“U blažoj varijanti” – mlatnuše pristigle ptice dva puta krilima.

U blažoj varijanti, svakako, svakako, blažoj. Rekla mi, “što izbegavaš da napišeš posvetu. Pravdaš se da imaš   loš rukopis, švrakopis, ne da ti se zapisati ime i prezime. Sad bi već imao gotov roman. Ne, roman, šta bulaznim : kratku priču. Završio bi je imenom bacača tvoje knjige, nepoznatog autora, milog mu druga ili druga koji mu se natura svojim pisanijama. Ili jedno ili drugo, od volje ti je, izaberi jedno od to dvoje.

Ja je smotam, odbačenu knjigu u fioku od stola da ne vide kolege, koje samo novčanice i diplome bistre, a knjiga im u službenom glasniku države (napisao bih joj ime, ali bojim se da se nešto ne  premetne) - završava. A  knjiga im u službenom glasniku završava. U njegovom glasovanju utihne njihovo interesovanje za pisanu reč i “riječ”.

“Nisi morao tako. Jedno te isto da razdvajaš.”