Kao davni greh,

uvek mi se ista javljas.

Odzvanja ti smeh,

cipele u prozor stavljas.

I vecno sanjas,

svetom putujes bez putovanja

a Badnje vece dolazi.

Mogla si mi bas

i reci neke reci nagle.

Oci su mi, znas,

pune one iste magle.

Al' suprotnost susta,

sad u meni tuga koren pusta

a Badnje vece prolazi.

Ne, nije svako vece Badnje,

al' ovo danas, sasvim slucajno -

Badnje je.

Morala sam i ja da dam neki diprinos.

Nije moja pesma, to ustalom znate, al' je prikladna, ako zanemarimo pateticni ton u njoj.

U ovoj euforiji grljenja i ljubljenja koja je pocela jos od Svetog Nikole, a trajace, bogami, jos nekih dvadesetak dana, zakljucno sa skolskom slavom, neki ce da puknu pre toga, i da naprave zid od pleksiglasa, resih i ja malo da se ljubim. Palo mi je napramet da i ja stavim taj zid, od onog zelenog rebrastog, koji je bio kod babe u dvoristu, i predstavljao zastitu ispred "dedine sobe". Sa ugradjenim skenerom, i memorisanim zenicama nekih dragih ljudi, koji ce moci, odnosno, u kojima cu ja moci da uzivam. Euforija spoljnog sveta se reflektuje i na nas same, pa se moje misli totalno uzvitlaju, zaborave i konac i konopac, i alfu i omegu, i ostanu upetljane kao ove novogodisnje sijalice koje sam jedva raspetljala kad sam ih stavljala na jelku. Nasluti se samo sredina, koja me rastapa...i da...ljubicu se bez pleksiglasa - sav je rasprodat.

Ziveli.