“Možda je naleteo taj tvoj Marinko na svilen bubu pripravnicu.”

Pedantan je, ne dam na Marinka. Pauk niti svojom utanjenom putanju pravi, van toga metalika islužena ne ide, ne sme. Dresirana.

“Žalio se Dragan da mu šljive slabije od toga prisustva rađaju.”

Pričao, kažete?

“Pričao, to smo kazle.”

Pričao, kažem vam i opet će. Usta ako se ne rasklapaju zarđaju pre no Marinkovo gvožđe. Usta kao Draganova, ako se zatvore, zauvek se zaklope. Ma koliko tanke bile, ma koliko mušku ne odgovarale, ma koliko ženama više pristajale, istanjiti se neće.

Ih, pustimo usnice drtavog Dragana, policajca, bivšeg; berača malina, bivšeg; nabeđenog alatničara, bivšeg; stolara, priučenog, bivšeg; njemačkog disciplinovanog radnika, bivšeg, bivšeg, a penzionera uveliko - sadašeg.

Nekada vrednog do zla boga, radan beše samo vrednoću da izbaci; morao je(!) a sada nemoćnog, zubalom samo šiššštiii.