Svaki put kada slusam neku tuznu,ljubavnu pesmu ili pesmu o ljubavnoj izdaji ja se setim njega.Moje prve,iskrene i najvece ljubavi. Iako mi nije bio prvi decko,bio je prvi koga sam zaista volela.Davala sam mu se svim srcem i telom (nemojte ovo pogresno da shvatite XD) i to je trajalo...Mnogo je bilo dobro da bi vecno trajalo.Ne postoji ljubav,to je samo san kredom napisan,sto se posle prve kise jednostavno brise...Znam da sam ga volela i dan danas se secam osecaja kada smo prvi put raskinuli.Pokusavala sam da glumim ludilo,da nabacim osmeh na lice i da budem ona stara-jer,niko ne sme da vidi da si tuzan,to je nepisano pravilo nase skole i svi ga se pridrazavamo.Ubedjivala sam sebe da je sve u redu,da nisam tuzna,da mi ne fali nista.Ehhh...Takodje se secam one boli kada sam se sledeceg jutra probudila u svom krevetu i kada mi je u glavi sevnula "Mi smo raskinuli"...Secam se bola u stomaku,grudima,glavi,te praznine koju sam osecala u celom telu,naglom porivu da zaplacem i necemu sto me je gusilo...

Duge veze se dugo pamte.I tesko je da sva osecanja brzo nestanu.I dalje kada cujem njegovo ime neka cudna struja prodje kroz mene.Nisam ga videla bas dugo.Mogu da zamislim kako ce izgledati nas ponovni susret.I kada se oporavi i krene u skolu,moracu da ga gledam svaki dan.I vec vidim sve sta ce se desavati...Ali ja sam navikla da zivim bez njega.Ubedila sam sebe da ga vise ne volim.Vise cak nisam ni zaljubljena u njega.Vise nisam ista ona klinka koju je vrteo oko malog prsta.Sada sam nesto drugo.Sada sam nesto vise....

"I biraj svoje reci,pre nego me slome,daj mi jedan dobar razlog da te dam nekome..."

Ochy komentare!!!=)