Da prevedem, neću. Prevod je, kao i mnogi drugi nepouzdan. Time ne želim da se pomisli da,  prevodi koje sam iščitao, verujem i mnogi drugi koje nisam mirisao znatiželjom svojom - nemaju značaja. Naprotiv, da njih nije ne bi bilo  ni mnogih književnih naslova.

Evo, saginjem se u to ime. Pogledajte, skroz, skroz do zemlje. Do zemlje, ne bilo koje – saginjem se do zemlje koja nije dotle zagađena. To nije saznanje, nego samo potvrda. Saznanje i potvrda vuku na isto. Saznanje zna na čemu je, dok potvrda kopa dok ne izrije na čemu je. U tome je razlika među njima. 

“Doći ću sutra, prekosutra. Na kratko” – Prejo će.

 “Ma oni su upregnuti u jedna od desetak državnih kola, pa tegli. Ni levo ni desno. Ni brže ni sporije. Poštuj sve to, inače si...”

Najeb’o– došlo vreme za spovku.

“Za njih nema uslovnog žutog na semaforu, samo jarke i jasne boje: crveno, žuto, zeleno.” 

Može, kako ne bi moglo. Stvarno je tako. Pomogao mi je da uletim u firmin list. Lokalno glasilo, ali pošteno. Pošteni su kao Budvani. Nikšićani su, moj je dojam, nešto drugo. Ti te nagrade, uzmu ti sliku za objavljivanje i tu se završi. Ma ne pišem ja zbog vas, Niškićani moji, brdoviti, nego da izlečim sebe. Kad me napadnu reči, ja ih se moram osloboditi ili poluditi. To je – mali prc Nikšićanima – kao kad Budvanima talasi pod grlo dođu, nema druge – ja l’ gutati, ja l’ preletati ih. Tako je i sa mojim rečima koje povraćati se daju.