Gusta noć se skupila na prozorima.

Još gušći vazduh me obgrlio.

I njegove reči.

Poznate.

Odavno.

Iz predjašnjeg života, čini mi se.

Gušim se.

Glas njegov.

Podmešljiv malo.

Izvitoperen cigaretama i alkoholnim seansama.

Prsti mu poigravaju.

Zašto ne mogu normalno da govorim sa tobom?

Ko kaže da ne možeš?

Godinama već se prepucavamo bez kraja i konca...

Istina.

Gušim se.

Umorna sam od toga.

Zašto si setna noćas?

Jesam li?

Zašto?

Ne odgovaram... iako znam zašto... zato što me noćas boli svaki udah... zato što sam besna... divlja od gneva koji mi se skupio pod kožom... od nekih neisplakanosti... divlja od nemogućnosti da se istrgnem, da negiram sopstvenu prosečnost i ljudskost...

Zašto sada ćutiš?

Šta da ti kažem?

Istinu...

Sklapam oči...

U glavi i na usnama mi samo vrisak!

Prestani da govoriš! Prestani da se smeškaš! Prestani!

Ljubi me! Dodirni me! Budi drzak! Budi silovit! Divalj! Neobuzdan! Spreči me da mislim! Nateraj me da se setim! Nanesi mi bol! Povredi me! Fizički, psihički, kako god hoćeš...samo učini da prestane... da ne mislim...

Cimni me! Trgni me! Udari ako hoćeš! Ljubi me, ljubi me, ljubi me... telom mi izbij iz glave svaku ideju... nateraj me da osetim da si tu! Primoraj me da ti odgovorim!

Ne govori mi! Ne slušaj me!

Drhte mu ruke. Oklevaju glasovi na usnama. Trepavicama kao nožem raseca tišinu.

Hajde! Šta čekaš!? Jesi li muško!? Jesi li još onaj koga pamtim?

Hajde! Razbij me kao igračku, onako kako si to nekada radio!

Zašto oklevaš!?

Hajde!

Probada pogledom. Neprozirnim.

Volela sam taj pogled.

I te prste.

Svaki deo.

Ne oklevaj. Ne ćuti. Ne miruj.

Ne noćas. Ne sada.

Učini šta god želiš...

Ljubi me.

Nateraj me da ti se dam!

Načini od mene noćas onu koja sam bila...

... ugasni ga...

... utišaj mu glas...

...operi mu dodir svojim...

... izbriši ga iz mene, sa mene...

... potisni starim bolom veći...

...povredi me...

...samo ga izbriši noćas...

Gleda me... dugo i nemo.

Udarac mi se skuplja kao znoj na dlanovima.

Kontroliši se!

Pružila bih ruku... da znam šta će učiniti... udariti, pomilovati... odgurnuti, raskopčati ???

Ne postoji sutra!

Neću da postoji!

Učini nešto!

Mrzim te!

Hajde!!!! Hajde ako si muško, hajde ako si imalo onaj koji si bio, kog pamtim, kog sam zaboravljala...

Skoro da osećam ukus njegove nervoze... oblizujem se. Drsko. Hoću da boli i mene i tebe. Hoću da se igram. Da izgubim hoću. Noćas. Nije mi važno sutra. Ono ionako nikada nije bilo moje.

... samo mu utišaj glas u mojoj glavi... i dodire mu speri sa moje kože...

Znam da sam ti rekla da smo u svadji i da više ne želim da znam ništa... ni gde si ni šta si ni kako si ...

Znam i da sam i dalje ljuta i da sve da na kolenima prepuziš od Lamanša do Novog Beograda, udariš čadore pod terasom broja 39 i štrajkuješ gladju dok ti kosti ne provire kroz kožu – oproštaj ne bi stigao... nikada... ne bavim se Božjim poslovima, rekla sam ti odavno... na njemu je da prašta, a ja nisam dovoljno ni nadobudna a ni bogobojažljiva da se time bavim...

Nisam zaboravila ni da uporno ćutim. Ni da se pretvaram da se ne poznajemo kada te maliciozni prekucani glasovi spomenu uzgred...

Nisam zaboravila ni da obećam sebi da će te kad-tad stići moj gnev... makar za dvadeset, trideset godina... strpljiva sam ja dovoljno... da sačekam... decenije da pustim da proteknu... da se učini nebitnim svima... pa i meni samoj... tada će biti trenutak da naplatim svaki sekund svog vremena potrošenog na toliko banalnu stvar kao što si ti... i još banalniju kao što je bilo kakva pozitivna emocija koju sam mogla da gajim... i one manje pozitivne koje su me sustigle naknadno... svaki sekund zaračunavam kao godinu... gadan bih bankar bila...

Sećam se i dalje kontrasta tišine nekad i sad. One koja se činila ispunjenom do poslednjeg halapljivog udaha vazduha i ove koja disanje čini izlišnim naporom...

Sve to stoji... uklesano... nepromenljivije od stalnog... ono još čvrsto za šta se hvatam kada se učini da tonem u amorfnu nesigurnost sutrašnjeg dana... ono što me goni da ne dignem ruke... sva mržnja koju sam sabrala, svo ogorčenje... sva osveta koju hladim... da sačeka, da strpljiva bude... koju mazim kao svoje dete, obećavam joj, sladim...

Mislio si da ćeš nedostajati tih pola godine koliko će te kriti nedodjija? Mislio si da je moje „čuvaj se“ poteklo iz trzaja onoga što je bilo? Ne teraj me da ti se smejem u lice, u slušalicu...u mail...

Sve što je „čuvaj se“ značilo za mene... bilo je „čuvaj se da te ne oštete, da te ne pokvare, čuvaj se da mi ne obezvrediš uživanje kada jednom prodje dovoljno vremena da ono čime budem zamahnula sasvim sigurno ne promaši cilj...“... „čuvaj se da bih imala čemu da se nadam... da bi mržnja moja imala svoj predmet do zadovoljenja...“

Ne želim ti zlo... još...

Stiže mi maločas mail sledeće sadržine:

"Tebi bi izdajice bolje bilo da se pokupiš i odeš na taj tvoj Zapad da se dalje vučeš sa tvojim Englezom. Ništa ti sveto nije.  Svakoj koja je svetu srpsku krv zamenila trulom zapadnjačkom ovde mesta nema. Zato bolje idi sama da te ne teramo mi."

Sedim evo i mislim... mislim se dal' da plačem ili da se smejem. Dal' da odgovaram junačkom pravoslavnom srbinu koji šalje mail sa nepoznate adrese i nepotpisan ili da i ovo stavim u katalog neprevazidjenih gadosti i gluposti?

A i šta bih mu odgovorila?

Počelo je juče... kasno popodne, monitor koji svetluca pred očima, opore reči u vazduhu i sa druge strane ćutanje...

Počelo je laganim pokretom negde ispod kože... vrlo neodredjeno... vrlo zbunjujuće... gotovo da posumnjaš i da se zapitaš da li je stvarno...

Ponovilo se trenutak kasnije, ovaj put snažnijim potresom, da ukloni sumnju da je tu i da se dešava...

Od tog trenutka nije prestalo... zgušnjavanje u loptu negde izmedju pluća i jabučice... tvrdu loptu, glatku, sjajnu... tvrdoglavu na sve moje pokušaje da je zaustavim...

Sfera nedoživljenog.

Sfera izgubljenog.

Nepomičnog a u pokretu.

Sfera sa pojasima gorkog, inata, mržnje i ravnodušnosti... neobična mešavina nemogućeg... a stvarna...

Ugnezdila se.

Ušuškala pojedenim vrednostima.

Prestala da žulja.

Postala deo.

Zasijala.

Obasjala razjedene tračice perfekta.

Sažela prezent i futur u sjaju i veličini.

Odvratna.

Tvrda.

Nesalomiva.

Sve što je ostalo.

DIVNO JE LJUBAVI ZNATI

Divno je, ljubavi, znati da si ovde u noći,
nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena
dok rasplićem svoje brige
kao mreže zapletene.
Odsutno, tvoje srce plovi snovima,
ali telo ti diše tako napušteno,
tražeći me uzalud, dopunjujuci moj san
kao biljka što se udvostručuje u seni.
Uspravna, bit ćeš druga što će živeti sutra,
ali od onih granica izgubljenih noći,
od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo
nešto ostaje i vodi nas svetlu života
kao da je pečat sene obeležio
vatrom svoja tajnovita stvorenja.

Pablo Neruda

ČEKAJ ME

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kad pisma prestanu
stizati iz daleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja cu sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeti vatru kletu-
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.

Konstantin Simonov

Ceo dan se kontrolišem...

I ćutim.

I pričam sa njim umesto sa tobom... kad pričam....

Ali...uglavnom ćutim.... da ne bih rekla.

Da bih oćutala.

I ćuteći isijavam reči.

Pa pišem.

Neke od onih neobjavljivih stvari koje mi polako pune (i prepunjavaju) drugu particiju HD-a.

No... ne progovaram... i ne šaljem...

U glavi mi tišina... sve dok Mala nije ušla i nekako, negde iskopala ovo... kaže da ubrza silazak na dno...jer onda mogu samo da se nogama odbijem ka površini...

Ne konta, dete moje, da polazak ka površini ne znači nužno da se do nje stiže...

Wouldn’t it be wonderfull if I could just quell the lights down tonight... if I could open up that poor bottle of wine which is lying forgotten in the furthest part of the room and take just a small sip of it... if I could just lean backwards and watch you for minutes and minutes in a perfect silence...

I would watch you diffusing over the big blue chair covering it completely with your shoulders... watch you unloosing the tie like unloosing the springe, taking a breath too deep for my eyes to catch and too quiet for my ears to hear...

Than I would probably offer you to share... the rest of the wine hidden underneath the tongue, the rest of air captured in my breasts, the touch which I could no longer hinder...

Approaching slowly, to avoid unnecessary sounds, I would kneel between your knees... passing, insensibly almost, the fingers over the dark trousers you wear... clambering towards your chin, firm and slightly unshaved after a long day...  touching that tongue of yours, rousing and unbearably soft with just the top of my lips... staring into your eyes as I liberate buttons...one by one... on the bright yellow shirt that you were wearing today... descending along with the fingertips, those wine flavoured lips... respiring you sharply...

The lights would still be dancing somewhere near the window as you would gravel your hands with my hair... but I would not be able to perceive them any longer... focused on your breath... heavier each time you feel kisses declining from your neck, to chests wide and powerfull, down the abs gently trembling underneath the skin... you wouldn’t say no as I would encroach for your trousers... neither you would forbid me to continue...

Mouth full of wine, cold and warm at the same time I would embrace you... feeling the squirms, feeling the tension in your almost white fingertips firmly strikeing the arm-rest of the chair...

Gentle blow over the surface... with my eyes nailed to yours... with my hand drawing the abstracts over your skin... and the tongue going back to the firm warmth of you...

It would last for ages... and I wouldn’t allow you to stop me... playing with your desire over and over again...until the very moment that you completely lose control... and decide that it was enough and that you have played gentleman for too long...

Than... I guess... I would surrender... enjoying the very sight of those pillars of your arms around me... and the mountainlike shoulders asking for a bite...

Kao da sam zaboravila da pišem normalno...izgubila the edge... ojadila sopstveni stil, ako se stilom može nazvati prenošenje misli iz lica u lice, iz vremena u vreme.

Trebalo bi da pišem bloody assessment. Znam da bi trebalo. Šta više, znam i da bi to trenutno bila najpametnija stvar koju bih mogla da uradim, da ne mislim, da se skrenem u neke jednostavnije, neuzburkane vode mog posla i moje budućnosti... a ne mogu, ne da mi, bocka me pod temenom sama mogućnost... ujeda za ganglije... grebe krvne sudove i nadvlači se sa ligamentima...

Pre nekih deset godina bila sam antiprotivna svemu čemu se moglo reći ne... a nije bilo mnogo toga što nije, opravdano ili ne, spadalu u kategoriju moglo bi. Nosila sam crno, ok to i nije velika promena i danas se uglavnom oblačim kao za sahranu što bi moja pretkinja kazala preko šoljice za kafu... bele sa plavim cvetićima... nedostaju mi te šoljice i kafa sa njom...onako, da ja sednem na belu klupicu u kuhinji a ona na visoku stolicu, da ispijamo litre kofeina i dimimo zajedno lulu mira... i da mi priča, da joj pričam... da spustim glavu na njena kolena pod teget materijalom i kažem da sam zasrala ponovo.

Sem što sam nosila crno i bila antiprotivna, imala sam i svoju Ničeovsku fazu koja me nije napustila do dooooobrih dvadeset i kusur ako jeste uopšte...možda sam samo, kako Eko jednom prilikom zapisa u Minimalnom dnevniku "beznadežno zatrovana Ničeom" i danas... i pojma nemam zašto ovo pišem... nije da umirem, ne daj Bože, pa mi se sada javljaju slike iz detinjstva i rane mladosti da se kaleidoskopski razliju po ekranu...

Zapravo izbegavam da zapišem dve reči koje me uistinu muče i igraju mi kolariću-paniću sa živcima... i zato ispisujem gluposti da ne mislim... a mozak mi na dva koloseka radi, jebeš EU - mala maca za moj mozak danas prepun birokratskih preokreta i blokada...

I neću da ih napišem... neću. Samoj sebi sam antiprotivna... hoću da se vratim u to vreme i budem bezbedna od krupnih stvari...

Muka mi je od mene same... i od kafe koju, već treću od jutros, pijem kao čistu H20, ne radi me... oguglala... na njoj živim već treći dan... cigarete sam smanjila... jebiga, bar nešto... i ne mogu da jedem, uopšte... sem mandarine, njih satirem...

Nešto mi se baš bombarduje Washington DC od jutros... a boarding je počeo pre deset minuta, i to znam, javljeno mi...

Muka mi je. Spava mi se. Strah me je. Sramota me je. Koliko slova SSSSSSSSSSSSSSSSS.... sranje!

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,
ali ne veruj moru koje nas vreba i mami.
Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se
suncokreti klanjaju
vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u
tami?

Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi
idemo ispred nade koju lutajuće pustinje
proganjaju.
Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,
ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se
priklanjaju.

Na zvučnim obalama gde drevno završava more
kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
ne veruj tome moru koje nas vreba i i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami...

Branko Miljković

Ove noći

Ove noći bih mogao napisati najtužnije stihove.
Napisati na primer: "Noć je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".
Noćni vetar kruži nebom i peva.
Ove noći bih mogao napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je, a katkad je i ona mene volela.
U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomične oči.
Ove noći bih mogao napisati najtužnije stihove.
Pomisao da je nema. Osećaj da sam je izgubio.
Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.
Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je zvezdana i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini neko peva. U daljini.
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Kao da je želi približiti moj je pogled traži.
Moje srce je traži, a ona nije uz mene.
Ista noć odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.
Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u noćima, kao ova, držao u svom naručju,
moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje, 
a ovi stihovi poslednji koje za nju pišem.

Pablo Neruda

Ekspres za sever

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Miroslav Antic

Moja te reč dotakla

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.
Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.
Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.
Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.

Pero Zubac

Vrt

Hiljade i hiljade godina
Nece biti dovoljno
Da iskazu
Onaj tren vecnosti
Kad si me poljubila
Kad sam te poljubio
Onoga svetlog jutra
U parku Monsuri u Parizu
Na zemlji
Koja se u zvezde racuna.

Prever

Kiša se opasno namerila da mi pokvari raspoloženje... a posla više nego u tri prethodna meseca zajedno... valjda i mora tako kada se nešto privodi kraju... Ipak, u najlepšoj fazi sam posla i zaista uživam, polako se vraćam sebi iz trenutne izgnanosti u svet romantike i afekata.

Ne mogu van sopstvenih okvira pobeći i kraj. Trenutno visim na telefonu i pokušavam da koordiniram raznorazne osobe da se uklope u ono nešto što bih nazvala svojom slikom a što bi mi pomoglo da lakše i brže obavim ono za šta sam plaćena...i nije lako, ali sasvim sigurno nije ni dosadno.

Volim, baš volim svoj posao...

Ono što ne volim, ni u poslu a ni privatno su ljudi koji sebi dozvoljavaju svašta... ti me opasno nerviraju... i onda skontam da trošim previše energije na civilizovano ignorisanje istih što umesto da proizvede željene rezultate samo daje dotičnima osećaj da im je dozvoljeno da se šire po mom životnom prostoru i mojim nervima...

Najviše ne volim one što misle da sve znaju i da su popili svu pamet sveta i što im je Ego ravan i prostran ko karta sveta kako su je zamišljali pre par vekova... ti me stalno drže u blago-predhisteričnom stanju uzorovanom ne toliko njihovo "ah, posebnošću" koliko enormnim količinama energije potrebnim da se savladam i da budale raznorazne ne pošaljem gde im je i mesto. A kao sam fina, i još više sam kao pristojna... a najviše sam kao dobra i neću da čačkam kada me baš ne nagaze...

Problem je što se zapravo sve vreme nadam da će da me nagaze i da ću imati povoda i prilike da im se pošteno naje..m rodoslova unapred i unazad i unakrsno... ne zato što sam bogom dana za takve stvari i ne zato što volim da se iživljavam (doooobro, možda malo, rekreativno), nego zato što mi se može i što stvarno ne mislim da svi zaslužuju milost niti sažaljenje...

Uh, nije mi najpametnija ovolika količina agresije... naročito ne kada pokušavam da zapravo nešto korisno uradim paralelno sa ispunjavanjem mentalne deponije koju Naličje kao alter-blog predstavlja...

Ne znam za ostale, ali mi se ponekad čini da izvesni ljudi namerno igraju ping-pong sa mojim nervnim završecima testirajući granice... i ponekad to čak ne rade ni direktno već onako izokola... a ponekad je jednostavno nečije postojanje dovoljno da mi se smuči život. Pa šta, ja nikada nisam tvrdila da sam Majka Tereza niti da se držim zapovesti ko pijan plota... naprotiv, itekako umem da upadnem u većinu zvaničnih "smrtnih grehova", čak i da ih kreativno primenim u najnepredvidjenijim momentima... no da ne skrećem sa teme... uopšte nemam nameru da se prikazujem kao plemenito, dobro, fino, pristojno stvorenje, da tvrdim da sam iznad (ili izvan) svih ovozemaljskih šablona i da vežbam oproštaj svako veče pred spavanje... ni u ludilu... što se mene tiče - Bog nek daje oproštaje ako ga ima, ja Bog nisam i nemam nameru da okrećem drugi obraz a ako zbog toga nisam dobra hrišćanka, još preciznije dobra pravoslavka a u poslednje vreme najpreciznije -  Pravi Srpski Patriota... e, pa, jebe mi se... onako, blago...

Celu proceduru znam...

Dodirneš me lagano u hodu... pogledam te ispod oka... tek da me susretne tvoj bezobrazni osmeh...

Dugim prstima razlabaviš kravatu. Zagladim kosu. Pitaš. Odgovorim.

Izvučeš pogled kao iz bunara i baciš ga ka mom vratu...

Počnem da pričam... dok ne shvatim da zurim u tvoje oči zalutale na mojim usnama... tada prestajem da pamtim izgovorene reči...

Dlanom mi predješ preko ledja dok se uspinjem uz stepenice...

Stresem se i "kao" naljutim.

Odobrovoljiš smehom ...

Rastanemo se uznemireni...

Kucaš tiho... dok u polumraku zurim u svetlo ekrana a u glavi mi odjekuje neki evergreen (uz tebe jednostavno ne idu novokomponovane melodije...)...

Privučeš se tiho... upleteš mi prste u kosu... izazivaš usnama...

I pre no što znam... već polusvesna lebdim na tvojim rukama... ne vidim i ne čujem, ne osećam ništa sem tvoje blizine, mirisa tvog omamljujućeg, dodira tvojih...

Tada je gotovo sa ponosom, inatom, arogancijom, strahom... tada je gotovo sa mnom... jer u tom trenu prestajem biti išta sem instrumenta svoje ljubavi i tvog zadovoljstva... i u tom trenu zaista počnem voleti sebe, uživati u svakom delu svog bića koje te čini srećnim... koje čini da ti se zamagle tamne oči, da damari odjekuju poput bubnjeva u tihoj sobi... u tom trenutku me je baš briga za patetiku, roze, feminizam, ravnopravnost i ostale žvake koje nemilice razbacujem u normalnim stanjima... tada, samo tada i samo sa tobom sam ponovo ja Ja, ona koju sam volela nekada davno, pre no što sam znala šta i zašto volim... tada sam ja Ja kakva sam želela da verujem da još mogu biti... tada sam ja Ja koja oseća, koja je živa...mnogo življa no što je navikla da bude...

U glavi mi bude muk... samo mi par reči leluja vijugama... ali ih ne izgovaram...znam da znaš, moraš znati... ne krijem... sve i kada bih htela ne mogu...

I ne mislim i ne tražim, ne usudjujem se ni da poželim... nisu li i ovi časovi više no što sam se ikada nadala da ću imati ponovo?

Ne pokušavam da te objasnim, razložim, svedem, raščinim...

Dok se utapam u želji da dotaknem usnama svaki milimetar svojih emocija otelotvorenih, ja zapravo iskreno želim samo jedno... da nikada više ne zaspim bez tebe...

I sada se osećam kao poslednje govno...

Rekla sam mu.

I baš sam lepo sročila. Sve sam spakovala u par rečenica... i da je divna osoba, i da sam uživala u vremenu koje sam provela sa njim, i da mi je jako žao, i da želim da mu budem prijatelj...

Jedino što nisam...nisam mu pružila priliku da mi ispriča kakav mu je bio dan... i zato se sada osećam kao govno... jer sam uspela da sve to uradim deset minuta pošto je saznao da nije dobio posao koji je želeo već neki sasvim drugi i u istom danu kada mu je lekar saopštio da mu noga nije u dovoljno dobrom stanju da nastavi da igra ragbi.

Na sve to sam mu još sela ja sa mojim "nije do tebe" preseravanjem i kolačićem koji sam pripremila za posle gorke pilule (dovršila njegov rad)...

Znao je (naravno, oni uvek znaju unapred... samo se ja zanosim da će biti iznenadjenje) i odmah je pitao :"Am I in trouble?"

Uhvatila malo vazduha i izdeklamovala celu priču... i lepo videla da se čoveku oči pune suzama. Stoj! Stani! Nemoj suze, majke ti!!! Pa ne razvodimo se posle 10 godina braka!!! Samo nemoj suze, sve mogu da podnesem, ali da mi muško plače - to ne... odmah se osetim kao zver, bude mi neprijatno jer znam da je i njemu neprijatno, spetljam se, sažalim (a ja mrzim sažaljenje), smorim...

OK. Ispala sam govno! Jesam! Nisam znala da ti je bio odvratan dan...da jesam, odložila bih za sutra ... al' htela sam još juče da ti kažem, a ti nisi imao vremena (ovo se meni odvija film u glavi dok on gleda u zid)... samo nemoj suze da ubacuješ, te scenske efekte ne mogu da podnesem... i zašto, koji moj, ja uvek naletim na te koji plaču!?!?!?! Znam da je normalna ljudska reakcija ali ja nikada nisam tvrdila da sam normalna...i što ja lepo ne mogu da raskinem (čuj, raskinem... u majci Srbiji ovo nikada ne bih podvela pod raskid) bez suza???

Eto, sada se oboje osećamo bedno... sjajno sam ovo izvela!!!

Najradje bih sada malo pametovala...al' nije mi dan za pametovanje. Kad malo bolje razmislim - nije mi dan ni za šta sem za spavanje koje bi možda, sAmo možda moglo da ukloni narastajuću glavobolju što mi se uvukla pod podočnjake.

Ne volim da ... nema veze...

A sedim u glupoj kancelariji, i dobro znam da ću ovaj glavoboljni dan vrlo brzo da odšljakam u one sate što normalni ljudi zovu slobodnim... ali ne danas... ne dok ne prestane.

Rodjendanska žurka u njihovoj kancelariji... ne volim rodjendane (svi znamo ko nam pišeeeeeeeeeeeee....odnosno svi znamo zašto...) uopšte ih ne volim...i sve se nadam da će nekog da mimoidje moj baksuzluk... ali odem, ne ide da iskuliram slavljenicu.

I sve je tu. Šampanjac, čokoladna torta, grickalice... i on je tu.

A  ja zurim u čašu kao da nikada u životu nisam pila ništa sem vode... pa onda malo u grickalice kao da sam preskočila barem tri obroka...pa u čokoladnu tortu, kao da me zanima kako je ukrašena...pa u cipele, pa u zavese...

I poče proslava...

I nadje se neko pametan da naglas pita: "So... how did the fireworks go!?!?!"

U prolazu, dok skoro istrčavam iz kancelarije, stežući mobilni koji bi trebalo da pomogne fingiranju hitnog poziva, hvataju me njegova dva oka pod blago namrštenim obrvama...

Jbg, nisam ja za to...

Sorry...

Jutros mi se nije dalo da radim...čitala Pavića online... tek sada ne znam šta bih sa sobom.

Nemir. Stari poznati osećaj da nešto nije u redu... da sam predugo ostala na jednom mestu, da nije dovoljno brzo, da nije dovoljno živo, da nije dovoljno!!!

Nemir. I onaj suludi otkucaj u dubini uha koji podseća da se nešto dešava u dubini... da se sprema oluja... gadna, hirovita, mračna...

Nemir... i potreba istovremena da sam sama i da sam u gomili koja urla... da ne čujem tihi poziv da nastavim dalje...

Nemir... i onaj večni sukob u meni... smiriti se? Jer je to normalno, poželjno, realno, izvesno... jer je to ono što se očekuje, što tvoja svest priziva... smiriti se jer tako TREBA da bude... Lutati dalje... jer svaki atom bića se buni zarobljen!

Ne umem protiv toga.

Ni ja ni oni.

I svi su mi dragi i sve ih volim... ali ne umem da ostanem. Da se svrtim. Da budem dobra. Da budem fina. Da zaista volim.

Jesam li istrošila to umeće? Može li se ikada istrošiti? Jesam li ikada zaista umela?

Koji je meni djavo!?!?!?! I zašto!?!?!

I nije fer!!! Nisam to htela... htela sam da budem tu. I tamo. Da ostanem. A nisam umela. Nije mi se dalo. Nije se moglo... možda.

Sada sasvim sigurno znam da je do mene... i da me nemiri moji ne pohode samo...oni su alfa i omega postojanja, determinišuća stvarnost sa kojom moram naučiti da budem.

Čitala Pavića... haos u glavi, haos na monitoru...

On se osmehuje iz fotelje.

Izadji! Budi dobar i idi... danas te ne želim... iako me svaki pogled na tebe podseti zašto si to baš ti... iako znam da nije u redu... da nije pošteno... da nije fer...ali, jebiga dušo, život nije fer (mrzim ovu frazu a opet je koristim u nedostatku preciznije)... može mi se... nemoj da mi padneš u paradoks htenja da zadržiš onda kada se najžešće otimam...nemoj da budeš isti kao i svi...

I dalje se osmehuje i ne razume šta mu govorim. Neka je šala u pitanju, misli...

Idi...hajde, lepo se pokupi i ostavi me samu. Danas baš nešto ne mogu da te gledam, ni da te slušam. Ni tebe ni njega. Danas mi je muka od mene same i hoću samo jednu veeeeliku čašu crnog, oporog vina i neku muziku, mnogo nikotina da me obavije... ne i tebe... pokupi se i pali. Imaš šta da radiš. Sve je u redu. To sam samo ja...

Posmatra me.

Šta radiš? Još uvek si tu? Mislila sam da sam bila jasna... hajde, pokupi krpice i pronadji izlaz... ti to još možeš... nemoj da praviš klinačke greške i da poželiš tek onda kada ti se učini da ti izmiče... nemoj da padaš u te zamke... ne laska mi, vredja me! Neću to! Ni tebe ni tvoj osmeh ni tvoj dodir ništa!!!

Jedno veliko ništa!

Pusti me da danas budem luda i čudna i nenormalna i svoja...

Možda... samo možda i samo ako povučeš pravi potez u ovoj bezazlenoj igrici koju pokušavamo da prodamo jedno drugom kao bekstvo od usamljenosti... možda, ako budeš dovoljno mudar i brz... ako budeš dovoljno muško da se okreneš i odeš, ili ućutiš i pustiš me da se izaritmetišem kao čovek... samo možda i samo tada... ću možda razmisliti o mogućnosti da se zadržim još malo...

Možda. A možda i neću... kako god, to je jedina šansa da se ne završi sada i odmah. Znaš me barem toliko da budeš siguran da neću oklevati.

Luda sam danas.

Nenormalna.

Ali sam ono što jesam.

Ja. I nemiri moji koji su ja.

Nema ti mesta ovde... u ovom času... na ovoj slici... Sada, odmah, želim da odeš...

Drugi dan proveli smo u Blenheim Palace koja se nalazi u Južnoj Engleskoj (naravno), Oxfordshire-u.

Blenhaim palata poznata je po tome što je pripadala čuvenim Duke & Duchess of Marlborough čiji je osnivač loze pripadao plemićkoj porodici Spencer-Churchill. Sir John Spencer-Churchill, 1st Duke of Marlborough imao je uzbudljiv život u koji spada i zavodjenje kraljeve ljubavnice, te otkrivanje te afere od strane samog kralja koji je neočekivano banuo u sobu... ali i zanimljiva priča o oproštaju koji je dobio "jer je mlad čovek sa potrebama koji je morao negde da nauči..." (qt...verovali ili ne, sam kralj). Posle bitke kod Blenheima (u Austriji), u kojoj se sjajno pokazao, John je dobio na poklon jedno od najlepših imanja i na njemu započeo 1709. godine izgradnju palate koja je danas World History Site. U izgradnju Blenheim palate uloženo je preko 300 000£ što je u to vreme bila ogromna cifra... nekoliko decenija kasnije, potomci ove loze (ne više Spencer-Churchill jer John i njegova supruga Mary nisu imali muškog naslednika te je ostala titula ali ne i ime) angažovali su čuvenog Lancelot Brown-a, bolje poznatog kao Capability Brown da uredi parkove i bašte na imanju.

I dan danas Blenheim je zaštićeno mesto izmedju ostalog i zbog Brown-ovih parkova i jezera... sredstva koja se odobravaju za održavanje imanja, odobravaju se samo i isključivo pod uslovom da sve ostane onako kako je to zamislio Capability Brown.

Ono što ovu palatu čini mestom važnim za svetsku istoriju jeste činjenica da je direktni potomak loze Dukes of Marlborough bio Winston Churchill (jer prezime Spencer-Churchill bilo je vraćeno lozi posebnim ukazom) rodjen i odrastao u ovoj palati . Ne bih sada previše davila pričom o Winston Churchill - u, spomenuću samo priču koju je sa mnom podelio moj Najbolji privatni vodič a koja je na mene ostavila utisak...

Osećajući se krivim za propast doživljenu na Galipolju (a koja je većim delom bilka njegova ideja) Churchill je odlučio da se povuče iz politike i vrati u vojsku... što je i učinio služeći u  Šestom bataljonu na Zapadnom frontu...

I slušam ja tako, slušam sve to... i sve se mislim, da li bi iko od naših političara ikada imao časti ali i hrabrosti da učini tako nešto...

No, da ne politizujem tekst o lepoti Blenheim palate...

Na slikama su redom: Ulaz u kompleks, glavni ulaz u palatu, vodeni vrt, Brownovo jezero, Rose Garden, Arboretum, Cascades, ponovo jezero i na kraju Italian Garden...

 I da ne zaboravim...uz sve ovo obavezno ide Norah Jones... 

Ima tome već neko vreme kako igram tu igru. Glupavu, psihotestirajuću, vrlo rizičnu po moje ali i tudje mentalno zdravlje.

Naime, već odrastajući imala sam u glavi okvirnu sliku toga kakav bi Neko trebalo da bude... i ne znam zašto, taj Neko je bio idealna kombinacija Lorda Henrija (Slika Dorijana Greja), Grigorija Melehova (Tihi Don), Andzeja (Potop) i nezaobilaznog gospodina Darsija (Gordost i predrasuda - pa šta što je Džejn Ostin, i ja mu dodjem neko žensko). Daklem, upućenima je jasno da je Neko morao biti Muškarac nad Muškarcima, alfa male ili kako biste ga vi već nazvali... ja sam ga zvala Neko... i u svoj svojoj ludosti istrajavala, usudjujem se da kažem, godinama...

Da moja neverovatna ludost ne bi ostala nepodržana konkretnim delovanjem, odnosno da bismo se sa strateškog spustili na operativan nivo neophodno je bilo kreirati "tools and instruments" iliti specifičnu psihičku lupu za pronalaženje tog "bisera" u moru prosečnih muškaraca. I onda je Lilith sela i zdumala igru...

Cela je taktika razradjena na bazi uverenja da Neko da bi bio Muškarac nad Muškarcima mora imati izuzetno razvijenu snagu volje i odredjen stepen čvrstine (ličnosti, naravno...sram vas bilo). Te sam u skladu sa tom postavkom osmislila i tu suludu igru... ne bih sada da ulazim u detalje (a sve iz straha da se ne daj Bože neko ne pronadje ako mi se ikada na putu našao i bio podvrgnut testiranju) - suština je bila u hirovima. Zanimalo me koje su granice trpljenja i koliko će mi neko ići niz dlaku... do kojeg će stepena ispunjavati moje najdrskije želje iz nesposobnosti da se odupre (da ne grešim dušu, ima ih koji su to radili iz drugih motiva, sa poprilično jakim snagama volje ali to nisu bili testovi i to je dolazilo kasnije)... I umesto očekivanog rezultata/nagrade svaki koji bi ispunio hir - padao bi na testu i nikada se ne bi kvalifikovao do sledećeg kruga.

Jasno je iz do sada napisanog da mi ljudskost i iskrenost nisu bili jača strana u tim situacijama. A takodje je, verujem, jasno ni da nije bilo mnogo uspeha... odnosno da su, bez izuzetka, svi testirani padali na testu...neki brže, neki sporije...

Već neko vreme to ne radim... iz više razloga... prvo, i ja sam malo odrasla u medjuvremenu i shvatila da je to paaaaaaaaa... najblaže rečeno, ne baš humano... drugo, utvrdila sam da dovodi do povećanog osećaja frustracije zbog nepostojanja osobe koja bi prošla test i dobila zvanje Neko... i onda dolazimo do trećeg i najgoreg a to je pristajanje na kompromise  (čuveno Platonovo  "drugo najbolje" ) izmedju stvarno željenog i realno dostupnog.

Sinoć sam posle duuuuuugo vremena ponovo zaigrala igru... ne znam šta mi je to trebalo... (Mazza će sada verovatno da se naroguši na mene... )... možda sam htela po navici već da pobegnem pa sam tražila izgovor... možda sam bila destruktivno (i autodestruktivno, prim.aut) raspoložena, možda sam htela da dodam još jedan kriterijum, da se uverim, potvrdim, oborim, ne znam koji mi je bio i ne znam šta sam htela...

U svakom slučaju...sinoć sam ponovo zaigrala svoju igru... sa Njim.

Sačekala trenutak. Ubacila htenje. Zastala u pola koraka.

Zastao i on.

Pogledao me neprozirnim pogledom, malo arogantno... uhvatio me za ruku i povukao izbacujući jedno kratko "Ne dolazi u obzir!"... hmmmmm, obećava (probudilo se zlo u meni, nema pomoći), pomislila sam.... uključila sve senzore i instrumente na max... "Šta ti pada na pamet!?", nasmejao se ne popuštajući... već u panici upotrebih i ono poslednje, najniže, ucenjivačko (da, znam i stidim se i neću nikada više...verovatno)...otići ću, rekoh.

Zastao je. Pogledao me. Pustio mi ruku. "Idi... a ako i kada odrasteš i unormališ se... možeš da se vratiš..."

Bez teksta. Bez reakcije. Bez odlaženja. Vraćanja. Smrznuta. Zatečena.

Prišao je i uronio mi u oči. "Ne!", ponovio je meko i tiho... pre no što je spustio usne na moje...

"Will U have some time for me tonight?", stiglo je nešto pre osam...

U osam i petnaest sam sedela na suvozačkom...

Opet je obukao kaput. I opet je složio facu kao da rešava državna pitanja... i opet ne mogu da prestanem da zurim u njegove šake na volanu...

"Let's just chill out... we could buy some wine and pistachios... and just relax for a while...would you like that?"

Čita mi misli, sada to sasvim sigurno znam... on vlada natprirodnim moćima i ima sposobnost čitanja mojih misli... ništa drugo ne može biti u pitanju... i sve me ovo pomalo plaši... ali i omamljuje, moram da priznam...saberi se i odgovori.

"You are so quiet today... are you sure that everything is all right?"

A što ne bi bilo... samo mi se ne da da otvorim usta i ispustim glas...zapravo sve vreme razgovaram ali sa samom sobom i onda mi je bezbednije da držim usta zatvorena... to nikada ne izadje na dobro... i nekako... ne znam...

"Mhmhmhmh", odgovaram rečito.

****************************************************************************************************************

Veče je baš kakvo sam naručila... raskošno... sveže... bistro... i ono kedrovo stablo je još uvek na istom mestu, ogromno i tamno...

Spuštam se u njegove ispružene ruke polako... i osećam lepo kako tonem i uranjam u mirisnu toplinu koja iz njega izbija... sklapam oči... odjednom... sve prestaje da postoji!

Samo ta dva stuba njegovih ruku oko mene... i otkucaji pod obrazom... usne koje osećam negde na temenu... sklupčana, sigurna, utopljena, ušuškana prisustvom njegovim konačno dozvoljavam sebi da se smirim... da ne pitam više... jer nije ni važno, ne zanimaju me noćas odgovori... ni na jedno veliko pitanje koje bih uspela da smislim...

Samo neka mi priča... ili neka ćuti... ako želi... ali, neka je tu...  

Došao je i taj trenutak kada ću dragim prijateljima blog zajednice predstaviti Filipa... jedno od najdražih bića u mom životu u poslednje vreme.

Filipa sam prvi put videla pre mesec dana i od tada smo nerazdvojni... imamo mali jutarnji, podnevni i večernji ritual bez kog moji dani ne bi bili ni upola što jesu... Iskradem se tako posle obroka do obližnje šumice, ponesem kafu i nešto za grickanje, sednem na klupu, sačekam da dodje... i onda se sasvim prepustim maženju...jer Filip je, pored činjenice da je apsolutno presladak, istovremeno i velika maza.

Dakle... predstavljam vam Filipa:

Izvinjavamo se što nismo stigli da sredimo frizuru...sledeći put ćemo doći u goste sa "palmicom" !

Nesto nisam sva svoja danas...

... ubi me tuga pod grlom koju tesko i sebi samoj priznajem...

... osteti me sopstvena priroda...

... dotace me iluzija koja je morala da se rasprsi...

... nedostaje mi valcer onaj pod kedrovima... i vrba mi nedostaje, ona u obliznjoj sumi...

... nedostaje mi osecaj da je sve ok... onaj osecaj bas pred tren kada sam shvatila da nije i ne sme...

... nedostaje mi zagrljaj... ljudi se ovde ne dodiruju skoro...

... nedostaje mi osmeh... ne bilo kakav... jedan...

... nedostaje mi sebicluka i besramnosti da posegnem za njim...

... nedostaje mi snage da izguram do kraja svoju odabranu samocu... a znam da moram...

... nedostaje mi iluzija da sam jos devojcica i da izbori tek cekaju na mene... da imam vremena za greske i druge sanse...

... nedostaje mi da se uvijem u cebe, zagrlim plisanu igracku i pretvaram se da nisam tu dok ignorisem nepodnosljivo zujanje telefona na stolu...

... nedostaje mi topla turska kafa... umrecu od filterusa...

... nedostaje mi maternji jezik...

... nedostaje mi jos jedan zivot da i ovaj drugi, neisplakani deo mene oseti da je ziv...

... nedostaje mi vremena da budem sve sto sam zelela biti...

Ne moze se sve u jednom zivotu!

I da nastavimo sa fotografijama...

Longleat House & Gardens + krstarenje Lady Lenkom