Uglavnom, skalcaše s njega kratke hlačice, prvi put mu obukoše duge, jer ih ne vidi; skloniše mu i motor prdavac s koga nije slazio, pa ga nabiše u zemlju, polako godinu po godinu dok ne dođoše do kraja, do stote izbrojane.  I na preostali mu dan baciše lopatu pržine. Baš pržine, takva je zemlja na srednjem groblju, sparušena i osmuđena.

Na sahrani mu se praunuci litijama tukli, započeo onaj što nije voleo školu; u jaslice, u zabavište i išao je, ne može se reći, a kad shvati da su mu oglavinu stavili u prvom razredu, rečnik mu se svede na, “neću i neću”.

Stariji na daći, bližnji i daljni – mada su Novaku sad svi bili daljni – našljemaše se rakijom, ni pevati nisu mogli iako su žarko želeli, prosto im se grlo zavezalo, a jezik tonu bruto nosivosti sadržavaše.