“Ne pravdaj mi se. Šta imaš da mi govoriš. Znam! ma, u redu je! Što mi se pravdaš? Nema potrebe. Nego, je l’ ti živ onaj...”

Jeste, dunem u slušalicu koja škripi, pa sunem: jeste, jeste. (Na kasetofon misli. Onaj radijski koji nikako da vratim. Desetak i više godina je kod mene. Od dana kad Svele prestade da bude voditelj, a bio je konobar u malom kafiću, zgužvao faks političkih nauka, radio kao noćni čuvar na radiju i postao direktor – postao direktor i dade mi radijsko snimalo, zgodno, malo i podesno, “evo ti ga, na.”

Živ je, Prejo! Kako ne bi bio. Za tebe oživljujem ga, usta na usta ako treba.

“Ma imam da snimim neke nastavnike ..., a oni, znaš i sam.”

Znam Prejo, iako ne znam.