ZEČEVI

Stric je počeo, ispostaviće se, svoju pretposlednju priču.

Zarije je voleo lov više nego išta i uvek je sa sobom nosio pušku. Bio je strastven lovac, iz lova se nije vraćao bez zečeva. Za obrok sam je mogao da pojede jednog. Žena mu je često prebacivala:“Doći će ti glave“, a on dodavao:“Gde mi doću, tamo me sahrani“, dok bi mu na obrazima stajale dve rupice, dva jezerceta blaženstva i zadovoljstva.

„ Od šale se najlakše ispunjavaju želje.“

Da, Marija. Sahranili su ga na našem groblju. Desilo se da je, već umoran od sparine, želeo prečicom do kuće. Išao je preko groblja. Puška je opalila i ostavila ga na mestu mrtvog.

Vladala je zaraza. Malo su ga sklonili u stranu, iskopali raku, doneli sanduk i spustili ga u nju. Oni iz povorke su se saginjali da bace nešto zemlje po pokojniku, nadnosili se povrh rake nalikovali su na šareni cvet sa guzastim laticama. Dobro kažeš, čudna slika: dok su se, da je pokojnik mogao progledati, njemu klanjali, dotle su se nebu rugali.

Tada pripiti Isaija primeti da jedan od zečeva, koji su bili pokraj ranca, ćuli uši, sluša kako zemlja pada na kovčeg, želi da uveri da je lovac zaista mrtav. „Mrda ušima.. i sam je ... mrtav?“ zaplitao je Isaija jezikom. Da se ne bi zasmejao, uhvati zeca za uši i baci raku. Pao je u meku zemlju, koju su već nabacali pokraj kovčega, jer su žurili, što se dešava na sahranama. Žene više no muškarci živnuše:“Kako smo ga zaboravili? Pa, on pripada njemu.“ Stric je video da je drugog zeca odneo siroti grobar gladnoj deci.

„Makarije, u svetu nema site grobareve dece.“

Zaista si u pravu, draga Marija.

 Napomena: na ovom mestu svakog petka, subote i nedelje objavljujem  delove moje knjige „Razgovor pred bogomoljom“.