Deseti deo

Šumar, Marijin otac „vaskrsao“ je posle dvadeset godina; stade pričati o svom povratku u selo, šta ga je na putu snašlo. U priči ga prekinuše dve ženturače...

POVRATAK ŠUMARA U SELO

Došao sam, Makarije, da ispunim obećanje dato Mariji pre dvadeset godina. Jutros sam stigao u grad. Odatle peške. Prvo na šta sam naišao bilo je magare koje je brstilo grm. Čekalo je da bilo ko naiđe. Uzjahao sam ga i ono je mirno krenulo. Bilo je sigurno da na leđima nosi onoga koji će ga odvesti kući i nahraniti. Prisetih se pretnje onog žandara iz stare priče koja kruži, što je nekada na muli ujahao u naše selo. Pomislio sam da je njegova kletva da se ovoliko magaradi namnoži. Dobro se oznojao donevši me do Doljana. Vezao sam ga za jednu drenjinu.

Prilazio sam selu kad mi se učini da se grmlje pomiče. Bile su to gomile seljana. Zagledali su kamenje pored koga su prolazili kao da zaziru od njega. Kao da ih neko nagovara da ga pogledaju. Uprli oči na onaj deo neba koji izgleda više neće gledati.

Bio sam pored trgovačke kuće kada sam sa obale čuo cilik. Obala je bila sakrivena od pogleda. Bio je Srđevdan. Devojke koje su toga dana postale odrasle kupale su se gole; pri tom su škriputale zubima (oktobar je uveliko), zadirkivale se... Predosećao sam da su pri kraju, da će se uskoro obući i iza toga krenuti put bogomolje, gde ih je čekala rodbina i meštani. Možda su one na to mislile. Progovorio sam u mirišljivi borić da bi me čule:“Svi su otišli.“ Glasovi se umiriše. Ušao sam u prvu kuću. Na prag iziđe Marko, reče da se tako zove. „Nisam ja ni perunike gazio oko bogomolje. Nisam bogohulio. Neću da idem nigde. Oni neka idu. Ime ću promeniti, ali ću ostati i jezik neću zaboraviti. Neću da ostavim sina, koji samo što se nije rodio. Popijte jednu za njegovo rođenje.“ Ponudi me rakijom od drenjine; iskapih. moj Makarije, i evo stigoh.