Kuda? Nazad!
Ti levo, ti desno, ljubite direk od vrata, predsednikovih! Vreme mi je za sklekove, ja ću zato napraviti sklekove, dvadeset puta dvadeset puta dvadeset sklekova, jedan dva,... sto dva,... hiljadu dva, ne stoji vam da stojite tako ukipljeni, uzmite vagicu! ne otimajte se! stavite ispred, tako, stani ti prvo, žuti! vagamo ko će prvi ući. Žuti je pegav, sovljiv, visok, na oca i maku liči, slab u školi posle osnovne, u “Kumaplast” se zaposli, nešto sitno pokrade, prvi put se oženi sa crnkom najdužu kosu imade u gradu, dece nije imao sa njom, spanđao se sa Mikom Barcelonom, njega sud oslobodi, još ga namiri, mercedes mu ostade kao najnoviji model i kao nadimak, žuti Đura ode u Beograd, pojeba 578, al’ si težak! dalje ne broji, oženi se drugi put, žena mlađa deset godina, ćerku dobiše, istoriju će kasnije studirati i završiti, završiće i ovaj, ondašnji Đura, iako je znao pripit da kaže ženi, “daj mi mamu, ja sam od tebe stariji deset, a tašta je od mene starija deset, taman” i ona reče, taman i otera ga, ne tada, sećaš se, “sećam, kasnije, kasnije”, on u Inđiji ostavi dugove velike, njojzi ništa ne vredi, država da ga juri, jedno se izmorila, on se priženi prvoj matorki, balkon preko od njega, pre toga prčko s kompjuterima, i tu ostade u dugovima, skidaj se s vage! dosta je bilo!
Aj sad ti, pravniče! Milanče, samo ime mu kaže crtati je znao, Diznijeve junake najradije u pokretu, a pravnik završi, sekretar u “Krunu”, miran i tunjav kao i uvek, to nije za sekretara, to nije po volji direktora, to nije po volji njegovog direktora, svi su radnici nosili kišobran bez obzira na vremensku progonozu, prskao je po njima, kišobranom su se štitili donekle, Milanče nije umeo da uvija, da sklanja, da prepravlja, direktor pripreti sa svojom klikom, on uzdrhta, oznoji se oko šupka, oznoji se oko nosnice, oznoji se oko srca, ćerku je već imao, ženu koja je radila u knjižari, sa tatom i mamom u istom stanu, ode za Beograd, i on za Beograd, putovao, bus ujutro, bus uveče, radio u građevinskom “Radu”, “Rad” propade, osta bez posla, godinu dana ni vazduh da udahne, ni sunce da gleda, na selo ga baciše, u osnovnu školu za sekretara, pola u jednoj, a polovica u drugoj, prepodne u Sasama, popodne u Slankamenu, dosta je za tebe bilo, odužio sam, brate! vagica popušta, skidaj se i ti!
Šta kaže vaga, momci!
“Jedan dobar, a jedan loš.”
Da proverim, vaga ne vara. Ti si, Milanče, dobar, ti Đuro, loš! Ne brigajte, nemojte se snužditi, jebeš snuždu, nemojte se ni oliti: dobre puštamo, a loše propuštamo, kaže život umesto nas.
“A ko ima prednost, onaj koga puštamo ili onaj koga propuštamo?”