2.

Zazvoni. Nije prvi put, već smo oguglali. Mali podiže, slušalicu mi dohvata kao da je nepouzdano demontirana mina, i kao da je baš on umirio, kao da baš on u to nije siguran, i da na vraga baš još jednom prelazi ostatak minskog polja dok mi slušalicu dodaje.

Da, saspem u slušalicu. (Da je reč koja najlakše raščepi dugo ustajala usta. Razvali usne i nausnice na njima u  slovo o. Veličina tog “o” zavisi od veličine usana. Pameti moje.)

“Zdravo, deeeččkooo!”

Sve mazno, svilen konac u glasu struji ka meni, sve miluje mi ušnu školjkicu i grozno dlakave uši. Pitao me je već najbitnije: da li ću mu biti žirant – “oću”, nekolicko dana kasnije: da li imam para – “nemam”. Počnem da ga zaspipam cunamijem, tajfunom neimanja.