*

Hodnik dug, dug, još duži; ona, Neda - široka, visoka, malo povijena. Mora biti povijena, u rukama joj usisivač. On na njojzi, Gavrilović jaši, neka ga još malo. Ne diram ga.  Usisivačem njuška po hodniku, zapela po sredini, znači tek je počela, treba joj vremena da zađe za ćoškove.

A, ja ću malkice o Gavriloviću, sekretaru opštine. Ni manjeg čoveka, ni veće buve. Taj se zaskoči na žensko, po mogućstvu bira da bude što više, to žensko. Gde se namerači, mora da zaskoči.

Posle njegovog skoka, svaku zaskočenu često zasvrbi. Traži ga. A on se uvek nađe, ništa čudno: počeo je u vatrogasnoj jedinici, da bi se kasnije doškolovao, sve do Pravnog u Beogradu.

Jebe mi se za njega.

Skači buvo, dosta je bilo, kažem mu.

“Kako da skačem”, oteže dok izgovara, ne da mu se, “polomiću se.”

Zaboravio si, gospodine Gavriloviću.

“Šta sam zaboravio?”

Zaboravio si da ćeš se slomiti tek kad odeš za direktora u specijalnu bolnicu u Starom Slankamenu. Nogu će ti tek tad staviti u gips.

Skači buvo, dosta je bilo, kažem mu, jopet.

 “Ne bih da skačem. Ja bih da sjašem, ako može.”

Kako ne bi moglo.

“Lakše mi nekako dođe”, još izgovara, pravda mi se, a već je dole.

Radi šta hoćeš, samo mi oslobađaj parking, i moje reči. (Mnoge reči u životu kasno ili nikako ne dođu onome kome su trebalo da dođu)

Gavrilović ti i sjaši i skoči u ćošak.

Neda preli, propeleriše(!) usisivačem sve u mestu. Zaš’o sam joj za guzicu. Čvrsto je obema rukama uhvatio i pri tom stiskao za slabine. Tako jako da mi se ne izmakne, da mi se ne pomeri.

Zip! Zip, zip!

Nisam ga priljubio uz guzu, pa polako teraj! Ne, bilo je odma’, zip, zip i zip!

Uskočio je moj, sad i njen, u nju, njenu pripremljenu, nauljenu. Najžešći lepak nas je držao – moje prednje, a njeno zadnje. Unutar nje zađem još jednom, pa drugi put – da potvrdim.

Nadvijem se da je poljubim. Ona zinula. U ustima joj rumenko. Moj, a čiji bi drugi bio.

’Oćemo dalje, gazda.’

Nema dalje, mrcino, podsetim ga. Zar ne vidiš, blento, da je ovo pruga uskog koloseka, prava ’šarganka’, ijjjj!!!

’Nekad bilo, sad se pripovjeda’, on meni ni pet ni šest.

Za inat njemu, izvadim ga.

“Ti si mehaničar,”, red je da i Neda nešto.

Sve sam, samo to nisam.

“Jesi, jesi! Imaš šraf. Šrafčinu!”, odmerava crevom od usisivača. “Viditi se.”

Ona kljunom dole, ja nosom za njima.

Oblazdio šraf.

“Isprobao je mnoge matice. Moja mu prostrane, a?”

Naskači, buvo! Zovem Gavrilovića.

“Može, ali da mi pokloni miris!”

“Dobićeš neraspakovani miris moje supruge. Obećavam pred svedokom. Evo ti ga”, pokazuje na mene, a daje ga njojzi.

(Telo zauzima pozu koja mu najviše odgovara, naše je da mu pomognemo, time i duši pomažemo, ali ne skroz. Duša je ipak nešto drugo, različitije od tela.)