BOGOMOLjA

Utvrđenje bogomolje vidi se odsvuda. Sa svih strana može se doći do nje. Nad njom su se natkrilili orasi, nebo je od njihovog lista, često se ne vidi da kiše dolaze. Kamen je iz našeg kamenoloma. U zidinama su masivna vrata. Da baciš pogled po dvorištu, nema drveta koje nije tu. A katalpa „južnoamerikanka“? Za nju ti mogu reći: dospela i moj stric je zasadio. Tačno, prijateljice. Perunike su se povukle do zidina. Znaj, draga Marija, to je stidljivo cveće!

Pošto dolaziš s dvorišnih vrata, bogomolja se ukaže kao beli brod koji je spreman da otplovi. Unutar nje, na podu je jedva uočljiv rased širine ljudskog prsta, koji se proteže ravno od zida do zida, da bi izbio nekoliko metara van bogomolje i tu pod najbližim orahom prestao. Vetrovi često duvaju, pa se iz te pukotine promoli miris tamjana. U belini spoljnih zidova, na kraju gradnje, majstori su naslućivali svoja lica, ogrubela i ostarela. Govorili su: „Sad je završena. Vredelo je“, i muvali jedan drugog u rebra, „Ona stremi u visine. Bog će želeti da je pohodi.“

Naša bogomolja je završena za nepune tri godine. Na otvaranju bogomolje bili su prisutni: Vilotije i Bogoboj, majstori (jer su tek završili posao), samohrana Janovka, moj stric i lovac Zarije.

„Graditelj se nije pojavio?“

Nije imao rašta, draga Marija.

Napomena: na ovom mestu svakog petka, subote i nedelje objavljujem  delove moje knjige „Razgovor pred bogomoljom“. Zainteresovani knjigu mogu naručiti na moj e-mail: nbanic@bxy.org.yu