MAKARIJEV STRIC

Evo,   izvoli,   draga  Marija!   Ubrzo  mi postalo jasno     zašto je stric,  kad sam mu dolazio, najčešće pričao o   starcu Genadiju, samohranoj Janovki, lovcu Zariju i o njihovim sahranama. Stric je predosećao svoju:

U jednom trenu, sećam se, prestao je sa pričom. Rukom krenuo kroz kosu - hvatao je vazduh - upola se zaustavi. Vlasi se umiriše. Nekoliko puta otežući trepnuo, posadio drugu ruku na moju, osetih da se ova koči. Položio sam strica na ledinu, udahnuo zaostali miris uvele ljubičice - njegov poslednji dah, koji mi zagolica nozdrve i ja kinuh. Kakve sramote! Pljuvačka popra mrtvo stričevo lice.

„Kroz mene, Makarije, promili: ako se želi, lako se umire.“

Bio je najstariji od mojih stričeva. Baba i deda su se, pri njegovom rođenju, pobojali da je došao na svet da ga vidi, pa da ode jer ga je trećeg dana po rođenju već nešto napalo. Kod njega su bolesti čekale u redu, tako se ukućananima činilo: fras, boginje, krajnici, dečija glista, upala pluća, iščašenje kuka. Sumnjalo se i na tuberkulozu, srećom ostalo je na tome. On ih primao, prihvatao i izlazio s njima na kraj. Kako? On najbolje zna. Otišavši u bogomolju za čuvara, narednih dvanaestak godina nije bolovao. U stvari, ne zna se. On se bar nije žalio. Kada smo mislili da su se bolesti odavno izređale, došle su Cveti. Ispostaviće se da se stric umorio od bolesti. Bližilo se njegovo pedeset prvo leto - kao da je samo čekao da dođem. Sigurno sada na nebu hvata leptirove. Verovao je da ih je gore najviše.

Dragi Makarije, zaboravio si da ispričaš poslednju stričevu priču. Postaješ zaboravan. Nemam smelosti da te prekidam.