Odkupi ti taj, naš Mirko kompet dva knjiga, stavi u orman, pa knjigu po knjigu kući nosi, da žena ne primeti.

On ti najveću biblioteku ima u gradu, ako ne računamo gradsku i doktora Nišića. Taj puno čita. Zato mu je žena u pedesetoj odbegla na more, u vikendicu bliskog prijatelja, blizance mu ostavila, Mirko pištolj taman odmasti, a ona se vrati. Probala, videla, na staro se vratila. Na bolje se vratila. Žena se nikad ne vara u izboru, poručivao, ne poručivao ja muškićima, ali tako je. ”

Brm.

Ne pominjem u nizu ovom iza šaltera Milicu, ona je uvek u senci; čuva, oduvek je čuvala i sačuvala svoju malu figuru i njenu lepotu; ono što nauči kod kuće, prenese i na posao i dobro joj dodje; kući muž glavni, na poslu šefovi.

Tu su i ostali, Kolićka, Kalenić, matičarka, zatim Joka, koju mesto ne drži, penzija je lupka po ramenima, ona se ne okreće, muva se bez puta i cilja.

“Svi da prdnete”, sramota bi, ali izgovorio je predsednik opštine, mora se poštovati. “Da okadite, smesta! Jer kad dodju stranke, posebno one s autobusa da budu spremne na smrad naš i vaš.”

Plotun odjeknu, jači nego što je sam gradonačelnik očekivao. Jačina je pojačana decibelima jer su se pridružili svojski gosti iz Mračka i sam gradonačelnik. Gradonačelnik nije smeo u tom učestovati, ali je znao da nema nekog ko bi to proveravao, pa mu se, da kažem, omaklo.

“Pa, to si ti sve vreme turirao, Petre”, reče mu gradonačelnik.

“Kako ne bih turirao, gradonačelniče. Nikako da se popnem uz stepenice s vašim džipom. Nije džip kriv, ja sam kriv, nešto mi se danas zanedalo. Volan mi se otima kao nikad.”

“Petre”, reče Zoran i poglednu goste usput, “nije ti ovo sajam automobila, Nije nikakav sajam.”

“Pa, sami ste mi rekli: kud ja, tud i ti.”

“Gde si, molim te ja, do sad bio?”

“Otišao sam da vam kupim cigare. Skoknuo do trafike. Do Šarla.”

“Ali Šarlo je davno umro!”

“Ali ja sam istoričar po profesiji.”

“Primio sam se u službu kao fudbalera, bivšeg.”

“Ali ja sam istoričar. Pamtim da je bez ruke, pamtim da ima dušu, pamtim njegov crni šešir, pamtim ga iz pročitanih knjiga, čitao sam o njemu i u novinskim zapisima.”

“Zapisima ostarelog, prezlelog gospodina Antu Mikića.”

“Baš od njega.”

“Od onog što ide u patikama šangajkama, od onog što u ruci nosi kesu, od onog što je napunio devedeset i tri leta, od onog što i danas ima svoju ženicu pokraj sebe, i sina avioinžinjera?”

“Od njega, gradonačelniče. Baš od njega. Taj gospodin kad me sretne, pozdravi se sa mnom i obavezno ispriča jedan vic. Bar jedan, a nekad i dva, tri.”

“Znači, Petre, po tebi i po gospodinu Mikiću svaki dan jedan vic, umesto jedne jabuke, kako kaže medicina.”

“Dovoljno za svakog”, pisnuše gosti iz Mračka.

Da se ne bi izlagao iznenadjenjima, da ne bi i goste podvrgao tome, predsednik domaćin poče da ostale oslovljava pokazujući rukom na pomenutog.

“Ovo je matičar. Vesela Maša. Na njoj je sve lepo.”

“Imate li spremu za to matičara?”, pita je neko iz čačankse t(!)rupe, grupe.

“A što ne bih imala! Dugo sam čekala na posao, a pod dva: udata sam, imam sina.”

“Bravo, bravisimo. Od vas potiče reč matičar.”

“Pa, nije tako”, mazno će Maša, “ali da sam za kovanicu u našem jeziku mati i čar, što daje matičar, to jesam.”

Brrrrrrrrrm!

“Ovo vam je Sloba što radi na dečijim dodacima.”

“Jutros je ravno petnaest godina bilo kako sam ovde iz banke stigao.”

“Pa, Slobo, rode, isplatili se tolike godine”, pljušte pitanja iz Mračka.

“Kako ne bi isplatilo, gospodo draga. Evo, od septembra sam i ja došao na red da sebi islaćujem dečiji. U pedesetoj rodio mi se sin.”

Brrr brrrrm,

“Vi ste najviša?”

“Najviše štrčim glavom iznad šaltera, to je sigurno. Ali viša od mene je Ivana.”

“Zašto, kako kažete, štrčite?”

“Čekam da li će se neko od invalida pojaviti.”

“Pa njih je tako malo.”

“Čekam da dodje i Mirko.”

“Ko je sad taj?”

“Moj kolega u penziji, dugo smo zajedno radili. Taj ni jednog akvizitera knjiga nije odbio. (A, mislim se u sebi, taj je odbio mnoge dame, samo svoju Žižu, što morate sve znati, nataknu, milo njojzi a kako bi moglo biti drugačije do milo njemu, desi se to u nekom propustu nalik hodniku, višak bi arhitektima, pa ga tako obeležiše, a njima dvoma Mirku i Žiži u tom momentu usijanja i biološkog raspeća, momentu pomračenja i nagona, dobro dodje. Svršiše i izvršiše šta su naumili. Sve to pobrisaše tajnom. Ništa nije nepouzdano kao tajna, njihova ili bilo čija druga, pokazalo je vreme koje je sledilo iza ovoga dogadjaja. Neko je od njih morao ovo meni kazati, jer inače, kako bi ja to mogao znati i vama predočiti. Čini mi se da ništa nije klimavije do tajna.) Odoh ja tamo gde ne treba.

nastavak

Oni koji se razumeju u slikarstvo, ili su i sami pokušavali da slikaju, pa ih put odneo drugde bespovratno, znaju pravo pa u rebra meni i Bojanu, ti i takvi, da izuste:

“Malo te je izdužio.”

 Ti nemaju pardona za nikoga. Pobegnem pogledom ustranu, ne od njih, ne od takvih – još sam u političkom hodniku - kad tamo druga slika.

Kad tamo slika ulje na platnu: na njemu putić, na putiću drveće sa visokim, previsokim stablima, a ona sa potšišanim krošnjama. Krošnje su pobegle negde u nebo, pobegle od nekih živuljki koje su ih napadale, kresale, dosađivale im, listove zimzelene otimale, brstile im. Takvih drveta, takvih krošnji nema u ovoj klimatskoj zoni.

Pa, zašto ih onda naslika?

Bilo koji slikar može svoju slobodu, kako misli, da dariva, nama da prenosi. A mi smo sudije. Kažnjavamo ga ili pomilujemo, od volje nam je. Od volje je svakom od nas ponaosob.

Ja ti, verovali to ili ne, skočim sa ovih suvonjavih, potšišanih drveta Save Šumanovića na minijature. I njim ima u ovom hodniku. Potpisao ih lep slikar, lep kao muškarac, pravilnih crta lica, niko drugi do, čitam u potpisu: D. Jagodić. Imena mu se ne sećam. Tako se u mom slučaju potvrdi, a to važi i u drugom slučaju da kad neko umre, a ovaj je preminuo, da se takvom ime ubrzo zaboravlja, ili, treba se napregnuti, vijuge ispraviti, u ravan doterati, da bi se ili se ne bi ni tada setili. Ipak, to je nema dvojbe, Dragoljub Jagodić. Precizna ruka, preciznom mišlju po platnu vođena. Dobro, ne moraš, vidim i sam da je to akvarel. (Akvarel je zavesa kroz koju sve vidimo)

Evo, Nede. Pola deset, napolju sove polako se bude. A ona, čistačica Neda još paja. Paja da zadovolji perverziju ženskih šefova. 

Nije joj dosta da čisti, paja, nego dobacuje. Kome, meni dobacuje:

“A ona slika na ormanu?”

Nju sam ja kupio.

“Dugo je držiš?”

Ne dugo. Predugo, moja Nedo!

“I sama sam to primetila, ali nisam ti htela to reći.”

Priznaću ti!

“Meni čistačici poveravaš? Čime sam ti ja to zaslužila?”

Ako ćemo pravo, uskoro odlaziš u penziju.

“A ko ode, zaborave ga. Jako brzo.”

Nisam tako pomislio.

“Nego, kako?”

Ko ode brzo zaboravi sve ovo.

“A tako! Misliš da ću i ja čim kročim preko opštinskog stepeništa, što mi poveriš odneti sa sobom daleko. Van ove zgrade, van ovih ljudi! Načuo si da se vraćam u Mostar. Sad je Mostar daleko.

Moguće, moguće da si u pravu?”

Dobijem ti ja, moja Nedo, uvijeno, umotano, samo što sam autom stao dok sam je čekao, dade mi ona to umotano. Veli, ovo je za tebe. Ja ga tutnem pozadi, na sedište. ne reče mi sama, šta je umotano i četvrtasto, za mene je to samo shvatih. kad dođoh kući, ona nije mogla sa mnom, mada je obećala, došli joj brat i snaj(!)a, ne rođeni, onaj što je bio atletičar, onaj što oboli od parkinsonove i žena mu trgovkinja, četiri ćerke. izvini se darodavka, a ja, šta ću, prihvatim. Prihvatim izvinjenje i prihvatim poklon.

Dođem kući, otvorim paket a ono sat, sat sa kućištem, kazaljke tu, baterije fale. Imao sam neke polovne, dodam ih, a on poklonjeni sat počne da tikatatikatakatiče kao onaj iz detinjstva. Prihvatim ga da me uspavljuje, supruga mi je već dve godine bila otišla. Ostavila krevet i mene na njemu, sat nas je umrtvljivao. To nas je svakim mrakom radovalo, mene i jastuk. U njega sam sve dublje zabadao nos. Disanje zaustavljao. Ništa zato.

kraj

Koja?

Ona u priči koja sledi ili je protekla, ne siguram ništa. Čitajte, pa ćete se uveriti gde joj je mesto, gde smestih – tu pripovest o njoj. (Zaborav obično oslobađa, ovaj zaborav mene ne opterećuje)

Gleda me, skoro posmatra slika. Ne bilo koja. Ja sam na njoj. Otimam se, ne prihvatam da sam to ja na njoj, ma koliko mi bilo drago. Nije moja, nisam ja nikom pozirao, ovu je načela starost, muve toliko puta popljuvale.

Ovo je niko drugi do prvi sekretar opštine, Živanović. On je, nema druge, on gospodin Živanović. On je, sad sam već ubeđen u to. Potanko se potvrđuje.

On je, ubeđujem sebe, mada ne moram. Dovoljno je reći da se njegove godine na slici sa mojim sada podudaraju, skoro poklapaju. Zato smo nalik jedan drugom. (Poznato je, ali nije priznato da sa istim godinama postoje najmanje dva čoveka na ovoj Zemljici da se likom podudaraju). Tako ja i gospodin Živanović. Onaj gospodin Živković što je imao porodičnu starinjsku kuću, tu ispod Opštine. Dođe vreme da se stare ruše, veće nove zidaju, on ti ustupi “Graditelju” za dva četvorosobna stana u novogradnji.

Imaš i ti, reče moje drugo ja, imaš i ti takvu sliku.

Imam, imam u mojoj sobi sa trinaest nepunih kvadrata. Slika se nalazi u samom ćošku. Okvir četrdeset sa osamdeset santimetara. U njemu ja, ocunjio nosinu, a nosina na sredini pozamašna, zamašćena, slikar tako video, tako hteo, te je tako moralo biti. Nije daleko od istine, ne naginjem na svoju stranu. Mislim, reću vam, malo je naklon prema meni. A, umetnost, kao i uvek, u sličnim slučajevima – trpi.

A da počnem ispočetka.

Može, ispočetka.

Stigao sam kod uvaženog profesora, vajara i slikara gospodina Koševića. Atelje imao u svom ugrejanom suterenu i dalekom od žene mu geometra Negice i dveju divnih, pokazaće vreme, ćerki, Jelene i Smilje.

Mali Bojan Krljić, kažem mali zbog godina, upravo slika za prijemni na akademiju. Kod g. Koševića.

Pozdravim se. Otpozdravi on, pozdravi se i g. Košević. Bojan ne skida pogled sa slikajućeg crteža.

“Nije dobro”, veli tutoru g. Koševiću.

“Dobro je, kako nije! Samo tu malo”, uzvraća Košević. Prstom popravlja.

“Nije, nije”, Bojan skida crtež sa štafelaja. Na njemu sam g. Košević, prepoznajem ga, dok govori Bojan. “A, sad sedi ti!”, kaže meni. Ja poslušno na stolicu.

“Tako”, bilo je sve što je Bojan meni rekao.

Upiljim u nožicu stola koja mi se očima nudila. I tako ostanem dvadesetak minuta. Ni tamo ni amo. Kako se namestih, tako se ukipim, sve vreme nepomičan ostanem. I slika nastane, ona koju sada godinama držim u maloj svojoj radnoj sobici.

“Dušu ti je potrefio”, kažu oni kojima sam enigma. (Kurvar, ako mislite, u pogrešnom ste zaplivali. Ženskom svetu, oduvek providan bio).

nastavak sledi

 Kažem sebi: prazni hodnici.

Prazni, odgovara moje drugo ja.

U nevreme si stigao, to će reći prvo ja.

Tako će biti i nikako drugačije, opet će drugo ja.

Nisam mislio na ljude, stranke kojih nema, gluvo je doba.

Gluvo, jer je posle radnog vremena.

Nigde nikoga.

Nikoga, samo dole negde portir ili noćni čuvar, koji te propustio drema, kunja i prdi (samom ljudskom stovru, kada je samo, mora, jebala Mara bumbara, da padne na pamet da prdne, nešto ga mora na to poterati, ali ne bih sada o tome)

Ma ostavi portira, ostavi tišinu, gledaj, gledaj oko sebe!

Zar ne vidiš da sve vreme gledam, blenem, ne bih li ugledao neku sliku na zidu.

Nigde ništa. Sam si mi svedok.

Prošao sam hodnik. U prizemlju, levo: geometri, desno: inspektori, ekonom, pridošli arhiktekti iz Beograda ravno, tamo nema posla, a oni ovamo, po vezi, i blagajnice. Njih četiri. Popeo sam se i na sprat.

Na jednoj strani poreska uprava. Procunjam dublje. Sve zeleni zidovi, ali slike nigde, nema je. Nijedne okačene. Bar da je jedna.

Pa zar niko da se seti, a toliko je godina ove zgrade proteklo, niko da se seti da fotografiše radnike jednim zumom, jebao ih bljesak koji zum ispušta, pa da svi budu na jednom mestu, bilo koje godine, bilo kada, bilo koji sastav. Niko, ama baš niko i nikad da se seti. Možda se neko i nekad, kad list sa grane opadne i trusne na poškorpljenu zemlju setio tog, ali nije ubeležio, tucnem ga s bande. Ne njega, posumnjam da je on muško, otud, ponavljam, tucnem njegovo medno žensko, starije, paše, mlađe, ako je , godi mi. Godi mi, jer, ja sam sportista u pedeset trećoj, preletim svakog jutra, dok vi, spavate, pardon, neki hrču, preletim deset do dvanaest km, km je skraćeno, ne dam da se oteže. Preletim, a samo se brada, koju puštam orosi. I nikaj više!!

Pljunem, puj! jebem ti život! pred ulazak u ovaj politički hodnik, tako ga nazivam. Uđem, a ono u njemu sve blješti, sija, cakli se, ubija svetlost u potiljak, u oči.

Stavljam crne naočare, one protiv sunčevih zraka, srećom poneo ih. Poneo ih, kao što se ponese maramica, češalj ili neka druga sitnica. Kao što se ponese ženska vata. Tako ja poneo svoje naočare.

Ali, ko je gledao, a niko nije gledao, a da je gledao, video bi, a možda i ne bi: ne zna se da li sam ih pre stavio ili pre skinuo. Imao sam razlog za to.

Koji razlog?

E, koji! Ovaj zbog koga sam obišao celu opštinsku zgradu iznutra. A obilazio sam je zbog slika. Samo zbog njih.

Najzad! Evo, prve!

Gleda me sa zida, uramnjena u zlatni okvir, spolja pozlaćen, a unutra “braonjski”, kako kaže manekenka.

nastavak sledi

*

Hodnik dug, dug, još duži; ona, Neda - široka, visoka, malo povijena. Mora biti povijena, u rukama joj usisivač. On na njojzi, Gavrilović jaši, neka ga još malo. Ne diram ga.  Usisivačem njuška po hodniku, zapela po sredini, znači tek je počela, treba joj vremena da zađe za ćoškove.

A, ja ću malkice o Gavriloviću, sekretaru opštine. Ni manjeg čoveka, ni veće buve. Taj se zaskoči na žensko, po mogućstvu bira da bude što više, to žensko. Gde se namerači, mora da zaskoči.

Posle njegovog skoka, svaku zaskočenu često zasvrbi. Traži ga. A on se uvek nađe, ništa čudno: počeo je u vatrogasnoj jedinici, da bi se kasnije doškolovao, sve do Pravnog u Beogradu.

Jebe mi se za njega.

Skači buvo, dosta je bilo, kažem mu.

“Kako da skačem”, oteže dok izgovara, ne da mu se, “polomiću se.”

Zaboravio si, gospodine Gavriloviću.

“Šta sam zaboravio?”

Zaboravio si da ćeš se slomiti tek kad odeš za direktora u specijalnu bolnicu u Starom Slankamenu. Nogu će ti tek tad staviti u gips.

Skači buvo, dosta je bilo, kažem mu, jopet.

 “Ne bih da skačem. Ja bih da sjašem, ako može.”

Kako ne bi moglo.

“Lakše mi nekako dođe”, još izgovara, pravda mi se, a već je dole.

Radi šta hoćeš, samo mi oslobađaj parking, i moje reči. (Mnoge reči u životu kasno ili nikako ne dođu onome kome su trebalo da dođu)

Gavrilović ti i sjaši i skoči u ćošak.

Neda preli, propeleriše(!) usisivačem sve u mestu. Zaš’o sam joj za guzicu. Čvrsto je obema rukama uhvatio i pri tom stiskao za slabine. Tako jako da mi se ne izmakne, da mi se ne pomeri.

Zip! Zip, zip!

Nisam ga priljubio uz guzu, pa polako teraj! Ne, bilo je odma’, zip, zip i zip!

Uskočio je moj, sad i njen, u nju, njenu pripremljenu, nauljenu. Najžešći lepak nas je držao – moje prednje, a njeno zadnje. Unutar nje zađem još jednom, pa drugi put – da potvrdim.

Nadvijem se da je poljubim. Ona zinula. U ustima joj rumenko. Moj, a čiji bi drugi bio.

’Oćemo dalje, gazda.’

Nema dalje, mrcino, podsetim ga. Zar ne vidiš, blento, da je ovo pruga uskog koloseka, prava ’šarganka’, ijjjj!!!

’Nekad bilo, sad se pripovjeda’, on meni ni pet ni šest.

Za inat njemu, izvadim ga.

“Ti si mehaničar,”, red je da i Neda nešto.

Sve sam, samo to nisam.

“Jesi, jesi! Imaš šraf. Šrafčinu!”, odmerava crevom od usisivača. “Viditi se.”

Ona kljunom dole, ja nosom za njima.

Oblazdio šraf.

“Isprobao je mnoge matice. Moja mu prostrane, a?”

Naskači, buvo! Zovem Gavrilovića.

“Može, ali da mi pokloni miris!”

“Dobićeš neraspakovani miris moje supruge. Obećavam pred svedokom. Evo ti ga”, pokazuje na mene, a daje ga njojzi.

(Telo zauzima pozu koja mu najviše odgovara, naše je da mu pomognemo, time i duši pomažemo, ali ne skroz. Duša je ipak nešto drugo, različitije od tela.)

Kuda? Nazad!

Ti levo, ti desno, ljubite direk od vrata, predsednikovih! Vreme mi je za sklekove, ja ću zato napraviti sklekove, dvadeset puta dvadeset puta dvadeset sklekova, jedan dva,... sto dva,... hiljadu dva, ne stoji vam  da stojite tako ukipljeni, uzmite vagicu! ne otimajte se! stavite ispred, tako, stani ti prvo, žuti! vagamo ko će prvi ući. Žuti je pegav, sovljiv, visok, na oca i maku liči, slab u školi posle osnovne, u “Kumaplast” se zaposli, nešto sitno pokrade, prvi put se oženi sa crnkom najdužu kosu imade u gradu, dece nije imao sa njom, spanđao se sa Mikom Barcelonom, njega sud oslobodi, još ga namiri, mercedes mu ostade kao najnoviji model i kao nadimak, žuti Đura ode u Beograd, pojeba 578, al’ si težak! dalje ne broji, oženi se drugi put, žena mlađa deset godina, ćerku dobiše, istoriju će kasnije studirati i završiti, završiće i ovaj, ondašnji Đura, iako je znao pripit da kaže ženi, “daj mi mamu, ja sam od tebe stariji deset, a tašta je od mene starija deset, taman” i ona reče, taman i otera ga, ne tada, sećaš se, “sećam, kasnije, kasnije”, on u Inđiji ostavi dugove velike, njojzi ništa ne vredi, država da ga juri, jedno se izmorila, on se priženi prvoj matorki, balkon preko od njega, pre toga prčko s kompjuterima, i tu ostade u dugovima, skidaj se s vage! dosta je bilo!

Aj sad ti, pravniče! Milanče, samo ime mu kaže crtati je znao, Diznijeve junake najradije u pokretu, a pravnik završi, sekretar u “Krunu”, miran i tunjav kao i uvek, to nije za sekretara, to nije po volji direktora, to nije po volji njegovog direktora, svi su radnici nosili kišobran bez obzira na vremensku progonozu, prskao je po njima, kišobranom su se štitili donekle, Milanče nije umeo da uvija, da sklanja, da prepravlja, direktor pripreti sa svojom klikom, on uzdrhta, oznoji se oko šupka, oznoji se oko nosnice, oznoji se oko srca, ćerku je već imao, ženu koja je radila u knjižari, sa tatom i mamom u istom stanu, ode za Beograd, i on za Beograd, putovao, bus ujutro, bus uveče, radio u građevinskom “Radu”, “Rad” propade, osta bez posla, godinu dana ni vazduh da udahne, ni sunce da gleda, na selo ga baciše, u osnovnu školu za sekretara, pola u jednoj, a polovica u drugoj, prepodne u Sasama, popodne u Slankamenu, dosta je za tebe bilo, odužio sam, brate! vagica popušta, skidaj se i ti!

Šta kaže vaga, momci!

“Jedan dobar, a jedan loš.”

Da proverim, vaga ne vara. Ti si, Milanče, dobar, ti Đuro, loš! Ne brigajte, nemojte se snužditi, jebeš snuždu, nemojte se ni oliti: dobre puštamo, a loše propuštamo, kaže život umesto nas.

“A ko ima prednost, onaj koga puštamo ili onaj koga propuštamo?”

*

Gore sam došao neke godine koja je na kraju nosila nulu. Zadržao se dvadesetak dana i rekao “jebote, ovo nije za mene”, lovac iz onog hodnika, moj školski drug i Bosanac, predsednik IVa, koje sam postrojio, rekoše mi:

“Ideš u Vanas da se ne vratiš.”

“Nema vraćke”, doda Bosanac, “već mi se jedna pičokara vratila.”

Slažem se, čvrsto im obećam, misleći na ono što ostavljam. Ostao sam dva-tri dana, e, ostanem tri dana i četiri noći, mada u radnoj knjižici piše četiri meseca: jul, avgust, septembar i delom oktobar.

“Ne pravi mi pizdarije”, rešavao je Bosanac, predsednik veća ukrštene reči pod četiri vodoravno, lako mu bi: reka sa tri slova u Bosni. Una, draga mu.

Daj mi knjižicu, tako smo se dogovorili, kažem mu.

“Ne pravi mi pizdarije”, tek sad je to rekao, “vraćaš se, samo da raspišem konkurs i izaberem direktora.”

On izabere direktora. I vratim se u oseljenje. Ovi me dobro prime. Jebala mara bumbara. (Čisti arhaizam).

“Rekla ti Vesna da dođeš u daktilo biro.”

Sad ću, radio sam nešto neodložno. Prođe pola sata, “jesi li bio”, ispoljavao je brigu, nisam, sad ću. I treći put me podsetio, ja odem, Vesna mi reče sa sisama, “evo ti.”

Dao sam bio neko rešenje da mi kuca, “nije hteo da ti odnese, svoje je odneo.”

E, sada je druga priča, sada kada ovo govorim, sad smo se stopili: u jednom ćošku Sremac, najduže po stažu, preko veze ga ubaci jedan debeli, hvalospeve o njemu ovaj priča a kako i ne bi, o dobročiniteljima svi tako, nego njegovi dođu pre tristo godina iz Like, otro je sve, isprao je vene, čisti Sremac i čista podvrsta Sremca, najgore selo, kad odeš kod njih, oni te svi napadnu, kad nema nikog stranog oni se između sebe izjedaju, očima se rukuju, rukovanje im je ravno bodenju matadorove majice.

Do mene, sto do stola, Slovenac, Šumadinac, kurac bi ga znao, jedino izvesno je da je ćelav; pred penzijom, sina dade da ratuje za sve, samo ne za deželu, malo penzionog staža ima, akviziter je bio, vitalnost tražio time što je spermu, koju bi mu dao seoski veterinar, propalu na hleb mazao. Gajio je taj piliće u kavezima kod druge, a nju čepao, kad mu tašta zaklopi oči, kod njega umre, i ova je oplaka; ’padale se neke modre jesenje kiše’.

“Gde vam je Šokac”, evo ga i on uskače, upire prst u mene, ne u mene nego u onog što se zadesio za mojim stolom.

“Gde vam je ustaša?”

(Ko je taj, pitate se, ljuti Krajišnik, tri bajpasa u sebi, četiri ćerke pre toga napravio, i jednu iza toga.)  

“Gde vam je ustaša?” mislio je na onog drtavog koji je Ciganku jebao za kokoš, koga sam ja na referentskom mestu odmenio. 

“Ja sam mu sin”, oglasi se ovaj koji je zaseo na mestu ’ustaše’.

Ovaj u maskirnom odelu, više je ličio na Srbijanca u šajkači, ratovao je verovatno dok nije dobio uniformu, okreće se Sremcu, dotle Slovenac utulio glavu, stiska je rukama kao da je fitilj od sve sveće pa ga gasi između palca i kažiprsta, koje je ovlažio, a on, Adam Valać, i njemu ime i prezime da pomenem, ne da se: “I četvrti su mi ugradili, a meni ništa”, lupa se po prsima.

Da bi izgladio  ono što su Adam i njegov otac usrali, “ja sam mu sin” započe:

“Niko nije kriv.”

“Niko nije kriv”, prihvati Sremac.

“Niko nije kriv”, doda i Slovenac, i da ne bi bilo tri “niko nije kriv”, da se ne pomisli da je reč o srbovanju, nateram i Krajišnika Adama da prevuče: “Niko nije kriv.”

(Ali, to je samo anegdota!)

Jeste anegdota. Ali anegdota je esencija života. Uzmi za primer onu malu, onu bočicu, u oko da je staviš, tako mala. Promućkaš, turiš i napraviš koje hoćeš piće, nego!

Nego, otkud ti, Stevane ?

“Spolja!”

Znam, spolja.

“Spolja, velim: i kucao, i dobar dan, i kez, i sve po redu”.

Nisam te čuo.

“Nismo čuli”, u glas: Sremac,  Slovenac, ’ja sam mu sin’ i Adam uvek sa prezimenom. Valać.

*

“Meni nije dobro.”

Pade, savijajući se u kolenima.

 “Pao si ti davno”, sa pete stepenice, zdrav, nosat i prav – Bauer. Onaj što dođe iz Reške, onaj što dođe šinobusom, tehnologiju završio, uvali se u gumene profile koji su se izvozili u Nemačku, njemu stan u bloku, ženi posao u trgovini, kući, pardon, stanu dve devojčice, “da ih majka ljubi”, pa uspeh među delegatima, pa švićkanje po raznim većima.

Aj sad silazimo: nedopadanje direktoru, razmeštaj na drugo radno mesto, manja plata, manji izvoz u Nemačku, otkrivanje mahinacija direktora, suspenzija, privatizacija, nemanje kud, otvaranje kafane u selu.

“A što ne reče, pišče, da sam ti na Gadnošu držao predavanje o hvo, zaštita od bojnih i drugih otrova, otrovi su uveliko bili oko nas, tako da ih nije trebalo zaštićivati. Ne sećaš se predavanja, a sećaš li se pasulja i suvih rebaraca u njemu koji je posle toga sledio, koji je kuvar Golub jednonogi, prste da oližeš.“

Toga se sećam.

“E, pa ispred toga Šimić, nalickani, picnuti, bivši atletičar, a i tada u kondiciji, obuče žuto providno odelo, bledunjavo – izvede nas ispred restorana polovi bure, limeno od dvesta litara, ono benzinsko, potrpa krpe, donese protivpožarni aparat, drugi doneli umesto njega, bira koga će i tebe izabere a ti smotan, nikad nisi voleo to, javnost, uzme nada, radila sa invalidima, poštrca uz aplauz i ugasi krpe, Šimić je nastavio sa pričom, plaćena mu, a onda da bi praktično pokazao, zapalio isto ono što se isparavalo, buknulo je, njega je osmuđilo, obrve, trepavice, sjebalo mu bledoliko odelo. Vas dvojica, onaj što ode u “Plavu reku” i ti, pišče, vi ste horovali na kraju, ”ovako ne treba”, Šimić vas je samo pogledao crnim očima u duši.

“Ne seri, Bauer”, reče Šimić, sad na stepeni iznad njega, predsednik koji ga je zamenio, otrese ga sa revera ispred radikala, na kome je držao značke.

Držao sam predavanje onom piscu gore.

“Tornjaj se, Baueru, seci vodopije, grane iz žipražja vadi, mantil obuci i konobariši, mogao bih ja, ali neću o mojim sportskim danima, o mom Žitopromu, o mojoj supruzi, o mojoj kapiji koju sam farbam, o mojoj ćerci koja radi na radijus, o mojoj snaji, Drakulić, prezime devojačko zadrža, u domu zdravlja pije krv, mogao bih, ali ću ovih pet stepenica koje su iza mene do ravnine, o onima koji me zameniše: LJubiša iz agrara, LJubiša iz zanatske zadruge, Gunić iz ciglane, žuti imena mu se ne sećam, može biti Petar, zanatlija bio, u godinama koje slede svi titule dobiše, pok. postadoše, sem Gunića. A ove stepenice što desno, političkom krilu, njih će popuniti samo jedan: onaj što doće sa ulice, onaj što zaposli brata u glas amerike, onaj koji namesti mami nameštenije, ujaku montažnu kuću, koga će zameniti isti taj koji dobi stan, koji picnu grad, koji napravi ledilište, koji izgradi banju, koji napravi fabriku cigareta, prvu vetrenjaču, njega će zameniti isti taj koji preće iz male stranke u veliku, koji zarađuje sa monetarnim fondom, a njega će smeniti isti taj koji dovodi ambasadore velikih zemalja za uši u njegovo malo misto, a njega će hteo ne hteo zameniti isti taj koji ima hot lajn, na sve možeš pljuvati, njemu pomagati, da i on pljuje na njega svake nedelje, a njega će zameniti isti taj koji je pucao na mesto ambasadora, koji ode za ambasadora, nema više stepenica, nema više stepenica.

*

“Otkud vi? Viđ’o sam vas. I dosad ste ranili, ali ne ovoliko.”

“Ja, sat poranim.”

“Ja, sat i po.”

“Ja, sa autobusa.”

“Čija žena plete vence za mrtve, koja se prca sa majstorom, sa onim što nema dece, sa onim što će sa suprugom zaspati u autu na drumu?”

“Moja.”

“Tvoja, Mujo. Ti što jebeš kroz hulahopke, ti što si vozač, a predstavljaš da si šef inspektora, ti što nosiš pištolj od čijeg držanja, pričao si ne jednom izraste ti riblja kost. A tvoja Stanko?”

“Moja će otići pre mene. Ja svaki put ne znam da se vratim sa autobusa, skinem se, svi nekuda, a ja ne znam kud sam krenuo.”

“A tvoja, neću te ni pitati.”

“Moje ribe su u jezeru, moj šator je na obali, moje pčele su u košnici. Dezinfikujem ruke tako što ih popišam.”

“I ti si je imao.”

“Imao. Decu sa njom izrodim. Posle četiri godine polovimo kuću sredom, devojčice na njenoj strani ostanu, a ja sa Poljakinjama, Ukrajinkama, dolazile na pijacu, Ruskinjama, stan im izdavao. Išao sam ja u Poljsku, sve jeftino bilo; obučem majicu; jednu košulju, drugu košulju, treću kariranu; džemper, jedan, drugi, sa rolkom; matil, i preko toga šal, a vreme lepo.

Vreme bude sumnjivo cariniku odvoji me u kabinu, ’nemoj više’.

Neću, samo još ovaj put. Razumeo me, pusta slovenska duša.”

“I svi ste budući penzioneri.”

“Već smo, odavno smo penzioneri, ribolovac, medar i ’poljak’ je već umro.”

“Ovaj zadnji što mi reče?”

“Baš on!”

“A ti?”

“Meni je supruga umrla, drugu sam našao”.

 “A, ti što te u horizontali zatekoh?”

“Nikako osam horizontalno, ne ide. Skandinavka je to! Pa sam mislio...”

“A, što propusti onoga gore da me prca”, obraća se portiru.

“Nisam ja portir.”

“Kako nisi, da nisi i ti penzioner?”

“Nisam penzioner, a nisam ga ni propustio, niti sam na dežurstvu kad baš hoćeš.”

“Hoćeš da kažeš da ne postojiš?”

“Postojim i te kako, od pre sat vremena.”

“Pa?”

“Ne vredi ti pitati.”

“Daj mi knjigu dežurstva, pruži mi je, eto je tamo. Što je zapisano, to se i desilo, čitaj!”

Čita: Rekao sa Pliku da treba da idem za Beograd...

“Ko je Plik?”

“Vozač, drugi vozač, Pajčetić.”

“Čitaj dalje!”

... možeš sa mnom, moram i ja poslom za Beograd, otišao sam sa njim, možeš i u povratku sa mnom, važi, za sat i po da se nađemo kod doma sindikata, dogovoreno, dogovoreno. On će doći, čekati, mene neće naći, ja sam uzeo danas platu, idem sedam dana u Crnu Goru, na more, sve ću potrošiti, sve ću potrošiti, moja žena neće znati gde sam, u novostima daće oglas, traži se noćni čuvar Laković i slika, onda ću se vratiti kao da ništa nije bilo, tako sam čuo od drugih kad se svade, tako je palilo kod drugih, što ne bi kod mene.

“Odmah nazovi telefonom, ona je druga smena u “Vitani”, druga smena?

“Od dva do deset!”

“Pa kako ste vi poranili, kad je sad četiri po podne.”

“Sam si rekao, predsedniče, da smo poranili.”

“Trebao sam reći da ste zakasnili.”

“Nismo zakasnili s posla, ostaje nam se.”

(Preležao sam boginje, mladalačke bubuljice, seboreju sam imao, sve mi po čelu izbije sem znanja. Popodne se piše zajedno, ako se gleda kao celina, a, ako je samo delić, bilo koji deo po podneva, piše se odvojeno, po podne.)

 “Aj bežite da vas ne vidim! Pisac!”, poziva me od portira, “ pomozi mi!”

Tebi nema pomoći, predsedniče!

“Samo sad, sada me odmeni!”

Nosite se u kurac!

Kad to čuše, penzioneri se izgubiše.