*

“Otkud vi? Viđ’o sam vas. I dosad ste ranili, ali ne ovoliko.”

“Ja, sat poranim.”

“Ja, sat i po.”

“Ja, sa autobusa.”

“Čija žena plete vence za mrtve, koja se prca sa majstorom, sa onim što nema dece, sa onim što će sa suprugom zaspati u autu na drumu?”

“Moja.”

“Tvoja, Mujo. Ti što jebeš kroz hulahopke, ti što si vozač, a predstavljaš da si šef inspektora, ti što nosiš pištolj od čijeg držanja, pričao si ne jednom izraste ti riblja kost. A tvoja Stanko?”

“Moja će otići pre mene. Ja svaki put ne znam da se vratim sa autobusa, skinem se, svi nekuda, a ja ne znam kud sam krenuo.”

“A tvoja, neću te ni pitati.”

“Moje ribe su u jezeru, moj šator je na obali, moje pčele su u košnici. Dezinfikujem ruke tako što ih popišam.”

“I ti si je imao.”

“Imao. Decu sa njom izrodim. Posle četiri godine polovimo kuću sredom, devojčice na njenoj strani ostanu, a ja sa Poljakinjama, Ukrajinkama, dolazile na pijacu, Ruskinjama, stan im izdavao. Išao sam ja u Poljsku, sve jeftino bilo; obučem majicu; jednu košulju, drugu košulju, treću kariranu; džemper, jedan, drugi, sa rolkom; matil, i preko toga šal, a vreme lepo.

Vreme bude sumnjivo cariniku odvoji me u kabinu, ’nemoj više’.

Neću, samo još ovaj put. Razumeo me, pusta slovenska duša.”

“I svi ste budući penzioneri.”

“Već smo, odavno smo penzioneri, ribolovac, medar i ’poljak’ je već umro.”

“Ovaj zadnji što mi reče?”

“Baš on!”

“A ti?”

“Meni je supruga umrla, drugu sam našao”.

 “A, ti što te u horizontali zatekoh?”

“Nikako osam horizontalno, ne ide. Skandinavka je to! Pa sam mislio...”

“A, što propusti onoga gore da me prca”, obraća se portiru.

“Nisam ja portir.”

“Kako nisi, da nisi i ti penzioner?”

“Nisam penzioner, a nisam ga ni propustio, niti sam na dežurstvu kad baš hoćeš.”

“Hoćeš da kažeš da ne postojiš?”

“Postojim i te kako, od pre sat vremena.”

“Pa?”

“Ne vredi ti pitati.”

“Daj mi knjigu dežurstva, pruži mi je, eto je tamo. Što je zapisano, to se i desilo, čitaj!”

Čita: Rekao sa Pliku da treba da idem za Beograd...

“Ko je Plik?”

“Vozač, drugi vozač, Pajčetić.”

“Čitaj dalje!”

... možeš sa mnom, moram i ja poslom za Beograd, otišao sam sa njim, možeš i u povratku sa mnom, važi, za sat i po da se nađemo kod doma sindikata, dogovoreno, dogovoreno. On će doći, čekati, mene neće naći, ja sam uzeo danas platu, idem sedam dana u Crnu Goru, na more, sve ću potrošiti, sve ću potrošiti, moja žena neće znati gde sam, u novostima daće oglas, traži se noćni čuvar Laković i slika, onda ću se vratiti kao da ništa nije bilo, tako sam čuo od drugih kad se svade, tako je palilo kod drugih, što ne bi kod mene.

“Odmah nazovi telefonom, ona je druga smena u “Vitani”, druga smena?

“Od dva do deset!”

“Pa kako ste vi poranili, kad je sad četiri po podne.”

“Sam si rekao, predsedniče, da smo poranili.”

“Trebao sam reći da ste zakasnili.”

“Nismo zakasnili s posla, ostaje nam se.”

(Preležao sam boginje, mladalačke bubuljice, seboreju sam imao, sve mi po čelu izbije sem znanja. Popodne se piše zajedno, ako se gleda kao celina, a, ako je samo delić, bilo koji deo po podneva, piše se odvojeno, po podne.)

 “Aj bežite da vas ne vidim! Pisac!”, poziva me od portira, “ pomozi mi!”

Tebi nema pomoći, predsedniče!

“Samo sad, sada me odmeni!”

Nosite se u kurac!

Kad to čuše, penzioneri se izgubiše.