, koliki su ti testisi i ... uopšte koliko ih imaš?”, pitala je gledajući u blizance u mojim gaćama. Ja sam bio obučen i sve, obično obučen i odlazim na žurke, ali sam imao utisak da ona vidi kroz moje pantalone svojim Kripton-pogledom. Ok, pogled je jebeno prijao. Njene oči su se vukle tuda neko vreme i svaki momenat pogleda je bio jebeno dobar. Hteo sam u par navrata da viknem “odjebi od mojih muda” ali mi je tačka o koju se njen pogled odbijao i vraćao sa pregršt informacija u njen mozak to zabranjivala. Moji testisi, o njima je reč. Kao da su moja muda vikala “Uhuhuhu! Vidi nas! Gledaj nas?! Tooooo....”. Taj magistralni put, od muda do mozga, nekada ume da bude užasno zakrčen. Ovaj put se na putu od MOJIH muda do MOG mozga desilo bar 500 saobraćajnih nesreća, 200 odrona i 400 pehova sa gumom ali kontao sam “dok ne pipa siguran sam/je”. Telefonski razgovor je počeo sasvim čudno. Usudjujem se tako ga opisati jer pitanje koje mi je postavila :“Muda su ti i dalje zauzata?”, ne zvuči kao “hej, ćao. Kako si, šta radiš.” nego kao “Kad radiš, koja si smena i jesi li raspoložen da zaradiš topli obrok?”. Heej, čoveče! Opet su mi muda u procepu. Ona lepo izgleda. Jako lepo! Kada bih pričao o njenim očima, sigurno bih rekao da ume njima da gleda pre nego bih rekao da su lepe. Ona zvuči kao 041-400-400 opcija N.N. Mi smo vesele devojke i ložimo koga stignemo. Mislim da neke stvari namerno izgovara i taj kurvanjski deo nje je jebeno dobar. Ok, da se ne bih ograničio na njen pogled u moja muda i njen zajebano zajeban glas sa propratnih efektima “Ah, ih, uh...” dodajem da ima velike i lepe grudi, lep osmeh, da je klinka koja bi se ispitivala, da joj je strašno zabavno ako imaš devojku i odbiješ je i da ne pristaje na “ne“. Ooo, burazeru! Baš tada sam iskoristio svoju ulaznicu u pakao. Posrao se na great petak i ono malo morala što mi je ostalo u šifonjeru. Napisao sam joj poruku koja je glasila :”M..... umrla mi je baka. Nekom drugom prilikom.” Pakle, here I come. Uveče sam to ispričao ortaku koji mi je prvo izjavio saučešće a onda konstatovao da sam antiHrist, da ću goreti u najgorim mukama i da imam Veliki problem. U redu! Baba, a ne baka, mi je zaista umrla. Istina, ’98 a ne ’08. Dakle, mrtva je žena i to je č.i.nj.en.i.c.a..Za Veliki P(p)etak nisam postio i Anti me je uzeo pod svoje, i to je činjenica. I na kraju, da majstore, imam Veliki problem. Ako Ti odstranjivanje testisa, štrojenjem, smatraš malim problemom onda si ti u Velikom problemu. Fantastično je to što mi je ista, koju sam odbio zbog navodne bakine smrti, posle nedelju dana poslala poruku. “Kako si? Nadam se da je sve u redu. :( .“. Alooo! Jel postoji neki red?!?!? Smrt se tradicionalno obeležava nekoliko puta u toku godine. Nedelju dana, 40 dana, 6 meseci i godinu dana. Jel ima ona poštovanja prema mrtvima, pitam se? Čoveče, kada je meni stvarno umrla baba, od keve je stiglo naredjenje da se tv ne uključuje, da svet stane dok se moja baba u miru ne uspe do raja. Bila je dobra žena pa kapiram da je na kraju tamo završila ako već negde mora da se završi. A ova dahtalica sa sisama do jaja, pogledom koji radi i godinama koje rade nema faking poštovanja. Ja sam mislio da sam je udaljio od sebe bar na 40 dana. Običaj je to, znaaaš. I dalje mi šalje te poruke, u kojima objašnjava da joj je potpuno jasno u kakvoj se situaciji nalazim jer je i ona bila jako sjebana kada joj je umrla baka, uvek napominjući da treba da imam na umu njeno rame. Nešto drugo mi je na umu a tvoj rame, nepoštovačice običaja ali jebi ga. Tog great petka sam sa ortakom priačao i o veri, Bogu i ostalom neopipljivom stvarima. Kada sam mu rekao da sve manje verujem u Njega, on mi je rekao da bi se crkva obradovala mojoj konstataciji jer im ovakava bagra i otpad od vere ne treba. Napomenu je da su Oni kao Ja baš Ti koji su veru srozali ali je istovremeno rekao kako je ok da to otvoreno kažem i priznam. Nije me baš bilo briga što sam: 1. srozao svojim potezima i uverenjima svoju porodicu na lestvi vernika i poštenih 2.etički kodeks života gazio ne hajući za to koliko je godina on stvaran i 3. pred Vaskrs sahranio već sahranjenu. Loš sam čovek. Loši ljudi idu u pakao, tako je valjda. Super, Izbeći ću svoju pokojnu babu i sva ta objašnjavanja. Duh mrtvih je tuuu i prati svaki naš korak i sve to... Ma, daj. Ako su živi ti što smo ih sahranili onda imaju pametnija posla nego da mene gledaju i uhode. Ovu malu sigurno neću izbeći. Sa njom ću se bar gurati u redu pred vratima pakla, jednom. A “postio“ sam sinoć i preksinoć i večeras ću.

Voleo sam jednu Jabuku. Leti sam sedeo pod njenom krošnjom naslonjen na njeno stablo. Često bi mi se kočio vrat od pogleda ka vrhu njene krošnje. Vrat bih okrenuo par puta u oba pravca i nastavljao da gledam kroz krošnju. Pogled mi se usput lepio za svaki plod. Ne samo na najcrvenije jabuke nego i na one koje tek sazrevaju, na velike i male. Pogled mi se usput lepio i za njene grane. Ne samo za velike nego za sitne grančice, pupoljke i čvorove na kori. Voleo sam tu jabuku i u jesen i zimu kada su plodovi počeli da prezrevaju, trunu i opadaju. Svaku jabuku, koja bi pala sa krošnje, stavljao sam u sanduk. Onda sam svaki dan jabuke mesao. One sa dna sam postavljao na vrh a one sa vrha slao na dno. Sve jabuke srećne, cela krošnja srećna. Došla je zima i bila je jako hladna. Nisam više sedeo ispod krošnje jabuke. Sedeo sam pored peći. Umesto jabuka skupljao sam drva za peć. Sedeo sam, naslonjen ledjima na peć i kroz prozor gledao jabuku sa koje je prvo opalo lišće a onda su grane pod težinom snega, negde u zimu, počele da se krive i lome. Bilo mi je žao te moje jabuke. Odlazio sam često do nje i sekao joj grane koje su popuštale pod snegom i hladnoćom. Krošnja je bila prazna, beživotna i redja. Moj pogled je do njenog vrha stizao za tren a onda se vraćao polako preko celog stabla i negde na dnu stabla bi se gubio u naboranoj i krvgavoj kori. Na vetru se njihala tamo-amo i činilo se da će se svakog časa prelomiti. Odolevala je. Borila se za sebe. Izdržala je. Onda je stiglo proleće i jabuka se probudila. Zasijala je. Na vetru se pomerala tamo-amo ali sada nekako drugačije, veselije i novije. Seo sam pod jabuku i pogledao vrh krošnje. Nije bila ista. Bila je lepša i dalja. Ustao sam, uhvatio se za njenu granu i tako dugo, dugo stajao pod njom. Ne gledam više u njenu krošnju. Ne jedem više plodove njene. Ne brinem se za nju. Odrasla je i dovoljno je snažna. Porašće još sledeće godine a ja ću opet SAMO biti ispod njene krošnje.

Dok je voditelj ubedjivao slušaoce u nezamenljivost proizvoda koji su se reklamirali tih dana preko frekvencije radija na kom je radio, Ivan je razmišljoa o šampitama koje je jeo juče u poslastičarnici “Kod Brke”. Prvi put je u tu poslastičarnicu ušao sa 8 godina. Maznuo je pare iz kevine tašne, istrčao iz kuće, sjurio se niz ulicu i tresnuo na pult poslastičarnice obema rukama. “2 šampite, molim.”, jedva je izgovarao reči boreći se za vazduh. Te 2 šampite su bile najsladja ali ujedno i najbolnija stvar u njegovom osmogodišnjem životu. Kada se vratio kući, majka ga je sačekala još na vratima sa varljačom u ruci i neverujući mu na reč da je pare potrošio na šampite istukla ga. “Pušiš! Za cigarete ti uzimaš pare. Šampite, daj molim te!”, vikala je Ivanova mama. Ivana je bolelo. Plakao je i kroz suze se kleo da ne puši. “Šampite... gledam ih već danima kroz Brkin izlog... nisam mogao da ih ne probam... ne... ne... pušim mama, majke mi.”. Nije mu verovala. Juče je Ivan jeo šampite koje je platio svojim novcem. U stvari, te pare je pozajmio od svojih jer mu plata nije još legla. To ga je nerviralo. Ceo taj proces pozajmljivanja i sve ali za šampite bi uradio sve. Ivan inače nije debeljuca i to. On samo voli da klopa šampite. Na rekreativnoj nastavi u 4 razredu, u pola noći se probudio i pale su mu na pamet šampite koje je jeo za ručak predjašnjeg dana. Ušunjao se u kuhinju, otvorio ogromni frižider i rukama počeo da jede preostale šampite. Nije ih jeo onako bahato, nekulturno i to. Jeo je polako a svo vreme je glasno cmakao. U tom je naišao čuvar tog pansiona, u kom je bio smešten, uključio svetlo i video Ivana umazanog u šampite. Sutradan je morao za kaznu da donosi vodu u flašama svojim drugarima koji su igrali fudbal a njemu je bilo zabranjeno da tog dana takne loptu. Kada je krenuo u srednju, Ivanova prva ljubav, debela Sonja je u poslastičarnici naručila krempite. Ivan je ustao, platio i izašao napolje. Nikada je više nije uhvatio za ruku. Mislim, svidjala mu se ona i dalje i sve to ali nije hteo krempitara u društvu. I on se i dalje svidjao debeloj Sonji ali pošto je nije fermao ona mu je nenajavljena došla na rodjendan i donela tacnu krempita. Ivan je udario po tacni, krempite su se rasule po njenim farmerkama a ona je počela da plače. Ivan je zatvorio vrata rekavši joj pre toga da ode. Debela Sonja se posle na ekskurziji ljubila sa njegovim najboljim drugom u kafeu hotela u kom su odseli. Ivan je, kada ih je video, viknuo iz sveg glasa “konobar, 3 šampite, molim.”. Na fakultetu je redovno na predavanja i vežbe dolazio umazan šampitama. Stalno se oblizivao sve dok poslednji gram šampite ne bi skinuo jezikom sa usana. Koleginice su mu govorile da je to nekulturno i nepristojno ali ga nije bilo briga. Kolege su mu se smejale ali su i išli sa njim na porciju šampita. Jednog dana se ceo poslednji red anfiteatra oblizivao svo vreme predavanja. “Kolege iz poslednjeg reda! Sigurno je bio dobar ručak danas!?”, iznerviran mljackanjem i srkanjem povikao je profesor. “Šampitast, profesore. Jako šampitast.”, odgovorio je Ivan. “Napolje! Pa tamo se oblizujte i sve to što već radite.”, vikao je profesor pokazujući u pravcu velikih drvenih vrata. Do sledećeg predavanja je ostalo još pola sata pa je Ivan otrčao do poslastičarnice na porciju šampita. “Sve u svemu, on nije loš mladić. Samo voli eto šampite.“, pokušavala je Ivanova sestra da ga opravda pred svojim drugaricama koje su na njenom rodjendanu netrepćući gledale u Ivana koji je ždrao šampite iz ogromnog ovala. “Mogu li da dobijem jednu šampitu? Jedeš ih jako slatko, mora da su dobre.”, pitala je jedna od njenih drugarica. “Možeš. Izvoli.”, rekao je Ivan preko šampite. Jeli su njih dvoje šampitu i gledali su se u oči. Nit pogleda su prekidali samo na tren. Dok su uzimali parče iz tanjira. “Ti, vidim, voliš šampite.”, rekao je Ivan. “Ne previše. Ti mi se svidjaš pa eto. Jedino ovako mogu da ti pridjem.”, rekla je potpuno ljupko ona. “Marš od stola! Šampite se ne jedu zbog nekoga nego zato što su dobre.”, besneo je Ivan. Devojka ustade i ode od stola. Štampao je on majice sa natpisima “Šampita je keva” i “Spasite Šampitu”. Radio je u poslastičarnicama i u njima jeo šampite. Uzimao duple smene i sve. Danas on ražmišlja o šampitama jer je jutros bio kod lekata. Pojavile su mu se neke cvene tačkice na koži. “Alergija, momče. Unosite nešto u organizam što vam šteti. Šta je to?”, upitao je lekar. “pa, umereno jedem. Vidite nisam debeo.”, zbunjeno i tiho je pričao Ivan. “Dobro. Ovako ćemo. Od danas izbacite jaja iz upotrebe. Umesto jaja jedite piletinu.”, rakao je lekar. “Šampita to je ok, jel da? Mislim, ne moram da izbacim šampite iz jelovnika?”. “Na žalost morate. Pune su jaja a vi ste očigledno na jaja alergični.”. Sampita Kora: 10 zumanaca 10 kasika secera 10 kasika mlijeka 8 kasika brasna 1/2 praska za pecivo Pece se i hladnu koru zaliti vrucim filom. Fil: 10 bjelanaca 20 kasika secera u prahu na vrh noza soli Umutiti prvo bjelanca pa dodavati kasiku po kasiku secer u prahu. Agda: 25 kasika secera 1 dl vode Da se ukrcka i kad provri pratiti kad pocne da se oteze sa kasike sipati pomalo i polako vrelu agdu u bjelanca i mutiti bar još jedno 20-tak minuta.

Ubistvo nije zločin, uvek. Juče sam postao ubica ali me nisu otkrili niti uhvatili. Ne verujem da hoće. Tragove sam sakrio i nikome nisam pričao o tome. Neću ni pričati. Nikada. Neću se hvaliti kao neki klinac. Uživaću jer žrtve neću više vidjati. A lepo sam rekao da me ostave na miru. Nisu me slušali. Olako su me shvatili. Nisam bio pijan ili slično. Bio sam potpuno pri svesti i pucao sam tri puta. Prvi metak sam ispalio više iz besa nego što sam zaista želeo. Maltene slučajno. Drugi sam ispalio pun samopouzdanja. Preciznije i promišljeno. Treći, treći je već bio poslastica. Stajao sam iznad već beživotnog tela, gledao i prislonio pištolj na njegovu glavu. Bum!! Krvi je bilo svuda. Dukserica se natopila krvlju za čas a ja sam se posle par minuta počeo smejati na sav glas. Bilo me je briga da li će me neko čuti. Doduše, bili smo daleko od ušiju i to. Kada sam krenuo prema drugom momku, u ruci sam držao pištolj potpuno smireno. Kao da to radim svaki dan ali nije tako. Ovo sam uradio prvi put. Drugi put je mnogo zanimljiviji. Prvog puta ne primećuješ kad metak napusti cev. Ne obratiš pažnju na izraz žrtvinog lica. Ruka ti se prvi put malo trese pa na preciznost zaboravi. Drugi put, e to je doživljaj. Repetiraš brzo ali oči vide metak koji ulazi u cev. Podižeš pištolj i želiš da to dugo, dugo traje ali se desi relativno brzo. Cap, i tu je, u visini tvojih očiju. Drugi put ne brineš da li će ti barut prsnuti u oči. Drugi put nišaniš. Drugi put pogadjaš tamo gde gadjaš. Vežbao sam nekoliko dana gadjanje iz pištolja. Nabavio sam metke od Rileta bazuke za sitan keš. Pitao me je za šta će mi municija. Rekao sam mu da ću pucati u konzerve na nekom seoskom putu. Pitao me je to više da bi skinuo odgovornost sa sebe nego što je zaista brinuo za mene. On brine samo o svom džepu. Neću spominjati zašto sam to uradio. Mislim, sad je već kasno da prepričavam, da raspravljam sa nekim, da odustanem. Uradio sam to i gotovo. Kada sam se vraćao zaustavila me je murija. Rutinska kontrkola. Terali su me da duvam u onu napravu koja kontroliše promile alkohola u krvi. Nisam imao ništa ali sam se posle toga olešio kao mazga. Tako bih opet nekoga upucao. Lep je osećaj. Snaga, moć. Možda opet kupim municiju. Što da ne? I onako je jeftina. Samo bilo bi interesantnije da sada pucaim iz kalaša ili one stare ćaletove puške na tavanu. Stara je to puška ali je i dalje precizna. Velik kalibar. Jedva čekam... To tada ću da sakupim keš za metke. Znami kako. Dilujem, da. Ne puno i često. Povemeno. Kada mi trebaju pare ja dilujem. Sve mogu da nabavim. Poznajem neke momke tu iz kraja a oni me gotive. Tripuju da sam debil koji sedi pred kompom i rešava Vene-ovu zbirku iz mate. Rešavam je za čas, istina je ali volim pištolje i buku i disciplinu kičme. Vodili su me par puta ne utakmice. Debilna rulja koja peva neke pesme. Reči sam jedva uspeo da razberem. Bile su glupe ali je bilo strašno zanimljivo kada smo se potukli sa suparničkom ekipom. Dobio sam takve batine da me je glava bolela dva dana. Nije me bilo briga. Osećao sam se tako zajebano par dana posle toga. Posle su me ovi moji zgotivili a ja sam prestao da idem na utakmice. Ne pijem, ne duvam, ne pušim, ne drogiram se. Ne vidim zašto bi me vodili sa sobom. Nezanimljiv sam. U toj ekipi ima par momaka koji me strašno nerviraju. Ubiću ih jednom. Samo moram da se dobro uvežbam sa prangijom. Brzi su i jaki momci. Moraću to da uradim brzo i neočekivano. Možda da im pucam prvo u noge? Ma, jok! Pucaću direkt u grudi. Videće ko ih je ubio a neće mi moći ništa. Posle ću otići na sahranu da ne budem sumljiv. Pametan sam, zar ne? Sada ću očistiti cev od baruta i leći ću da spavam. Mnogo mi se spava. Kada ustanem, sutra, kupiću novine da vidim da li me traže. Iseći ću članke o nepoznatom ubici i sačuvaću ih. Znam već sada da ću sutra čitati čitulje iznova nekoliko stotina puta. Pokušavaću da se pokajem i da se rasplačem nad tužmin tekstovima ispod slike ona dva jadnika a pošto se to neće desiti nastaviću da čitam vesti i čitulje mladih.

Sedeo sam na toj odvratnoj metalnoj staničnoj klupi na autobuskoj stanici. Bilo je hladno. Padala je kiša. Ne bi bilo toliko hladno da nije duvao jezivo hladan vetar. Ja sam seo na tu metalnu stolicu samo zato što je u zavetrini. Dva panoa izmedju kojih je smeštena klupa malo zaklanjaju od vetra a kiša pada samo na vrat. Posle nekoliko kapi koje su mi se spustile do gaća sam se nagnuo napred, podbočivši se laktovima. O kako je hladno bilo! Pored mene su sedela dva penzionera. Verovatno ih je kiša oterala iz parka. Da je duvao samo vetar oni bi stavili ruke preko očiju pa bi se gegali po parku. Sigurno ne bi prestali da se šetaju! Izgledaju mi baš tako idotski da ih ni tornado ne bi oterao iz parka ali kiša... Ubrzo se pojavila neka baba. Mala, pogurena, ružna, matora ženetina. Baš ženetina. Imao sam i ja babu ali ova je stvarno matora ženetina. Na ustima je imala neki jarko crveni karmin i smrdela je, stvarno je smrdela, na bajati parfem iz ’39. Nosila je odvratnu tašnetinu. Kao da je neko prolio vodene boje po njoj ali sasvim slučano, nasumično. U stvari, kao da je neko hteo da bude tako ružna i da je taj isti znao da na ovom dosadnom svetu postoje dosane i glupe ženturače koje baš vole taj dezen. Čim je stigla počela je da priča sa onim penzosima koji su počeli odmah otvoreno da je startuju. Heej, zamisli samo! Matori napaljenkovići. Gospodjo ovo, gospodjo ono. Daj bre, kakva gospodja?! Ja neke silne gospodje i ne poznajem ali ako sve one nose ovako odvratne torbetine, farbaju kosu u “propalo” i uopšte ako tako izgledaju i smrde neću ni jednu da upoznam. U kurac! Ej, dok su se oni “muvali”, smrad iz njihovih triju usta se tako brzo širio. Ljudi koji su se sakrivali od kiše su u medjuvremenu napravili krug oko metalne stanične klupa pa taj smrad iz njihovih usta nije imao kuda da ode. Džabe što je vetar duvao kao besan. Presato sam slušati šta pričaju ali sam osećao svako slovo razgovora. Taj babetina me je pogledala nekoliko puta. Očigledno je očekivala da joj ustupim mesto na klupi. Nisam hteo! Baš me bilo briga. Imala je debele noge i sva je uopšte bila nekako... debela i ogromna i jaka. Nije imala brkove ali je imala debele i dlakave noge. To me je tako iznerviralo. Ova dvojica matoraca smrdljivog zadaha to nisu ni primetila. E, kao tinejdžeri! Ona se okrene kao putu kada naidje neki autobus, pogleda da li je njen a njih dvojica odmah počnu da je komenatarišu i pokazuju prstima, oblizuju se i sve to. Matora stoka. Kada su počeli da pričaju o kajmaku koji je debela, dlakava babuskara kupila tog jutra na pijaci količina smrada u našem malom staničnom krugu je terala na povraćanje. Ustao sam sa metalne stanične stolice i otrčao u najbližu parfimeriju. Unutra sam proveo bar 20 minuta samo šetajući. Korak pred korak. Misris po miris. Posle svakog udisaja osmeh. Divno. Bio sam poprilično mokar a na ledjima su mi ostali otisci od rupa sa metalne stanične stolice. Ta majica mi nije nešto nova i posebno draga. Kupio sam je na ulici pre nekog vremena jer sam isto kao danas bio pokisao. Boja joj se malo sprala. Ma, pravo djube od majice. Kad sam izašao iz parfimerije kupio sam dugu majicu. Ovu staru bacio u kantu za djubre. Tu joj je i mesto. Mada će joj se i ova koju sam kupio vrlo brzo pridružiti. Samo da pokisnem opet. Ja kao da sam pretplaćen na kišu. Prvo sam pizdeo zbog toga jer gde god da krenem ona padne i ja pokisnem a onda mi je postalo svejedno. Bar prodavaca na ulici ima. Ušao sao u neku kafanu da se malo osušim. Naručio sam rakiju i tursku kafu. Kafana nije jedna od onih novih. Lepih, osvetljenih nego neki budžak raspadnuti. Za stolom preko puta mog je sedeo tip u istoj onakvoj majici koju sam malo pre bacio u djubre. Bilo mi je žao tog tipa. Verovatno i on kisne često. On je pio vinjak, čini mi se. Pričao je sam sa sobom i stalno se osvtao oko sebe kao da čeka nekoga. Kada bi počeo da divlja i lupa rukama po stolu buneći se ko zna zašto prilazio mu je gazda kafane i upozoravao ga. Posle par minuta ga je izbacio napolje na kišu. Ovaj je stao ispred kafane i počeo da viče i preti gazdi. Onda je gazda izjurio napolje a tip je pobegao. Svi su se smejali osim mene. Meni ga je bilo žao. Lud je, jebi ga. Listao sam jučerašnje novine, od nazad i kao da učim sve sam znao. Rezultate jučerašnjih utakmica, prognozu vremena za danas, izjave političara, komentare čitalaca sve sam znao na pamet. Čitao sam opet članak o nekom kincu koji je pobedio na nekom takmičenju iz matematike. Neki bistar dečkić. Na pitanje “čime ćeš se baviti kada porasteš?” mali je odgovorio “ne znam.”. “možda fakultet. Matematički?”, bi je uporan novinar. “Možda! Mada, dosadna je malo ta matematika.”, odgovorio je. Genije, jebeni genije. Slučajno sam sklonio pogleda sa članka i video onog tipa koji je imao istu majicu kao ja. Zatrčao se prema vratima kafane i zveknuo u staklo ogromnim kamenom. Staklo se rasulo po celoj kafani a on je pobegao. Gazda je istrčao za njim a mene je zanimalo da li će ga stići pa sam i ja jurnuo za njima. Stigao ga je jer je onaj tip vukao nogu i rekao bih bio je poprilično pijan. Onda ga je prebio. Ja sam samo gledao. Nisam se mešao. Nije moja stvar. Tip je ležeći na kolovozu dobacio kako će mu gazda kafane platii pocepanu majicu a gazda se onda opet vratio i opet ga prebio. Nisam se opet mešao. Šta me briga. Kiša je i dalje padala. Otrčao sam do najbliže stanice. Seo sam na istu onakvu metalnu staničnu klupu ali na samu ivicu klupa. Veći deo nje je bio ispovraćan ili već. Smrdelo je dosta. Uskoro je naišao autobus i točkovima zasekao baru koja se nalazila uz ivičnjak. Skroz me je isprskao. Počeo sam da mlataram rukama. Da psujem i vičem. Vozač je samo zatvorio vrata i nastavio. Popizdeo sam. Krenuo sam preške. Već sam bio skroz mokar i kiša mi nije više smetala. Rekoh već, postao sam ravnodušan. Usput sam sreo par poznanika koji su mi ponudili mesto pod kišobranom ali sam ih sve odbio. Bio sam blizu kuće i počeo sam da zviždućem Rusku himnu. Nemam pojma zašto baš nju. Šljapkao sam po barama na koje sam nailazio usput a onda sam počeo sve glasnije da zviždim Rusku himnu i da marširam lupajući nogama po barama. Prskao sam prolaznike ali me nije bilo briga. Mislili su i onako da sam malo lud i to mokri, razzviždani ludi Rus! Kiša je počela da pada jače a kapi su bile sve veće. Počela je glava da me boli od udaraca pa sam opet seo na staničnu klupu. Bio sam blizu kuće ali me je baš mrzelo da se penjem gore i da skidam sve te mokre stvari sa sebe. Na klupi je sedela devojka sa otvorenim kišobranom. “Izvini, iskopaćeš mi oko kišobranom a vidiš ovde ne pada kiša ima nadstrešnjica!”, rekao sam. “Hej, pa to si ti. Sećaš me se? Tatjana, Tatajana Kalaba.”. Moja prva ljubav. Od prvog do četvtog razreda sedeli smo u istoj klupi. Od petog više nismo. Mene je počeo da radi pubertet a ona se šetala suviše često sa Picketom, klincom koji je dobro pikao fucu. Ja sam bio jako ljut na nju ali sam je redovno zvao za njen rodjendan. Kratko “Srećan rodjos’ i tu-tu. Nikada se nisam predstavljao a ona je uvek znala da sam ja. Jedne godine je nisam pozvao, zaboravio sam. Ona me je pozvala sutradan i rekla “A srećan rodjendan?” i tu-tu. Nisam je nikada više čestitao rodjendan. Nije da nisam hteo i to nego je ona promenila broj, stan, grad i zemlju. “Ne, ne sećam te se ali se sećam kada ti je rodjendan. Mogu da ti kažem ako mi daš koji dinar.”, rekao sam potpuno ozbiljan. “ti prosiš? Šta ti se desilo?”, pitala je ali stvarno zabrinuto. Ima onih ljudi koji te pitaju samo da bi imali o čemu da pričaju dok piju kafu ali Tatjana me je pitala jer ju je interesovalao. Sigurno. A ti, ti si se vukla sa Picketom. On sada radi kod vulkanizera, na pajdu je i raspada se. Pomislio sam u sebi, naravno. Sto mrzim tu reč. Naravno. Baš je se gadim. “Ne prosim, pokisao sam. uhvatila me je kiša na putu kući.”, više sam šaputao posramljen jer me ovakvog vidi Tatjana. “Ustani sa te metalne klupe. Hladno ti je. Hajde vodim te na čaj. Toliko toga....”, rekla je i uhvatila me je za ruku. “Žao mi je, ne mogu. Moram u bonicu. Imam neka ispitivanja.”, rekoh. “Bolestan si?”, pitala je. “malo. Ništa strašno.”, vidimo se. Kako sam zavoleo kišu. Padla je po meni, čini mi se iz sve snage. Okrenut ledjima stanici zamišljao sam kako me Tatjana gledala sedeći na onoj odvratnoj metalnoj staničnoj klupi i plače ili šta već a ja odlazim. Kao u filmovima. Da se razumemo, očekivao sam nastavak. Ona trči prema meni i to ali kada sam se okrenuo autobus je kretao sa stanice i nikoga nije bilo na toj odvratnoj metalnoj staničnoj klupi.

Zid jedne stare kuće se obrušio danas na starog Pezejca. Tu kuću već nekoliko godina vlasnik pokušava da proda, ne bi li se neko latio njenog renoviranja. Na Pezejcu je vlasnik istakao natpis “ne koštam ništa, samo me odnesi!”. Trulež sa limarije Pezejca se pod pritiskom cigala zida rasula na sve strane. Prolaznici su pre podneva izbegavali da tom stranom ulice prolaze, plašeći se urušavanja ostatka kuće. Posle podneva, znatiženjici, u glavnom klinci, su obigravali oko ostataka srušenog zida i spljoštenog Pezejca. Dvojica cigana su pokušavala da izvuku Pezejca ispod ruševina i da delove stave u svoja improvizovana kola u školjki Trabanta. Pojavio se gazda Pezejca. Pitao ih je šta rade. Kada su mi ovi rekli da hoće da prodaju ostatke u staro gvoždje gazda se namršti i reče “50 evra dajte i nosite onda gde god hoćete.”. Cigani nemaše 50 evra pa mu ponudiše stari akumulator i pokvareni televizor. Posle kratkog razmišljanja gazda Pezejca pristade. Cigani razčerupaše Pezejca, staviše ga u svoja improvizovana kola i odoše. U tom, dodje jedan policajac. Izvadi neku svesku i poče pisati. “Zid zgrade u u lici Neznanoj bb se srušio usled starosti i oronulosti. Pri padu oštećeno je nekoliko automobila. Nema povredjenih.”. Tu je bio i gazda onog Pezejca pa povika :”A ko će meni da plati štetu na kolima? Bio je to odličan auto. Odlično očuvan.”. Policajac se okrenu ka njemu pa, neznajući da je ovaj prodao Ciganima kola, zatraži saobraćajnu dozvolu. Gazda kola mu je dade. Dok je policajac pisao zapisnik covek je neprestano zurio u svesku ispravljajući ga. “Nije bele nego oker boje. Nije bio parkiran ovde nego je bio izložen za prodaju, itd”. “Čekajte. Gde je sada taj Pezejac?”, upitao je policajac. “Cigani, cigani ga oteraše, malo pre! Lopovluk, moj gospodine.”, vikao je bivši vlasnik Pezejca, pokazujući u pravcu u kom su cigani otišli. Policajac je krenuo za ciganima. Stigao ih je, zaustavio i vratio ispred srušenog zida. Bivši vlasnik je poricao da je prodao Pezejca. Ponavljao je da to nikada ne bi uradio jer je voleo svoja kola i da ih ne bi prodao za sve pare sveta. Cigani su se bunili, kleli, tražili natrag akululator i pokvareni televizor ali je bivši vlasnik Pezejca ponavljao kako nema pojma o čemu oni pričaju. Policajac strpa cigane u policijska kola i odvede ih u stanicu. Vlasnik Pezejca poče kopati po ruševinama kuće i stade odvajti neuporebljive od dobrih cigala. Ubrzo dotera kolica i poče trpati zdrave cigle u njih. Pojavio se gazda stušene kuće i videvši da ovaj uzima njegove cigle upita ga šta to radi. “Sredjujem nered.”, odgovorio je. “Te cigle, to su moje cigle. Možeš da ih nosiš ali ako platiš!”, reče vlasnik kuće. “Da platim? Pa , ti bi meni trebao da platiš jer se brinem o njima!”, rekao je vlasnik Pezejca i nastavio da odvozi cigle kolicima. Videvši da je vrag odneo šalu, vlasnik kuće pozva policiju. Kada su došli policajci, gazda kuće se požali i ispriča im sve. Policajci privedoše vlasnika Pezejca. Rekoše mu da će ga pustiti ako vrati sve cigle koje je uzeo. Ovaj im obeća kako će to uraditi već istog momenta i ovi ga pustiše. Madjutim, on se vratio do srušene kuće i nastavi odnositi zdrave cigle. Počela je da pada kiša pa se gazda kuće sklonio od pljuska tako da nije video šta ovaj radi. Oteravši poslednja kolica zdrave cigle gazda Pezejca poče lupati po ostatku kuće ne bi li uzeo još cigala. U tom trenutku stubovi popustiše i kuća se obruši na njega. Kiša je još dugo padala tako da nikoga nije bilo ko bi mu pomogao pa gazda Pezejca tu i skonča. Sutradan policija uhapsi gazdu kuće zbog nemara. Gazda kuće je objašnjavao da se već žalio na tog čoveka i da se on sam odveo u smrt. Policajci gazdi kuće rekoše da će ga pustiti ako sredi ruševinu i plati sahranu gazde Pezejca. Ovaj pristade pa ga policajci pustiše. Na putu ka srušenoj kući gazdu kuće sretoše ona dva ciganina, koje su u medjuvremenu policajci pustili jer su za džaba sredili kućna dvorišta policajaca od krša i loma koji se tamo nataložio, pa ga upitaše da oni uzmu preostale cigle ako mu ne trebaju. Gazda kuće im dade cigle besplatno a još im i plati da rasklone lom. Na sahrani gazde Pezejca nije bilo puno ljudi. Kažu da je bio namćor čovek i da ga nije baš mnogo ljudi poštovalo. Cigani dodjoše na groblje po odlasku ono malo uže rodbine gazde Pezejca i pored groba ostaviše ostatke starog Pezejca. Gazda kuće dodje posle njih i ostavi par zdravih cigala na grobu. Do kraja tog dana grob gazde Pezejca se više nije video. Dok su drugi grobovi bili okruženi cvećem, suzama i vencima, grob gazde Pezejca je bio okružen ćilimima, kanapima, gvoždjem, letvama, posut peskom i šljunkom.

Gužva. Od čekanja u redu pred semaforom me je zaboleo list leve noge. Hvata me grč. Razmišljam da odustanem, parkiram kola pored puta, napišem na parčetu papira “u kvaru. Molim, ne nosite.”, papir stavim na šoferku i odkoračam do odredišta. Baš tada krene kolona automobila. Pomerimo se par metara i opet isto. Zveram okolo. Šta mi drugo ostaje? Palim još jednu cigaretu i ozbiljno se zanosim idejom da tužim grad, Republiku, Evropu, Svet jer me gužva tera da ozbiljno narušavam svoje zdravlje. Pored mene se dokotrljao crveni Yugo. Ne bih ga ni primetio da muzika nije treštala iz njega. Pogledam u Yugo. U tom trenutku iz njega izviri crvenokosa devojka. Kratka kosa, ne previše lepa žena, histeričnih pokreta. To je moja instuktorka vožnje. Da, žena me je učila da vozim automobil. Kada me je videla počela je da maše i da se dere: “Heej, momčinooo! Kako to voziš? Jebo te onaj ko ti dade volan!”. Marina. Žena zmaj. Vozi sve što ide na 2,3,4,5,6,7,8,9,10... točkova. Kao instruktorka vožnje počela je da radi kada su joj uhapsili muža. Švercovao je cigare, salame, kačkavalj, paštete u crevu, šampone, farmerke, diabole, petarde i ko zna šta još. Preko nedelje pristojna šljaka, od 8 do 5. Preko vikenda šverc-komerc. Madjarska, Bulgarija, Turska. Nije bilo zemlje do koje se može stići za dan, dva odavde a da Marinin muž nije uticao na njen spoljnotrgovinski suficit. Bio je jedan od uspešnijih uvoznika. Istina, na sivo. Njihovih dvoje klinaca se izgleda bilo naviklo na Madžarske kobaje pa je Marina nastavila porodični biznis samo što je sada radila posrednički. Zaradjivala je na marži. Ako ne uspe da proda ona bi menjala kobaje za džem a šampon za tolet papir. Medjutim, blok broj 5, bukvar i nove Nike-patike nije mogla da trampi za turski džins. Marža mala a devedesete stegle. Eto, Marina postade instruktorka vožnje. Kada sam je prvi put video, bilo je to pola 7 jednog avgustovskog jutra, mislio sam da ću je ubiti. Dogovor je bio sutradan u 8. Promašila je dan, sat i pol. Priznajem, tada sam mislio da žene ne umeju da voze kola ali posle prve rakije, 5 cigareta uvoznih-šveranih bilo mi je svejedno. Marina mi je rekla kako nju najbolje razbudi domaća rakija izjutra a onda mi je ponudila “pod najpovoljnijim uslovima” boks crvenog Marlbora. “Znaš ti nešto o kolima?”, pitala me je. “Znam. Kradem ćaletu kola još odavno.”, odgovorio sam. Otvorila je haubu kola, pokazivala mi je gde proveravam nivo ulja u motoru a onda me je postavila za volan. “Aj vozi!”, rekla je. Samo je tog jutra došla po mene. Svakog narednog sam je jurio negde po gradu. U nasledje od muža joj je ostalo dosta „potraživanja” koje smo zajedno uterivali. Obilazili smo desetine trafika dnevno, razvozili salamu, pušili najbolje cigarete. Jednog jutra me je pitala da li sam skoro bio u ZOO vrtu. Odvezli smo se njenim crvenim Yugom, baš tim koji se stajao isped semafora u redu do mojih kola, do ZOO vrta. Tumarali smo po Vrtu neko vreme, moja instruktorka vožnje i ja. Osećao sam se posebno tretiranim i prijalo mi je iako ne volim ZOO vrtove. Bila je oduševljena zmijama, pacovima i ostalim sitnim životinjama. Marina hoda tako da joj levo stopalo pokazuje 10 sati a desno 2 sata. Tako drži i ruke na volanu. Rekla mi je da je to pravilno. Pravi je šerif. U kolima je uvek nesnosno bučno, zvučnici probijaju, ima sve albume Novih Fosila a pretinac joj je pun uvoznih čokolada. Kada sam je video ispred semafora, bila je sva umazana čokoladom. Na zubima ostatci čokolade, oko usta čokolada, u ruci čokolada. Kroz prozor mojih kola je ubacila par uvoznih čokoladica, viknula još nešto ali ja nisam čuo od glasne muzike iz njenih kola, počela da pritiska sirenu Yuga, izvirila je kroz prozor automobila i vikala na vozača kola ispred nje a onda je dodala gas, skrenula u moju traku i uključila sva četiri žmigavca u znak zahvalnosti jer sam je propustio. Pratio sam je pogledom ali je ubrzo nestala vozeći cik-cak bulevarom. Još neko vreme sam mogao samo da naslutim gde se nalazi jer sam čuo nervoznu sirenu Yuga a onda se utopila u horu nervoznih sirena drugih automobila.

Na velikoj raskrsnici se pokvario semafor. Valjda od vlage. Pada kiša. Sve tri boje semafora za automobile i obe semafora za pešake svetle u isto vreme. Gužva nastade za čas. Jedni prolaze mašući nervozno rukama onima koji zbunjeno stoje ispred semafora čekajući da se nešto desi. Prolaznici, dokoni pešaci se zaustavljaju i vade svoje fotoaparate, mobilne telefone, ko šta ima pri sebi, pa škljocaju. Neki vozači izlaze iz svojih kola, otvaraju kišobrane i kreću ka onima koji su već izašli iz svojih automobila. Oni što prolaze, na tri uključena svetla, im sviraju, dobacuju da se sklone sa puta jer ih neko može udariti. Kišobrandžije-stajači im na to odgovaraju da se pravila moraju poštovati a da baš oni koji prolaze bezobzirno ugrožavaju sigurnost u saobraćaju. Nastade gungula. Kišobrandžije-stajači zamišljeni pokušavaju da reše problem, kišobrandžije-šetači traže najbolji ugao za slikanje ne bi li se pohvalili svojim prijateljima kako su dobru sliku uhvatili danas svojim savremenim uredjajima a bezobzirni vozači trube, viču i prolaze. Neko je predložio da se pozove policija čemu se par njih protivilo objašnjavajući da policija tu ništa ne može jer nisu žandarmi električari nego predlažu pozivanje nekoga iz elektrodistribucije ili održavanja puteva. Jedna devojka nije ponela kišobran pa kisne. Prilazi joj jedan mladić, ponudi joj pola kišobrana a ona pristade. Jedna žena htede preći na drugu stranu ulice ali je bi strah. Starija je i teško se kreće. Klinci koji ćekaju autobus predlažu joj da ode niže niz ulicu objašnjavajući joj da tamo radi semafor, neodvajajući pogled sa displeja na kom su je i primetili. Onda nastaviše da klikću po mobinom telefonu ne bili što bolje podesili kameru vremenskim uslovima. Dva cingančića prilaze svima ispred ovog semafora i traže dinar, dva. Neki ih grubo odbijaju a neki im daju malo sitniša. Oni nemaju kišobran niti ih iko nudi njime. Kisnu. Začu se se sirena i naidjoše crna vozila zatamnjenih stakala. Okupljeni pogledaše ka kolima ali ne uspeše da vide ko je unutra jer je kolona brzo prošla. Jedni, revoltirani ovim, sedoše u svoja kola, dadoše gas i odoše. Drugi, zbunjeni nastaviše da vrte mobine telefone po rukama raspravljajući koga treba u ovakvoj situaciji pozvati. Naidje veliki kamion. Vozač se zaustavi tik ispred semafora, otvori vrata kamiona i zapita ljude koji su tu okupljeni šta se dešava. Ovi mu objasniše a kamiondžija zatrubi glasno i dugo pa krenu kroz raskrsnicu. Dobacivaše kišobrandžije-stajači da je njemu lako i da bi oni isto uradili da voze kamion a ovako ih je strah. Jedan mladi par, bez kišobrana, držeći se čvrsto za ruke pretrča preko pešačkog prelaza. Zastadoše sa druge strane ulice pa počeše da se smeju i ljube. Neka žena im stade dobacivati kako je to nekulturno raditi na ulici, da je reč o elementarnom vaspitanju pa onda tako ljuta i razočarana u nove generacije krene prelaziti ulicu na crveno-zeleno svetlo. Ovaj par se postide pa užurbano nastavi uz ulicu držeći se za ruke. Ženu udari automobil koji je prošao kroz crveno-žuto-zeleno svetlo i odbaci je metar, dva. Kišobrandžije-šetači počeše da škljocaju i blicevi sevaše sa svih strana. Neko pozva hitnu pomoć koja se ubrzo pojavi a stigoše i policijska kola. Policajac izašavši iz kola i upita ljude šta rade tu? Ovi mu objasniše da se semafor pokvario i da ne znaju šta da rade. Policajac poče vikati na njih, “Svi u kola, odmah!”. Drugi policajac stade na sredinu raskrsnice. Raširi ruke i dunu u pištaljku. Saobraćaj poče teći normalno a krv udarene žene kiša brzo spra sa kolovoza. Aparaddžije udjoše u autobus koji je stigao i počeše sa pregledanjem slika, uporedjujući ih a cigančići počeše oponašati policajca koji je regulisao saobraćaj, mašući rukama, isovremeno neporpuštajući priliku da zamole za dinar, dva prolaznike.

Alfapop je bend koji prži već neko vreme po klubovima. Ne samo po Beogradu ali kada bih nabrajao sva mesta gde su krvarili prste na vratu gitare, lupali po bubnju do iznemoglosti, derali glas na dobrim i onim malo manje dobrim ozvučenjima ne bi bilo potrebe da Vas uputim na adresu http://www.myspace.com/alfapop. Upoznavši ovu ekipu shvatio sam da život nije sranje, da se treba smejati što češće i da ne treba odustajati. Takodje, ubedili su me da u maloj Srbiji fanovi bendova postoje, pesme se i dalje uče na pamet, prvi red je i dalje za prvu gitaru a lepe žene i dalje vladaju. Alfapop je u supersoničnom studiju u Novom Sadu. Vajaju se budući hitovi. Veštost benda sa posebnom doradom neizbežno zvučaće dobro. Podrška Alfapop-u na ovoj elektronskoj stranici mozda zvuči previše subjektivno, s toga ostavljam Vašim ušima da probaju da me razuvere. Ipak, ne verujem da će Vaše uši “reći“ drugačije. Ubedjen da će me u gužvi na Brankovom mostu Jovana, Joca i Ranko “smarati” sa svake radio stanice, pozivam Vas u klub Atom 18. aprila. Alfa-Respekt!

Nije bilo sunca tog jutra. Hladan vazduh se uvukao u moje kupatilo kroz malešni prozor. Spustio sam roletene, obukao zimsku duksericu i skuvao čaj. Vrteći programe dugmići su se sljubili s podlogom daljinskog. Neko je prolio sok po njemu i od tada se mučim sa njim. Razmišljao sam da kupim novi ali nezgrapnost ovog daljinca pomaže mu u opstanku u mojoj kući. Hladno jutro, daljinac i ja, društvo koje vodi neminovno bolu u mojim očima. Bio sam uporan. Gledao sam u tu kutiju nekoliko sati, sve dok nisam počeo da trljam oči i trepćem neprestano. “Srbija danas”, je bila jedna od zanimljivijih emisija, tog dana na programu. U selu Stevinci, pokraj Muljunovca, trojica Etiopljana azilanata se sprema za maratone širom Sveta, kontam osim maternje im zemlje. Na maratonima će nastupati “pod „našom”” zastavom. Kuul! Nose trenerke sa “našim” obeležjima. Na ledjima piše velikim slovima SRBIJA. Izveli su i neku tradicionalnu igru Etiopije na kraju priloga. Pitam se, dok ih gledam, da li im je hladnom. Meni jeste! Nema sunca i dah se ledi napolju. Došunjali su se uskoro ovi moji. Uneli su onaj vanjski smrad i razhladili sobu. Imali su na sebi jakne ali ne one “za prelazni period” nego zadrigle zimske. Hladno je sigurno! “Ne radi ti daljinac!”, jedan od njih se već zalio. “Ni ti ne radiš pa si tu!”, konstatovao sam i nastavio,“Šta njemu treba? Par baterija na nekoliko meseci i to je to. A tebi?” “Meni? Zadovoljio bi me jedan sunčan dan!”, rekao je. Nestalo je struje. Pokupili smo svu ćebad i umotali se. Oblak dima u sobi, miris i tišina. “a kada bi se preselili negde? Recimo Etiopija ili nešto tako!”. “daleko je to, daleko.” “daleko? Koliko nam treba goriva do tamo?” “dva, tri litra, kapiram, ne više.” “nećeš više? Super, ostaje više za nas!” “Litara... ne više od dva, tri!” “A, to!” “pa da, idemo tvojim golfom! Kakve su ti gume?” “dobre! Izdržaće do Zlatibora, sigurno! Ma, samo da nije ovako hladno, izdržale bi one i više.” “nema veze! Od Zlatara idemo stopom!” “Od Zlatibora, misliš?” “Svejedno! Moramo stopom pa moramo.” Praznivši pepeljaru uskomešao sam vazduh u prostoriji. “ala duvaa!” “Ala!”. Bez kucanja, struja je osvetlila prostoriju. “Nije ni ovde loše samo da nije hladno.” “Ma, idemo u Etiopiju, odmah! Spemajte se!”. Seli smo u moja kola. Nisu htela da upale. “kako da stignemo ovim kršom do Zlatara?”. “ZLATIBORA!!!”. “to! Kako?” “jedino da ti izadješ pa poguraš malo!” “nema šanse, hladno je napolju mnogo”. “Onda ništa! Hajmo unutra, ima Slagalica u 7!” “Aje!” Uključio sam tv i blenuli smo u njega. “Asocijacije, kako to volim!” “B2... Rog!” “Kolona B, Afrika!” “A3... Haile Selasije.” “Konačno rešenje... Etiopija?” “tačno! Bravo!” Sjurili smo se u moju garažu, ubedjeni da nas Etiopija zove, seli u moj auto koji opet nije upalio. “E brate, aj kupi nova kola!”

Producentsko-distributerksa kuća „Around the World“ LTD u saradnji sa Domom Kulture Studenstki grad predstavlja: BELDOCS 0 10 –13. 4. Nulto izdanje Međunarodnog filmskog festivala dugometražnog dokumentarnog filma Četvrtak 10. 4. Specijalna projekcija Velika sala u 19h „ŽEĐ KAMENOG MORA“ r: Vladimir Perović Crna Gora, 78’ Svečano otvaranje BELDOCS 0 Program MUZIČKA KUTIJA Velika sala u 21:00 POVRATAK NA OSTRVO GORE (Retour a Goree / Return to Goree) r: Pjer – Iv Borže Po ideji J'su N'Dora Švajcarska – Luksemburg, 2006, 108' Muzički dokumentarac »Povratak na ostrvo Gore« prati putovanje slavnog senegalskog pevača i kantautora Jusua N'Dora od domovine, preko Švajcarske i SAD, nazad do Evrope, pa do Senegala. Film je potvrda teze da je sve počelo u Africi i da je u osnovi džeza ritam ponikao na tlu ovog kontinenta još u vreme kada su perkusioni instrumenti služili ne samo za komunikaciju, već i za ritualne svetkovine. Ostrvo Gore bilo je poslednja slika i poslednje sećanje Afrikanaca koji su odvoženi na američki kontinent. Na ovom simboličnom mestu, tamnici na ostrvu Gore, N'Dor sa čuvenim džezerima današnjice organizuje koncert za meštane. Petak, 11. 4. Program OTKUCAJI TRENUTKA Mala sala 18:00 KAKO JE OHAJO GLASAO (How Ohio Pulled It Off) r: Karla Barker, Мetju Kras, Мariana Kiroga SAD, 2007, 62’ Tokom predsedničkih izbora u Ohaju 2004. veći deo afro-američkog stanovnoštva bio je onemogućen da glasa jer su im imena na tajanstven i neobjašnjiv način bila izbačena iz biračkih spiskova. Drska izborna prevara ukazuje na činjenicu da su i u „najdemokratskijoj državi na svetu“ izborne prevare i zloupotrebe itekako prisutne. Provokativan film nudi uvid u brojna autentična svedočenja i ogorčenost glasača kojima je uskraćeno ustavom zagarantovano pravo izbora predsednika. Demonstracije, javni protesti i hronika nemilih događaja konfrontirani su sa indiferentnošću jednog dela javnosti, nudeći gledaocima realnu sliku stanja svesti crnačkog stanovništva i opravdanu bojazan da se ista stvar može ponoviti i u izbornoj 2008. godini. Program OTKUCAJI TRENUTKA 19:30 JEDAN U PUBLICI (Audience of One) r: Majkl Džejkobs SAD, 2006, 88' Pastor pentekostalne crkve u San Francisku je čuo „proročanski šapat“ koji mu je rekao da treba snimati filmove. Odlučuje da snimi „Gravity: The Shadow of Joseph“, naučno – fantastični biblijski ep. Prvi deo filma se snima u Italiji, a za realizaciju je potrebno tričavih pedeset miliona dolara. Program KRHOTINE RATA 21:30 PESMA ZA ARGIRISA (Ein Lied für Argyris) r: Stean Haupt Švajcarska, 2006, 105' Argiris Sfonturis je kao dete od nepune četiri godine preživeo brutalni masakr u rodnom selu Distomo, na pola puta od Atine do Delfa, koji je počinio elitni odred okupacione nemačke vojske 10. juna 1944. O jednom od najstrašnijih događaja u Drugom svetskom ratu na tlu Grčke govore čuveni kompozitor Mikis Teodorakis, istoričar Rolf Surman i tri Argirisove sestre upotpunjujući priču o dobro skivanom zločinu nemačke vojske. Kroz priču o Argirisu upoznajemo bolje i grčku istoriju druge polovine XX veka. Brojni arhivski snimci prvi put su obelodanjeni baš u ovom filmu. Subota, 12. 4. Program MUZIČKA KUTIJA Velika sala u 21:00 DŽIMI ROZENBERG, OTAC, SIN I TALENAT (Jimmy Rosenberg, the Father, the Son and the Talent) r: Zeroen Berkvens Holandija, 2006, 78' Džimi Rozenberg je bio čudo od deteta. Sa deset godina, kada nije mogao ni dohvatiti sve žice gitare, svirao je najkomplikovanija sola čuvenog gitariste Džanga Renara. Veoma mlad potpisuje ugovor sa producentskom kućom Sony Classics i zarađuje milione. Sa devetnaest godina postaje zavistan od heroina. Na početku filma ga zatičemo u psihijatrijskoj bolnici, dok njegov otac upravo izlazi iz zatvora gde je bio zbog ubistva. Otac i sin pokušavaju da nastave, dalje sa ožiljcima koje su naneli sebi i svojim najdražima. Program ŽENA JE TAJNA Mala sala 18:00 MIS GULAG (Miss Gulag) r: Marija Jackova SAD, 2007, 65' U logoru kraj Novosibirska su smeštene žene osuđene na duge zatvorske kazne. Svake godine tamo se organizuje izbor za mis gulaga. Kroz razgovor sa Julijom, Tatjanom i Natalijom, ulazimo u svet mladih žena postsovjetske Rusije, koje iako nikada nisu bile na pisti niti kreirale odeću, itekako poznaju vrednosti lepote žene i smatraju da lepotu ne treba kriti ni među zatvorskim zidovima. 19:30 KAMENA TIŠINA (Stone Silence) r: Кšištof Kopčinski Poljska-SAD, 2007, 51' Film je rekonstrukcija tragičnog događaja koji se dogodio u Avganistanu 2005. godine. Dvadesetpetogodišnja mlada žena je živela u selu Spingul, u planinama, na severu zemlje. Nju kamenuju zbog sumlje da je počinila preljubu, ovu mladu osobu ubijaju. Mogo više od dokumenta o ljubavi, ovaj film nas upoznaje i sa surovim pravilima koji vladaju u društvu dvoje „ukletih“ mladih ljubavnika. BORBA SA TIŠINOM (Fighting the Silence) r: Femke Van Velzen, Ilze Van Velzen Holandija, 2007, 53’ Tokom sedmogodišnjeg rata u Demokratskoj Republici Kongo silovano je više od osamdeset hiljada devojaka i žena. Film suprotstavlja sukob dva načina reagovanja na istorijsku istinu: neki se opredeljuju da okrive žrtve, radije nego da procesuiraju silovatelje. Posledice su takve da muževi, pod pritiskom, napuštaju svoje žene, jedan otac objašnjava zašto je odustao od sudbine svoje ćerke, a žene govore o strahotama koje su doživele. Program KRHOTINE RATA 21:30 DECA SA BRDA PETRIČEK (Otroci s Petrička) r: Miran Zupanič Slovenija, 2007, 97' Leon Turnšek je jedna od glavnih likova u filmu o deci ubijenih Slovenaca neposredno po okončanju Drugog svetskog rata. U bivšoj Jugoslaviji broj „državnih neprijatelja“ nikada nije tačno ustanovljen, a ti nesrećni ljudi su pogubljeni bez suđenja tako da mesto gde su pokopani nikada nije otkriveno. Deca takvih slovenačkih „neprijatelja“ smeštena su nasilno u junu 1945. u dečji kamp na planini Petriček, gde je započeto njihovo prevaspitavanje u titoističkom duhu, sa namerom da im se izbriše stvarni, a stvori lažni identitet. Trauma zbog nasilnog odvajanja dece od roditelja preživele prati kroz ceo život. Nedelja, 13. 4. Program MUZIČKA KUTIJA Velika sala u 21:00 CIKLUSI MENTALNE MAŠINE (The Cycles of the Mental Machine) r: Žaklin Ko Francuska, 2006, 57’ Film prati društvenu i muzičku sudbinu grada Detroita, kroz periode uspeha, propadanja i ponovne obnove. „Electrifying Mojo“, koji je kreirao tehno filozofiju, samo je peti deo razvoja Mentalne mašine. Nakon bluza, gospela, ritam i bluza i džeza, rađa se prva tehno generacija (Derrick May, Jeff Mills, Mad Mike...), a za njom i druga (Carl Craig, Plastikman, Kenny Larkin...) koja će se diviti prvoj, pokušavajući da DJ - ing ustanovi kao vrstu bežanja od surove američke stvarnosti. Program KRHOTINE RATA Mala sala 18:00 ĐAVO JE DOŠAO NA KONJU (Devil Come on Horseback) r: Eni Sandberg SAD, 2007, 89' Sudanska pokrajina Darfur je mesto na kom arapska vlast sprovodi plan istrebljenja nad lokalnim stanovništvom. Putem ekskluzivnih fotografija i svedočenja Brajana, vojnog posmatrača, ovaj film vodi u delove zemlje zabranjene čak i za novinare. Nakon što su na Brajana pucali i uzeli ga kao taoca, on uspeva da se vrati u SAD, uveren da od međunarodne zajednice ne može očekivati pomoć. Tada je odlučio da objavi slike i događaje o ovom neljudskom istrebljenju. Program OTKUCAJI TRENUTKA 19:30 SVE JE BELO U BARKINGU (All White in Barking) r: Mark Ajsaks VB, 2007,73’ U gradu Brakingu žive ljudi koji nikada na ulici ne pozdrave svoje komšije samo zbog toga što su druge vere i nacionalnosti. Starosedeoci Barkinga, Suzan i Džef, prvi put će ući u dom svojih nigerijskih komšija. I Dejv je besan zbog velikog broja stanovnika koji nisu bele boje kože. Monti je preživeo holokaust i sada živi sa Afrikankom Beti. Film preispituje predrasude savremenog društva kroz primer Barkinga, gradića u multietničkoj Britaniji. DRUŽE, JA NISAM MRTAV (Tovarisch, I’m Not Dead) r: Stjuart Urban VB, 2006, 88 Biografski dokumentarac o kontroverznom Gariju S. Urbanu (1916 – 2004), koji je preživeo dva najozloglašenija progona: nacistički pogrom Jevreja i holokaust i sovjetski gulag. Knjiga Garijevih autobiografskih beležaka, poslužila je njegovom sinu da snimi ovaj film koristeći porodične snimke načinjene 16mm kamerom iz sredine 50. i video dnevnike, nastale uperiodu od dvadeset godina. Neke nedorečenosti i nepoznanice u biografiji, koje je i sam Gari uporno prećutkivao, ukazuju na to da je Gari S. Urban verovatno bio dvostruki agent visokog ranga. Projekcije su sa titlovima na engleskm jeziku. Ulaz je slobodan.

Trenchtown je festival koji se već nekoliko godina održava na Paliću (Subotica, Srbija). Moj prošlogodišnji doživljaj ovog festivala se može svesti na jednu rečenicu, “Nisam očekivao mnogo a dobio sam sve!”. Festival Trenchtown se održava u blizini Palićkog jezera, u Dudovoj šumi. U pitanju je lokalno ekološko područje. Dudova šuma je mesto na kome ćete se osećati potpuno rasterećeno ili žargonski opušteno. Gužvi na ulazu nema jer festival nije “velik”, cena karte je izuzetno pristupačna jer ne dolaze “veliki” već zanimljivi i talentovani muzičari koji obećavaju. Doduše, neki su već počeli sa ispunjavanjem svojih obećanja ( Cubismo,Hrvatska; Rambo Amadeus, Beograd; Repetitor, Beograd; Mad Profesor, UK; Drum`n`zez, Novi Sad; MKDSL, Beograd; Mistake mistake, Beograd; Vroom, Beograd; Jahmessenjah, Gornji Milanovac; Eyesburn, Beograd; Del arno band, Beograd; Darkwood dub, Beograd; Marco Carola, Italia....). Moji motivi odlaska na ovaj Festival, koji inače traje od 1. do 3. maja, bio je zgroženost gužvama na EXIT-u, želja za novim, prva malo duža vožnja “novim“ kolima i oskudnost koja je zavladala mojim novčanikom. Potpuna očaranost Trenchtown-om me navodi na štednju ili opet žargonski štekanje, ovih dana. Džakovi napunjeni slamom umesto popularnih lazy begova, pasulj i paprikaš na mesto fast food-a, srdačnost i osmesi umesto sivih, namrštenih i nezanimljivih “ljudi u belom“ ( prim. aut. Moj doživljaj dosadnjakovića sa popularnih mesta u Beogradu ), mene jeste oduševilo prošle godine. Ovogodišnji program obećava! Više o izvodjačima, kampu, smeštaju, lokalitetu, prevozu i uopšte o Festivalu Trenchtown na adresi: http://www.trenchtown.org/ Na kraju, par saveta i zaključaka... Devojke, ne oduvajte cipele sa štiklom zaglavićete se u pesku koji će Vam, s druge strane, pomoći da u patikama ne osetite umor u nogama. Momci, vi ne nosite štikle pa svakako ovo za vas ne važi. Ako se odlučite da do Palića idete svojim kolima, OBAVEZNO krstarite starim putem, izbegavajući auto-put. Ovim će te sačuvati koji dinar od putarine koju bi morali da platite po osnovu korišćenja auto-puta ali istovremeno nećete popustiti usputne kafanice, zivotinjsko carstvo iz šuma pokraj kojih ćete proći, zanimljive stopere ako vam se posreći i slično. Privatni smeštaj na Paliću nije skup. Prošle godine proćište smo platili 700 dinara kod izuzetno prijatnih ljudi. Ne obraćajte se hotelima, odraće vas! Ne pišite mail-ove privatnim vlasnicima kod kojih ćete se raspitivati o uslovima smestaja već ih pozovite telefonom. Srbija i dalje bolje funkcioniše na neposrednom nivou, na žalost! Obavezno posetite Suboticu! Lep je grad i potpuno drugačiji od Beograda. NIPOŠTO ne idite u ZOO vrt na Paliću, biće vam nesnosno teško zbog uslova u kojim životinje žive ali ako već imate srca za to, OBAVEZNO se zadržite kod majmuna (nisu u kavezu). :) Cene na Paliću su prilično pristupačne ali po dobroj staroj navici lokalnim podrumima pića nismo odoleli. Tu smo saznali da je Madjarska na samo nekoliko kilometara odatle, da se teško živi gore, da Pelinkovac ima neku posebnu moć kao i da se SMEĆE NE BACA GDE STIGNEŠ!!!!!! p.s. Mene ove godine na Trenchtown odvlače DisciplinAkičme, Wikler Sky, Rafmani i par madjarica od prošle godine. See Ya :)

Branko Cvejić, star 25 godina, izvrsio je juce samoubistvo skočivši sa starog Železničkog mosta. Prema podacima policije, pre nekoliko dana Cvejić je razočaran nestručnošću meteorologa koji su opet omašili u prognozi vremena prvo pokušao da sakupi odredjeni broj potpisa gradjana kako bi na taj način zatrazio ostavku direktora Meteorološkog Zavoda a pošto to nije uspeo jer su ga gradjani uglavnom nezainteresovano odbijali, u znak oštrog protesta zapalio je dva kontejnera ispred ove ustanove na Košutnjaku. Pošto biva priveden, u nameri da pokaze svoju odlučnosti i istrajnost u protestu, odbija da vrši veliku nuždu. Sate u ćeliji provodi glasno ponavljajući: “Neću da serem, neću da serem!”. Po proteku pritvora od 48 sati biva pušten uz podnošenje prijave sudiji za prekršaje. Odmah, po tom, kreće ka Studentskom parku, ulazi u javni wc i poslednje pare daje baba-seri. Od nesnosnosti smrada okončanog protesta, baba-sera se onesvešćuje a Cvejić, ubrzo, odlazi u nepoznatom pravcu. Po nezvaničnim, i još uvek nepotvrdjenim informacijama, šteta koju je pretrpelo Gradsko Komunalno od iskorišćavanja javnog wc-a bez naknade, usled onesvešćenosti baba-sere, procenjuje se na nekoliko desetina dinara. Po povratku svesti, baba-sera L.G., izjavljuje policiji da je napasnik uredno izmirio svoju obavezu nastalu po osnovu korišćenja javnog wc-a ali da je, nehajući za njeno zdravlje i bezbednost, trajno umanjio njenu radnu sposobnost. Kako prenose jedne dnevne novine, L.G. je dodala kako se namirisala raznih govana u svojoj dugogodišnjoj karijeri baba-sere kao i da je bila ubedjena da je nikakav smrad ne može iznenaditi. Po zavrenom razgovoru sa reporterom, ovih visoko tiraznih dnevnih novina, L.G. je dodala da će se ovoga sećati dok miriše. Usled očigledne pretnje po stanovnike okolnih zgrada, Bezbednosno Informativna Agencija preuzima dalju nadleznost. Agenti BIA, punom parom rade na izolaciji ovog područja ali vetar koji duva danas u Beogradu otežava njihov posao. Prema podacima Meteorološkog Zavoda, vetar se neće skrasiti do kraja dana. “Jedino nam ostaje da se nadamo greški Meteorologa!”, završava tekst reporter ovih novina. U video centru, agenti BIA pokušavaju da utvrde gde se Cejić nalazi, u strahu od novih incidenata. Istovremeno, nekoliko njih je u Centralnom zatvoru gde vrše uvid u jelovnik, u nameri da utvrde koje supstance je Cvejić uneo u sebe boravivši u CZ-u kako bi efikasno reagovali na smrad koji se širi gradom. Predsednik Vlade, nedugo zatim, obraća se Evropskom Komitetu Ministara sa molbom za pomoć u obuzdavanju “nevidljivog neprijatelja“. Komitet Ministara, na hitno sazvanoj sednici, utrdjuje budžet za pomoć i salje svoje visoko kvalifikovane kadrove u Beograd. Medjutim, nenaviknuta na ovakav vonj, grupa stručnjaka Evropske Unije povlači se sa terena. “Nespremnost i nedoraslost zadatku grupe koju nam je poslala EU samo je jedan od pokazatelja neozbiljnosti institucije kojoj neki u ovoj zemlji slepo veruju”, izjavljuje predsednik Vlade. Lideri nekih stranaka oštro kritikuju ovakve izjave predsednika Vlade, napominjući da ovo nije pravi smrad Srbije. U opštoj gunguli i smradu koji se širi, stanovnici zgrada u okolini Studentskog parka masovno napustaju grad sto izaziva velike gužve na ulicama. Grupa mladića, revoltirana nesposobnošću domaćih kao i kadrova EU, izlazi na ulice prskajući osveživačima vazduha svaki kutak, tada već, usmrdelog grada. Policija ne reaguje! U neredima svaki pa i najsmrdljiviji delovi grada počinju da mirišu. Terazije mirišu na šumu, Slavija na more a Novi Beograd na Denim. U cilju ujednačenja, predsednik Vlade donosi uredbu kojom zabranjuju upotrebu dezodoransa a naredjuje uporebu osveživača domaćih proizvodjača. Na osnovu dokumenta koji su usled promaje izleteli kroz prozor kabineta predsednika Vlade i pali na pločnik ispred zgrade Vlade, Cvejić koji je tuda slučajno prolazio shvata posledice svog protesta. Isto tako, svestan činjenice da mu gasovi još nisu prestali odlučuje da potraži “Ružu Vetrova“ koja bi neutralisala predstojeći smrad. Odlazi na Stari Železniči most, penje se na nedovršenu konstrukciju i pušta gasove. “Ruža vetrova” čini svoje i neutrališe smrad. Srećan, Cvejić opušta svoje guzne mišiće. Počinje da prdi glasno i dugo. Usled potpune Zen-opuštenosti, Cvejićevoj pažnji promiče nekoliko krupnijih parčadi koji završavaju u njegovim gaćama. Svestan činjenice da se zbog toga nikada neće oženiti, jer ko bi usranka želeo u postelji, Cvejić skače sa Starog Železničkog u reku. Iza njega ostaje samo nesnosni smrad od koga se radnici na ovom Mostu uspešno oporavljaju na Kliničkom centru.