*

“Meni nije dobro.”

Pade, savijajući se u kolenima.

 “Pao si ti davno”, sa pete stepenice, zdrav, nosat i prav – Bauer. Onaj što dođe iz Reške, onaj što dođe šinobusom, tehnologiju završio, uvali se u gumene profile koji su se izvozili u Nemačku, njemu stan u bloku, ženi posao u trgovini, kući, pardon, stanu dve devojčice, “da ih majka ljubi”, pa uspeh među delegatima, pa švićkanje po raznim većima.

Aj sad silazimo: nedopadanje direktoru, razmeštaj na drugo radno mesto, manja plata, manji izvoz u Nemačku, otkrivanje mahinacija direktora, suspenzija, privatizacija, nemanje kud, otvaranje kafane u selu.

“A što ne reče, pišče, da sam ti na Gadnošu držao predavanje o hvo, zaštita od bojnih i drugih otrova, otrovi su uveliko bili oko nas, tako da ih nije trebalo zaštićivati. Ne sećaš se predavanja, a sećaš li se pasulja i suvih rebaraca u njemu koji je posle toga sledio, koji je kuvar Golub jednonogi, prste da oližeš.“

Toga se sećam.

“E, pa ispred toga Šimić, nalickani, picnuti, bivši atletičar, a i tada u kondiciji, obuče žuto providno odelo, bledunjavo – izvede nas ispred restorana polovi bure, limeno od dvesta litara, ono benzinsko, potrpa krpe, donese protivpožarni aparat, drugi doneli umesto njega, bira koga će i tebe izabere a ti smotan, nikad nisi voleo to, javnost, uzme nada, radila sa invalidima, poštrca uz aplauz i ugasi krpe, Šimić je nastavio sa pričom, plaćena mu, a onda da bi praktično pokazao, zapalio isto ono što se isparavalo, buknulo je, njega je osmuđilo, obrve, trepavice, sjebalo mu bledoliko odelo. Vas dvojica, onaj što ode u “Plavu reku” i ti, pišče, vi ste horovali na kraju, ”ovako ne treba”, Šimić vas je samo pogledao crnim očima u duši.

“Ne seri, Bauer”, reče Šimić, sad na stepeni iznad njega, predsednik koji ga je zamenio, otrese ga sa revera ispred radikala, na kome je držao značke.

Držao sam predavanje onom piscu gore.

“Tornjaj se, Baueru, seci vodopije, grane iz žipražja vadi, mantil obuci i konobariši, mogao bih ja, ali neću o mojim sportskim danima, o mom Žitopromu, o mojoj supruzi, o mojoj kapiji koju sam farbam, o mojoj ćerci koja radi na radijus, o mojoj snaji, Drakulić, prezime devojačko zadrža, u domu zdravlja pije krv, mogao bih, ali ću ovih pet stepenica koje su iza mene do ravnine, o onima koji me zameniše: LJubiša iz agrara, LJubiša iz zanatske zadruge, Gunić iz ciglane, žuti imena mu se ne sećam, može biti Petar, zanatlija bio, u godinama koje slede svi titule dobiše, pok. postadoše, sem Gunića. A ove stepenice što desno, političkom krilu, njih će popuniti samo jedan: onaj što doće sa ulice, onaj što zaposli brata u glas amerike, onaj koji namesti mami nameštenije, ujaku montažnu kuću, koga će zameniti isti taj koji dobi stan, koji picnu grad, koji napravi ledilište, koji izgradi banju, koji napravi fabriku cigareta, prvu vetrenjaču, njega će zameniti isti taj koji preće iz male stranke u veliku, koji zarađuje sa monetarnim fondom, a njega će smeniti isti taj koji dovodi ambasadore velikih zemalja za uši u njegovo malo misto, a njega će hteo ne hteo zameniti isti taj koji ima hot lajn, na sve možeš pljuvati, njemu pomagati, da i on pljuje na njega svake nedelje, a njega će zameniti isti taj koji je pucao na mesto ambasadora, koji ode za ambasadora, nema više stepenica, nema više stepenica.