Tu nam je kod Trbe bilo najbliže i najzgodnije. Predavao sam mu pare koje sam, po njegovom meni datom ovlašćenju, izvlačio. Baš tako, izvlačio iz banke. Nisu davali da se gotovina diže u većim iznosima. Pravljeni su fiktivni računi na petsto, toliko se najviše moglo dići.

Kada je poslednji navratio, mogu reći i zadnji put, jer takav bi, zadnji put Stanko je bio utučen, hvatao je punu liniju na putu, hvatao je sredinu stola u kafani, osetim da nešto nije u redu, i nije - kada mi izgovori:

“Umro mi brat.”

Niko ga ne ču sem mene. A vidim: istog trena se u mojim očima kafana isprazni, svi na vrata, bez gužve, jedan pojedan gost izlazi. Cigare, neugašene ponesoše, uz put gase, ne pali im se više. Ispostavi se da bol ne moraš čuti samo ušima, i druga čula ga regisruju, dovoljno je samo da si tamo, da se tu zadesiš gde je i bol.

Posle toga nije ga bilo, ja sam podigao petsto po dogovoru. NJega nije bilo. Žena mi spomenu, u medjuvremenu od našeg prvog vidjenja, mene i Stanka, ja sam se oženio, a kad završim ovu pripovjest (!) i odženiti, reče mi moja bivša “nema Stanka”, nema ga, odgovorim joj (nikad se ne isplati čekati tačku, pa ni meni, pa ni sada)

Nazivao sam. Telefon je ćutao, u tišini svojoj kao da je plakao. Budalasaš, Nikice, čujem vas na moje dlakavo uvo. Drugo, levo je prekjuče zatajilo. Nazivao sam. I opet sam nazivao. Niko da se javi. Samac je bio, samo se on mogao da javi.

nastavak

Kad mi reče prvi put, “evo za decu”, pružio si mi dve čokolade - otkud si znao da imam dvoje dece, pitam ga. Taman da izusti, dvoje se podrazumeva, ja ga preduhritim, nemam ni jedno. Nisam ni ženjen, tad još nisam ni bio. Bi malo iznenadjen. U jednu tačku se ukopao. Fokusom je prži!

“Nisam ni ja”, reče Stanko. “Tri brata imam, medju njima jedan je sudija; moji su rodom od Čačka, Atenica, a u Beogradu smo godinama, u “Ustaničkoj ulici” imam stan. Bavim se molerajem. Često odem u Madjarsku, naučio sam i jezik, banjam se, prija mi i nešto pri tom radim, tako nekoliko sedmica, pa i poneki mesec u godini, desi se. Kad mi dosadi skela, skinem se s nje, sednem na avion pa u Rusiju, na avion pa na Filipine. Pogledaj ove slike, sve mlade.”

Gledam ih, sve uokvirene, sa smeškom poziraju, nude se, fotoaparatom izazvanim, sa brojevima po sebi. One su samo brojevi, ne rekoh. “Brojevi su na njima samo zato što ih ne možeš razlikovati”, reče mi Stanko mada ga nisam pitao.

“Masiraju me do mile volje. Dovoljno je onu što nadgleda da častim pićem, masaža se produži za neko vreme.”

Samo sam sa Stankom zalazio u kafanu, ni sa kim više, odbio sam se. Od osnivanja mnogih visio sam u njima, tako godinama, dosadilo, dosadilo.

nastavak

“Evo za decu”, skoro da Stanko šapnu da drugi ne čuju, a opet, toliko glasno da ga ja čujem, “bio sam u Madjarskoj. I malo kafe...” Gurnu ih bliže meni, dve osrednje čokolade i kesu crne kafe od dvesto grama. (Ugostitelji, oni pravi, koji žive za svoju struku, a ne samo od usluga, kažu da se od sto grama može “izvući šesnaest pušljivih kafa”. (Za ovaj atribut pušljivi kriv je Branko, možda sam ga negde pomenuo, jer taj je, prosvetni inspektor, inače, pio kafu u tri srka čim se ova turi na sto. Tako ili nikako. Oduvek, zauvek). 

U tom mantilu, u kome ga videh prvi put, dolazio je Stanko toliko puta posle. Sivomaslinasti, ni vremenom nije bledeo. Nije ga skidao, mislim ma gde bio, a ovaj, mantil, pobljuvano zimzelenkasti uvijao bi se oko njega kao da mu je pidžama (pidžama mračne li reči, potaman, skrojene za mrklu noć, za svaku noć). Štitio ga je mantil od ko zna čega, od svega i svačega - tako mi se činilo. A, i sami znate, privid je jedino izvestan, sve ostalo je pomalo varka. Slagali se ili ne slagali s tim!

Ništa se na Stanku nije menjalo. Dolazio je autobusom, najčešće Lastinin - lepo ime osta zauvek, lepa krila u letu raširena, a tek rep u vreteno mota - odlazili smo u kafanu “Zvezda” kod Trbojevića, u onaj njen drugi deo, gde je zavetrina –zaštićeni od buke, galame, da ne propustim od larme skrajnuta. Taj ušuškani deo kafane, koji sam mirisao i očima sa apetitom gledao i upijao,  voleo sam nju, tišinu dovoljnu da je uvo registruje, a da mu ne smeta, da ga umiva, izgleda da ni Stanku takva nije smetala, velim, godila mu; pio je špricer lagano, kao da nije imao para, a imao je; cigare nije vadio bar ne preda mnom. Kosa zalizana preko glave, lepila se za teme; tanjušna, ona, kosa mu, tanjušni dvomilimetarski brkovi; odmah se tu na usne naslonili se, utekli od nosa poprilično.   

nastavak

*

Došao je toga dana, a mogao je i drugog, jer on je isti i dani su slični njemu. Ništa se tu ne bi promenilo, govorio ja niko i ništa, ili, govorio kosmos bez svog ustezanja – dan na koji je došao je bio bitan ili nebitan tek toliko koliko bi i neki drugi dan bio da ga je taj doneo. Mogla je biti sreda ili neki drugi dan u ženskom rodu, da takav osim srede, nedelje, subote još postoji, ili pak neki ponedeljak ili petak. Što se mene tiče, čak je mogla biti i nedelja, kada se ne radi.

Da ne kenjkam, da ne serkam više: kada je Stanko seo pored mene na stolicu, više moga stola, bio je svakodnevni božiji dan, jedan od sedam u nedelji.

Beznačajan kao i drugi. (Ali važnosti mu nije nedostajalo – imao je toliko da to prećutim!)

Pored stola je Stanko spustio onu torbu što liči na doktor-veterinarsku, crnu, od vrha se stomačila, i sve to uz naše prve reči, one što se izgovaraju dok se ne predje na glavno, na ono zašto se dodje, pardon, zašto je Stanko došao. A u poresku upravu on dolazi godinama, samo se ovog puta činovnik promenio, ja sam novi, kako mu prići? Stanko se brzo razuveri, treba mi prići kao i drugima što je prilazio. A promenio je i Slovenca, list naglas kad progovori da pocepa na dvoje; Borivoja, što motike na kraju svoga službovanja uze od stolara-kovača Mije u Novom Slankamenu, i moju uze. Nije odmah, uze kad vide da će ostati, da je ja neću. Tu je fer isp’o. Neću da grešim dušu. A ta naša duša uvek vijori, maše – zastava koja se ne menja, zauvek nam data. Kurac bi ga znao što će mu kad zemlje nema da ašov ubode.

nastavak

“Bog ne voli starce”, prošaputa ti moj teča, kad mu se slikar ukaza, pa ti nagari DŽonson ka obali. I nebo se smiri, i talasi se umiriše,  ali ne odmah, kad on njega nagari. Desi se to tek kad se približio obali. Na samoj obali. Nigde nikog živog. A, vrbe, one prve, one nabliže, zar one nisu žive. Vrbe su se ljuljale, neko bi reako, tapšale. Sve je do očiju.

A na obali primeti ti moj teča da mu je LJuba zaboravila spakovati pojas za spasavanje. Spakovala mu sto kuraca, a pojas ostavila, tek tada pade u groznicu, drhtao je kao vrbe oko njega, tako da su ga jedva našli i lovo i ribočuvari, zajedno. Jedni išli s jedne, a drugi s druge strane. Zamalo da se tucnu pred njim. I bi da nije hrknuo. Jako je hrknuo.

On će ti ga pokloniti.

“Novi DŽonson!”, skoro novi. “Hvala ti!”, ne poljubi me, reći vam da su mi se opet ukazale njene snegbele kopaonik gaćice, koje sam zgledao kad je jednom na terenu, da je neko ne spazi, izvodila špagu. Nisam se peo na kopaonik, ni tada, ni posle. Nije da nije, ponekad mi padne na pamet, skijati bi umeo. Davno sam naučio, a i skije su dobro očuvane.

 Ovu storiju, govorili su jedan ribac i jedna riba, nismo šaputali da nas ne čuju drugi. A, vi, od volje vam! Ipak, ako mene slušate, ne morate prenositi dalje. Ili, ako se drugačije odlučite, e, onda svima sve.

kraj

*

E, ja ću ti o mom teči Draganu (samo tebi, jedinom vernom čitatelju ovog pisanija i drobljenja) Nemac, po opredeljenju, naš čovek, Bosanac bio i ostao, vrati se nama i sebi, pun deviza, kipelo, ne zna šta će od sebe, kupi lovačku, kupi lovačko, sija se, kupi municiju, položi lovački, kroz rste, kupi čamac, skupo, kupi pecaklje, najbolje, rezerviše crve i druge varalice, mrdaju li, mrdaju, sve spremi i – i, sve to zbog jednog, samo jednog nazovi pecanja.

“Samo jednom, a toliko dao?”, uskopizdi se sanitarka. Žensko ti je to, upliće se i kad treba i kad ne treba, tako sudi ovaj moj muškobanjasti mozak. Ne ugledate se na njega, jebem ga, morao bih da se pozamislim, kad je to bilo da je on bio u pravu, da su mu drugi priznali pravicu. Mmmmm, ne ide. Ne idem mi se dalje. Put bi me daleko odveo. Odustajem da ne zalutam. Podržavate me, sa slabijim od sebe se tako odnosi.

Na Dunavu, na njemu bi, čamac, i Dragan mi, teča bi, bio i ostao, pojačavam radnju i radnjinu tenziju, pretenziju. Na njemu bi, na Draganu, treća sreća, kaže naš narod, a naš narod je jedna kineska uličica. Malo vam, dobro, slažem se, neka vam bude. Bilo bi vam, i da ja okrenem. Jer ko sam ja, kerov kurac isluženi. Setih se toga u momentu kad pas zalaja na petardu što otkida ruke. Prevaliću preko jezika, malkice jača od nje. Hoću li već jednom izustiti do kraja: Na njemu bi moj teča, zagledao se u plave dubine, ribe vidi, a na udicu ne vidi, izgleda ni one. NJih vidi, ponavljam se, dobro ste primetili, a nebo ne vidi. Mrči se sve polako, pa sve neko gore deblja, prešao sa akvarela na tempere zakratko, evo ga stigao već na ulje, maše li, maše četkom, od mahanja talase probudio.

nastavak sledi

“Imaš neki problem?”, trebalo mi je vremena da kažem Milanki, sanitarki. Tek kad zaboravih na peglu koja je i dalje na hladno peglala.

“Imam. A ko ih nema?”

U vezi vode?, oslobodim se.

“Mmmm!”

I to ne bilo koje vode, a sve šapućkamo, i ona i ja. Naizmenično.

Reka kao da je u pitanju?

“Dunav.”

Baš dunavska, voda nešto nosi.

“Nosi, nosi, Zilahu moj!”

Ej, vidi neka mrlja, crna pluta.

“Od nafte”, odvodi me s puta.

Ne vidim najbolje, okreće šolju u stranu. Nije mrlja. Pre će biti neki deo, odvojio se od čamca, pa pluta.

“Ih kako znaš! Pogadjaš.”

Ih, jebiga, zanese me tija hvala, potonuh. Izvalim za ono što je tumaralo u crnoj prevrnutoj šolji. Izustim, motor za čamac?

“On, on mi baš fali!”

Tebi: jogistkinji, ritmičkoj gimnastičarki, podvodnoj ribolovici, padobrankinji. DŽonsonov motor,najbolji je. Nema mu ravna. Ni premca!

Govorili smo ona i ja, jedna riba i jedan ribac, šaputali da nas drugi ne čuju. Da ne naslute!

nastavak sledi

Skoro će kapetan, crna odela, crni mantili i nešto belih rukavica. Svi oni čekaju kapetana da ga ne dočekaju.

“Prestani s tim”, uhvati me za mišicu, e da ti ne kažem koje ruke - Petar, komunalni inspektor, a u slobodno vreme dizač tegova. Možda ovo poslednje nisam morao reći. Pa, zato što se za vreme radnog vremena radnom osoblju najstrože zabranjuje bavljenje sportom. Bilo kojim sportom. Čak je nedozvoljeno da se pomene koji upražnjavaš posle radnog vremena. Neće valjda Petar imati zbog mene neprilika.

“Trebaš nam za kvorum”, reče mi.

Već sam uleteo unutra.

“Što dižeš stolicu”, odvi jezik u rolni, jezičinu i udari me po sred lica, pred svima. Ni vruća pegla ne bi bolje. Sručim se na stolicu, ona se sruči na pod, kao da smo iz iste pičke sad izleteli.   

Zbunio sam se. Hteo sam samo glasati,  mislio sam da ste stigli do glasanja - htedoh reći - nisam rekao, predsedavajući me ne sluša, on nikog ne sluša, ni sebe ne čuje, ona pegla još me pegla po obrazu. Neka pegle, dolazim sebi. Ima njih deset kojima je ovaj uvalio jezičinu i sve do jedne ugušio.

Što plašiš, što ne kažeš istinu, gurka me moje drugo ja od šuljeva, što ne kažeš da ih je ugušio u snu, dobro, u svom snu ih je udavio. Što ne kažeš da je neženja ostao, neženja je do danas ostao – profa Kodžak.

nastavak sledi

Recimo, recimo da kapetan izgubi brod, pijan ili nepijan, potone mu, ko zna iz koga razloga ode mu na dno, muljavo, ribama zastrašeno. Šta ćeš, potone iznenada, mada se ništa ne dešava iz prepada. Ovo ću, ipak, u zagrade da stavim. (I prepad ili nešto što tako drugim rečima nazivamo, a da je sa istim značenjem, dugo se, dugo priprema, nema iznenade). On pliva, pliva, ko pitate, a i ja sam zaboravio, kapetan! kapetan bez broda. Na doku čeka ga ozebao imalac, da zborim kako drugi hoće, dobro, imalac ilivam vlasnik broda sa svojom administracijom, nemalom administracijom. Administracija je uvek nemala. I za svakog nemala. Sve ih talasi zapljuskuju, krokodili na nogama im, jedva izdržavaju – bura neka. A njima svima, ne svima, preterao bih, ako bih tako nastavio ... a njemu vlasniku bivšeg broda, e to može, to je daleko bolje, mala zagrada i kratka isto zagrada (o boljitku tvome ili mome, posebno mome, teško je govoriti, samo prihvatam i nastavljam dalje, kuda, ne pitaj, pitanje je na mestu, ali moj odgovor je nemušt), a njemu, brodovlasniku i brodolomcu, iks u isk, njemu, baš njemu za vrat dišu oni iz osiguravajućeg društva, sve u crnini. Crni polucilindri, natučeni na glave, talasi se još više uznemirili, kovrdžaju se, valjaju se ka doku, skoro će kapetan, crna odela, crni mantili i nešto belih rukavica. Svi oni čekaju kapetana, vlasnik broda okreće glavom, uvrće vratinom da ga ne dočeka.

nastavak sledi

*

Guzata, sisata. Gde god pipneš pička. Držala butik “Fuksi” u Kralja Petra Prvog, Orlandić se preziva, tada se prezivala. Leto je bilo, prozor otvoren, podignem glavu od stola, vidim samo naočare. Vetar je samo zbog zaduvao. Sa šesnaest ode, uda se, muž joj Musliman, ćerka dodje. A onda? Ima od tog vremena: vojska padne, on napusti vojsku, ona napusti njega oficira, koji je odlazio. Sačeka drugog ratnika, mafijaša ugladjenog. Mrava ne bi zgazio, dok mrav ne krene na njega. Nije mogla, morala je, nije mogla bez snažnog modernog naoružanja. Na Dorćol? Ne, dalje, u Rakovicu ode. Vetar iz moje kancelarije za njom. Ode i promaja. Storija, istorija. Ponese ona reč, odnese i slovo. I reč ponekad, desi se, može, što ne može, da izgubi neko slovo. Svi nešto gubimo, pa što ne bi reč. Po čemu je ona, reč istorija pa drugačija. Istorija izgubila I, storija ostala. Država izgubi deo teritorije, krnja ostanula ... Kad se nešto izgubi, spazili ste, onda se drugačije zove.

Ili.

Graditelj izgubi put, desi se. Nema mu druge nego da krene, šta ti ja znam, kuda će. Niko ne sigura. Preko pirindžanih polja, može. Preko mongolskih stepa, isto tako. Do gejzira ušeta, daleko pa šta! i u Jelustonski park, te jedva nekako izbije na put, tudji put. Strani put, njemu neznan, ne miriše ga. Šta će! Pomiri se tudjim putem i krene njime. Nastavi njime kao  svojim.

(Primera nikad dosta, pa i ni ovoj privovesti, ako je to ona.)

nastavak sledi