Peti deo

Stric je Makariju najčešće kazivao priče o sahranama u groblju pokraj bogomolje. Da li zbog toga ili nečeg drugog, Makarije ih je dobro zapamtio, zato ih prenosi Mariji.

PRAH

Isprva meštani nisu nikoga sahranjivali u groblju pored bogomolje, iako naše selo nije imalo ni bogomolju, ni groblje. Od toga ih je odvraćao sveštenik iz susednog sela, govoreći sve najpogrdnije o novoj bogomolji, počevši sa onim da se ne zna ko je bogomolju podigao, da smokva u dvorištu baca na nju senku u vidu đavoljeg trozupca, da nema krst na vrhu...

„Još jednom se pokazalo da se na groblju ne trsimo da budemo prvi. Ali neko mora, prijatelju Makarije.“

Usud je pao na starog Genadija. Ni on nije pravo u naše groblje došao. Išao je naokolo: prvo su mu iskopali raku u susednom selu, na mestu gde su zakopali njegovu mladu ženu.

Kada je završio kopanje, draga prijateljice Marija, grobar je pozvao pokojnikovu kćer. Kćer ugleda narodnju nošnju u kojoj joj je majka sahranjena, kao da u zemlju nije ni dospela, a od majke ostala je crvena lopta. Iz nje je štrčala glava eksera. Grobar ga mirno iščupa i on se u njegovoj ruci pretvori u prah. Kćer, začas, okrenu leća, sad poverova da je „otac ukucao ekser majci u glavu“, i Genadija zatrpaše u groblje, pokraj naše bogomolje.

Prisustvovala sam tome, Makarije, sakrivena iza grobljanskog bora. Pogled mi je odletao na mlada grobareva ramena. Prešao je da se igra oko njegovih usana, oko njegovih jagodica. Baš tada grobar se branio od napada konjskih muva. Mlatarao je rukama. Onda se umirio. Mora da me je primetio - možda mi se činilo jer sam tako želela - pridruži se povorci koja je napuštala groblje. Jedva sam odvojila ruku od smole na kori bora. Pokušah da odvojim butine. Slično su se lepile.

napomena: ukošena slova označavaju da se to ne govori naglas