PING-PONG

Na vratima piše pret(!)sednik, kucam: kuc, kuc, kuuc, a iznutra čujem: pin, pong, pin, pong. Krenem još jednom člankom: kuc, kuc, a članak će, “ne raspiždjuj(!) me više, zar ne čuješ ping, pong, ping, pong”.

Unutra brka, u rutavim nogama. U belim hlačicama.

“Nije on za tebe brka”, igra ping pong sa svojom ćerom.

“Dete tražilo, dete naišlo. Morao sam odgovoriti obavezama, pret(!)sednik sam, i ona je moja obaveza.”

Samo ti odgovaraj obavezama predsedniče, a mislim u sebi: ni prezime ne bi imao, da ti nije ženinog. I tebe ne mogu da vidim, a da ne vidim onog drugog, šuraka ti, što je radio u saobraćajnom, stalno osmeh na usnama i alt u grlu. Presa neka bila, pravio nešto od plastike, centifugalna ga opiči i pravo sa njim na groblje, a centripetalna povuče nekog Bosanca, pravio bosanski č(!)evap, ona, šurnjaja ti, za njim, on pred njom, u Beogradu se nastaniše, a u našem gradu ostade bosanski čevap.

Samo vi igrajte, za mnom vrata škripnu, da nisu škrinula, ne bih se ni okrenuo, ili bih se malo kasnije zarotirao, došao sam da pitam pare za štampanje ove knjige, zaboravio sam, ući ću ponovo.