SVI SE SELIMO     

1.

Uleti unutra, toga nisam ni svestan bio, priđe puzeći mom stolu koji je već zatrpan koje čime – selimo se. Kako i ne bi bio zatrpan. Ne žalim se, samo potvrđujem, već rečeno. Svako je bar jednom imao selidbu, poznaje to.

Pokaza mi je pridošli, pomislim, zajebava me; moja knjiga iz 95-e u njegovim rukama, film mi se ne odmotava, prva moja pokvarena pomisao: želi posvetu.

Ceni me, baš me gotivi, obojica smo za zelene, nema grede, još iz njegovih mladih, mojih dobrostojećih dana. Briše prašinu s nje, s knjige mi, Nezgrapne istine, s jednog njenog primerka. Ma jok, reko’ sebi: nije u pitanju posveta, mozak mi ne radi, u leru tek premotava reda radi; pa posvetu sam mu dao daleke ’95. A ova je bez posvete, nebitan je meni, a što bih ja bio i moja knjiga njemu - a odgovaram sebi: ljut je na onog što je ovo učinio. Nisam i ja, mada bih voleo da je drugačije.