Počelo je juče... kasno popodne, monitor koji svetluca pred očima, opore reči u vazduhu i sa druge strane ćutanje...

Počelo je laganim pokretom negde ispod kože... vrlo neodredjeno... vrlo zbunjujuće... gotovo da posumnjaš i da se zapitaš da li je stvarno...

Ponovilo se trenutak kasnije, ovaj put snažnijim potresom, da ukloni sumnju da je tu i da se dešava...

Od tog trenutka nije prestalo... zgušnjavanje u loptu negde izmedju pluća i jabučice... tvrdu loptu, glatku, sjajnu... tvrdoglavu na sve moje pokušaje da je zaustavim...

Sfera nedoživljenog.

Sfera izgubljenog.

Nepomičnog a u pokretu.

Sfera sa pojasima gorkog, inata, mržnje i ravnodušnosti... neobična mešavina nemogućeg... a stvarna...

Ugnezdila se.

Ušuškala pojedenim vrednostima.

Prestala da žulja.

Postala deo.

Zasijala.

Obasjala razjedene tračice perfekta.

Sažela prezent i futur u sjaju i veličini.

Odvratna.

Tvrda.

Nesalomiva.

Sve što je ostalo.