Marko Vidojković

14.1.2010, 15:41

Pročitala za sad romane ''Ples sitnih demona'', ''Đavo je moj drug'' i zbirku priča ''Bog ti pomog'o''. Planiram da pročitam i sve ostalo. Zaista mi se sviđa kako piše. Čovek je hrabar, pametan, urban, gradski lik. Jeste, u njegovim knjigama ima psovki, uličnog rečnika, eksplicitnih opisa pijančenja, seksa, nasilja... ali ništa gore nego ono sa čime se svakodnevno susrećemo, na televiziji, na ulici, pa čak i u sopstvenoj kući. Piše ironično, sirovo i drsko, ali iznad svega realno, iskreno, bez lažnog morala, bez tabu tema i stvari naziva pravim imenom.

 

 

Možda mi se najviše svidelo to što sam se pronašla u nekim slikama tih tužnih devedesetih, kada sam i ja imala godina otprilike isto koliko i Marko Vidojković.

U stvari, on je generacija ispred mene i ono što mi je ostalo u sećanju jeste baš jedan pasus na tu temu:


«U pitanju je bilo '76 godište i još te davne 1991. se videlo da je ta generacija potpuno promašena. Bili su nekako mutavi i bezlični i da ih sve pobiješ jednog dana, ostatak sveta ne bi primetio nikakav nedostatak...»

 

 

Završio je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Počeo je sa pisanjem 1998. godine, i mnoge njegove kratke priče bile su objavljene u časopisima Duga, Treći trg, Ekspres i Blic njuz. Godine 2001. je izdao svoj prvi roman „Ples sitnih demona“ u kome opisuje odrastanje šesnaestogodišnjeg pankera. Iste godine je izdao i nastavak romana pod nazivom „Đavo je moj drug“, oba za izdavačku kuću Narodna knjiga.

Proslavio se romanom „Kandže“ (2004). Zatim sledi roman „Sve crvenkape su iste“ 2006. godine. A najnoviji je izdat 2009. godine pod nazivom «Hoću da mi se nešto lepo desi odmah» za Samizdat b92.
objavila LILY kategorija:
(3)Utisci: | šalji dalje

Stotka

11.11.2009, 12:52
   Nekako poslednjih godina vešto izbegavam da čitam naše pisce i spisateljice. Imala sam tu ''nesreću'' da naletim na nekoliko knjiga koje su uspele da u mojoj glavi naprave predrasude o savremenoj domaćoj književnosti. U stvari, kad malo bolje razmislim, ne bi se to moglo nazvati ni književnošću. U prvom redu tu je Isidora, kojoj se čudom ne mogu načuditi kakve gluposti piše. Zatim Jasmina Ana, nekada redovan gost 'tokšou' emisija po raznim kvazi televizijama, prosto sam morala da pročitam nešto njeno, kad se već toliko eksponira. I uopšte se nisam oduševila. Vesna Radusinović, čije sam knjige, sećam se, čitala pre par godina. Ali se uopšte ne mogu setiti o čemu se u njima radilo. Toliko su me ostavile ravnodušnom, da ne mogu čak ni da kažem da su loše.

I tako da mi se dalje nije ni čitalo. Možda ima dobrih, ali su utonuli u sivilo ovih drugih, pa ne može čovek da ih uoči.

A onda naletim na Anabelu Basalo. Ponovo. I zaista ne mogu reći ništa loše o njenom pisanju. To što se ona medijski eksponira tako kako se eksponira, sasvim je druga stvar, ali ako to pomaže prodaji njenih knjiga – svaka joj čast. Dakle, žena je pisac (spisatljica, kako god) u pravom smislu te reči, bar po meni.


U njenom romanu ''Stotka'' radi se o advokatu Ljubomiru Antonovu koji je branio mnoge klijente optužene zbog najtežih zločina, bio je ''sirovina'', cicija i ženskaroš. Priča počinje njegovom iznenadnom smrti. Smrt, ali i novi početak za čuvenog beogradskog advokata, koji se reinkarnira, ni manje ni više, nego kao novčanica od sto evra, i to falsifikovana.

I tek tad počinje priča. Prelazak stotke iz ruke u ruku, stotke koja sve vidi, čuje i oseti šta se oko nje dešava, ali nije u stanju da reaguje i na bilo koji način utiče na svoju sudbinu. Romanom dominira  plejada likova, raznih karakternih osobina, starosne dobi, pola, obrazovanja, i različitog odnosa prema novcu. Za neke, sto evra je običan papir, koji može i da se izgubi a da se ne primeti, dok je za druge on sve, vrednost koja se čuva i ne daje olako iz ruku.

Anabela Basalo se bavi životima, grehom i porocima obogaljenih kreatura sa margine, ličnostima pomerenog i banalizovanog sistema vrednosti, ljudima iz , «visokog društva» i «običnim» svetom. Njene sočne rečenice same su po sebi provokacija i izazov... Napokon, zar slika izgužvane novčanice od sto evra u rukama mlade i zgodne studentkinje iz provincije izgubljene u velikom gradu, ostavljene na milost i nemilost vukovima sa asfalta, sama po sebi nije dovoljan izazov da do kraja pročitate ovu sagrešujuću ispovest - ljupkog, šarenog komadića papira?
objavila LILY kategorija:
(6)Utisci: | šalji dalje

Mobilni telefon

26.8.2009, 19:44
- Zapravo uopšte nismo homo sapiensi. Naše jezgro je ludilo. Temeljno uputstvo je ubijanje. Ono što Darvin kao fin gospodin nije mogao reći jeste da smo zemljom zavladali ne zato što smo najpametniji ili najveštiji već najluđi i najubojitije zveri u džungli.

- Odbijam da poverujem u to da smo izvorno bili ludaci i ubice. A Partenon? Mikelanđelov David? Ploča na Mesecu na kojoj piše 'dolazimo u miru u ime celog čovečanstva'?

- Na toj ploči nalazi se i ime Ričarda Niksona koji nikako nije miroljubac. Nije mi namera da podignem optužnicu protiv ljudskog roda. Kad bih to želeo ukazao bih vam na činjenicu da na svakog Mikelanđela dozazi jedan Markiz de Sad, na svakog Gandija jedan Ajhman, na svakog Martina Lutera Kinga jedan Osama bin Laden. Recimo to ovako: ljudi su zavladali našom planetom zahvaljujući dvema bitnim obeležjima. Prvo je inteligencija. A drugo bezuslovna spremnost ubiti sve što im se nađe na putu. Na kraju je prevagnula inteligencija i razum ovladao najluđim ljudskim nagonima. I to je bio deo opstanka.

(odlomak iz romana Mobilni telefon, Stivena Kinga)

Automobili, bela tehnika, kućni ljubimci, mehaničko majmunče-dobošar i druge (naizgled) bezopasne stvari iz naše okoline u pričama i romanima Stivena Kinga su postajali instrumenti masovnog uništenja. Na red za demonizovanje došao je i mobilni telefon. Zbog svoje rasprostranjenosti (preko tri milijarde korisnika – približno polovina ukupne svetske populacije) ova korisna i umnogome nezamenjiva spravica nametnula se kao idealan izbor za sledećeg „negativca“.
U pripovesti koja sa akcijom kreće praktično od prve stranice i održava nemilosrdni ritam sve do kraja, najnoviji Armagedon je iniciran telefonskim pozivom, što mnogobrojne korisnike mobilne telefonije pretvara u podivljale ludake s nezajažljivim apetitom za uništenje. Kroz sve svetske mreže rasprostire se Impuls. Milioni ljudi umiru odmah. Drugi bez ikakvih ljudskih osobina jurcaju naokolo žedni krvi. Ljudima se brišu sva civilizacijska sećanja, ostavljajući samo ono što je bilo još pre nego što smo izmileli iz pećina: agresiju. Apokalipsa je stigla i tinejdžeri koji su do malopre ćaskali besmislice sa svojim prijateljima sada skaču jedni drugima za vrat, otkidajući poveće komade mesa. Njihova ljudskost u potpunosti je izbrisana i oni postepeno počinju da dele kolektivnu svest, a jedini cilj im je da unište ili preobrate sve koji nisu kao oni. Ubistva i samoubistva ređaju se u frenetičnom nizu, a autor nimalo ne škrtari na prizorima krvoprolića.
King je napisao čitko i zabavno štivo, koje drži pažnju čitaoca od prvog do poslednjeg pasusa. Posle ove knjige ćete se poprilično snebivati da nazovete bilo koga svojim mobilnim telefonom...
objavila LILY kategorija:
(3)Utisci: | šalji dalje

Bekstvo

18.7.2009, 19:54
«Htela si da znaš kako je. Sada znaš. Inače bi se celog života pitala šta si propustila.»

«Možda si sve samo pogoršao. Od sad ću celog života znati šta propuštam!»

Romeo je seksepilan, Romeo je muškarac zbog kog možeš da se razboliš. Romeo ima harizmu. Romeo je sve u meni uzburkao. Moje telo pripada njemu, moja ljubav pripada njemu, sve u meni čezne za njim, za pretapanjem, za sjedinjavanjem, želim da zauvek ostanemo zajedno. To je najstarija pesmica svetu, najstarija priča, to je mehur od sapunice, fatamorgana, ali slatko je, tako slatko, slađe od smokava, slađe od mamine torte od čokolade...

Roman «Bekstvo» Helen van Rojen predstavlja pripovest o tridesetšestogodišnjoj junakinji Juliji de Hrot. Na prvi pogled ništa joj ne nedostaje, ali stvarnost je drugačija – njen brak je bez strasti, a porodičan život i jaram domaćinstva je guše. Ona beži u nepoznatom pravcu ne znajući ni kuda ide ni šta će joj se dogoditi, ali jednostavno mora da pobegne iz svog monotonog, programiranog života jedne domaćice, jedne supruge, jedne majke. Željna avanture i promena, ova junakinja kreće u potragu za pravim muškarcem – potragu koja će je odvesti u Portugaliju u zagrljaj junaka koji nosi ime Romeo. Kada Julija upozna neodoljivog Romea, otkriva šta je celog života propustila, koliko u srcu toliko u krevetu...


Knjiga koju vredi pročitati, koja izaziva gomilu prijatnih i neprijatnih osećanja... Nisam skoro čitala knjigu u jednom dahu kao što je to bio slučaj sa ovom... Smelo i slobodno... Crni humor koji volim... Realna priča, koja se dešava svakoj ženi... Ova knjiga je jednostavno od onih knjiga koja na kraju i posle zatvorene poslednje stranice, tera čitaoca da se zapita da li je bekstvo donelo odgovore na pitanja glavne junakinje, da li su se njeni postupci ispravni i koliko se sve to isplatilo.

Za mene lično Julija je heroj i glasnogovornik svih domaćica i udatih žena! Potreba jedne nezadovoljne žene za izbavljenjem iz učmalosti i monotonije života, za potvrdom svojih vrednosti, za avanturom! Nešto sa čime mnoge žive ali se ne usuđuju da rizikuju. Nešto što je Helen van Rojen opisala savršeno adekvatnim i smelim jezikom.
Bekstvo...ali pravo.
objavila LILY kategorija:
(0)Utisci: | šalji dalje

Intimne avanture jedne londonske prostitutke

18.6.2009, 15:14
Intimne avanture jedne londonske prostitutke su u nekim delovima šokantne, često duhovite, ali uvek podstiču na razmišljanje. To je priča o Mol Flanders 21. veka, koja nam rasvetljava ono što se dešava iza kulisa trgovine seksom na visokom nivou i predstavlja uvid u tajni život jedne izvanredne, pa ipak obične žene.


Od leta 2003. do jeseni 2004. godine Bel je na internetu vodila iskren, zabavan i nagrađivan dnevnik, svakodnevno opisujući svoje avanture, kako one na poslu, tako i ostale. Priznavala je svoje pobede i poraze u industriji zabave i do detalja opisala svoj poslovni život. Sada je u svojim Intimnim avanturama Bel proširila te dnevničke zapise, otkrivši (između ostalog) i kako je postala zaposlena devojka, kakav je osećaj raditi to za novac – i zašto to ne može nikome da preporuči – te gde mogu da se kupe najbolje gaćice za ovaj posao.

Dobre devojke to ne rade
loše devojke to rade
a najbolje devojke - to rade za novac!

izvor: Laguna


Fantastična knjiga, preporučujem svima... može da se nauči svašta nešto novo... razbija tabue u svakom slučaju :D
objavila LILY kategorija:
(1)Utisci: | šalji dalje

Kad je Niče plakao

12.10.2008, 12:37
Neodoljiva mešavina činjenica i fikcije, drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča devetnaestog veka, uoči rođenja psihoanalize.

Knjiga "Kad je Niče plakao"  s podnaslovom - ''roman o opsesiji,'' dr Irvina D. Jaloma, profesora psihijatrije na univerzitetu Stanford, roman je o nastanku i izazovima psihoanalize u kojoj se susreću istorijski likovi Jozefa Brojera, Sigmunda Frojda, Pola Rea, Lu Salome i Fridriha Ničea.

Jalom je izgradio složenu priču sa mnogim krakovima koja započinje zahtevom Lu Salome, Ničeoove neprežaljene dragane, doktoru Brojeru da se pozabavi izlečenjem čoveka od koga zavisi budućnost nemačke i svetske filozofije. Sklopivši dogovor sa Lu Salome da Niče o njihovom dogovoru neće znati ništa, dr Bojer upoznaje autora "Volje za moć" i započinje sa dijagnostikovanjem Ničeoove bolesti.

Naravno, Fridrih Niče i Jozef Bojer se nikada uistinu nisu sreli, ali zaista su se dogodile istorijske činjenice u vezi sa glavnim akterima romana, ali ne tako kako ih je Jalom prikazao u knjizi. U svakom slučaju, vredi pročitati.

objavila LILY kategorija:
(6)Utisci: | šalji dalje

Opasna želja

25.9.2008, 22:00
Poslednjih meseci, a možda i godina, čitala sam isključivo savremenu literaturu. Trilere, ljubavne, sf ili horor romane u kojima se radnja dešava u ovom veku. Jednostavno, više su mi se sviđali junaci koji imaju mobilne telefone, koriste računare, putuju avionima... Šta da kažem – volim tehnologiju i sve što ona nudi.
Ali pre par dana sam nešto bila u frci, žurila sam, te nisam imala dovoljno vremena za biblioteku. Obično u njoj zaglavim duže od pola sata, birajući sebi nešto za čitanje, da mi se ne dogodi da stignem kući sa ''pogrešnom'' knjigom. No, tad sam žurila i dograbila sam prvo što mi je palo pod ruku sa nekim iole zanimljivim naslovom i odgovarajućim izdavačem. (Btw, izdavač mi je takođe jedan od pokazatelja kakva je knjiga, mada često ume da zavede).
I tako ja stignem kući, kad u ruci mi «Opasna želja» Amande Kvik. Na koricama piše:»Tražila je plemenitog viteza, a dobila čoveka kojeg su zvali Pakleni gonič...». Ups. Nema ovde mobilnih telefona i 'besnih' automobila. Ovde može da bude samo mačeva, oklopa i 'besnih' konja. No – šta je – tu je – počnem da je čitam...
I knjiga je odlična. Ne mogu raći fantastična, jer ipak nije to moj žanr, ali ipak veoma, veoma dobra. Uživala sam, za promenu, čitajući o plemenitim i hrabrim vitezovima; o časnim, nevinim gospama; o plemenitim muškarcima koji svojim životom (i mačem) brane ugled svoje dame; o pismima koja nedeljama putuju na svoje odredište; o ženama koje godinama čekaju da se njihov dragi vrati iz rata; o ljudima koji odu u smrt, jer se voljena udala za drugog... i sve tako nešto... Smejala sam se i plakala čitajući...


''«Malo je verovatno da je gospa još uvek devica» rekao je Terston. «Ali kako stvari stoje, ja sam siguran da ćeš moći da pređeš preko toga.»
Geret je ravnodušno pogledao svog oca. Na vest da se njegova buduća nevesta obeščastila sa drugim čovekom nije otvoreno reagovao, samo je prstima stegao pehar sa vinom.
«Kažete da je naslednica? Ona upravlja imanjem?»
«Da.»
«U tom slučaju biće dobra žena.»''

''«Samo još jedna stvar, pre nego što odete.» rekao je mirno Geret.
«Da?» zastao je Nikolas. «Kakva stvar?»
«Reč je o Klerinoj poseti vašem zamku pre mesec dana.»
«A šta s tim?»
«Dobro su mi poznate prave okolnosti njenog boravka tamo. Znam da ste je držali protiv njene volje.»
«To je bila samo prijateljska poseta.»
«Što se mene tiče, to je bila otmica. I bez sumnje moraćemo da svedemo račune.»
«Pobogu, čoveče! Ne mislite valjda reći da nameravate da me izazovete na dvoboj zbog te posete?»
«Ne danas, ali doći će vreme kada ćemo vi i ja razrešiti tu stvar. Ne možete očekivati da ću poverovati da ste oteli Kler, držali je četiri dana i niste je ni takli.»
«Još uvek ne znate mnogo o Kler, Gerete!» nasmejao se Nikolas.

 Pobegla je od Nikolasa te noći pošto ga je podsticala da pije do besvesti. Onda je pojurila uz stepenice u sobu i zaključala se unutra. Provela je tamo naredna tri dana ne obazirući se na Nikolasov bes, njegove pretnje i lupanje na vrata. Uspela je da se izbavi jednog popodneva kada je Nikolas, frustiriran što nije uspeo da ubedi Kler da se uda za njega, otišao u lov.
Palo joj je na pamet da bi teško pobegla da je njen otmičar bio Pakleni gonič. Geret je tog jutra izgledao krupniji no pre. Strahovita snaga koja je iz njega izbiljala bila je praćena inteligencijom i odlučnošću. Imao je na sebi sivi plašt preko tunike koja beše crna kao ugalj. Iako tog jutra nije imao oklop, njegov mač, 'Prozor pakla' mu je visio o boku, u koricama. U kristalnoj dršci mača ogledale  su se njegove oči...»


Kao promena – dobra knjiga.
objavila LILY kategorija:
(2)Utisci: | šalji dalje

Virtuelna kurva

29.8.2008, 19:25

Ako mi ikada u životu bude nedostajalo dva sata vremena za bilo šta, smatraću da sam ih protraćila upravo danas i to na čitanje ove knjige. Već par puta sam pokušala da čitam Isidoru Bjelicu, nekoliko puta i pročitala knjigu do kraja, i svaki put rekla sebi – e, nećeš više. Ali eto... Od par ljudi (čitaj žena) sam čula da joj je ova baš dobra, pa rekoh da ipak probam. I neću više nikad.

 


Znam ja da roman treba da bude fikcija. Otprilike devedeset i devet procenata svega što sam čitala bila je fikcija. Zaista malo sam čitala istinitih priča, biografija i autobiografija. Volim da kad čitam uđem u neki zamišljeni svet, da upoznam izmišljene i zamišljene likove i da izađem iz stvarnosti. Možda mi je zato sf jedan od omiljenih žanrova. Ali, da ne dužim priču, ovim sam samo htela da kažem da sam svesna činjenice da roman i treba da bude fikcija. No, bez obzira no to – mora, ali prosto mora, da bude uverljiv. Čak i najbljutavija romantična priča mora bar da izgleda kao da je mogla zaista da se dogodi. Likovi moraju da budu realistični i stvarni. Možda mogu da urade po koju neverovatnu stvar, ali ipak realno objašnjivu.

No, kod Isidore toga nema. Izveštačenost prosto izbija iz svakog njenog reda. Jednostavno ne mogu da zamislim ikog da se ponaša kao njena glavna junakinja. Te stvari koje se njoj dešavaju, prosto ne mogu da se dese. I ne samo u ovoj, nego u bilo kojoj njenoj knjizi (a čitala sam nekih pet-šest). Svaka joj čast na njenoj ekstravaganciji, nekonformizmu i savremenom shvatanju, ali ja njene knjige čitati više neću. Ako postoji ijedna osobina koju kod ljudi ne mogu da podnesem to je onda egocentričnost i umišljenost, a njene knjige prosto odišu tim.

 

objavila LILY kategorija:
(9)Utisci: | šalji dalje

Kralj Pariza

5.8.2008, 10:52
Gaj Endor  -  Kralj  Pariza



Veoma uzbudljivo i duhovito pisana biografija Aleksandra Dime Oca, "jednog od onih ljudi", kako kaže sam pisac, "koji prožive deset života dok se mi ostali s mukom probijamo kroz jedan jedini". Opisavši mnoštvo dobrih i rđavih ličnosti, ispričavši stotinu nezaboravnih anegdota, pustolovina i ljubavi Dime Oca i Sina i spojivši sve to u jednu celinu pričom o fatalnom sukobu Dime Oca i Sina, Gaj Endor nikada ne izneverava istinu o Aleksandru Dimi i kada opisuje ne ono što se stvarno dogodilo, već ono što se moglo dogoditi: "to je roman koji nije zasnovan samo na istraživanju, već ga daleko premašuje".
objavila LILY kategorija:
(0)Utisci: | šalji dalje

Ubij me nežno

28.7.2008, 10:10

I tako ja rešila da pređem na trilere. Dosta mi je romantike. Previše romantike nije zdravo ;) I naletim na ovo...

 

Elis Loudon je mlada žena koja ima od života sve što se poželeti može: bliske prijatelje, dečka kog voli, uspešnu karijeru. Jednog dana se susreće sa nepoznatim mladim čovekom, naglo i trenutno se odriče svoje sigurnosti i postoji samo za tu strasnu vezu. On je Adam Telis, proslavljen alpinista, heroj nedavne katastrofalne ekspedicije na Himalaje. Dok Elis upoznaje njegovu složenu i tešku prošlost, ulazi u svet rizika i avanture, a njena početna radoznalost se pretvara u opsesiju koja preti svemu: njenom braku, sigurnosti, zdravom razumu i konačno, životu.

«- Da li si ti sigurna da znaš šta radiš, Elis?

- Ne, ali nije važno.

- Šta ti to znači?

- To, da nije važno. Vidi, Klajv, ja sam se do ludila zaljubila u njega. Da li si ikad osetio takvu želju da...?

- Ne.

- To je kao zemljotres.

- Zasmejavaš me koristeći te izraze. Ti koristiš reči kao 'poverenje' i 'odgovornost'. A sada izgovaraš ono što samo muškarci govore, kao 'desilo se' ili 'to je kao zemljotres'.

- Pa šta hoćeš da kažem?

Klajv me je gledao sa kliničkim interesovanjem. – Kako ste se upoznali?

- Videli smo se na ulici.

- I to je to?

- Da.

- Ugledali ste se i uskočili u krevet?

- Da.

- To je samo požuda, Elis. Ne možeš da odbaciš ceo svoj život zbog požude.

- Jebi se, Klajv. – Izgleda da je prihvatio to kao razuman odgovor. Nastavila sam. – On mi je sve. Uradila bih sve za njega. To je kao opčinjenost.

- I ti zoveš sebe naučnikom.

- Ja jesam naučnik.

- Zašto izgledaš kao da ćeš da se rasplačeš?

Nasmejala sam se. – Srećna sam.

- Nisi ti srećna, – rekao je – ti si sluđena.»

 


P.S. – krajnje je vreme da počnem da čitam didaktiku, tu neću ni kao slučajno naleteti na lude i zaljubljene žene, na muškarce sa mračnom prošlošću, na bolesnu ljubav i opsesiju... nego ću se baviti lepim i korisnim didaktičkim principima, disputom i sličnim zanimljivostima :)))


objavila LILY kategorija:
(5)Utisci: | šalji dalje

Perece za doručak

21.7.2008, 14:46

Još samo ova jedna i smiriću se, majke mi ;)

 

Romantična komedija, s tim da je ovog puta ispričana iz ugla jednom muškarca, što je dobrodošla promena. Sad shvatam da i muškarci imaju srce i dušu i da znaju da vole ;)

 

U romanu «Perece za doručak» koji je napisao Nil Rouz, govori se o momku Jevreju, koji se zaljubi u devojku katoličke vere. Radnja se dešava u savremeno doba, ali ipak, njegova porodica je tradicionalistički nastrojena i oni ne odobravaju ovu vezu. Prisiljen je da bira između ljubavi prema devojci i odanosti prema porodici. Iskreno – još je nisam pročitala do kraja, ali pretpostavljam da će da bude happy-end. Za sad – dva odlomka:

«- Ovaj... stvarno ne znam kako ovo da kažem... vidiš ovaj... ovo ne može da se ulepša... Znaš... zaista sam uživao u svakom trenutku koji smo proveli zajedno. Mislim da si čarobna.
Brzo je shvatala. – Ali?
- Ali mislim da ne treba da se viđamo neko vreme.
- Da se ne viđamo? Hoćeš da kažeš da me ostavljaš?
Zastideo sam se. – To je prilično grub izraz.
- Grub ali tačan?
- Pa... da.
- Ostavljaš me?
- Nije to baš tako.
- A kako je onda? Zajednička odluka da se raziđemo? Ne sećam se da sam se saglasila s tim. Vreme da se razmisli kako da unapredimo našu vezu? Nekako nisam sigurna da je reč o tome. Shvatili smo sa toplinom da nam je bilo lepo, ali da naša veza nije ono što ijedno od nas želi? Ne. Odjednom uopšte ne osećam ni malo topline.
Skljokao sam se u stolici, svestan da je sada bolje ne reći ništa.
- Zar mi nisi rekao da me voliš?
Šta sam mogao da odgovorim? Samo sam sedeo, nemo. Nastala je duga tišina. Gledala je kroz prozor.
- Mnogo sam razmišljala o onom što si rekao pre neki dan. – reče ona odjednom. – I shvatila sam da nam mnogo štošta ide u prilog. Odnosno išlo je, do pre deset minuta.
- Pa i ja sam razmišljao i nisam siguran da je pred nama prava budućnost.
Ponovo je usledila tišina. Zamišljeno je mešala kafu.
- Je li to zato što nisam Jevrejka?
- Da, delom jeste.
- Kolikim delom?
- Velikim delom.
- I to ti je važnije? Nekakva religija u koju jedva da veruješ i koja te stalno nervira važnija ti je od stvarne šanse za dobru vezu sa mnom?
 Nije bila neskromna. Oboje smo osećali da među nama postoji nešto posebno.
- Šta sam ja bila? Nekakav eksperiment? Pokazao si svojim ortacima da možeš da krešeš Šiksu a onda si je oterao kad je postala teret?
- Nije tako. Zaista sam se zaljubio u tebe...
- Zaljubio??? Kad me toliko voliš, zašto me ostavljaš do đavola??? Ne mogu da verujem da mi ovo radiš.
Obukao sam kaput i rekao joj kako ni za šta na svetu ne želim da je povredim, ali da je ovako najbolje.
- Za koga najbolje? Ako me voliš i ako ja tebe volim, kako raskid može da bude najbolji?
Podigao sam pogled ka tavanici prikupljajući snagu. Vrata, udaljena tri metra izgledala su kilometrima daleko. – Prosto mislim da ne mogu. Molim te, pokušaj da shvatiš. Ali... ali... prosto mislim da ne bih mogao da izdržim. Sve to. Tako mi je žao. Ja samo...
Nisam mogao da nađem prave reči kojima bih dovršio rečenicu, pa sam otišao i ostavio je. I ranije sam raskidao sa devojkama, ali nikad se nisam ovako osećao. 'Ako me voliš i ako ja tebe volim, kako raskid može da bude najbolji?' pitala je. Uzdahnuo sam osećajući laku mučninu. Ali noge su me nosile dalje od nje sve dok nisam ušao u voz...»




«Ne znam zašto ovo pišem, ali, s druge strane, ne razumem sasvim ni šta se dogodilo sinoć.

Uzela sam slobodan dan jer se osećam užasno, ali ne bih mogla da podnesem razgovor sa tobom lice u lice, pa sam posle mnogo godina uzela olovku i sve napisala.

Žao mi je ako sam prema tebi sinoć bila grozna, ali ono što si rekao toliko me je prenerazilo da nisam znala kako da reagujem. Kao što sam ti rekla, mislila sam da ono što imamo postaje izuzetno važno. Ti si divan momak, zabavan, inteligentan i pažljiv. Činio si da se osećam posebnom. Nikada se pre nisam tako osećala sa nekim muškarcem. Zaista sam tako mislila kad sam ti rekla da sam se zaljubila u tebe.

A onda si otišao iz mog života, ne zbog nečega što sam rekla ili učinila, nego zbog onoga što sam. Tačnije rečeno, zbog nečega što nisam. Ne mogu da izmenim činjenicu da nisam Jevrejka. Volela bih da mogu. Provela sam prošlu noć i ceo današnji dan želeći nekog rođaka za kog ne znam i koji bi me odjednom učinio Jevrejkom.

Besna sam na tebe. Besna sam što si popustio pred svojim roditeljima i besna sam što misliš da ti je vera za koju si mi uvek govorio da te ne zanima važnija od onoga što smo imali. Što više miuslim o tome, postaje mi sve usranije. A onda se setim svih zabavnih sati, kad smo ležali zajedno u krevetu, moja glava na tvojim grudima i znam svim srcem da si načinio užasnu grašku.

Ne znam šta još da ti kažem. Strašno mi nedostaješ, ali ti si takva kukavica.»

objavila LILY kategorija:
(2)Utisci: | šalji dalje

Prada čizmice...

16.7.2008, 13:57

«On mi čak nije bio ni dečko. Samo smo imali sjajan seks i to dosta seksa. Dešavalo se u Milanu i Parizu gde smo se okupljali sa ostatkom međunarodnog modnog sveta, dva puta godišnje i odakle smo izveštavali sa modnih revija najvećih dizajnera. U svakoj prestonici mode uskočili bismo u krevet i tucali se kao životinje.

Osim tih nekoliko ludih nedelja u proleće i jesen, nismo se viđali i nismo imali kontakta osim nekoliko šifrovanih i-mejlova.

Kao što rekoh, to nije bila veza, već jednostavno seks. Nezaboravno dobar seks, moram da napomenem. Seks od koga mi se zavrti u glavi i zbog koga se smešim dva dana, ali ništa više od toga. Samo seks.

To ne znači da mi se nije dopadao. On je divan kao bog ljubavi sa planete Targ, odnosno sa planete zvane Sidnej. Bio je sladak, duhovit i fin. Sa neobično velikim penisom. Za neke devojke bio bi princ na belom konju, to je sigurno, ali naš odnos je definitivno bio zasnovan samo na seksu. Ponekad je bolje da se od početka prihvate ograničenja neke veze. To sam rekla sebi kada sam ga upoznala i držim se toga. Tako čovek ima manje šanse da se razočara. Postojalo je tako mnogo razloga zbog kojih ozbiljna veza sa njim ne bi uspela...»

Maggie Alderson - Prada čizmice i ostale krpice - izdavač Editor

Romantična komedija.

U tako nekom bljak raspoloženju sam. Čim čitam ovakve knjige. Uf. Sa happy-endom :)

Ukratko - glavna junakinja je modna stilistkinja koja radi u veoma popularnom Londonskom ženskom časopisu. Putuje svuda po svetu, od revije do revije. Na tim putovanjima ona upoznaje fotografa iz Australije, i oni se upuštaju u avanturu. Sreću se nekoliko puta godišnje, na raznim revijama i uživaju jedno u drugom. Fantastičan sex, bez ikakvih daljih obaveza. Zar ima išta bolje? ;)
Ali...
uvek ima neko ali... :)))

Ko želi neka pročita, smeh zagarantovan :D



objavila LILY kategorija:
(7)Utisci: | šalji dalje

U trendu ;)

20.6.2008, 15:14

A ovo je nešto što nisam čitala... još... možda bih trebala... a možda i ne samo ja ;)

objavila LILY kategorija:
(0)Utisci: | šalji dalje

Moj čudesan razvod

12.6.2008, 18:13

,,Jedan od najzabavnijih primera iz komercijalne književnosti... britak humor, vešto vođen zaplet, vedra atmosfera – u kojoj su tesno isprepletane ironija i iskrena osećanja – čine ovo delo štivom u kome se uživa.“ 


Džeki Bol zna da je sreću teško naći, pa kada Den Luis udžogira u njen život u svom tesnom šortsu i sa seksipilnom osmehom, ona odlučuje da ga zgrabi i zadrži. Međutim, nešto ipak baca tamnu senku na njenu sreću – njen prvi muž Henri.

Džeki vidi svoj brak kao noćnu moru, pa angažuje advokata da bi se razvela i nastavlja sa svojim životom. Medjutim, Henri je rešen da izravna neke stare račune, pa kada na svom pragu zatekne zahtev za razvod, odluči da to iskoristi. Ne radi se o tome da je još uvek zaljubljen u Džeki, ali ona ga je ostavila bez ikakvog obrazloženja i on sada želi da sazna zašto...

,,Daulingova  ima istančan smisao za laku žensku književnost nabijenu emocijama. Neverovatno zabavno.“                                     



izvor - Evro-giunti - izdavačka kuća iz Beograda
objavila LILY kategorija:
(4)Utisci: | šalji dalje

Sutra ujutro, bude li sve u redu

13.5.2008, 17:12
Sutra ujutro, bude li sve u redu prvi je roman francuske autorke Sesil Krig. Junakinja ove urnebesne, vesele priče, je Garans, tipična emancipovana mlada žena u potrazi za muškarcem svog života. Kroz svoje ljubavne muke Garans vas vodi sa mnogo duha, a podršku joj daju četiri verne drugarice i najbolji prijatelj, homoseksualac Artur.

Je li Edgar zaista onaj pravi? Da li ljubav podrazumeva žrtve i poneko poniženje? Neumorna Garans upotrebiće bujnu maštu i sve svoje sposobnosti ne bi li zadržala čoveka svog života. A kad pomisli da je „idealnog muškarca“ zauvek izgubila, shvatiće da je tu, sasvim blizu, neko drugi… Pa, nije uvek sve onako kao što na prvi pogled izgleda!

Slično svima poznatom Dnevniku Bridžit Džouns i Sofi Kinselinoj ''Kupoholičarki...'' od koje sam pročitala sve delove...



odlomak:

"Edgar je izrazito lep. Izrazito visok. Izrazito lepo odeven. Izrazito lepo vaspitan. Izrazito obrazovan. Izrazito seksi. Veoma lepo građen. Izrazito društven. Volela bih da je nežniji, no bar je bogat. Nije izrazito bogat, samo bogat. U svakom slučaju je bogatiji od mene, što i nije neko poređenje. Iako poseduje izvestan smisao za humor, Edgar nije zabavan. Reći cu vam samo da bih više volela da je u detinjstvu sretao pajace umesto bankara, međutim njegovi roditelji su se kretali u veselim finansijskim, a ne u cirkuskim krugovima, što objašnjava sve. U svakom slučaju, smatram da Edgar ima skoro sve kvalitete koje bi žena mogla da poželi. Ukratko, na njega sam odavno čekala, što je dobro, jer je moj. Pored svih nabrojanih osobina, kod njega mi se dopada još mnogo šta. Njegove ruke, njegov osmeh, njegova puna i mesnata usta, njegova meka i uvek vlažna koža, njegova desna obrva koju podiže kad se zabavlja ili čudi, njegov dubok i senzualan glas, njegov miris, način na koji se pomera i hoda. Jednostavno, volim ga. I on voli mene - bar mi se tako čini. Vidite, Edgar retko izjavljuje ljubav. Kažem li mu: „volim te“, jedini odgovor je: „da, znam“, ili: „Slatka si“. Nikada: „i ja tebe“, što svaka zaljubljena žena želi da čuje. „da, znam“ frustrira. Ipak mu ne zameram jer mi je njegov prijatelj ispričao da je mnogo patio u ljubavi..."


objavila LILY kategorija:
(3)Utisci: | šalji dalje

Mit - Pigmalion

3.5.2008, 15:35
Pigmalion je bio veliki kiparski umetnik. Mrzeo je žene, živeo usamljeno i izbegavao brak. Jednom je napravio od blistavobele slonovače kip devojke neobične lepote. Taj kip je stajao u njegovoj radionici  kao živ. Izgledalo je kao da diše , da će se istog trenutka pokrenuti, poći i progovoriti. Umetnik se satima divio svom delu i  zavoleo taj kip koji je sam stvorio. Poklanjao mu je dragocene ogrlice i mindjuše, oblačio ga u raskošne haljine a glavu mu ukrašavao vencima od cveća.




Pigmalion je često šaputao: "O, kad bi ti bila živa i kad bi mogla progovoriti , o kako bih tad bio srećan." Ali kip je bio nem . Nastupili su praznici u čast boginje Afrodite. Pigmalion prinese boginji ljubavi na žrtvenik belo tele s pozlaćenim rogovima. On pruži ruke prema boginji i moleci je prošaputa : O, večni bogovi i ti zlatna Afrodito, dajte mi ženu onako lepu kao što je kip devojke koju sam sam izvajao.


Umetnik se vratio kući. Prišao je kipu i, o, sreće, o radosti - kip je oživeo, srce mu je kucalo, u očima je blistala živost. Tako je Pigmalionu Afrodita dala ženu lepoticu...
objavila LILY kategorija:
(1)Utisci: | šalji dalje

Galeb Džonatan Livingston

28.3.2008, 10:19

Knjiga za koju sam čula odavno, a pročitala je tek pre nekih godinu dana, kada sam je dobila na poklon od učiteljice koja mi je bila mentor na stažiranju. To je priča o Galebu Džonatanu, vrlo nezavisnoj ptici koja se usudila da se suprotstavi ostalima i da poželi nešto više od običnog preživljavanja.  Ričard Bah u ovom romanu govori o najkomlikovanijim stvarima u našim životima, o samom smislu našeg postojanja. Samo na prvi pogled priča je jednostavna. Galeb o kojem je reč je prognanik, osuđen da živi sam i daleko od jata, kažnjen samo zato što je brilijantan, perfektan i što je imao ambicija, što se drznuo da se razlikuje od ostalih u jatu, što je bio tvrdoglav i svoj. I dok su ostali galebovi bili potpuno srećni boreći se samo za hranu i leteći samo u tu svrhu da bi je pronašli, naš galeb je živeo obrnuto.


Citat - "Svi smo mi prevalili dug put dok nismo stigli ovamo. Prelazili smo iz jednog sveta u drugi, koji se nije mnogo razlikovao od pređašnjeg, zaboravljajući odmah odakle smo stigli, ne razmišljajući kuda  hrlimo, ne misleći na sutra. Znaš li koliko smo života proživeli dok nismo shvatili da nam se život ne sastoji samo od hrane, borbe i premoći u jatu? Hiljadu života, Džone, deset hiljada! Pa još stotinu života dok nismo naslutili da postoji nešto što se zove savršenstvo, a onda jos stotinu života dok nismo naučili da je svrha življenja u tome da otkrijemo to savršenstvo i da ga pokažemo drugima. Sada, naravno, vredi jednako pravilo za sve nas: biramo svoj idući svet prema onom što smo naučili u ovom. Ne naučiš li ništa, idući ti je život jednak sadašnjem, ista ograničenja i iste poteškoće koje treba nadvladati.

On raširi krila i krene prema vetru.''


Zašto je baš ova knjiga za mene posebna... zato što želim da budem kao Džonatan, da budem slobodna i svoja, da letim i živim, po svojim pravilima, a ne da se konformistički priklanjam pravilima i zakonima 'mase'. Moj život je vodoskok u vodopadu sveta!

objavila LILY kategorija:
(4)Utisci: | šalji dalje

Dvadesetčetiri sata

5.3.2008, 14:04

Da ne bude kao da čitam samo SF, evo jednog trilera - Greg Ajls - "Dvadesetčetiri sata"

Bio je to savršeno zamišljen zločin, sve dok oni nisu odbili da budu savršene žrtve...

Vil i Karen Dženings su uspešan mladi par koji živi veoma srećno. Ali kada se nađu na meti Džona Hikija, genija koji je otkrio tajnu jednog od najstarijih zločina – kidnapovanja, to će promeniti čitav njihov svet.

U dvadeset četiri sata paklenom preciznošću on pritiska porodične slabe tačke, iznuđuje otkup i nestaje bez traga i glasa ostavljajući taoca u životu, ali porodicu suviše potresenu čak i da zove policiju.

Ovo je izveo pet puta i nijednom nije bio uhvaćen. On je nezaustavljiv. Nedodirljiv.

Da li će i ovoga puta uspeti u svojoj nameri?


Porodica Dženings ima dvadeset četiri sata da uspe tamo gde drugi nisu. Dvadeset četiri sata da razvežu nerazmrsiv čvor. Dvadeset četiri sata za život ili smrt.

24 sata...

 

Dok plan kidnapera eskalira, Vil i Karen, koji su u zamci u različitim gradovima, stižu do krajnjih granica svoje psihičke izdržljivosti. Sve da bi dobili nazad svoje dete, živo i zdravo. Iako očajni, oni uspevaju da otkriju šta je u stvari pravi motiv ovog zločina...


objavila LILY kategorija:
(5)Utisci: | šalji dalje

Enderova igra

4.3.2008, 14:41
Počeh o naučnoj fantastici, pa se setih još jedne... Najbolja knjiga tog žanra koju sam ikad čitala - Enderova igra!

 

 

Priča 'Enderove igre' smeštena je u neodređenu budućnost, u vreme 80 godina posle napada agresivne rase vanzemaljaca, tzv. 'Insekata', na Zemlju i još je uvek prisutan strah od mogućeg novog napada. Zemaljske vojne vlasti angažovale su se na stvaranju super generala koji će biti potpuno spreman da se  suprotstavi novoj invaziji 'Insekata'. U tu svrhu poslužili su se i genetskim inženjeringom, i tako kreirali decu sa izuzetnim sposobnostima koju, nakon što prođu rigorozne testove, šalju u posebno stvorenu Ratnu školu gdje ih podvrgavaju strogom vojnom režimu i uče vojnoj strategiji i taktici. Najtalentovaniji među njima je Andrew  Wiggin  -  Ender, koji ima samo šest godina. Za njega su kompjuterske simulacije ratova igrice u kojima uživa i pobeđuje. Moraće brzo da odraste i pokuša da spase svet.


Enderova igra je dobitnik najprestiznijih priznanja iz oblasti naucne fantastike - Hjugo i Nebjula i ubraja se u klasike naučne fantastike. Orson Scot Card je pisao svoj roman osamdesetih godina - tada su video igrice bile tek u povojima, a kompjuterske konfiguracije nezamislivo slabe za današnje pojmove i dostupne tek malom broju povlašćenih. Danas više nije lako nikoga impresionirati tehnološki vrhunskim simulacijama borbi u svemiru, ali Card je to odlično odradio.




objavila LILY kategorija:
(6)Utisci: | šalji dalje

Autostoperski vodič kroz galaksiju

29.2.2008, 14:33

"Autostoperski vodič kroz galaksiju" predstavlja jedan potpun i izuzetno humorističan doživljaj s putovanja kroz galaksiju, onako kako ga je zamišljao Daglas Adams. Urnebesna priča o dogodovštinama, uzduž i popreko galaksije, poslednjeg stanovnika Zemlje (koja je uništena jer je na trasi svemirskog autoputa) u društvu mnoštva bizarnih likova (organskih i robotskih). Osnovni, humorni, ton  ”Autostoperskog vodiča” proizilazi iz veštog, nadahnutog parodiranja brojnih standardizovanih situacija u konfekcijskoj naučnoj fantastici; Adams majstorski vodi zaplete do groteksnog klimaksa dodajući im brze, višesmislene dijaloge.

 

 Dobrodošli u predivan um Daglasa Adamsa.

"Daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto Sunce. Na orbiti oko njega, na rastojanju od približno devedeset sedam miliona milja, nalazi se beznačajna plavozelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručne satove strašno zgodnom idejom."

"U redu, reče kompjuter i ponovo utonu u ćutanje. Dva čoveka vrpoljila su se na svojim mestima. Pritisak je bio nepodnošljiv.

Stvarno vam se neće dopasti, primeti Duboka Misao.

Reci nam!

U redu, reče Duboka Misao. - Odgovor na veliko Pitanje...?

Da...!

Života, Svemira i Svega Ostalog... - reče Duboka Misao.

Da...!

Glasi... - reče Duboka Misao i zastade.

Da...!

Glasi...

Da...!!!

Četrdeset dva,

reče Duboka Misao beskonačno dostojanstveno i mirno."

 

 

"Postoji teorija koja kaže da će, ukoliko ikada iko bude otkrio koja je svrha svemira i zašto on postoji, ovaj smesta iščeznuti i biti zamenjen nečim još neobičnijim i neobjašnjivijim. Postoji i druga teorija koja tvrdi da se sve to već desilo."


objavila LILY kategorija:
(11)Utisci: | šalji dalje
  Naslovna strana | Napravi blog | Prijavite se