Ima tome već neko vreme kako igram tu igru. Glupavu, psihotestirajuću, vrlo rizičnu po moje ali i tudje mentalno zdravlje.

Naime, već odrastajući imala sam u glavi okvirnu sliku toga kakav bi Neko trebalo da bude... i ne znam zašto, taj Neko je bio idealna kombinacija Lorda Henrija (Slika Dorijana Greja), Grigorija Melehova (Tihi Don), Andzeja (Potop) i nezaobilaznog gospodina Darsija (Gordost i predrasuda - pa šta što je Džejn Ostin, i ja mu dodjem neko žensko). Daklem, upućenima je jasno da je Neko morao biti Muškarac nad Muškarcima, alfa male ili kako biste ga vi već nazvali... ja sam ga zvala Neko... i u svoj svojoj ludosti istrajavala, usudjujem se da kažem, godinama...

Da moja neverovatna ludost ne bi ostala nepodržana konkretnim delovanjem, odnosno da bismo se sa strateškog spustili na operativan nivo neophodno je bilo kreirati "tools and instruments" iliti specifičnu psihičku lupu za pronalaženje tog "bisera" u moru prosečnih muškaraca. I onda je Lilith sela i zdumala igru...

Cela je taktika razradjena na bazi uverenja da Neko da bi bio Muškarac nad Muškarcima mora imati izuzetno razvijenu snagu volje i odredjen stepen čvrstine (ličnosti, naravno...sram vas bilo). Te sam u skladu sa tom postavkom osmislila i tu suludu igru... ne bih sada da ulazim u detalje (a sve iz straha da se ne daj Bože neko ne pronadje ako mi se ikada na putu našao i bio podvrgnut testiranju) - suština je bila u hirovima. Zanimalo me koje su granice trpljenja i koliko će mi neko ići niz dlaku... do kojeg će stepena ispunjavati moje najdrskije želje iz nesposobnosti da se odupre (da ne grešim dušu, ima ih koji su to radili iz drugih motiva, sa poprilično jakim snagama volje ali to nisu bili testovi i to je dolazilo kasnije)... I umesto očekivanog rezultata/nagrade svaki koji bi ispunio hir - padao bi na testu i nikada se ne bi kvalifikovao do sledećeg kruga.

Jasno je iz do sada napisanog da mi ljudskost i iskrenost nisu bili jača strana u tim situacijama. A takodje je, verujem, jasno ni da nije bilo mnogo uspeha... odnosno da su, bez izuzetka, svi testirani padali na testu...neki brže, neki sporije...

Već neko vreme to ne radim... iz više razloga... prvo, i ja sam malo odrasla u medjuvremenu i shvatila da je to paaaaaaaaa... najblaže rečeno, ne baš humano... drugo, utvrdila sam da dovodi do povećanog osećaja frustracije zbog nepostojanja osobe koja bi prošla test i dobila zvanje Neko... i onda dolazimo do trećeg i najgoreg a to je pristajanje na kompromise  (čuveno Platonovo  "drugo najbolje" ) izmedju stvarno željenog i realno dostupnog.

Sinoć sam posle duuuuuugo vremena ponovo zaigrala igru... ne znam šta mi je to trebalo... (Mazza će sada verovatno da se naroguši na mene... )... možda sam htela po navici već da pobegnem pa sam tražila izgovor... možda sam bila destruktivno (i autodestruktivno, prim.aut) raspoložena, možda sam htela da dodam još jedan kriterijum, da se uverim, potvrdim, oborim, ne znam koji mi je bio i ne znam šta sam htela...

U svakom slučaju...sinoć sam ponovo zaigrala svoju igru... sa Njim.

Sačekala trenutak. Ubacila htenje. Zastala u pola koraka.

Zastao i on.

Pogledao me neprozirnim pogledom, malo arogantno... uhvatio me za ruku i povukao izbacujući jedno kratko "Ne dolazi u obzir!"... hmmmmm, obećava (probudilo se zlo u meni, nema pomoći), pomislila sam.... uključila sve senzore i instrumente na max... "Šta ti pada na pamet!?", nasmejao se ne popuštajući... već u panici upotrebih i ono poslednje, najniže, ucenjivačko (da, znam i stidim se i neću nikada više...verovatno)...otići ću, rekoh.

Zastao je. Pogledao me. Pustio mi ruku. "Idi... a ako i kada odrasteš i unormališ se... možeš da se vratiš..."

Bez teksta. Bez reakcije. Bez odlaženja. Vraćanja. Smrznuta. Zatečena.

Prišao je i uronio mi u oči. "Ne!", ponovio je meko i tiho... pre no što je spustio usne na moje...