Znam da cu ako Bog zaista postoji i ako pakao zaista postoji u paklu i zavrsiti nakon objave ovog posta,ali ne mogu vise da se izborim sa unutrasnjim glasovima i moram negde da se ispraznim.

Naime,dok nam je nastavnica veronauke (ne pitajte,veronauka nam je obavezni predmet,bas kao i nemacki) pricala neke gluposti (ne smemo da budemo ljubomorni i ako nekoga zaista volimo moramo da ga pustimo da radi sta oce i da mu damo slobodu-podrazumevano da nas vara),pocela sam da razmisljam o tome...I od tada svakog ponedeljka (kada imam veronauku) pocnem da razmisljam o tome.I kada mi taman dodje kraj nedelje opet zaboravim na to i ti glasovi iz moje glave nestanu,ali tu je ponedeljak koji mi vraca te misli...

Evo o cemu se radi...Naime vec duze vreme razmisljam o tome da li Bog postoji,da li verujem u njega ili ne.Da sam ovo rekla verouciteljici,verovatno bi me oterala u crkvu i rekla da me napadaju neki zli duhovi.NE.Ne napadaju me zli duhovi,samo je vreme da se odlucim.Od malena sam verovala u Boga.Cela moja porodica veruje.Mada,nisu moji roditelji ono kao svake nedelje u crkvu,svuda ikone i krstovi.Ne.Mama mi je katolik,a tata pravoslavac.Idu u crkvu kada osete potrebu,kako su mi jednom prilikom rekli.I oboje veruju u Boga.Mozda mu se cak i mole u mislima kada legnu da spavaju.Kada sam bila mladja i kada mi je deda umro,svako vece sam pricala sa njim u mracnoj sobi,dok sam lezala u krevetu.Posle te faze,kada sam svako vece plakala kao kisa,pocela sam da pricam sa Bogom svako vece i da mu prepricavam sta se desava.Znala sam da on sve vidi,sve cuje,ali sam imala zelju da mu bas ja ispricam.

E od skoro,sve je to pocelo da mi se cini kao neka glupost.

Razmisljam o tome,sta ako mi sto verujemo u Boga i sto ucimo veronauku kada umremo budemo gresni!?

Znam da je to samo moj izbor,da trebam da odlucim...Ali ne mogu...

Trenutno sam...Neodredjena...