Imala sam jednu drugaricu koja mi je bila kao sestra.Nismo se dugo druzile ali smo se zaista jako dobro poznavale.Znala je svaki sitni detalj mog zivota i uvek je bila spremna da me saslusa opet i opet.Ali onda smo se nekako udaljile.Ja sam se osvrnula oko sebe i shvatila da imam mnogo prijatelja koje sam zapostavljala.I tada sam pocela da se druzim sa celom skolom.Nasla sam decka.Pocela da se sminkam za skolu.

I posle nekog vremena "to" nase nesto vise nije imalo smisla.Imala sam utisak kao da sam ja predaleko otisla i da je kasno za vracanje natrag.Ona je i dalje ostala ista.Iste stvari su joj se desavale.Druzila se sa istim ljudima.Nosila slicnu/istu odecu.Nije bila spremna za promene.Mozda nije ni sada,ja to ne znam.Ali ja jesam.I te kako sam bila spremna za promene i da udjem u neku novu @w@ntyry.I onda smo se jednog dana posvadjale.Posle toga razmenile smo samo par bednih poruka,cisto tipa "Eto setim te se ponekad".I kada pogledam u nazad...Vidim jos par drugarica sa kojima sam bila ona stara ja.Ali i one su se promenile.Odrasle.Promenile stilove.Stvarna slika polako se nazire,a pobeda je premala da se zelja zadovoli.I za svaki gresku treba postojati krivac koji na kolenima moli za oprostaj.I ko je sada kriv?Mozda je kriv zivot.A i zasto bih trazila krivca?Jednostavno zivot ide dalje.Zivot...Eh,...Ponekad je stvarno tesko.Gde je resenje za ovaj zivot pun gresaka!?Kako sam vec jednom rekla

"Bori se za ono sto volis,voli vecno,

potrudi se malo i

ziveces srecno.

Ne dozvoli drugima da o tvojoj sreci

sude,budimo

 jaki pa kako nam bude!!!".

Ove recenice cesto se setim u nocima u ona cetiri zida

 kada mi se suze niz obraz krenu jer sam na ovom velikom svetu

niko i nista,setim se toga,sto mi je bivsi decko cesto govorio.I pisao u porukama kada nam je bilo tesko.I svaki put stigne me tuga kada se setim toga.

Jedna ljubav poput

greha...

Ponekad sam skroz setna,kao sada...I nedostaju mi stvari iz moje proslosti.Stvari,ljudi.Stvari koje sam radila.Nacin na koji sam razmisljala.Potpuna anonimnost.Da niko ne zna sta se desava sa mnom.Da moje usne ne moraju stalno da budu izvijene u blesavi osmeh,cak i kada mi je tesko....To je nepisano pravilo moje skole.I kada navucem neku facu na lice svi me odjednom pitaju sta mi je.Zasto sam tuzna.Da li sam plakala?Ma neee...

Samo sam skinula svoju masku...Sa kojom,izgleda,moram da zivim...