Kao i uvek, moramo u unazad! Tako i ja sa ovim redovima. Nije sa redovima, već sa životom. Moram nazad, da ne bih u mestu okretao, a onda napred! Tako je to, malo u mestu, malo napred! Pomakneš se, nađeš se, nađeš na svome. Ja sam vam na igralištu sam. Utakmica je odavno završena. Nema ni Rade Adžije, ni oca mu. I oni su odavno obedovali. Nema ni nje, Ona nije ni bila na utakmici. Ustani, poziva me Tuga. Tuga je žensko, misao vijori glavom, Tuga je prijatelj svakog od nas, u jaslicama počne da se s nama druži, dobro, dobro, vi koji ste imali srećno detinjstvo vas je izbegavala, druženje se nastavi u osnovnoj, i to malo više, kasnije još više, postane vam prijateljica, da bi se na kraju, kad ostanete sami orodili.

Idem, kažem sebi, idem. Ajmo, kako da kažem još nekom. Na glas smem, nikog nema. Izgovaram: „Pod starost prepisaću joj penziju.“

„Meni ili njoj, meni si obećao, meni, već si zaboravio, prevrtljivi perverznjaku“, sunu mi u lice Samoća. Koraknem iza ovih prareči malo ustranu, da ih izmaknem, i - učepim u govno. Pseće, lakše mi je kad je pseće. Jer ništa ne smrdi kao čovek i njegovo natežuće istresalo. Izmaknem se, opet, krenem cipelom da nataknem flašicu koja se prevalila na putu, vrh se zašiljio – šta ima da se šilji kad ga je majstor takvim uneredio, „moda bila kad sam je napravio“. Flašica! skroz mi poznata. A kako i ne bi bila. I nije sama, i druga je uz nju, nije je pokupila usput, mada boca ne može bez društva, takve su. Dve polegle bočice, obe meni znane. Podignem bočice, u jednu ruku stanu.

Sestra mi Nada ih je počela sakupljati, i nakupi, lutke odbaci, i nakupi tridesetak, skraćujem, i posle udaje, velim joj: „Nosi ih“, i ona ih u naramak i odnese, zašto su ostale ove dve ne upitah, ostale su punih trideset godina u vitrini zajedno sa ostalim drangulijama. Na jednoj piše: vinjak Takovo, a amblem kao od ujedinjene železnice, tri zvezdice pri vrhu, mora da su oznaka za nagrade na sajmovima, e, pogledajte, tu je u centru i krošljavi hrast, ista sličica, ista onoj sa sadašnje firme osiguravajućeg društva. Koga oni da osiguravaju, kad su jedan zaštitni znak ćapili, pa šta ako je firma propala, propala, slažem se, ali ne propada sećanje na nju. Ono ostaje zadugo. Crveni, plastificirani, i onda su znali proizvoćači da budže, na vrhu, čvrsto priheftan, a unutrašnjost prazna.

A u drugu zavirujem, dve trećine puna, na njoj piše gordon’s dru gin, destileteru london. Metalnom, nazubljenom kapom naglavljeno.

Kako su samo stigle ovde, na utakmicu?

Bio je Rade i njegov otac kod tebe?

Pa šta?

Bili su i na utakmici?

Pa šta ako su bili? Rade je tolika izelica da bi obe izeo, sa ambalažom progutao, ne bi ovu ostavio skoro punu. Ni jedna nije otčepljena. Nije ni Ona kojoj strica Vojceka, kulaka nad kulacima pomenu. Nije Ona, Ona se izmakla, da se nigde ne pojavi. 

Zbog nečeg psi lutalice počeše da zavijaju. Da li je Agata Kristi umrla. Ako jeste, onda je preuranila. Uzalud ode. Prerano ode.

k r a j

7.

Utakmica počela, gledam je, a Ona gleda mene. Mogu li da sednem dok čekam kafe, ovo su njene reči bile, izvoli, samo izvoli, kako ne bi moglo, niti znam zašto to izgovaram, svestan sam samo toga da sam dugo sam, da nemam viziju dana i noći, svoje noći, a ne bilo čije, ništa ne očekujem, jedino se još sa nataknutom udicom života na gornjoj, jebemliga, gornjoj ili donjoj usni, zaboravio, kao da je to bitno, uglavnom nataknut – cimam, uvrćem nekako nespretno ustranu. Svesna je da sam sa udicom, tamo gde joj je mesto, ona nastavi po svome. Te ne mogu sa roditeljima, a ko je pa mogao sa nastavnicima, a oboje su njenih bili i ostali. Kad se izpilila, iz inkubatora ili porodilišta izišla, lupetam kao i obično! Kako može neko od kilu, dve, tri izići iz porodilišta koje je na petom, sedmom ili trinaestom, u Sidneju, na trinaestom, verujte mi, trinaestom spratu, lift se održava, služba danonoćna, ali potencijalne porodilje   zašile onu stvarčivu, i ne samo to, već tako besne drže daleko od oni koji bi je mogli namirisati.

Kad se ispilila, bilo kako bilo, a bilo je, imala je u startu kriv nos, nosila ga, nosila dugo, već joj zasmetalo, a kome takav krivak od nosine ne bi pravio senku na licu, a i tuđem ako se tuđi nađe u blizini. E, taj ti nos ona iskasapi, dade mu željeni ugao. I ulogu zaradi, pričala mi kasnije, ma ne zbog nosa, već zbog mumije od navoja i zavoja, koju su od nje napravili, zbog te, kako bi ona sama rekla, nosine. Zbog nje, sama mi je govorila, zbog nje je dobila honorar. O filmu se radilo! o filmu Variola vera, o velikim boginjama! E, tu reč honorar, iako sam razumeo, od nje izgovorenu nisam shvatao. A vreme mi sa sata, mog i crkvenog, saopštava da ću zapamtiti. Kad se njih dvojica udruže, moj i crkveni sat, kako oni mlataraju klatnom u dosadi svojoj, onda nema druge, tako je ili tako će biti. Lagano im bilo, a to ne bila samo moja želja, daleko bilo, nego i želja mnogih drugih koji mlataraju svojim krilima.

Nisam Joj smeo pomenuti strica. Ne zato što ga ljubi,  ne zato što ga njeni ljube, što ga susedi celivaju, nipošto, a govorio sam, priznajem (glup je svaki onaj koji ne prizna, pa priznavanje je olakšanje s bilo koje strane dolazilo). I to, kao na kurac, kad sam najraspoloženiji, reknem joj Vojcek, tek nešto da izgovorim,  a Ona se, Ona se smejala imenu svog strica. Kad je Ona bila vesela, mislio sam, ne mogu joj nauditi, govorio sam Joj: “Vojcek, Vojcek!”, pri tom siguran kao i uvek u sebe.

nastavak

6.

A zašto odjednom skoči na Radovana Gavranskog, zašto na njega, i to baš na njega, pitate me jedini moji galebovi, kažem ovim žbirovima, koji nas čitaju, e, njima kažem, pomenuo sam ga što je bio visok, naočit čovek, jednom nogom u reprezentaciji, sport rukomet, nastavnik jezika, tatinog ili maminog, jebemliga, neka bude i tatinog i maminog, pod uslovom, jednim: da nisu rastavljeni, a on, Radovan uzeo je, uze čašicu, malu da manja ne može biti kad se nađe u njegovoj ručerdi, a našla se, e, toliko puta u zagrljaju, uze je jer nije bio rastavljen od nje. Imena joj više ne znam, crna u kosi, crna u telu, crna u dlačicama da crnja, bar ja tako mislim, nije mogla biti, po rođenju je bila sekretarica, to sve govori. (Oduvek  je medicinska sestra bila jebežljiva, oduvek je sekretarica dolazila preko kreveta.) On, Radovan dolazio na rukometne utakmice, rano, u deset sati nedeljom su već počinjale, mirno da mirnije ne može biti. Svi pospani, sudija, igrači i navijači, e, tu sam vas čekao galebovi moji sa deponije, ne lažite me, ne smeta mi, vi ste podvrsta sa deponije, nikako sa vode reke, još manje sa mora, a moji ste, vas neću lagati tako je bilo.

A kad sudija dune u svoju pištanjku, a u čiju će kad niko drugi nije imao pištaljku, e, onda ne vlada više kosmos, ni svemir ni one smirene zvezde u njemu, da li žmirkale ili ne, to ne nebitno, prolome se glasovi, govno se smrzne u sudiji jednom i drugom, kestenovi se krošnjom isprave, zatalasaju svojom dužinom sve do železničke stanice. Utakmice su posmatrali, pre svih, zaljubljenici u rukomet i bivši igrači, potom, stari momci i oni što ne znaju šta će sa sobom, kupe novine i svrate, buka sa igrališta ih privuče i skrene na ledeni beton, ne smeta. Ne brigajte za njega, mili moji.

„Zaboravio si Radovana“ – šapuće mi Rade.

„Ispustio si iz vida Gavranskog!“ – na mene će, ko drugi do otac Adžije.

Tebi starino, koji vremena nemaš, tako ti misliš, a svaki pametan ko o njemu misli nema ga, nema, e, ja da ti kažem: Radovan se ne može ni uzeti ni ispustiti. Svako ko bi to pokušao dobio bi bruh. Ali ne bih o medicini kao grani, dovoljno je da sam pomenuo iz te branže medicinsku sestru, ne bilo koju nego onu koju poznajem, već bi o monologu koji, ne Rade, već Radovan Gavranski izgovori risutnim pred utakmicu, a on teče, preliva se preko prženog suncokreta koji gricka dok govori: „Osećam, moraću sam u Kovilj, obuzima me ponovo, moraću na lečenje.“

Pljucnu, pa ponovo pljucnu, jer niko mu ne odgovori, jer nijednog lekara u blizini, jer niko mu se neprotivureči, a reči podrške su već izlizane. Jasno je njemu, jasno je i njima da se Radovan toliko puta o njih okliznuo.

nastavak

5.

 Taj je mogao da srkne, srkne je kratkog daha, taj umeo da potegne, potegne je bolje, više paše, potegne itekako. Gajbu mu daju posle koncerta koji je davao pripadnicima policije, pričao mi kuvar, “gajbu pive sruči za tren”.

A o Njoj, pizdo matora, ni reči, ne smeš?

Naumio sam!

Misliš da je dovoljno što si naumio i što misliš o tome, da pišeš, da se prisetiš, a  došla je u restoran firme, do šanka, one iz kancelarije, poslale je koleginice, pripravnik je bila. Stajala je, a pred njom su bile tacne, tanjiri, vaza s veštačkim cvećem, slanik i biberarnik...

“Kaj ti je pa taj bibernik, nije dovoljno da nosi biber pa da ime toliki broj slova u nazivu.”

Slažeš se, Rade i Nerade, kako više želiš.

“Mani me se finoće, i tog Nerade! ma bon-ton je zarđao skroz na skroz. Bar to tebi kome tolike psovke krilatice sa usana poleteše ne moram pominjati. Papernik je to, a ne bibernik. Mada, opet, mada se retko druže, ali druže. Mogu ti priznat da nas svi razumiju i oni naši koji biberuju ili oni, svakako naši, koji se paperuju.”

“Otišli ste, sinjalim ja, hoću reći, vidim ja, sinjalim ja, obojica: i ti sine, Rade, i ti nabeđeni od sebe samog pišče ulice ili kvarta, sve zavisi gde stanuješ... otišli ste daleko...”

Moram ga prekinuti, predosećam šta je naumio, kasnije, kasnije, nemojte molim vas navaljivati, reću vam, obećavam, kad kažem da obećavam, onda budite sigurni da ću ispuniti dato – samo, samo mi dopustite. Veliko hvala!

Zar ti, mumijo, po faraonski ja njemu, zar ti, sasušena grano, po likotijanski, ti koja se na pola svake zime kad je jaka, a kad nije jaka, reci mi samo jednu, cepaš se na dvoje, zar ti da me, i ne samo me, nego i Rada, malo crnogorice u ovo ubacim, smješano se... zna se već kako ide, smješano se najlakše pije – zar ti da me vratiš na ono što sam naumio. Pa što ako je prišla mom stolu dok je čekala da kuvarica s venama da joj skuva kafe za nju i njene starije koleginice. Imala je mekani džemper, bledo mrke zemljine boje, glavom sam joj na njemu padnulom grejao srce,  ono je meni tiketakisalo. Nego, stogodišnji gospodine, druže, i opet gospodine, i da bog da i to menjaš još toliko puta, koliko poželio, od svog Radeta tražiš da ti sa unučadima, posle koncerta u velegradu, i dosadnih novinara, drugih nema, tražiš od njega da sa mlađanom snajkom i još mlađanijom dečicom dođu na carski ručak u tren kad si ti naumio, jer, bože moj, znajući da će se to desiti, nije prvi im put, ti si popio džakicu lijekova. Razumem ja tebe, i te kako dobro, bolje nego što i sam možeš pomisliti, rekao bih, ali te podsećam da ne zaboraviš što se ne da zaboraviti: Tvoj otac te testamentom obavezao da mu od drveta više kuće, onog najbližeg sačiniš sanduk. Krenuo si sa bratio i sekirama, kad je vreme za to bilo, zaobišao prvo, jaki hrast bi, iza tebe sad osta, i poseče ono koje se tome nije nadalo.  

nastavak

4.

Govorili su da je Rade Adžija Jugosloven, a poslije, jopet, da je Hrvat, a on se svo vreme češao po kosi dok je imao kao da je vašljiv, a onda kad mu izgovoriše Srbin, on češ po stomaku i rukama šugu zadobi iznenada, nenadano. Tako mora, u njegovom i u drugim istovetnim slučajevima, kažu lekari, a oni znaju, znaju, samo za sebe ne znaju kako toliko utucanih godina u školicama da naplate, vozaju ih i čujem šamaraju klijentela, ona koja se na zdravlje ne mogu požaliti ili, ima i onih koji su otišli po kurcu, po kurcu što tak ne reć, kad znam reći. I ja i bilo koji drugi, u redu je, slažem sa vama, ja vam nisam za primer, a gde sam pa to primer bio! nikad nisam ni bio, ni negde prispeo, drugi ovo zadnje dodaju uz neminovan osmeh. K vragu bilo, zašto bih se ljutio, ili, k vragu zašto bih se srdio, tako je i nikaj ne može biti drugačije.

Nego, uteče nam Rade ili bilo koji drugi glumac koji će biti popularan, kad se, u redu, ako se, ispravljam se, otkinuli bi uši kad se ne bih ispravio, a nije mi teško, prošao sam mnogo toga, dalje i ne moram – sudbina ili život vuče, neka vuče, lakše nam je – crtica znači za neupućene da sam se odmakao od glagola glavne radnje, ništa zato – uteče nam Rade ili bilo koji drugi glumac koji će biti popularan kad se ovo bude čitalo.

Ako se bude čitalo, i to vam je pametno što progovarate, a ja zapisujem a što bih drugo. Ograđujem se, pošteno? stavio sam malopre tačku, pošteno kako i pristoji, neko će već od vas reći, a i ne mora. A o Njoj ni ovog puta ni najmanje, a hteo sam, pa, zbog toga sam i krenuo da lupam po dirkama. A ne, da pritiskam zbog nekog senilnog glumca, takvih će uvek ili uvijek biti, nema sumnje, ni ja u to ne sumnjam, biće ih. A što ne bi bilo, imaće dva braka iza sebe, ne svojom voljom, imaće dvoje dece i u prvom i u drugom braku, imaće oca oficira, isluženog nego kakovog koji će napuniti devedeset i četiri godine, i zahtevaće, puno toga će zahtevati i od sina i od snaje, sad već mlađe, unuka komotno da mu bude. Usud je svoje odradio, i od njih i od unučadi svojih, novih – traži da mu dođu u minut na ručak, jer, bože moj, njemu je svaki minut bitan. A oni su iz Kanade, Toronta, preko toliko planina, planinica i planinčina, koje ni sam Nikola Tesla ne može zamisliti, ni turiti u svoj opit, koji opit? pitate mene, pa bilo koji, odgovaram vam ja, njegovi su svi zagonetni, pa nek onda bude taj jedan od njih – oni se pentrali. Oduvek je tako bilo sa onima koji glume, koji glume život, od Šekspira, mora da mu se i samom smučilo ime od tolikog pominjanja, pa do Bertoka, Bertoka, velim, pravdam se, a što bih ja bio lošiji od drugih. A njoj, o Njoj, idiote, ni reči! Ni reči za sad, ponavljam, ne mogu, mirim se sa samim sobom, možda ću, moći ću. Valjda ću.

nastavak

3.

Kompjuter mi se otima, eto tako. Pokušavam da krenem sa melodijom od sredine, pevaju “Indeksi”. Ne ide od prve. Najzad, mojom ili nečijom zaslugom krene pesma “Njene oči”, peva Davorin Popović, onaj što je nosio plavu kosu, svilenkastu kao Isus, neka mi prosti, kasnije, kasnije, daleko kasnije bi kad nabaci naočare. Već je bio u godinama, ali ne za umiranje, kad u zabavnoj emisiji zaplaka, “Nosila je sve niz rijeku”, i odnese neku njegovu suzu, gledam to, a ne verujem, čovek plače, Davorin plače, kamerman zastao, fotkicu tu zaustavio, muzika i glas nastavljaju. I tako do kraja ima neka modra rijeka, hiljadu godina široka, tisuć ljeta duboka je, treba nama preko rijeke. Zaplakao sam i ja. Tada nisam ni mogao da slutim, da je Davorin bolestan, da ga izjeda iznutra, ko drugi nego onaj koji ne voli muziku, ne voli njegovu muziku, a možda mu se zamerio, javno je priznao da želi da bude predsjednik Sarajeva grada, i bio bi. Nisam to znao, sve se najbitije kasnije saznaje.

U krivo sam plakao. Nije prvi put. Pogrešno ću plakati kad sam i sam u pitanju. E, kume, moj kume, i kumovi svih vas drugih, koje su oni držali na krstu, njima se obraćam, treba vam za ubuduće kad budete nekom upišanom ime davali da mu poklonite pod obavezno bočicu za suze.

Kako nema u prodaji? Ima, ima! U specijalnim prodavnicama, u onim u kojima su vrata, starinska, ispucala, ili se samo napravi da budu starinjs(!)ka, napukla, rasušena, a svi ih nazivamo antikvarnicama, e, tu možete naći bezbroj bočica, koje su odbacile one lepojke, lepotice, prekasne djevuške, princeze, plave penušave krvi, u njih su trunule, kvasile svoje suze. Nisu dale da ishlape, da bi ih voljenim plavušanima, vitezovima i onima koji su se tako prestavljali pokazivale kad se ovi vrate, dotle su oni šibani vetrom, pustinjskim peskom, svojim budalaštinama i turističkim prohtevima vođeni. Osvajanje sveta, i tog je bilo, što da pišem, to se podrazumeva, jer, što istorija zabeleži, to se uzima bez ograničenja. Lekari bi rekli „ne smeta, doza je proizvoljna“. A ja bih, prvo da se izmaknem malo, jer im lekovi nisu baš delotvorni, ja bih rekao „ne smeta, ali i ne koristi“.

Da ne bih se dalje smucao ovim redovima, a i vi za mnom kao lovačke kuce, najkraće, najkraće da kažem „kumovi, uzmite ih“. Nisu te flašice ni toliko skupe, a evo ga kustos! pardon, prodavac u jednoj takvoj prodavnici, u onoj kraj keja „suze se čuvaju kao kupus u kaci“. I on je izvežban kao i mnogi drugi, daje odgovor iako pitanje ne ču. Svestan je on toga da se na više pitanja može dati jedan te isti odgovor. Po našem i vašem izrazu lica, uverih se da ni sad nije pogrešio. „A ne ukisele se“, ispade mu iz usta, na kraju.

nastavak

2.

Ponesem je unutra, ona se kroz hodnik ljuljuška sa mnom. Otvorim vrata, stavljam je ispred sebe na pod, vidim, prozor otvoren. Idem samo da spustim roletne. Spustim malo više roletne, taman da se delom provide – rupičare, prosto rečeno. Napolju ostade srebrna jelka.

Ne tako davno pitao sam da li se ona obrezuje. Ne, ostavi se. I stvarno, pošto je jedina napolju, ostavim je da se širi, narašće do bandera, do njihovih žica, neka je. Nazvali smo je Čubrinom - komšija preko puta, onaj galamdžija, kad god, on je antiprotivan, frustriran, u poslednje vreme izgubi glas, samo se rukama sporazumeva. Neka ga, neka baci pogled preko, iz svoje kuće – nek pogleda svoju srebrnu, Čubrinu jelku. Nije je rado dao, nije on takav, uvek je bio drčan, nabusit, ni sa kim nije mogao, ni sa najrođenijim. Dade je zato što mu je mala kuća, zato što su tuje, dve, tri, pet (brojim ih) porasle - smeta im. Da je ne bi bacio, toliko srca još je imao, dade je. Moj otac, uvek je bio pomirljiv, ne vidim ja tu neku vrednost, nego žaljenje što je takav. Sve ima svoje, kaže naš narod – i on je zasadi. Tek ponekad, na travu, oko nje stavi kamenje da se ne bi parkirali, da ne smetaju, „da ne gaze njiovim autima“. Možda se time pokazuje da nevozači ne poštuju vozače, ne znaju njihove muke i ne žele da znaju za njihove muke.

Vraćam pogled na sobu: tepih na dnu, nad njim dve stolice. Na stolici: jedne bele, posavijene gaće, koje sam nosio, leže na mestu gde se seda. Na naslonu najnovije dresirne koje su mi duže pa ih ne nosim, „ušle su u vodu“, nisu ni ušle u vodu, nego su mi guzovi ojačali, kineske neke koje se oko nogu vežu. Zatim, bele letnje, porekla im se ne sećam, i još jedne, crne, dobijene za rođendan i zelena majica pod njima ili nekako između njih. Nisam baš siguran. Na drugoj stolici, ona je malo prepunačka: košulje - jedna sa savijenim rukavima, druga košulja na drugom ćošku, nabodena s vrha, ispod ne vidi se šta je, farmerice. Na sedištu, zamalo ne rekoh, gazištu, na sedištu kineska trenerka, koja treba da služi, zatim, trenerka crvena, zgodna, dobro plaćena, povijena i nogavicama dodiruje tepih. Uz nju dve čarape, vunene, već krpljene, obuvam ih. Kažeš mi da nisam trebao da ih pomenem, time odajem godine. (Svako na Balkanu, pre ili kasnije, obuva vunene čarape, orignal.) Uz njih su i papuče. I njih povlačim jednom nogom da bih namestio drugoj, uvlačim je, zatim i drugu  - snabdevam papučama. Ispod kauča, onog na kom smo se rastali, sandale, crne, monaške.

Zastaješ, zašto zastaješ? Zašto, ne kažeš ljudima da si obukao trenerku, da si se tušnuo, da si došao sa atlet staze.

Kažem im!

A zašto ne kažeš da si u kupatilu dok si se tuširao, oči širio kao da su najveća ostava.

Jesam, i to je istina. Počelo je da šiklja po meni tehnička vodurina za piće, a onda sam pod svoje prkno stavio tuš, iz mene je izletela travka, ja sam pomislio štošta.