Svima koji slave Uskrs želim svaku ličnu i porodičnu sreću!

Četvrti

Marija se zagledala u bogomolju, a Makarije skrenu razgovor...

STRANAC

Bačvar je bio četvrtu godinu na robiji kada je uz brdo ustrčao onaj stranac sav u belom: šešir, odelo i cipele. Crna kosa i duga brada protivile su se tome. Popeo se na vrh brda i rekao majstorima:“Tu gradite!“Dok su majstori pokušavali da prepoznaju cvet koji je zadenuo u rever, on je dodao:“Doći ću kada svi budu dolazili u bogomolju.“ Zatim zbaci osrednju vreću zlatnika, poneki se otkotrlja među najbliže kamenje, i - ostavi majstore. Pri povratku na stazi je sreo mog strica. „Ti ćeš biti čuvar buduće bogomolje“, pokazivao mu je na gomilu majstora i dade mu kesu zlatnika. „ Ovo ti je za vernost, a mesečarinu ćeš redovno dobijati.“

Stric ga je ispratio pogledom jer drugačije onaj nije dao; ostao je nepomičan, rešen da ne traži izgubljeno jagnje. Stranac je napravio korak-dva, već pri trećem primeti se kako zabacuje levu nogu kao da će saplesti svakog trenutka desnu.

„ Tako je, Makarije, išao moj otac kada je krio svoje misli ili uzbuđenje.“

Samo se jedan čičak zgrčio na njegovoj nogavici i otpratio ga do puta. Tamo ga je čekala volovska zaprega. Vilotije i Bogoboj nisu odavno govorili. U stvari, oni nisu nikako govorili - njihovi stariji su umukli, pa i oni.

Stric ih je, kasnije, i jednog i drugog ponaosob pitao otkud da njihovi volovi voze neznanca. Samo su gladili ufitiljene brkove i pomicali u stranu orlovska krila na mestu obrva. Jednako su kazivali: „Volovi su vukli kao da su oduvek zajedno.“ To nije odgovor na postavljeno pitanje, ali stricu je bilo drago što je i to čuo.